Gilbert Keith Chesterton , Molitva za revoluciju ( Vetar i drveće)

Budući da je pravedno moliti se za dolazak kraljevstva, pravedno je takođe moliti se za revoluciju koja će obnoviti kraljevstvo. Pravedno je nadati se zvuku vetra s Nebesa u drvećima. Pravedno je moliti: "Neka bude tvoj gnjev na zemlji kao što je na Nebesima."


                      Sedim ispod visokog drveća dok snažan vetar uzburkava poput vala njihove vrhove tako da se njihov živući teret od lišća ljulja i huči u nečemu što je istovremeno zanos i agonija. Osećam se zapravo kao da sedim na dnu mora među sidrima i konopima dok iznad moje glave i iznad zelenog sumraka vode odjekuje večni nalet valova, i kuknjava, i lomljenje, i brodolom veličanstvenih brodova. Vetar vuče drveća kao da bi ih mogao iščupati iz korena poput vlasi trave. Ili, da pokušam još jedan očajnički način govora o ovoj neizrecivoj energiji, drveća se istežu, i trgaju, i šibaju kao da su pleme zmajeva vezanih za rep.

Dok posmatram ove glomazne divove mučene nevidljivom i nasilnom čarolijom jedan mi izraz pada na pamet. Sećam se dečačića, mog poznanika, koji je jedanput šetao po parku u Batterseu pod baš ovakvim iskidanim nebesima i uznemirenim drvećima. Vetar mu se nije niti najmanje sviđao, prejako mu je duvao u lice. Naterao ga je da zatvori oči i otpuhnuo mu je šešir na koji je bio jako ponosan. Imao je, ako se dobro sećam, četiri godine. Nakon što se neprestano žalio na nemir u atmosferi, napokon je rekao svojoj majci:
- "Zašto već jednom ne makneš to drveće, onda ne bi duvao vetar."

Ništa ne može biti inteligentnije ili prirodnije nego napraviti ovakvu pogrešku. Svako ko po prvi put gleda drveće mogao bi pomisliti da su to uistinu veliki titanski ventilatori koji svojim mahanjem uznemiravaju vazduh miljama oko sebe. Kažem da ništa nije ljudskije i oprostivije nego verovanje da drveća uzrokuju vetar. Uistinu, to je verovanje toliko ljudsko i oprostivo da ga zastupa oko devedeset i devet od sto filozofa, reformatora, sociologa i političara velikog doba u kom živimo. Moj je mali prijatelj zapravo vrlo sličan glavnim savremenim misliocima, samo je mnogo ljubazniji.

U kratkoj uvodnoj priči ili paraboli koju je on imao čast izmisliti drveće predstavlja vidljive stvari, a vetar nevidljive. Vetar je duh koji duva gde hoće, drveća su materijalne stvari ovoga sveta koje su oduvane gde duh želi. Vetar je filozofija, religija, revolucija, a drveća su gradovi i civilizacije. Znamo da postoji vetar samo zato jer drveća na nekom udaljenom brežuljku odjednom podivljaju. Znamo da postoji stvarna revolucija samo zato jer podivljaju svi dimnjaci na celoj panorami grada.

Baš kao što nepravilan obris drveća raste najednom sve nepravilnije i uzdiže se u fantastične vrhove dronjavih repova, tako i ljudski gradovi rastu pod uticajem vetra duha u visoke hramove ili iznenadne vrhove tornjeva. Nijedan čovek nikada nije video revoluciju. Gomile ljudi koji protiču kroz palače, krv koja se sleva niz kanale, giljotine podignute iznad trona, zatvori u ruševinama, naoružani ljudi, sve te stvari nisu revolucija, nego posledice revolucije.

Vetar se ne može videti. Može se samo videti da vetar duva. Isto tako  ni revoluciju ne možemo videti. Može se samo videti da postoji revolucija. I nikada u čitavoj istoriji sveta nije bilo prave revolucije, brutalno efektivne i odlučne, koja nije bila pre toga propovedana nemirom i novom dogmom u kraljevstvu nevidljivih stvari. Sve revolucije započnu apstraktno, a većina njih započne prilično pedantno u apstrakciji.

Vetar je gore iznad sveta pre nego što se ijedna grančica na drvetu pomakne. Prema tome, uvek mora biti bitka na nebu pre bitke na zemlji. Budući da je pravedno moliti se za dolazak kraljevstva, pravedno je takođe moliti se za revoluciju koja će obnoviti kraljevstvo. Pravedno je nadati se zvuku vetra s Nebesa u drvećima. Pravedno je moliti: "Neka bude tvoj gnjev na zemlji kao što je na Nebesima."
Velika je ljudska dogma, dakle, da vetar pokreće drveće. Velika je ljudska hereza da drveće pokreće vetar. Kada ljudi počinju govoriti da su same materijalne okolnosti stvorile moralne okolnosti, tada sprečavaju sve moguće ozbiljne promene. Jer ako su me moje okolnosti učinile u potpunosti glupim, kako mogu biti siguran da sam u pravu u menjanju tih okolnosti?

Čovek koji smatra da su sve ljudske zamisli slučajna posledica vanjskih okolnosti jednostavno uništava i diskredituje sve svoje vlastite misli - uključujući i tu. Tretirati ljudski um kao krajnji autoritet neophodno je za bilo koji oblik razmišljanja, čak i za slobodno razmišljanje. I ništa se nikada neće reformisati u ovom dobu osim ako shvatimo da pitanje morala dolazi na prvo mesto.
Pretpostavljam da je većina nas, na primer, videla napisano ili čula u debatnim klubovima beskonačnu diskusiju između socijalista i totalnih apstinenata. Ovi drugi kažu da piće vodi siromaštvu, a prvi govore da siromaštvo vodi piću. Mogu se samo zapitati da li su bilo koji od njih povezani s takvim jednostavnim fizikalnim objašnjenjem. Naravno da je jasno da stvar koja među engleskom radnom klasom vodi do siromaštva ista ona koja ih vodi do pića. Nedostatak snažnog građanskog dostojanstva, nedostatak instinkta koji se opire degradaciji.

Kada shvatite zašto ogromni engleski posedi nisu već davno raspodeljeni u mala imanja kao što je to učinjeno u Francuskoj, otkrićete zašto je Englez pijaniji od Francuza. Englez, među milionima svojih divnih vrlina, poseduje tu kvalitetu koja bi se mogla strogo prozvati "ruku na usta" jer pod njenim uticajem njegova ruka automatski traži njegova vlastita usta, umesto da traži (kao što bi ponekad trebala učiniti) nos onoga koji je ugnjetava, a čovek koji govori da je neravnopravnost u posedima u Engleskoj uzrokovana samo ekonomskim razlozima, ili da je pijanost Engleza uzrokovana samo ekonomskim razlozima, govori nešto toliko apsurdno da ne može uistinu niti sam shvatiti što je rekao.
Ipak, stvari besmislene poput ove su izgovorene i napisane pod uticajem tog velikog prizora detinje bespomoćnosti, ekonomske teorije istorije. Imamo ljude koji predstavljaju stav da su svi veliki istorijski motivi bili ekonomski, a onda moraju vikati iz svega glasa kako bi naveli modernu demokratiju da se ponaša prema ekonomskim motivima. Ekstremni se marksistički političari u Engleskoj predstavljaju kao mala herojska manjina koja uzaludno pokušava navesti svet da čini ono što,  prema njihovoj teoriji, svet oduvek čini. Istina je, naravno, da će se socijalna revolucija ostvariti kada stvar prestane biti u potpunosti pitanje ekonomije. Nikada ne možete imati revoluciju kako bi uspostavili demokratiju. Morate prvo imati demokratiju kako bi mogli imati revoluciju.

Ustajem se ispod drveća jer su vetar i lagana kiša prestali. Drveća stoje poput zlatnih stubova na čistom suncu. Trzanje stabala i udari vetra prestali su istovremeno. Pretpostvljam, dakle, da još uvek postoje savremeni filozofi koji ostaju pri stavu da drveće stvara vetar.