Varšava je tih dana pružala izgled grada koji je položio oružje pred haranjem. Avgustovska zapara prigušivala je glasove i buku, duboka tišina prekrivala je gomile ljudi posedalih po ulicama. Povremeni, beskrajni redovi tramvaja rastvarali su gomilu. Ranjenici su proklinjali sudbinu oslonjeni licem i rukama o prozore; dugi žagor prenosio se od trotoara do trotoara. Prolazile su u pratnji kopljanika grupe boljševičkih zarobljenika obučenih u rite, sa crvenom zvezdom na čelu, šepajući pogrbljeni između kopita konja. Pri prolazu zarobljenika gomila se otvarala u tišini i zatvarala tromo iza njihovih leđa. Izbijali su tu i tamo neredi, ugušeni namah iznenadnim tiskanjem. Inad tog mora glava štrčali su drveni krstovi koje su u povorci nosili mršavi vojnici u groznici; narod se lagano pokretao, stvarala se talasave reka ljudi po sredini ulice, kretala se iza krstova, nailzaila, nestajala u uzburkanim potocima mnoštva. Na prilazu mostovlju na Visli uznemirena i bučna grupa osluškivala je neku udaljenu tutnjavu; teški oblaci, žuti od sunca i rpašine, zatvarali su horizont koji je vibrirao tutnjeći kao da je udaren maljem. Centralna stanica bila je danonoćno preplavljena izgladnelom masom dezertera, izbeglica, begunaca svih vrsta. Samo su Jevreji izgledali zadovoljno tih uzavrelih dana. Kvart Nalevki, varšavski geto, bio je u slavlju. Mržnja prema Poljacima, progoniteljima izraelskih sinova, žeđ za osveto i radost da se prisustvuje velikom uniženju Poljske, katoličke i netolerantne, manifestovale su se hrabro i snažno, neobično za Jevreje iz Nalevke, inače ćutljive i pasivne iz predostrožnosti i po tradiciji. Jevreji su postali buntovni – loš znak za Poljake.
Vesti koje su izbeglice prenosile iz zauzetih regiona pothranjivale su duh pobune: u svakom gradu, u svakom zauzetom selu boljševici su žurili da obrazuju Sovjet sačinjen od Jevreja iz samih mesta. Progonjeni Jevreji postali su progonitelji. Ukus slobode, osvete i moći bio je suviše sladak da bedne mase kvarta Nalevki ne bi poželele da ga osete. Ruska vojska, koja je već bila nekoliko milja od Varšave, imala je u samom gradu prirodnog saveznika u ogromnoj populaciji Jevreja koja je iz dana u dan rasla i po broju i po hrabrosti. Početkom avgusta bilo ih je pola miliona u Varšavi. Često sam se tih dana pitao šta je kočilo tu ogromnu pobunjenu masu, podstaknutu fanatičnom mržnjom i glađu za slobodom, da pokuša ustanaka. Bilo kakav prepad je mogao uspeti.
Država u raspadu, vlada u agoniji, vojska potučenja, vleiki deo nacionalne teritorije okupiran, prestonica u metežu i već opkoljena: samo hiljadu ljudi odlučnih i spremnih na sve bilo bi dovoljno da se zauzme grad bez upotrebe oružja. No, tadašnje iskustvo me je ubedilo da Katilina može da bude Jevrejin, ali katilinci, tj. izvršioci državnog udara ne treba da budu izabradni među sinovima Izraela. Oktobra 1917. u Petrogradu Katilina boljševičkog ustanka bio je Jevrejin Trocki, ne Rus Lenjin, ali izvršioci, katilinci, bili su u većini Rusi, mornari, vojnici, radnici. Godine 1927. Trocki je u borbi protiv Staljina morao da na svojoj koži oseti koliko je bilo opasno poveriti izvršenje državnog udara isključivo jevrejskih elementima.
Gotovo svakodnevno sastajao se diplomatski kor u sedištu papinog poslanstva. Pratio sam često italijanskog ministra Tomazinija koji nije pokaivao neko zadovoljstvo zbog držanja svojih kolega saglasnih s tezom se Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa. Samo ministar Francuske M. De Panafieu, iako je ocenjivao situaciju vrlo kritičnom, nije krio da bi odlazak diplomatskog kora u Poznanj ličio na bekstvo i izazvao ogorčenje javnog mnjenja, smatrao je stoga, u dogovoru s Monsinjorom Ratijem i ministrom Italije, da treba ostati u Varšavi do poslednjeg momenta i da savet ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, pobornika hitnog napuštanja prestonice, ne treba slediti sve do eventualnog pogoršanja unutrašnje situacije koja bi mogla da dovede u nepriliku vojnu odbranu grada.
U suštini, M. de Pnafieu je bio mnogo bliži tezi engleskog i nemačkog ministra nego apostolskog nuncija i ministra Italije: dok su Monsinjor Rati i Tomazini očevidno želeli da se ostane u Varšavi i za vreme boljševičke okupacije i ispoljavali otvoren optimizam što se tiče ne samo vojne situacije, nego i unutrašnje, izjašnjavajući se da nema nikakvog rizika da diplomatski kor do poslednjeg momenta odloži prelazak u Poznanj, M. de Panafieu je ocenjivao s optimizmom samo vojnu situaciju. On nije mogao da krivi Vegana. Budući da je odbrana grada bila poverena francuskom generalu, ministar Francuske se opredeljivao za tezu ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, ne zbog problema vojne prirode, već samo zbog opasnosti koju je predstavljala unutrašnja situacija. Predstavnici Engleske i Nemačke strepili su naročito od pada Varšave u ruke boljševičke vojske, dok se M. de Panafieu plašio, zvanično, samo pobune Jevreja i komunista. „Ja se plašim“, govorio je francuski ministar, „udara nožem u leđa Pilsudskom i Veganu“.
Apostolski nuncije po onome što je tvrdio Monsinjor Pelegrineti, sekretar papskog poslanstva, nije verovao u mogućnost državnog udara. „Nuncije“, govorio je smešeći se šef engleske vojne misije general Carton de Wiart, „ne može da zamisli da bi bedna rulja iz geta i predgrađa Varšave pokušala da se usudi da preuzme vlast. Ali Poljska nije Crkva, gde samo pape i kardinali vrše državni udar.“
Iako nije verovao da bi vlada, vojne glavešine i vladajuća klasa, tj. odgovorni za situaciju, učinili sve što je u njihovoj moži da spreče nove opasnosti, Monsinjor Rati je bio ubeđen da bi bilo kakav pokušaj pobune propao. Argumenti M. de Panafieua bili su ipak suviše ozbiljni da ne bi izazvali zabrinutost u duši nuncija. Zato me nije čudila poseta koju je Monsinjor Pelegrineti učinio jednog jutra ministru Tomaziniju, podstičući ga da ispita da li je vlada preuzela sve potrebne mere kako bi se oduprla eventualnom pokušaju pobune. Ministar Tomazini je odmah pozvao konzula Paola Brenu, predočio mu nuncijevu zabrinutost i zamoilo ga u prisustvu Monsinjora Pelegrinetija da detaljno ispita unutrašnju situaciju i mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju nereda i eventualne pobune. Vesti koje mu je nešto ranije potvrdio general Romei, šef italijanske vojne misije, o stalnom napredovanju boljševičke ofanzive, nisu mu ostavile nikakvu sumnju o sudbini Varšave. Bio je 12. avgust, u toku noći vojska Trockog stigla je na dvadeset milja od grada. „Ako poljske trupe izdrže još nekoliko dana“, dodao je ministar, „manevar generala Vegana može uspeti. Ali ne treba imati velike iluzije.“ Naložio mu je da krene u radnička predgrađa i u kvart Nalevki, gde bi moglo doći do nereda, da bi se osvedočio oseća li se zaista u vazduhu miris praha i da se svojim očima uveri, u najosetljivijim punktovima grada, da li su preduzete mere dovoljne da zaštite leđa Veganu i Pilsudskom i osiguraju vladu od eventualnih prepada. „Bilo bi dobro“, završio je, „da ne idete sami“, i posavetovao konzula Brenu da pođe u mojoj i pratnji kapetana Rolina koji je bio ataše francuskog poslanstva.
Kapetan Rolin, konjički oficir, bio je zajedno s majorom Šarlom de Golom jedan od najozbiljnijih i najučenijih saradnika M. de Panafieua i generala Henrisa, šefa francuske vojne misije. On je vrlo revnosno posećivao italijansko poslanstvo i prema ministru Tomaziniju gajio velike simpatije i prijateljske odnose. Docnije sam ga opet sreo u Rimu, 1921. i 1922. za vreme fašističke revolucije, gde je bio ataše francuske ambasade u palati Farneze i bio je zadovoljan Musolinijevom taktikom u preuzimanju vlasti. Od trenutka kada je boljševička vojska stigla blizu Varšave, gotovo svakog dana odlazio sam s njim do isturenih položaja Poljaka da bih iz blizine pratio ishod bitke. Ali osim crvenih kozaka, izvanrednih konjanika dostojnih najslavnijih — stizali su na paljbu laganim korakom, nesigurni i kolebljivi. Izgledali su gladni, poderani, pokrenuti glađu i strahom. Uprkos dugom ratnom iskustvu na francuskom i italijanskom frontu nije mi bilo jasno zbog čega su se poljaci povlačili pred ovom vrstom vojnika.
Kapetan Rolin bio je mišljenja da poljska vlada ne poznaje ni osnovne elemente veštine odbrane moderne države. Ista ta ocena, iako u drugom smislu, izgledala je opravdana u odnosu na Pilsudskog. Poljaci važe za hrabre vojnike. Ali uzalud vojnička hrabrost kad vođe ne znaju da se veština odbrane zasniva na poznavanju vlastitih slabih tačaka. Mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju eventualnog pokušaja pobune bile su najbolji dokaz da nije poznavala slabe tačke moderne države. Tenika državnog udara znatno je uznapredovala od Sule nadalje: jasno je onda da su mere koje primenio Kerenski u sprečavanju Lenjina da se dokopa vlasti morale biti logično sasvim drugačije od onih koje je upotrebio Ciceron da bi odbranio Republiku od Katilinine pobune. Ono što je u pređašnjim vremenima bio problem policije, danas je postao problem tehnike. Videlo se u martu 1920. u Berlinu za vreme Kapovog državnog udara koliko je velika razlika između policijskog i tehničkog kriterijuma.
Poljska vlada je reagovala kao Kerenski: držala se Ciceronovog iskustva. Ali veština osvajanja i odbrane države modifikovala se u toku vekova paralelno sa modifikovanjem prirode države. Ako su neke policijske mere bile dovoljne da osujete Katilinin plan pobune, te iste mere ničemu nisu mogle služiti protiv Lenjina. Greška Kerenskog je bila što je hteo da odbrani ranjive tačke modernog grada sa električnim centralama, bankama, železničkom stanicom, telefonskim i telegrafskim centralama pomoću istih sistema koje je svojevremeno upotrebio Ciceron u odbrani Rima gde su slabe tačke bile Forum[33] i Subura[34].
U martu 1920. Fon Kap je zaboravio da u Berlinu, osim Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase, postoje električne centrale, železničke stanice, radiotelegrafske antene, fabrike. Njegovu grešku iskoristili su komunisti da parališu život u Berlinu i nateraju na predaju privremenu vladu koja je došla na vlast putem sile i uz kriterijume vojne policije. U noći 2. decembra Luj Napoleon[35] je započeo svoj državni udar okupirajući štamparije i zvonike. Ali u Poljskoj niko ne vodi računa ni o sopstvenim, ni o tuđim iskustvima. Istorija Poljske je puna događaja koje Poljaci smatraju svojim izumom i misle da bilo koje zbivanje u životu njihove nacije nema primera kod drugih naroda, da se nikada nije nigde obistinilo i da se po prvi put dešava u njihovoj kući.
Mere predostrožnosti koje je vlada Vitosa primenila bile su svedene na uobičajene policijske mere. Mostove na Visli, onaj na železnici i Prahi nadgledala su samo po dva vojnika, stojeći nepomično na krajnjim tačkama mostova. Električna centrala bila je bez straže: nismo videli ni traga bilo kakve službe bezbednosti, ni zaštite. Direktro nam je izjavio da su mu par sati ranije telefonirali iz Vojne komande grada rekavši da će ga lično smatrati odgovornim za bilo kakav akt sabotaže na mašinama ili za prekid struje. Tvrđava koja se nalazila na krajnjoj periferiji Varšave, još dalje od kvarta Nalevki, bila je puna kopljanika i konja, a mi smomogli da uđemo i izađemo, pri čemu nam stražari nisu tražili propusnicu. Treba znati da je u tvrđavi postoajo arsenal oružja i barutana. Na železničkoj stanici konfuzija je bila neopisiva: grupe izbeglica uskakale su u vozove, uznemirena rulja glasno se tiskala po trotoarima i između koloseka, gomile pijanih vojnika, ispurženih po zemlji, spavale su dubokim snom. Sonno vinoque sepulti,[36] primetio je kapetan Rolin koji je znao nešto latinskog. Desetoro ljudi sa ručnim bombama moglo je da bude dovoljno. Sedište Vrhovnog vojnog štaba na centralnom trgu Varšave, u senci danas razrušene ruske crkve, nadzirala su opet samo dva stražara. Oficiri i glasnici, uprašnjavljeni do glave, prolazili su tamo-amo i zakrčavali ulaz i hodnik zgrade. U toj opštoj gužvi ušli smo, popeli se stepenicama, prošli hodnikom i ušli u jednu kancelariju čiji su zidovi bili prekriveni topografskim mapama, gde je jedan oficir, za stolom u uglu, podigao glavu i pozdravio nas sa izrazom dosade. Pošto smo potom prošli kroz još jedan hodnik i stigli u neku vrstu predsoblja u kome je nekoiko oficira sivih od prašine čekalo ispred poluotvorenih vrata, sišli smo u atrijum. Dok smo ponovo prolazili pored dvojice stražara da izađemo na glavni trg, kapetan Rolin mi je dobacio pogled osmehujući se. Zgradu pošte čuvao je odred vojnika pod komandom jednog poručnika. Oficir nam je izjavio da ima zadatak da u slučaju nereda spreči gomili ulaz u zgradu. Odgovorio sam mu da bi odred vojnika, uredno postrojenih na ulazu u zgradu, sigurno bez problema uspeo da odvrati pobunjenu gomilu, ali ne bi sprečio prepad desetorice odlučnih ljudi. Poručnik se osmehnuo i, pokazujući na narod koji je slobodno ulazio i izlazio, odvratio da su se njih desetorica možda već uvukla pojedinačno u zgradu ili da baš u ovom momentu ulaze pred našim očima. „Ja sam ovde da sprečim pobunu“, završio je oficir, „ne da suzbijem prepad“. Vojnici su stajali u grupama ispred ministarstava i začuđeno posmatrali neprestano prolaženje publike i službenika. Skupština je bila okružena žandarmima i ulanima, poslanici su ulazili i izlazili u grupama, diskutujući međusobno tihim glasom. U atrijumu smo naleteli na maršala Skupštine Trompčinjskog, gojaznog i zabrinutog, koji nas je rasejano pozdravljao dok ga je opkoljavala grupa hladnih i opreznih poslanika iz Poznanja. Trompčinjski, Poznanjac i desničar, suprotstavljao se otvoreno politici Pilsudkog — tih dana govorilo se mnogo o njegovim tajnim potezima da obori Vitosovu vladu. Iste večeri u lovačkom klubu maršal Skupštine kazo je sekretaru engleskog poslanstva Kevendišu Bentinku: „Pilsudski ne ume da brani Poljsku, a Vitos ne ume da brani Republiku.“ Republika je za Trompčinjskog bila Skupština. Kao svi debeli ljudi, Trompčinjski se nije osećao dovoljno zaštićen.
Celog tog dana obilazili smo grad uzduž i popreko, stižući i do najudaljenijih predgrađa. Oko deset uveče, prolazeći pored hotela Savoy, kapetan Rolin je čuo da ga neko zove po imenu. General Bulah Balahovič, sa ulaza hotela, davao nam je znak da uđemo: partizan Pilsudskog, ali „partizan“ u onom smislu koji se u Rusiji i Poljskoj daje toj reči, ruski general Balahovič komandovao je čuvenim bandama crnih kozaka koji su se kao plaćenici Poljske borili protiv crvenih kozaka Buđonija. General sa izgledom bandita, hrabri vojnik koji je poznavao sve zamke partizanske gerile, neustrašiv i bezobziran, Bulah Balahovič bio je pio u igri Pilsudskog koji se koristio njime i atamanom Petljurom da bi u Belorusiji i Ukrajini održavao pobunu protiv boljševika i Denjikina. Smestio je svoj glavni štab u hotelu Savoy gde se povremeno pojavljivao nakratko, između jednog i drugog okršaja, osmatrajući političku situaciju. bilo kakva kriza Vitosove vlade ne bi po njega prošla bez posledica, bilo pozitivnih, bilo negativnih. Manje su ga brinuli manevri Buđonijevih kozaka, držao je na oku unutrašnje događaje. Pljaci nisu imali poverenja u njega i sam Pilsudski koristio se njime krajnje oprezno kao opasnim saveznikom.
Balahovič je odmah započeo razgovor o situaciji, ne krijući da bi po njemu samo državni udar desničarskih partija mogao da spasi Varšavu od neprijatelja i Poljsku od propasti. „Vitos je nesposoban da vodi događaje“, zaključio je, „i da štiti leđa vojsci Pilsudskog. Ako se niko ne odluči da preuzme vlast i smiri nerede, organizuje građanski otpor i odbrani Republiku od opasnosti, za dan-dva ćemo doživeti državni udar komunista“. Kapetan Rolin je smatrao da je već suviše kasno sprečiti komuniste i da desničari nemaju sposobne ljude koji bi preuzeli tako ozbiljnu odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazila Poljska odgovornost za državni udar nije izgledala Blahoviču tako ozbiljno kako je verovao Rolin, budući da se radilo o spasavanju Republike, a trenutna situacija je takva da bi bilo kakav imbecil bio u stanju da se dočepa vlasti. „Ali“, doda je, „Haler je na frontu, Sapjeha nema ozbiljne prijatelje a Trompčinjski se plaši“. Nadovezao sam se komentarom da u levičarskim partijama nedostaju ljudi na visini situacije, jer šta inače sprečava komuniste da pokušaju državni udar? „Imate pravo“, potvrdio je Balahovič, „na njihovom mestu ja ne bih dugo čekao. I da nisam Rus, da nisam stranac u ovoj zemlji koja me gosti i za koju se borim, ja bih do sada već napravio državni udar“. Rolin se nasmešio: „Da ste Poljak“, rekao je, „ne biste još ništa uradili jer u Poljskoj, sve dok nije suviše kasno, uvek je suviše rano“.
Balahovič je zaista bio čovek sposoban da uništi Vitosa za tili čas. Hiljadu njegovih kozaka bilo bi dovoljno da iznenada zauzmu glavne centra grada i da garantuju mir za neko vreme. Ali potom? Balahovič i njegovi ljudi bili su Rusi i još kozaci. Udar bi svakako uspeo bez ozbiljnih teškoća; u tim uslovima neprebrodive teškoće došle bi docnije. Čim bi vlast došla u njegove ruke, Balahovič bi je bez oklevanja prepustio desničarima, ali ni jedan poljski patriota ne bi prihvatio vlast iz ruku jednog stranca. Situaciju koja bi nastala iskoristili bi komunisti. „U suštini“, završio je, „bila bi to dobra lekcija za desničare“.
U lovačkom klubu našli smo se te večeri na okupu, pored Sapjehe i Trompčinjskog, neke od najreprezentativnijih članova opozicije iz redova plemstva i posednika protivnih politici Pilsudskog i Vitosa. Od stranih diplomata bili su prisutni samo ministar Nemačke grof Oberndorf, engleski general Carton de Wiart i sekretar francuskog poslanstva. Svi su izgledali spokojno osim princa Sapjehe i grofa Oberdorfa. Sapjeha se pravio da ne sluša razgovore oko sebe i povremeno se okretao da izmeni reč-dve s generalom Carton de Wiartom koji je diskutovao sa grofom Potockim o vojnoj situaciji. Boljševičke trupe su u toku dana znatno napredovale u sektoru Rađimin, naselju na dvadeset kilometara od Varšave. „Borićemo se do sutra“, ponavljao je Englez smešeći se. Grof Potocki vratio se tih dana iz Pariza i već je pomišljao da što pre opet ode u Francusku čim se sreća osmehne Poljskoj. „Vi ste svi“, primetio je Carton de Wiart, „kao vaš čuveni Dombrovski koji je u vreme Napoleona komandovao poljskim legionima u Italiji. ‘Ja sam uvek spreman da umrem za svoju zemlju’, govorio je Dombrovski, ‘ali ne da živim u njoj’.“
Takvi su bili ovi ljudi i ovi razgovori. Iz daljine je odjekivala grmljavina topova. Tog prepodneva, pre no što nas je ostavio, ministar Tomazini nas je zamolio da ga čekamo uveče u lovačkom klubu. Bilo je već kasno i milio sam da odem kad je naišao ministar Italije. Naša razmišljanja o nesmotrenosti Vitosove vlade, iako su mu izgledala ozbiljna, nisu mu zvučala kao nova. I sam Vitos, koji sat ranije, priznao mu je da se ne oseća sigurnim. Tomazini je ipak bio uveren da među protivnicima Pilsudskog i Vitosa nema sposobnih ljudi koji bi pokušali državni udar. Jeidni koji su mogli da pobude nemir bili su komunisti; ali strah od uvlačenja u nepotrebnu, iako ne mnogo opasnu avanturu. Bilo je jasno da su oni igru već smatrali dobijeno i, sigurni u to, čekali su mirno dolazak Trockog. „I Monsinjor Rati“, pridodao je ministra, „odlučio je da ne odustane od stava koji smo do sada zajedno imali. Apostolski nuncije i ja ostaćemo u Varšavi do poslednjeg momenta, bilo šta da se desi“. „Šteta“, prokomentarisao je Rolin docnije, ne bez ironije, „šteta ako se ništa ne desi!“
Sledeće večeri, na vest da je boljševička vojska zauzela naselje Rađimin i napala mostobran Varšave, diplomatski kor napustio je navrat-nanos prestonicu bežeći u Poznanj. U Varšavi su ostali samo apostolski nuncije, ministar Italije i izaslanici Sjedinjenih država i Danske.
U toku noći grad je postao žrtva terora. Sledećeg dana, 15. avgusta, na dan Svete Marije, sav narod je krenuo u procesiju za statuom Device moleći je glasno da spasi Poljsku od invazije. I kada je izgledalo da je sve izgubljeno, da svakog trenutka iza ugla ulice patrola crvenih kozaka može iznenada da bane ispred ogromne povorke, raširila se kao munja vest o prvim pobedama generala Vegana. Vojska Trockog povlačila se sa svih linija. Trockom je nedostajao neophodni saveznik: Katilina.
_______________
Нема коментара:
Постави коментар