Haida Gvai

Milovan Šavija
Po jednoj od onih nebrojenih ali i besmrtnih priča o postanku sveta u ona davna vremena za koja se sa sigurnošću ne zna ni kada su se, ni da li su se uopšte desila, postojalo je samo beskrajno more i tama koja ga je pokrivala. Kopna, to jest zemlje, nije bilo nigde na vidiku. A jedini akter te predigre stvaranja sveta bio je jedan gavran po imenu Jal, koji je tako bio primoran da leti čitavu večnost u potrazi za komadom kopna na koje bi sleteo. Pošto večnost uglavnom traje dugo, a retko kada ima kraj, gavran Jal se prilično umorio leteći. Spas je na kraju ipak došao jer je konačno ugledao jedan totemski stub kako štrči iz mora. Radostan sleteo je na stub i nakon što se odmorio sišao je polako do same površine vode. Tu nije mogao ostati večno jer je iz prethodnog iskustva znao da večnost može potrajati. Zato je, savladavši strah od vode, a gonjen radoznalošću, zaronio polako u more da otkrije šta se nalazi na drugom kraju stuba. Tamo je na veliko iznenađenje zatekao jednog starca koji je ličio na galeba. On mu je dao dva kamena, jedan crn a drugi šaren, i uputio ga šta dalje treba da radi kada opet odleti na nebo. Treba prvo da u more baci crni kamen od koga će nastati svet, a zatim šareni iz koga će nastati Haida Gvai. Gavran je brzo izronio iz vode sa kamenjem u kljunu, popeo se na vrh stuba i poleteo. Bio je veoma uzbuđen ali i nestrpljiv tako da je kod bacanja pomešao kamenje. Prvo je bacio šareni od koga je nastao svet, a tek onda crni od koga je nastala zemlja Haida Gvai.

Gavran Jal je bio radostan ugledavši zemlju koja se ukazala ispod njega, ali pošto je još uvek vladao mrak on nije mogao u potpunosti da je razazna. Postajući već umoran od sveprisutnog mraka setio se da je nekada davno čuo o nebeskim ljudima koji su živeli u međusobnoj harmoniji i koji su posedovali svu svetlost sveta.Odlučio je da odleti tamo i pokuša da dobije svetlost od nebeskog poglavice. Stigavši zatekao je poglavičinu kćerku na potoku. Umesto da direktno sleti on se pretvorio u iglicu četinara i pao u potok.Kćerka je zahvatila šoljom vodu iz potoka zajedno sa onom iglicom i popila je. Vratila se kući i nakon izvesnog vremena zatrudnela rodivši dete gavrana. Dečak je bio radoznao kao i sva deca. Neprestano je skretao pažnju na sebe, zapitkivao i tragao za novim otkrićima. Naposletku je pronašao onu svetlost za kojom je tragao.Ona je bila pohranjena u loptama koje je čuvao njegov deda – poglavica neba. Od tog trenutka on nije prestajao da moli dedu da mu dozvoli da se igra loptama svetlosti. Deda na kraju nije izdržao i dao je unuku gavranu jednu loptu. On je radosno započeo igru ali ne zadugo. Pretvorio se u pticu gavrana i sa loptom kroz dimnjak uzleteo na nebo. Ponesen uzbuđenjem leteo je sve više i više te je na kraju morao da loptu, koju je sve teže nosio, podeli na tri manje. Od najmanje su postale zvezde, od srednje Mesec, a najveću je dao orlu koji je mogao da leti više od njega da je odnese na još veću visinu. Od te lopte postalo je Sunce.

 

U tom trenutku pred radoznalim gavranovim očima osvanuli su prizori neopisive lepote. Arhipelag sa bezbroj ostrva, poluostrva, zaliva, prevlaka, uvala. Planine prekrivene gustim četinarskim šumama prepunih divljači, izbrazdane potocima, ispresecane rekama, prošarane jezerima. A sa peščanih plaža se u svim pravcima pružalo kao zaštitni omotač beskrajno more prepuno raznovrsne ribe. Bila je to zemlja Haida Gvai što je greškom nastala iz onog crnog kamena.

“Gavran i prvi ljudi” – Rad Haida vajara Bila Rida ( visina 2m )
Izloženo u Antropološkom muzeju u Vankuveru

 

 

Nije poznato koliko je vremena od tada prošlo, ali se sigurno zna da je narod, čije je ime nosila ta zemlja, tu preživeo potpuno izolovan od onog drugog velikog pravog sveta. No bez obzira na lepote i bogatstva koja je ta zemlja krila nije bilo na njoj lako preživeti.Smeštena na nezgodnom mestu, neprestalno izložena udarima hladnih okeanskih vetrova, tako da je život na njenim obalama zahtevao veliku umešnost, upornost i izdržljivost od stanovnika koji su je obitavali. Upravo onu vrstu sposobnosti koju je imao gavran Jal. Te vrline koje je nasledio od svog prapretka omogućile su narodu Haida Gvai da ovlada zavidnom veštinom gradnje drvenih kuća, koje su mu pružale sigurno i ugodno sklonište od ćudi okeanskog vremena, te moćnih čamaca kanua bez kojih se nije moglo otisnuti dovoljno daleko od obale da bi se od mora mogla izvući ikakva korist.

Haida narod je imao vremena napretek da se bavi i onim aspektima egzistencije koji su se pružali van domena materijalnosti. Oni su to vreme svojski iskoristili. Razvili su veoma buran i razuđen duhovni život kojim su popunili onu ogromnu prazninu koja ih je razdvajala od ostalog sveta. Iz zahvalnosti prema gavranu i orlu koji su doneli svetlost oni su verovali da životinje nisu ništa drugo nego specijalna forma ljudskih bića. Zato su prema tim bićima sa kojima su delili svet gajili posebnu vrstu poštovanja, i verovali su da ona mogu da promene oblik i žive kao ljudi među njima. Njihova redovna molitva je bila uperena ka spiritualnim gospodarima životinja koji su se skrivali u Suncu, Mesecu, gromovima i zračili mitskom energijom. Smatrali su da bolest nastaje usled neravnoteže u načinu života koja poremeti strujanje tih energija, te su shodno tome lekari koncipirali rituale izlečenja. Čvrsto su verovali u reinkarnaciju i pre smrti su birali roditelje koje bi želeli u sledećem životu. Jer nakon jedne smrti duša kanuom odlazi do mitske spiritualne zemlje gde će strpljivo čekati da život ponovo počne.

Oni su izgradili strog hijerarhijski sistem odnosa u društvu i nisu ga nikada menjali. Bili su podeljeni u dva osnovna klana: klan gavrana i klan orla. Mesto svakog pojedinca se unapred znalo po rođenju i nije bilo načina da se tokom života izmeni. Živeli su u dugačkim drvenim kućama u naseljima situiranim na samoj obali mora. Ispred kuća su podizali toteme na kojima je bilo izrezbareno sve ono što je bilo karakteristično za porodicu, grupu, podklan i klan kojima su pripadali, što je bila neka vrsta identifikacije koja je bila večna i nepromenljiva. Takva vrsta društvenog uređenja mogla se naći i u nekim arhaičnim zajednicama u onom delu sveta koji je nastao iz šarenog kamena.

Tokom svog beskrajnog cikličnog trajanja Haide su usavršili zavidnu veštinu ratovanja koju su upražnjavali u kratkim ekskurzijama do one druge strane mora koja je pripadala onoj većoj polovini sveta, gde su sa izolovanim zajednicama razbacanim u priobalju, osim prijateljske razmene iskustava i dobara, ponekad i ratovali pljačkajući ih i čak odvodeći kao roblje. Što sve navodi na interesantan zaključak da su dve polovine sveta nastale iz crnog i šarenog kamena imale dosta toga zajedničkog pre nego što je došlo do dugo odlaganog susreta.

Haide nisu ništa znale o onoj drugoj polovini sveta koja se pružala ko zna dokle u dužinu i širinu iza njegovih obala do kojih su povremeno dosezali u svojim moćnim 16 metara dugim kanuima. A u toj polovini, zahvaljujući verovatno njenoj veličini, živelo je mnogo naroda, koji su se osim po nekim sličnostima, od Haida u mnogome razlikovali. Glavna razlika je bila da se u toj većoj polovini vreme pružalo linearno, donosilo je promene i razvoj, te je stoga morala postojati neka skala po kojoj se merilo njegovo proticanje. Bila je 1774 godina po toj skali kada je kapetan Huan Perez u brodu Santijago pod zastavom zemlje zvane Španija, krstareći ogromnim nesagledivim vodama nabasao na onu manju polovinu sveta za koju se do tada nije znalo da uopšte postoji. Iskrcao se na njenom najsevernijem rtu i odmah mu dao ime Kejp Santa Margarita. Tako je došlo do istorijskog prvog susreta dva sveta. U brodskim dnevnicima kapetana Pereza ostalo je zapisano da je susret bio prijateljski, a narod Haida okarakterisan kao veoma ljubazan.

 

 

 

Naravno da Haide nisu tada znale da je to bila 1774 godina, niti je u njihovoj istoriji taj susret opisan kao istorijski, jer oni nisu imali ni pismo niti istoriju. A i onaj veliki svet nije u početku mario za taj prvi susret. Trebalo je da prođe 13 godina pa da ujedinjenje i globalizacija dva sveta postanu zvanični.Naime tek je kapetan Džordž Dikson iz zemlje Britanije, inače poznate po sklonosti ka globalizacijama, uspostavio 1787 godine blizak kontakt sa narodom Haida u kojem su nađeni obostrani ekonomski interesi. Jer ti Britanci su dobro znali šta čini glavnu polugu procesa kojem su posvetili veći deo svoje burne istorije. Da li je to spajanje dva sveta imao u vidu onaj starac sa donje strane totem stuba po čijim uputstvima je gavran Jal bacajući ona dva kamena stvorio svetove, ostaće po svoj prilici tajna.

A ona tačka oko koje je nađen zajednički interes i koja će sudbinski uticati na istoriju naroda Haida, jer od tada su i oni postali njen deo, su životinje po imenu morske vidre.Kože i krzna raznih životinja su u to vreme bili glavni motor globalizacije. Mnoge vrste, čijim se kožama trgovalo, su bile već istrebljene ili veoma blizu te tačke, jer je taj proces trajao nekoliko stotina godina.Na red su, čini se, došle pomenute vidre, jer su baš tada mandarini iz jedne velike zemlje na istoku tadašnjeg sveta zvane Kina, pokazivali neopisiv i nekontrolisan interes za njihove kože. A vode koje su okruživale zemlju Haida Gvai bile su njihova tradicionalna staništa.Da bi se uklopile u tadašnje trgovinske trendove, a činilo se da su to Haide po svaku cenu želele, morali su da raskinu onu mitsku harmoniju sa svim životinjama, čije su deo bili još od kraja drugog dela priče o postanku sveta kada je gavran na krajnjem severoistočnom rogu arhipelaga na peščanom okeanskom sprudu iz velike školjke oslobodio prve ljude. Narednih decenija desiće se ono što se u istoriji one druge veće polovine sveta pre ujedinjenja već dešavalo. Ali na žalost to narod Haida nije mogao znati.

 

 

 

Sirote morske vidre su odjednom prestale da budu specijalna forma ljudskih bića, a od onih verovanja još iz vremena koja se ne pamte, da morske vidre kao i ostale životinje mogu da se pretvore u ljude i žive među njima verovatno nije ostalo ništa, čak ni mrtvo slovo na papiru, jer Haide nisu imale niti slova, niti papira.Nije poznato da li se narod Haida još uvek molio onim životinjskim božanstvima u trenutcima kada su u britanske trgovačke brodove pretovarali isporuke koje su znale brojati i preko 300 koža nesretnih vidri. Ako jeste, onda je to bio odlučujući znak da je stapanje dva sveta privedeno kraju.Nije se zagazilo duboko u sledeći 19-ti vek a morske vidre su iz mora koja su okruživala zemlju Haida Gvai potpuno istrebljene. A ostalo je zapisano da je još 1792 španski mornarički oficir Jacinto Kamano nakon susreta sa narodom Haida izjavio da od svih domorodačkih naroda koje je sreo nije video ljubaznije, civilizovanije i ljude bolje naravi od Haida. Da li mišljenje španskog oficira posmatrano u kontekstu onoga što će se desiti narednih decenija predstavlja ironičnu definiciju civilizacije ostaje da se proceni. Jer je prema jednom drugom zapisu samo u toku leta 1802 godine jedan bostonski trgovac od Haida lovaca preuzeo 15.000 koža morskih vidri.

 

 

 

A ona prava velika ironija desiće se u narednih pola veka kada će,desetkovani navikama koje su stekli iz bliskog kontakta i trgovinske razmene dva sveta, te bolestima iz toga proizašlih, a možda i prokletstvom,Haide doživeti sudbinu svoje mitološke braće. Nije poznato koliko je bilo brojno stanje naroda Haida, jer u ta vremena nisu vršeni popisi stanovništva, ali procene se kreću da ih je u vreme kada su vidre istrebljene, negde oko 1835, bilo između 7 i 13 hiljada. Samo 50 godina kasnije 1885 na mitskom arhipelagu ostalo ih je jedva 500. Naučnici po imenu antropolozi razviće u vremenima koja će uslediti razne i brojne teorije o razlozima zbog kojih su narodi poput Haida za tako kratko vreme skoro nestajali. Ironija bi u slučaju Haida moglo biti jedno od alternativnih tumačenja, ali i pogodnih sredstava za izvlačenje pouka u odsustvu istorije koja u moderna vremena čini se doživljava istovetnu sudbinu.

 

Međutim,sa procesima stapanja i širenja svetova treba biti krajnje oprezan.Jer ima onih koji se u njima dobro okoriste, ali i onih koji se bolno opeku. Uzročno-posledične veze je teško dokučiti, a sudove o krivcima i žrtvama još teže doneti. Jer ko je mogao pretpostaviti da će kineski mandarini posredno preko vidrinih koža doprineti istrebljenju jednog naroda koga nikada nisu videli a kamoli o njemu čuli. A ko bi ih tek mogao optužiti da su oni krivci za to. A za one nepopravljivo radoznale poput gavrana Jala ostaje da se pitaju da li bi narod Haida bolje prošao da taj isti gavran nije napravio grešku kod ispuštanja u more ona dva kamena: crnog i šarenog.

 

A ako se danas zainteresujete za tu zemlju po imenu Haida Gvai naći će te je na mapama kako se poput šiljatog konusa zabola u pacifički okean zaštitivši svojim telom severozapadne obale Britanske Kolumbije od njegovih nepredvidljivih ćudi.To je jedan ogromni arhipelag, koga su zbog razuđenosti i raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta nazvaliGalapagosom severa, a koji se sastoji od dva velika ostrva Grem i Morsbi te stotine manjih ispresecanih, naboranih i izvajanih u najčudnovatije oblike nastale u stvaralačkom zanosu nekog apstraktnog neimara.

A ako u toj zainteresovanosti odete korak dalje saznaćete da naziv te zemlje na jeziku njenih starosedelaca znači jednostavno ljudi sa ostrva. A u njihovim legendama se ta zemlja smatra mestom na kojem je vreme počelo da traje. A ako se zakorači dublje u magle prošlosti, pre početka vremena, naći će se naziv koji još bolje definiše tu zemlju:mesto na granici sveta. Iz moderne perspektive poimanja sveta shvatićemo koliko su davni pretci tog naroda bili istovremeno i precizni i proročanski. Jer ako krenemo sa početka sveta, zemlje izlazećeg sunca, njegov kraj će se upravo poklopiti sa arhipelagom Haida Gvai.

Tek iskrcavanjem na ostrva i dužim boravkom na njima moći će se proveriti sve priče,geografski podatci i legende, te tek pokušati dokučiti šta se krije iza gustog tkanja ciklički nataloženih predanja, naizglednih fakata i onog graničnog stanja maštom prožete percepcije koja je ostala kao maglovito svedočanstvo sudara sa istorijom. Starosedelački narod Haida je ipak preživeo. U njihovoj prapostojbini naći će te ih oko dve hiljade uglavnom skoncentrisanih na onom velikom severnom ostrvu Grem. Današnji precizni istraživači prošlosti procenjuju da je nekada, raštrkano po obodima arhipelaga dugačkog 300 kilometara, a širokog na severnom delu oko 100, bilo preko 130 naseobina naroda sa ostrva. Danas ih je u obliku ostataka ostalo samo nekoliko, i to na onom južnom rogu do kojeg se može doći samo brodom ili avionom.

O materijalnim tragovima Haida civilizacije skoro čitav vek se niko nije brinuo, da bi se tek zadnjih nekoliko decenija pristupilo spašavanju onoga što je ostalo.Tako da danas originalne toteme naroda Haida stare stotinama godina možete naći u nekom od belosvetskih muzeja, a fotografije ostataka onih naseobina na internetskom istraživaču Gugl. A da li smo srećni što je nešto od toga ipak ostalo do danas na suptilan način će pružiti odgovor ona anegdota koja govori o tome kako su predstavnici nekog muzeja tražili od poglavice jednog sela da im dozvoli da jedan poluraspadnuti prastari totem prenesu u njihov muzej gde bi bio na sigurnom. On im je kratko odgovorio: Totemu je mesto ovde. Završiće u zemlji u koju je nekada davno poboden. Odluka potpuno u skladu sa konceptom cikličnog poimanja vremena.

 

Zajedno sa doseljenicima danas na arhipelagu živi jedva 6000 stanovnika nešto manje nego što ih je bilo u zlatno doba. Što opet na upečatljiv način govori da život ovde, i pored bogatstava koja su na dohvat ruke, nije nimalo lak, ali možda i o paradoksu da u izolovanim sistemima koji se povinuju cikličnom prostiranju vremena fizički zakon entropije nije primenljiv.A govori i o herojstvu naroda koji se tu zatekao u vremenima koja se i ne pamte i opstao do današnjeg dana, kao i o onim tajanstvenim nitima i privlačnim silama koje mogu ljude privući i vezati za ovakva mesta da na njima ostanu po sopstvenom izboru, postajići tako dobrovoljnim čuvarima i baštinicima prastare i još uvek žive paradigme o neprolaznoj lepoti cikličnosti. Ali i lepoti života u harmoničnom jedinstvu sa svakim živim stvorom i delićem univerzuma prožetog njegovim nevidljivim blagotvornim energetskim tokovima, te neopterećenog potrebom za stalnim rastom i pisanjem istorije koja je ionako, zbog beskrajnog pravolinijskog toka vremena i njime nametnutih vrtoglavo brzih promena, sve manje pouzdana i gotovo izlišna.

Ako se u nekoj tački budućnosti, koja se zbog cikličnosti vremena možda nikada neće ni dogoditi, nađete na onoj mitskoj obali kraja sveta i ako tu na tom mestu šibani neopisivo hladnim vetrovima koji nikada ne prestaju, a koji se bar jednom u toku dana pretvaraju u orkane, uspete provesti tri dana imaćete priliku da se sami uverite da su prastari stanovnici ovoga mesta bili u pravu kada su ga nazvali granicom sveta i mestom gde je vreme počelo. A onda dok budete pažljivo osluškivali da ga i osetite učiniće vam se da ono ne teče već da je igrom onih neshvatljivih zakona relativiteta stalo možda još u onom trenutku kada je počelo.

 

 “Rose Spit” gde je gavran otvorio školjku iz koje su izašli prvi ljudi

Ukoliko se odvažite da najneobičnijom autostradom na planeti, nekoliko stotina metara širokim peščanim dobro utabanim sprudom, krenete dalje na sever ka najisturenijem severoistočnom šiljku arhipelaga zvanog:“Rose Spit” stići će te nakon desetak kolometara vožnje do onog mitskog mesta gde je gavran otvorio školjku iz koje su izašli prvi ljudi. Naravno da nećete naći ni traga od školjke, ali će te u emulziji vetrom pomešanih sićušnih kapljica vode i finih zrna peska uz pomoć zastrašujuće tutnjave stropoštavajućih talasa shvatiti da je Haida Gvai ustvari metafora za sve ljude sa ostrva iz bilo kog dela sveta koji poput svetioničara upozoravaju da na njemu postoje još uvek mesta na kojima linearni tok vremena nije neophodan uslov da bi se došlo do njegovog kraja. A to mesto je bilo istovremeno i kraj sveta i kraj vremena ali i početak nade da su ljudi sa ostrva u onom sudaru svetova možda ipak pobedili.

 

izvor