Zašto nam se sve ovo dešava- TRAGEDIJA JEDNOG NARODA, Branislav Nušić

 

Branislav Nušić : komediograf koji je napisao i jednu crnu knjigu:

 

 

Momčilo Đorgović

 

Uterivati Nušića u formulu sve je to šala-komika značilo je i značilo bi banalizovanje njegovog dela, što je možda i odbrambena reakcija od njegove istinitosti. Kako vreme odmiče, Nušić postaje tragičar, njegov smeh postaje plač nad tragedijom jednog naroda. U vreme Druge Jugoslavije Nušićev humor je čak delovao anahrono, kao ilustracija kako se nekad živelo u "truloj Jugoslaviji" i nije se baš mogla uhvatiti sličnost njegovih likova sa ličnostima kakve su kovane pod Brozom i komunistima. Više se smejalo vokabularu nego situacijama.

Danas, kada se Srbija vratila u društvenopolitički milje Srbije od pre Prvog svetskog rata, u vreme atentata, izdajnika i spasilaca, dolarskih patriota, švercera, pljačkaša države, kada otkrivamo da su svi likovi iz Nušićevih komedija - sumnjiva lica, poslanici, policajci, političari, profiteri, liferanti, kontroverzni popovi, novinari, ćate, uticajne gospođe - ponovo među nama, ali ne na daskama, nego u našim životima - smeh nam mora zastati u grlu.

Ako pročitamo urnebesnog Narodnog poslanika (napisan 1885, a izveden prvi put tek posle devet godina, jer za direktora pozorišta nikada "nije bio momenat"), dakle, posle sto trideset godina, ustanovićemo da smo na početku. Svetski ratovi, socijalističke, narodne, tehnološke revolucije, te protok vremena nisu nas promenili. Nisu stvorile ni Novog, niti vaskrsnule dobrog Starog čoveka. Ne možemo reći da smo se razvijali i da smo napredovali zato što se voze luksuzna kola, ili se imaju androidni mobilni telefoni, tečno kristalni ili led televizori, ne znam kakva garderoba, cipele, ili što imamo moderni prezir prema prošlosti - jer mi sve to nismo ni izmislili, niti proizveli, samo smo deo tržišta, sa novcem, često, nepoznatog i "mađioničarskog" porekla. Kao ni onda, ni sada ne postoji stabilna struktura privrede i znanja, niti razuđena mreža mnogih profesija, već sve ćata do ćate, sve sami ujedinjeni uticajni prodavci magle i večni entiteti - policija, vojska, crkva, narod. A nad svima je Obožavana Vlast i demon palanačkog političarenja, furije sitnih strasti na jednom golom Ništa. Sam Nušić je tvrdio da Srbiju čine cincarska varoš i seljačka politika.

 

Jevrema Prokića, koji konkuriše za "sveto mesto" narodnog poslanika, odmah podučavaju u neraskidivo jedinstvo narodnog poverenja, kantara i kese. Narodno poverenja se meri na kantar. Policijski pisar koji Prokiću priprema varoško javno mnjenje je jasan: Ti pare, ja pendžeta, a narod mandat. Politički život je zverinjak, a izbori su kada se sve ruši, kada se mrzi i pomišlja na puštanje krvi. Kako ću da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika, pita se Jevrem - pa dovikuje: Idemo do istrage, ili ja ili on! Prisluškivanje, uhođenje rivala, izmišljanje afera, policija ucenjuje "aktima", ali istovremeno ima i "fioke koje pojedu nečija akta". Puca bruka na sve strane. Za ishod izbora više odlučuju žandarmerijski podnarednici i pisari nego školovani koje "narod" na mitinzima šamara i naziva tuđincima i izdajnicima otadžbine. Pritisak na opoziciju nije nasilje, već oslanjanje na zakon. Uz pomoć novca, kafane, lažnih obećanja, izaziva se oduševljenje, a "narodno oduševljenje je kada gomila viče, a ne zna zašto viče...". Posle izbora sve se smiri, protivnici se izmire i nalaze međusobni balans (ruka ruku mije) u kome će i dalje lepo da žive na državnom budžetu.

 

Kao što je poznato, veliki srpski patriota i književnik rodio se kao Alkibijad Nuša, grčko-cincarsko-albanskog porekla, a izabrao je da bude Srbin, Branislav Nušić. I otac prvog srpskog smehotvorca Sterije - Sterio Papaz prihvatio je da bude Srbin - Stefan Popović. Tako lucidno-humorističko reflektovanje i opisivanje društva teško je ne povezivati sa genetskom mešavinom starog Balkana, kao što su dela Džojsa i Beketa mogla nastati samo iz irskog mleka. Nušićeva humoristička intonacija shvatala se kao "personifikacija balkanske zajednice", ali brže-bolje se dodavalo - "međutim, zadojen srpskim mlekom". Ipak, imao je puno kritičara, srpsko društvo se nije lako mirilo sa izgledom u ogledalu koje im je stavio pred lice. Stalno se želelo, i danas želi, da se liči na sopstveni panegirik o sebi - samozadovoljstvo u čistom solipsizmu, a suočavanje sa autentičnim je neprijateljska aktivnost koju bi trebalo progoniti i kazniti.

 

Provincijska pomada ne trpi svetlost koja je razotkriva. Sunčev spektar ona stavlja na svoj kantar, dezavuiše je i presuđuje joj - nije svetlost nego mrak, nismo mi jad, nego su drugi bolesni. Ta solipsistička megalomanija koja nema granica (za razliku od znanja, kako je Nušić isticao, koje ima granice, neznanje ih nema) najbolje je prikazana u liku Jovanče iz Puta oko sveta. Stanislav Vinaver je (i on se, mada Jevrejin, proglasio za Srbina) primetio da je "lokalnost kod Nušića ludačka košulja koja nam je navučena i iz koje nikako ne možemo da se oslobodimo". Ta provincija je anahrona, zaostala, površna i neprovetrena. I kada palanka krene na put oko sveta, ona svugde zatiče Srbe, Srbe koji, naglašava Vinaver, i najkomplikovanije pitanje rešavaju ne po njegovom novom evropskom i svetskom ključu, nego po zakonima svoje uske otadžbinske oblasti, po zakonima svoga partijskog vremena i mišljenja; na najnedokučivije i najdublje teme sveta oni primenjuju načine rešavanja Jagodine, Paraćina, Ćuprije i Zaječara. U scenama kada se Jovanča sa Srbima rasprostre sa turšijom i kiselim krastavcima po vozu kod Budimpešte, taj voz postaje "bajagi voz", pa Vinaver zaključuje: cela ta Evropa je samo "kao bajagi", a mnogo je pretežnija, stvarnija, suštinskija, naša turšija, naši kiseli krastavci i marcijalno šeretski izgled našeg čoveka koji se dovija, spleten i snađen partijskim kombinacijama.

 

Na tekst o Džonu Ridu i njegovom viđenju Srbije 1915, pre dve nedelje, imao sam pozitivna i negativna reagovanja. Opet jedan mlađi kolega koji je video sveta više nego Jovanča Micić, i znalac više stranih jezika nego što se govorilo u jagodinskoj avliji, protestno se ljutio - ma šta sam sad pisao o tom Ridu koji je dolazio kao špijun da nađe dokaze da je Srbija izazivač rata! I, dodao je, bili su potpuno u pravu što ga između dva rata nisu preveli i objavili na srpskom. A Rid je bio levičar, osuđivao je imperijaliste za svetski rat i smatrao je da je Srbija raznim intrigrama velikih upletena ne bi li bila uništena. U Srbiju je Rid došao da pomogne i da upozna svetsko javno mnjenje o njenim stradanjima. Ksenofobija, nažalost, ne uvažava argumente, više me iznenađuje da je tako duboko ucepljena i da kao žrtve padaju "najmodernija" pokoljenja. Ali, Ridove opise spolja dramatično upotpunjavaju Nušićevi memoari iznutra, teška partitura bola i patnji, sa dna duše kao voluminozno vokalno-orkestralni stav Der Abschied (Oproštaj) iz simfonije Das Lied von der Erde (Pesma iz zemlje) Gustava Malera.

Prvi svetski rat je Nušića izlečio od romantizma. Kada se sve sleglo, komediograf je 1920. napisao svoju crnu knjigu - Devetsto petnaesta. Posvetio je: "Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova beleži ti otac grob". Sin jedinac, Strahinja-Ban, poginuo je 1915. u prvom srpsko-hrvatskom, češko-slovenskom bratoubilačkom ratu na Balkanu u organizaciji Nemačke i Austrougarske. Ali, upravo će mu 1924. čestitati šezdeseti rođendan Tomas Man, tada već ogorčeni antinacionalista i antimilitarista, mada je 1914. bio oduševljeni pristalica rata, kao i Sigmund Frojd. Koliko je to vreme bilo ludo, spoj najviših kreacija i najrazornije destrukcije, govori da je u Beču i Berlinu, glavnim gradovima zemalja koje su izazvale rat, upravo u tim godinama došlo do najvećih otkrića u istoriji čovečanstva. Jedno u dubinu kosmosa, drugo u dubine psihe. Ajnštajn je formulisao svoju Opštu teoriju relativiteta, Frojd napisao knjigu o psihologiji grupe Totem i tabu. A Nušić je postao tragičar, razvejala mu se srednjovekovna mitologija koju je negovao u srećnim godinama srpskog rizorđimenta. Srušili su mu se i kosmos i duša.

 

U pogovoru memoara Nušić primećuje da su stranci pisali vrlo mnogo o tragediji srpskog naroda, a "mi smo tek vrlo malo, te će ova knjiga biti prvi veći napis o tom događaju". Nije, međutim, kasnije bilo ni većih ni manjih napisa. Niko nije hteo da podseća na prošlost, jer morale bi da se istraže katastrofalne greške elite, nespremne i nesposobne, obuzete narcisoidnim nacionalnim i ličnim tlapnjama, koja je, Nušić tvrdi, jedino znala da uspehe i neuspehe ređa rasipanjem ljudskih života naroda u koji se klela - nemilice, surovo i bezobzirno. Zato se nikada, do danas, nije saznao broj poginulih, nestalih, niti društvene i ekonomske razmere poraza. Nušić upoređuje prvu modernu Srbiju sa Titanikom - na dno mora otišla je čitava država, a narod-brodolomnik se rasuo po svim mediteranskim obalama. Oficir u Peći dok se noću pored varoši rasplamsao ogroman oganj što liči na erupciju vulkana kaže piscu:

- Ovo je krematorijum srpske države. Sagoreva sve što nam je još ostalo: kola topovska i topovske kare, lafeti, automobili, šatori, alati, bolnička oprema, arhive, računske knjige i mnogi, mnogi drugi skupoceni predmeti koje smo mučno i godinama tekli. I vidite li kakva je to igra sudbine da se baš ovo mesto gde sagorevamo poslednje ostatke srpske države zove Peć.

Sa državom tone i kraljevstvo. Nušić slika rembrantovski crvenkasto-smeđu utonulost u tamu propasti iz koje svetluca zlatkasti izčezavajući rojal. U prizrenskoj bogosloviji, takođe noću, krišom, sahranjuje se kraljevska kruna, salivena od Karađorđevih topova. A tu negde pod razvalinama Crkve Svetog Arhanđela mnogo ranije sahranjena je takođe još jedna srpska carska kruna. Groblje srpskih kruna. Grobari su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao, opisuje Nušić. Prisutnom pukovniku na slaboj svetlosti fenjera bljesnule su na trepavicama dve suze. A na spratu iznad tog groba, mladi prestolonaslednik u sumornom polumraku tek osvetljenog čela borio se sa teškim mislima. On sebi postavlja temeljno pitanje jednako gusto kao što je i boja holandskog majstora kojom ga Nušić mala za večnost: ima li nešto u psihi srpskog naroda ili u njegovom karakteru ili u njegovoj sudbini što mu donosi ovakve katastrofe?

- Ipak, ima - šaptao je mladi kraljević uzbuđeno - ima, ima...!

 

Nušić interpretira kraljevićeva razmišljanja: Svaki od ovih slomova nastao je iz drugih razloga, ali je ipak sve pratila i bila im predznak zavada srpske vlastele i rasulo i rastrojstvo koje je iz te zavade klijalo; lukavstvo i zla volja iznad vrline i vrednosti; ambicija i sebičnost iznad podobnosti i poštenja; mali uski, bedni interesi iznad opštih i zajedničkih.

- Jesmo li bili dorasli da ponesemo ogromnu zadaću osnivanja velike države ili smo je trebali ostaviti poznijim, zdravijim pokoljenjima? - jauknu mladi kraljević i umorno se sruči na minderluk, osećajući se teško slomljen i pregažen nekim nevidljivim ali stostrukim teretom.

I dok mladi Aleksandar postavlja sebi prava pitanja i nalazi onespokojavajuće odgovore, njegov otac halucinira među rastrojenim vojnicima, gladnim, koji rasparavaju mrtve volove i zavlače im se u utrobe da se ne bi noću dok spavaju smrzli. Ubeđuje ih da postoji zla vila koja za noć poruši "sve što braća za dan nazidaju".

- Ama, zar je to moglo u istini da bude? - zapitao je jedan trezveni starčić.

- Bilo je - odgovori stari kralj - a ima ih i sad! Eto, zar ne vidite moju sudbinu. Sve što za dan sagradim, zla mi vila za noć poruši. Koliko smo se svi mučili da sagradimo ovu državu, pa eto... poruši mi vila za noć, poruši do temelja!

Nušić dovodi scenu do logičnog mrtvila tuposti: Kralj se duboko zamisli, svi ućutaše povedeni i sami razmišljanjem o zloj vili koja ruši sve što Srbin zida.

Aleksandrova prizrenska dilema i naslućivanje trezvenih odgovora pod Prokletijama izbačeni su iz oficijelnog nacionalnog diskursa, a do danas validan je i teče narativ-opijat kralja Petra o volšebnoj zloj vili, koja ne voli, već mrzi Srbe i "sve što oni nazidaju". Ali, to zidanje niti je veliko, niti moćno, tako da zla vila i nema mnogo posla.

 

Često se podseća da je Josip Broz bio u austrougarskoj vojsci prilikom napada na Srbiju. Nušić, međutim, daje portret jednog od mnogih austrougarskih vojnika koji su zarobljeni "išli izmoreni, izdrpani, izblesavili od gladi za nama kao ajkule za morskim brodom". Bio je to Srbin sa Dunava, blizu Dalja. Scena je antologijska, ali takođe izbačena iz našeg pamćenja.

 

U nas je, priča taj austrougarski vojnik, bio veći srpski barjak no crkveni, od krova pa do zemlje. Zidovi u kući bili su okićeni slikama kralja Petra uvijenim u trobojku, Kosovske večere, Svetog Save, pa "Uz'o deda svog unuka", pa Gligor Komita... A kad dođe slava, njegov babo pred gostima diže zdravicu caru Dušanu, Obiliću i Marku, spomene kosovsku večeru, ustanak, pa narodna prava i završi kako mi Srbi moramo još jedanput liti krv i lićemo je, veli, ali ne više za drugoga nego za sebe. Eh, nek da Bog samo da odrasteš, tako je govorio babo, viš onog tamo - pa mi pokaza sliku kralja Petra - njegov ćeš vojnik ti biti! A kada se vratio sa krunisanja kralja, babo je govorio: Ih, da vidiš srpsku vojsku - sve sam soko, vidiš mu iz očiju da je Srbin, a još kad čuješ da mu Srbin komanduje - Mirno! Levo, desno, u red, napred! - pa ti slatka ona srpska reč, i ja bih, star ovako, uzeo pušku.

 

O Vidovdanu babo vodio sina na Frušku, u Ravanicu da celiva sveca, cara Lazu. Jurili su naši vranci, priča Nušiću ponosno austrougarski vojnik, sve se nosala i povijala kola s jedne strane druma na drugu, pa meni je opet izgledalo da lagano idemo. A tamo, slegao se čitav Srem, šatori i srbijanski svirači. A babo izvadi novac, pa tako glasno da mogu svi čuti: Deder, prijatelju, kralja Petra marš! Nama poče srce da raste kao da slušamo svetu liturgiju u crkvi, dođe mi gotovo da se prekrstim. A onda opet njima babo - Kaži: Avaj, Bosno, sirotice kleta! Kada svirači zapevaše, ceo narod što je slušao poče da plače. A onda odu na Vrdnik, pa babo kaže: Vidiš onu reku što belasa? To je Sava, sinko, a ono iza nje je Srbija! Dugo su ćuteći gledali "onu tamo svetu zemlju Jerusalim".

 

A kada je Austrija regrutovala sina za rat, mudri babo je tešio: "Drukče sam ja mislio, al' eto, vidiš, ne biva onako kako hoćeš nego kako moraš. Što ćeš! Ja se nadam brzo će ovaj rat, šta je Srbija prema jednoj carevini, ne može sirota...". I sin je, kao mnogi Srbi iz Austrije, otišao u rovove "u svetu zemlju Jerusalim" da se na karteč i bajonet bori sa obožavanim vojnicima kralja Petra, svojom braćom Srbima. Tako je završilo srbovanje devetsto četrnaeste. Da je Srbija sirota shvatilo se tek kada je došla apokalipsa. I kada je prošla, nastavilo se opet isto sa sviračima, svecima, suzama u očima, salutiranjima na slavama. Neuništiv je solipsistički duh Jovanča Micića. A odbacivanje kosovskog osvešćenja prestolonaslednika Aleksandra iz prizrenske noći sahranjivanja srpske krune, pravi je odgovor na njegovo pitanje o suštini našeg karaktera. Tragedija šale-komike.

 

izvor