субота, 28. март 2015.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [IV]

 


Računali smo na revoluciju u Poljskoj, ali do revolucije nije došlo“, govorio je Lenjin Klari Cetkin ujesen 1920. Kako oni koji misle da je nered najneophodniji od svih povoljnih okolnosti za državni udar opravdavaju poljske katilince? Prisustvo vojske Trockog pred vratima Varšave, krajnja slabost Vitosove vlade, buntovni nemir naroda – zar to nisu bile tako povoljne okolnosti za revolucionarni pokušaj? „Bilo koji imbecil“, govorio je Balahovič, „uspeo bi da se dokopa vlasti.“ Sličnih imbecila bila je 1920. puna ne samo Poljska već i cela Evropa. Kako se onda desilo, u tim okolnostima, da se u Varšavi nije verifikovao nikakav pokušaj državnog udara, ni od strane komunista?
Jedini koji nije imao iluzije o mogućnosti revolucije u Poljskoj bio je Radek.[37] To je i Lenjin priznao Klari Cetkin. Radek, koji je poznavao nesposobnost poljskih katilinaca, smatrao je da revoluciju u Poljskoj treba veštački stvoriti, spolja. Bilo je poznato da Radek nije imao iluzija ni što se tiče katilinaca u drugim zemljama. Hronika događaja u Poljskoj, leta 1920, služi da rasvetli ne samo nesposobnost Poljaka, nego i katilinaca iz cele Evrope.
Ko bez predrasuda razmatra situaciju u Evropi 1919. i 1920. godine ne može a da se ne upita kojim čudom je prebrođena tako ozbiljna revolucionarna kriza. U gotovo svim zemljama liberalna buržoazija se pokazala nemoćnom da odbrani državu: njen odbrambeni metod se sastojao, a sastoji se još uvek, u jednostavnoj, čistoj primeni onih policijskih sistema kojima su se prepuštale u svim vremenima, sve do danas, kako apsolutističke, tako i liberalne vlade. Ali nesposobnost buržoazije da odbrani državu izjednačavala se sa nesposobnošću revolucionarnih partija da se modernom ofanzivnom taktikom odupru zastareloj odbrambenoj metodi vlada, da suprotstave, zapravo, revolucionarnu tehniku policijskim merama.
S čuđenjem se pitamo kako 1919. i 1920, u najozbiljnijem periodu evropske revolucionarne krize, ni katilinci desnice, ni oni levice nisu znali da iskoriste iskustvo boljševičke revolucije. Nedostajalo im je poznavanje metode i taktike moderne tehnike državnog udara, čemu je Trocki dao već prvi klasni primer. Njihova koncepcija zadobijanja vlasti bila je zastarela i fatalno ih je vodila da reaguju na terenu koji je protivnik odabrao, da se posluže sistemima i instrumentima protiv kojih čak i slabe i neoprezne vlade mogu uspešno da suprotstave klasične sisteme i instrumente u odbrani države. Na tom nametnutom terenu je mnogo lakše odbraniti se nego napasti. Evropa je bila zrela za revoluciju, ali revolucionarne partije su pokazale da ne umeju da iskoriste niti povoljne okolnosti, niti iskustvo Trockog. Uspeh boljševičkog ustanka oktobra 1917. opravdavali su samo izuzetnom povoljnim uslovima u Rusiji i greškom Kerenskog. Oni nisu primećivali da je Kerenski bio na vlasti u gotovo svim zemljama Evrope i nisu shvatali da se Trocki u koncepciji i izvršenju svog državnog udara nije uopšte obazirao na izvrsne okolnosti u Rusiji. Novina koju je Trocki uveo u ustaničkoj taktici bila je apsolutno neobaziranje na opštu situaciju zemlje; na koncepciju i izvršenje državnog udara boljševika uticale su jedino greške Kerenskog. Taktika Trockog bila bi ista i da su okolnosti u Rusiji bile drugačije.
Greške Kerenskog su bile, i još uvek su svojstvene svoj liberalnoj buržoaziji Evrope. Slabost vlada bila je ekstremna: pitanje njihove egzistencije baziralo se samo na policiji. Ali sreća liberalnih vlada bila je u tome što su i sami zaverenici shvatali revoluciju kao problem policije.
Ta nesposobnost katilinaca da ne brinu o opštim uslovima zemlje, da ne shvate revolucionarnu taktiku kao problem političkog reda, već tehničkog, može se videti u primeru Kapovog državnog udara.
U noći između 12. i 13. marta 1920. neka odeljenja baltičkih trupa, sakupljena blizu Berlina pod komandom generala Fon Lutvica, poslala su ultimatum Bauerovoj[38] vladi preteći da će okupirati prestonicu ako vlada ne prepusti vlast u Kapove ruke. Od samog početka revolucionarni pokušaj imao je klasični aspekt nasilnog udara shvaćenog i izvedenog po tipično vojnim kriterijumima. Na opomenu pobunjenika Bauerova vlada odgovorila je odbijanjem i preuzela neophodne policijske mere za odbranu prestonice i sigurnost javnog reda. Kao što uvek biva u tim slučajevima, vlada je na vojne mere odgovorila policijskim merama; ova dva kriterijuma su slična i to je ono što onemogućava bilo kakav revolucionarni karakter državnim udarima koje smišljaju i izvode vojni elementi. Policija brani državu kao da je grad, vojska napada državu kao da je tvrđava. Policijske mere koje je Bauer preduzeo sastojale su se u zatvaranju najvažnijih trgova i ulica i okupiranju javnih građevina. Izvođenje državnog udara po Fon Lutvicu bilo je u tome da svojim trupama zameni odrede policije smeštene po uglovima glavnih ulica, trgovima, ispred Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase. Par sati posle svog ulaska u grad Fon Lutvic je bio gospodar situacije. Preuzimanje grada izvršeno je bez prolivanja krvi, po pravilu promene straže. Ako je Fon Lutvic bio vojnik, Kap, bivši generalni direktor poljoprivrede, bio je visoki funkcioner, birokrata. Dok je Fon Lutvic mislio da je zaposeo državu činjenicom što je samo smenio policiju sopstvenim vojnicima u službi javnog reda, novi kancelar Kap je bio uveren da je zauzeće ministarstava dovoljno da garantuje normalno funkcionisanje državne mašine i da posvedoči legitimnost revolucionarne vlade.
Čovek veoma prosečnih kvaliteta, ali dobar poznavalac generala i visokih funkcionera Rajha, Bauer je shvatio da je bilo uzalud i opasno suprotstaviti se oružjem na nasilni udar Fon Lutvica. Pad Berlina u ruke baltičkih trupa bio je neizbežan. Policija ne ume da se bori protiv vojnika obučenih za rat, ona je dobra odbrana samo protiv zavera i javnih pobuna; protiv trupa, disciplinovanih i oprobanih na vatri, ničemu ne služi.  Kada su se pomolili čelični šlemovi Fon Lutvicovih veterana, odred policije koji je sprečavao ulaz u Vilhelmštrase predao se pobunjenicima. Sam Noske, čovek energičan i pobornik borbe do poslednje kapi, na vest o prvim dezertiranjima odlučio je da sledi stav Bauera i drugih ministara. Slaba tačka revolucionarne vlade, mislio je Bauer s pravom, bio je državni aparat. Ko bi uspeo da ga zaustavi, ili samo da onemogući funkcionisanje, pogodio bi u srce Kapovu vladu. Da bi se onemogućio život države bilo je neophodno paralizovati ceo javni život. Bauer je imao stav sitnog buržuja odgojenog u marksističkoj školi i samo građanin iz srednjih slojeva, čovek poretka nadojen socijalističkim idejama, navikao da ocenjuje ljude i događaje, pa čak i one koji su sasvim tuđi njegovom mentalitetu, obrazovanju i njegovim interesima, sa objektivnošću i skepticizmom državnog funkcionera, mogao je da smisli tako smeo plan i da dubokim i nasilnim potresanjem javnog života spreči Kapa da iskoristi postojeći poredak i učvrsti se na vlasti.
Pre no što je napustila Berlin i povukla se u Drezden, Bauerova vlada je objavila apel proleterijatu, pozivajući radnike da proklamuju generalni štrajk. Bauerova odluka stvorila je situaciju punu opasnosti po Kapa. Pravi kontrarevolucionarni pokušaj, ofanzivni povratak revolucionarnih snaga vernih zvaničnoj vladi Bauera bio bi mnogo manje opasan po Kapa nego generalni štrajk jer bi Fon Lutvicove trupe našle mnogo lakše opravdanje za bilo kakav nasilni pokušaj, ali kojim sredstvima naterati ogromnu masu da se vrati na posao? Sigurno ne oružjem. Iste večeri je Kap, koji je tog dana u podne verovao da je gospodar situacije, postao zarobljenik nepredvidivog neprijatelja. Za samo nekoliko sati život u Berlinu se paralizovao. Štrajk se proširio na celu Prusiju.
Prestonica je utonula u mrak: ulice su opustele, u radničkim predgrađima vladala je apsolutna tišina. Bile su paralizovane sve javne službe: čak su i bolničari napustili bolnice. Železnički saobraćaj sa Prusijom i ostalim delom Nemačke bio je prekinut već u popodnevnim časovima, vozovi su ostali napušteni na kolosecima. Za samo nekoliko dana u Berlinu je zavladala glad. Od strane proleterijata nikakav čin nasilja, nikakav gest pobune: radnici su napustili fabrike u najvećem miru. Nered je bio perfektan.
Činilo se da je u noći između 13. i 14. marta Berlin spavao dubokim snom. Samo u hotelu Adlon, gde je bilo sedište Savezničke misije, svi su do zore ostali na nogama u iščekivanju ozbiljnih događaja. Jutro je zateklo mirnu prestonicu bez hleba, bez vode, bez novina, ali mirnu. U radničkim kvartovima pijace su bile puste, prekid železničkog saobraćaja ostavio je grad bez životnih namirnica. Štrajk se u međuvremenu širio s jedne na drugu kategoriju javnih i privatnih službenika. Službenici pošta, telefona, telegrafa nisu se pojavili na poslu. Banke, prodavnice, kafei, ostali su zatvoreni. Mnogi funkcioneri samih ministarstava odbili su da priznaju revolucionarnu vladu. Bauer je predvideo zarazu. Kap, nemoćan da reaguje protiv pasivnog otpora radnika, pribegao je pomoći poverljivih tehničara i funkcionera da povrate u pogon najosetljivije mehanizme javnih službi – ali bilo je suviše kasno. Paraliza se brzo širila na celu državnu mašinu. Radnici iz prigradskih naselja nisu više bili mirni kao prvog dana. Svuda su počeli da se očituju znaci neizdržljivosti i uznemirene pobune. Ultimativne note koje su stizale iz mnogih južnih država postavljale su Kapa pred alternativu da popusti Nemačkoj koja opkoljava Berlin, ili da popusti Berlinu koji je držao zarobljenu ilegalnu vladu. Predati vlast u ruke Baueru ili Radničkom veću koje se već polako formiralo u predgrađima? Državni udar dao je Kapu moć samo u Rajhstagu i ministarstvima. Situacija koja se iz časa u čas pogoršavala nije nudila revolucionarnoj vladi ni elemente ni prilike za političku igru. Nije bilo moguće stupiti u kontakt ni sa desničarskim, niti sa levičarskim partijama. Bilo kakav prisilni akt mogao je imati nepredvidive posledice. Nekoliko pokušaja Lutvicovih trupa da radnike silom vrate na posao doveli su do bespotrebnog prolivanja krvi. Po asfaltu ulica već su, tu i tamo, ležale prve žrtve: fatalna greška revolucionarne vlade koja je zaboravila da okupira električne centrale i železničke stanice. Ta prva krv nepopravljivo je navukla rđu na mehanizam državnog aparata. Hapšenje nekolicine visokih funkcionera spoljnih poslova pokazalo je koliko je nedisciplina već duboko uništila birokratiju. Na sednici Nacionalne skupštine, 15. marta u Štutgartu, Bauer je rekao predsedniku Ebertu, obaveštavajući ga o krvavim incidentima u Berlinu: „Kapova greška je što je poremetio nered“.
Gospodar situacije bio je Bauer, prosečni Bauer, čovek poretka, jedini koji je shvatio koliko je nered odlučujuće oružje u borbi protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja. Kakav konzervativac napojen principom autoriteta, nekakav liberal koji poštuje zakon ili neki demokrata veran koncepciji parlamentarne političke borbe nikada se ne bi usudili da podstaknu nezakonito posredovanje proleterskih masa, prepuštajući odbranu države generalnom štrajku. Samo Makijavelijev Vladalac, po primerima od kojih vrvi istorija od grčke i azijske tiranije do italijanskih kneževina iz doba renesanse, mogao je dozvoliti da pozove u pomoć narod da zaštiti palatu od zavere i iznenadnog napada. Makijavelijev Vladalac bio je sigurno veći konzervativac od jednog torijevca[39] iz perioda kraljice Viktorije: koncept države nije se zapravo uklapao u njegove moralne predrasude i njegovo političko vaspitanje. Ali u tradiciji vlada moderne Evrope, bilo konzervativnih, bilo liberalnih, koncept države isključivao je ma kakvo pribegavanje ilegalnoj akciji proleterskih masa u otklanjanju bilo koje opasnosti. Docnije su se neki u Nemačkoj pitali kakav bi bio Štrezemanov stav da se našao u Bauerovoj situaciji. Nema sumnje da bi Štrezeman ocenio Bauerov apel berlinskom proleterijatu kao „zabranjeni udar“.
Neophodno je ovde napomenuti da je marksističko vaspitanje logično podstaklo Bauera da ne bira skrupulozna sredstva u borbi protiv revolucionarnog pokušaja. Koncepcija generalnog štrajka kao legalnog oružja demokratskih vlada u odbrani države protiv vojnog ili komunističkog prepada nije mogla biti nesvojstvena čoveku odgojenom u marksističkoj školi. Bauer je bio prvi koji je primenio fundamentalni princip marksizma u odbrani građanske države. Njegov primer ima velikog značaja u istoriji revolucije našeg doba.
Kada je 17. marta Kap najavio da napušta vlast jer „veoma ozbiljna situacija Nemačke nalaže čvrsto ujedinjenje svih partija i svih građana da se odupru opasnosti od komunističke revolucije“, poverenje koje je nemački narod imao u Bauera za vreme petodnevne ilegalne vlade preobratilo se u nemir i strah. Socijalistička partija izgubila je kontrolu nad generalnim štrajkom: pravi gospodari situacije postali su zapravo komunisti. U nekim predgrađima Berlina proklamovana je Crvena republika. Radnički odbori formirali su se na više mesta po Nemačkoj: u Saksoniji i Ruru generalni štrajk je bio preludijum za ustanak. Rajhsver[40] se našao u situaciji da mora da se suoči sa pravom pravcatom vojskom komunista naoružanim mitraljezima i topovima. Šta bi učinio Bauer? Generalni štrajk je srušio Kapa, civilni rat bi dobio Bauer.
Tu se marksističko vaspitanje, pred neophodnošću da se nasilno uguši radnička pobuna, pokazalo kao Bauerova slaba tačka. „Pobuna je veština“, potvrđuje Marks, ali veština da se zadobije vlast, a ne da se ona brani. Cilj Marksove revolucionarne strategije je osvojiti državu, njegovo oruđe je klasna borba. Lenjin je, da bi se održao na vlasti, morao da preokrene neke fundamentalne principe marksizma. To je ono što priznaje Zinovjev kad piše „da je pravi Marks zapravo ‘nemoguć’ bez Lenjina“. Generalni štrajk je bio oružje u Bauerovim rukama da se Rajh odbrani od Kapa: da bi se odbranio Rajh od proleterske pobune bio je potreban Rajhsver. Von Lutvicove trupe, koje su se pokazale nesposobne protiv generalnog štrajka, mogle su lako da uguše komunističku pobunu, ali Kap je napustio vlast u momentu kada mu je proleterijat dao priliku da s uspehom povede borbu na vlastitom terenu. Takva greška jednog reakcionara, poput Kapa, neshvatljiva je i neopravdana. Greška jednog marksiste, kakav je bio Bauer, da ne shvati da je Rajhsver bio jedino efikasno oružje protiv proleterske pobune, opravdana je sa svih aspekata. Pošto je uzalud pokušavao da dođe do dogovora sa vođama komunista, Bauer je predao vlast u ruke Mileru.[41] Tužan kraj za čoveka tako hrabro poštenog i prosečnog.
Evropa liberala i pobunjenika imala je još mnogo da nauči od Lenjina i Bauera.
_______________
[37] Karl Bernhardovič Radek (1885 -1939), poljski i sovjetski revolucionar i publicista.
[38] Gustav Bauer (1870-1944), kancelar u vajmarskoj koaliciji, za vreme njegove vlade potpisan Versajski ugovor. Zbog Kapovog puča (marta 1920) dao ostavku. Kasnije bio u raznim ministarstvima.
[39] Torijevci ili konzervativci – članovi Tory Party, stranke tradicionalne buržoaske desnice i krupnog kapitala.
[40] Reichswehr – nemačka vojska.
[41] Hermann Müller (1876-1931), nemački socijaldemokrata, ministar, kancelar. Njegovim padom izdvojila se konačno SPD iz vlasti.



Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [I]

Нема коментара:

Постави коментар