Nekad...
BABILONSKA VRTOGLAVICA
(Algoritam, 2005.)
esej ''Babilonska vrtoglavica'' objavljen je 1994. godine
"Budi mi brat ili ću te ubiti'', govorio je Rivarol rezimirajući jednom rečenicom
____________
(Algoritam, 2005.)
esej ''Babilonska vrtoglavica'' objavljen je 1994. godine
"Budi mi brat ili ću te ubiti'', govorio je Rivarol rezimirajući jednom rečenicom
duh Terora. Svi budite braća ili ćete biti diskvalifikovani, proglašava nova
kozmopolitska doktrina. Jedini dostojni čovečanstva biće narodi koji rade na
tome da nestanu u jednoj široj uniji ostali, kojima je stalo da se ističu,
izdvajaju, zavrediće jedino ime divljakâ, plemenâ. Budućnost poprima lik
strašnog ultimatuma:
'Udruživanje ili barbarstvo', (Edgar Morin). .
kozmopolitska doktrina. Jedini dostojni čovečanstva biće narodi koji rade na
tome da nestanu u jednoj široj uniji ostali, kojima je stalo da se ističu,
izdvajaju, zavrediće jedino ime divljakâ, plemenâ. Budućnost poprima lik
strašnog ultimatuma:
'Udruživanje ili barbarstvo', (Edgar Morin). .
......Mondijalizam je pravi vademecum novog planetarnog nomada. On čini onu univerzalnu subkulturu zaduženu da zameni ostale kulture, onu mešavinu na bazi fast fooda, odevne uniformiranosti,
televizijskih serija i isprogramirane muzike u trgovinama kojoj je cilj sve ljude podložiti pod isti jaram, bilo to u Los Angelesu, Caracasu, Bombayu ili Lagosu! U tom smislu Disneyworld i njegova rekonstrukcija u malom svih epoha, mitologija i kultura, ali razvodnjenih, ublaženih, pravi je vrhunac mondijalizma, u isto vreme naivan i genijalna inscenacija univerzalnog bratstva, sladunjave sloge ljudskoga roda. I – kao što je world music samo krađa i recikliranje, s ciljem potrošnje, svih ritmova planeta – u utvrdi zabavnog parka Afrika, Azija, Evropa, Divlji zapad, 20. veka i budućnost mogu zajedno živeti u prijateljstvu, pod stegom tog novog pidgina, broken Englisha, osiromašenog engleskog, govora čovečanstva nepismenih. Ali daleko od toga da je mondijalizam kosmopolitski; ako može sve progutati, klasificirati, probaviti, to je stoga što on najpre poništava kulture, koje ispražnjava iznutra, seče ih na komade i skida im meso, da bi ih zatim ponovno sastavio, balzamirane poput mumija u njihovom sarkofagu, uništavajući
istovremeno njihovu dubinu i posebnost. On je pumpa koja guta rituale, folklorne običaje, legende, kao da je holivudska ili disneyjevska zabava smisao i svrha svih istorija na ovoj planeti.
........Znamo, uostalom, da ni fašizam ni integralizam nipošto ne predstavljaju besomučnu ljubav prema tradiciji i svetim tekstovima kojima preti savremeno doba, već njihovu ideološku falsifikaciju i, u određenom smislu, njihovo uništenje. Moderni mondijalizam negira razlike među kulturama u ime bedne univerzalije: univerzalije razonode i potrošnje.
......... Osloboditi se svojih korena, odvojiti se od onoga što nam je blisko, kako bismo se približili onome što nam je daleko, ne znači lebdeti poput slobodnog atoma, nego uz svoju, polagati pravo i na druge pripadnosti; to znači svakoj domovini po rođenju suprotstaviti jednu ili više izabranih domovina. Zato je kompopolitizam patnja, kušnja koju nameću superiorna bića, koja svoju radost i snagu nalaze u tome da odbacuju uobičajene granice koje većina smrtnika doživljava kao apsolute.
......... 'Voleo bih Evropu kad bi ona zanekala samu sebe'', kaže, na primer, René de Cacatty u lepom zanosu nesebičnog mazohizma. … Da bi melting pot uspeo, kao na primer u SAD-u, potrebna je privrženost kolektivnim vrednostima, vernost istoj domovini – nema nacionalističkije zemlje od Amerike – koja potiskuje u drugi plan komunitarnu pripadnost: jednom rečju, potrebno je naglasak staviti na ono što spaja, radije nego na ono što razdvaja.
.........U krajnjoj liniji, ovo kulturno ukrštanje koje uzdižemo težilo bi tome da svakoga pretvori u čoveka-vetrogonju koji boluje od raspršenosti, poput Zeliga Woodyja Allena, mimikrične lutke na koncu predane haosu vanjskog sveta, obuzete uzastopnim slikama koje imitira, danas pseudo-Kinez, sutradan pseudo-musliman, zatim pseudo-Afrikanac, uvek očajnički drugi u nedostatku toga što sâm nije makar bilo šta. Jednom rečju, manje je poticana naša strast, naš interes za drugoga nego što smo pozvani na šetnju kroz kulture, uz opasnost da se poveća moderna bolest par excellence: večna rastresenost. A, što ako ova zaluđenost množinom zapravo skriva alergiju prema različitosti?
........ Ljubav prema alteriteu pretvara se u kvietističku ravnodušnost: u konačnici sve dođe na isto, vizije sveta međusobno se opovrgavaju. Jedino su važni njihov skup, njihovo gomilanje u jednom neobuzdanijem uvek. ''Simfonija velikih kolektivnih duša'' (Romain Rolland) završava kao šarena ropotarnica supermarketa.
..... ko želi sve probati, uzdići svoju ličnost do razmera univerzuma, ništa ne izabrati kako ništa ne bi žrtvovao, osuđuje se na razapetost i konačno na nestanak.
....... Identitet je uvek mobilan, nečist u svetu koji je i sâm razdeljen između više središta, i nijedna sila, čak ni ona najjača, nije sveukupnost ili nije sve. I, kada se nacije odluče ujediniti – kao u Evropsku zajednicu u Evropi – one ipak suvereno pristaju na ustupanje dela ili čitave suverenosti. Čuvajmo se fetišizma unije radi unije, to bi bio alibi svih osvajača gladnih teritorija.
_______________________________________ 
PORTRET MILITANTNOG IDIOTA
Za ''Napast nedužnosti'' Bruckner je 1995. godine dobio nagradu Medicis,
Osamnaesti vek razlikovao je dva oblika gluposti: prvi, izjednačen s predrasudom, to jest sa svime što je nasleđeno bez provere, moralo je doći na nišan naprednjačke misli pre nego što ova, sa svoje strane, ne utone u drugi oblik još mračnije gluposti, onaj koji prati idolatriju istorije, naukei i tehnike.
Ali prosvetiteljstvo, u nastvaljanju konzervativnog hrišćanstva, upustilo se usporedo i pod plaštem veličanja prirodnoga stanja, u hvalisanje blaženog neznalice, koji je svojoj zaglupljenošću zadržan u ćudoređu i kreposti. Sirotinji, seljacima, uopšte nije potrebno obrazovanje, koje bi moralo biti namenjeno samo prosvećenim staležima.
Ponešto od te apologije sirovog u idućem se veku zadržava u liku Idiota. U pozitivističkom razdoblju, potpuno odanom znanju, školi, industriji, on je kudikamo više od zaostalog čoveka ili nekoga kome je zatajio um. On možda nema okretan duh kao učeni ljudi, ali u svojoj zatupljenosti govori izvornijim jezikom od jezika razuma, jezikom srca pa i duše. Dostojevski je tom liku udelio dostojanstvo, stvorivši od kneza Miškina posve neobično biće, zamalo reinkarnaciju Hrista koji je iznova sišao na zemlju: odrasla čoveka detinje duše, koga je zapravo padavica učinila prostodušnim kao da je bolest tumač nebeskoga govora. Jer taj bezazlenjak zna svojom oštrinom ošinuti bližnje, zapodenuti oluje koje ga čine istodobno mrskim i očaravajućim.
„Ah, kneže, odajete toliku iskrenost i nedužnost kakvih nije bilo ni u zlatno doba; i odjednom vaša duboka psihološka prodornost preseče čoveka kao strela“, govori mu jedan od protagonista romana. Kroz njega progovara neka iskonska, gotovo božanska mudrost koja sablažnjuje, pretvara u prašinu svetovna uzbuđenja ljudi. Romantičarski obrat vrednosti: istinu zapravo ne drže u rukama više moćnici i učenjaci nego bića na rubu dešavanja. Naivac i zaostali pridružuju se svim onim junacima protumodernosti, detetu, luđaku, umetniku, buntovniku, divljaku, u kojima prebiva i dalje nešto bitno.
Naše doba ne ceni više visoku učenost i obrazovanje. Njegovi kumiri su drugde i zovu se varav sjaj, špekulisanje, blefiranje. Najpopularniji od naših medija, televizija, uspeva u tom pogledu, na nekim kanalima, poterati bezvrednost do krajnjih granica tako da je čovek prisiljen umuknuti, onako zatravljen ili ubijen u pojam. Ako glupost još i sad opseda one koji strahuju od trabunjanja, automatizama, samodopadne preuzetnosti, ne ostaje više bogzna šta od sramote koja je, još ne tako davno, pogađala bukvana i neznalicu. Naprotiv, sada baš oni kraljuju kao gospodari u nekim medijima, te nove kraljevske dangube koje, daleko od toga da se zacrvene zbog svojeg neznanja, sebi naprotiv na tome toplo čestitaju. Još gore: to su glasnogovornici jedne militantne, čangrizave gluposti koja se zaklinje na tvrdoglavu mržnju prema duhovnim disciplinama.
Čim se spomene kultura oni odmah izvlače svoj Audimat i huškaju svoju publiku da zviždi svim snobovima, cepidlakama, hladnim glavama koje ne padaju u zanos pred velikim medijsko-reklamnim cirkusantima. Ne zadovoljivši se ismevanjem škole i univerziteta, nameravaju ih istisnuti i dokazati samim svojim primerom da uspeh i novac više ne prolaze tim hramovima znanja. Njihov tvrdoglavi kretenizam ne podnosi da neko osporava njihovo carstvo, ništa ne sme prkositi njihovoj bahatoj nedotupavnosti koja se razmeće svim oružjem mlohavosti, neotesanosti, niskosti.
I njihova je slaboumnost neoboriva zato što isključuju svaku ideju odmaka i ironije. Slavodobitan povratak nepismenoga u televizijsku mrežu dešava se pod dvostrukim znakom gordosti i borbe: on više nije siromašan duhom, svestan svoje manje vrednosti, nego velika lajava gubica koja mora ušutkati svoje osporavatelje. Kad bi nasrtljiva budala jednog dana morala bez ostatka zavladati našim društvom, onda bi se kulturno biće počelo smatrati idiotom, čudnim primerkom tog plemena na putu izumiranja, koje još duboko poštuje knjigu, strogost i razmišljanje.
........Znamo, uostalom, da ni fašizam ni integralizam nipošto ne predstavljaju besomučnu ljubav prema tradiciji i svetim tekstovima kojima preti savremeno doba, već njihovu ideološku falsifikaciju i, u određenom smislu, njihovo uništenje. Moderni mondijalizam negira razlike među kulturama u ime bedne univerzalije: univerzalije razonode i potrošnje.
......... Osloboditi se svojih korena, odvojiti se od onoga što nam je blisko, kako bismo se približili onome što nam je daleko, ne znači lebdeti poput slobodnog atoma, nego uz svoju, polagati pravo i na druge pripadnosti; to znači svakoj domovini po rođenju suprotstaviti jednu ili više izabranih domovina. Zato je kompopolitizam patnja, kušnja koju nameću superiorna bića, koja svoju radost i snagu nalaze u tome da odbacuju uobičajene granice koje većina smrtnika doživljava kao apsolute.
......... 'Voleo bih Evropu kad bi ona zanekala samu sebe'', kaže, na primer, René de Cacatty u lepom zanosu nesebičnog mazohizma. … Da bi melting pot uspeo, kao na primer u SAD-u, potrebna je privrženost kolektivnim vrednostima, vernost istoj domovini – nema nacionalističkije zemlje od Amerike – koja potiskuje u drugi plan komunitarnu pripadnost: jednom rečju, potrebno je naglasak staviti na ono što spaja, radije nego na ono što razdvaja.
.........U krajnjoj liniji, ovo kulturno ukrštanje koje uzdižemo težilo bi tome da svakoga pretvori u čoveka-vetrogonju koji boluje od raspršenosti, poput Zeliga Woodyja Allena, mimikrične lutke na koncu predane haosu vanjskog sveta, obuzete uzastopnim slikama koje imitira, danas pseudo-Kinez, sutradan pseudo-musliman, zatim pseudo-Afrikanac, uvek očajnički drugi u nedostatku toga što sâm nije makar bilo šta. Jednom rečju, manje je poticana naša strast, naš interes za drugoga nego što smo pozvani na šetnju kroz kulture, uz opasnost da se poveća moderna bolest par excellence: večna rastresenost. A, što ako ova zaluđenost množinom zapravo skriva alergiju prema različitosti?
........ Ljubav prema alteriteu pretvara se u kvietističku ravnodušnost: u konačnici sve dođe na isto, vizije sveta međusobno se opovrgavaju. Jedino su važni njihov skup, njihovo gomilanje u jednom neobuzdanijem uvek. ''Simfonija velikih kolektivnih duša'' (Romain Rolland) završava kao šarena ropotarnica supermarketa.
..... ko želi sve probati, uzdići svoju ličnost do razmera univerzuma, ništa ne izabrati kako ništa ne bi žrtvovao, osuđuje se na razapetost i konačno na nestanak.
....... Identitet je uvek mobilan, nečist u svetu koji je i sâm razdeljen između više središta, i nijedna sila, čak ni ona najjača, nije sveukupnost ili nije sve. I, kada se nacije odluče ujediniti – kao u Evropsku zajednicu u Evropi – one ipak suvereno pristaju na ustupanje dela ili čitave suverenosti. Čuvajmo se fetišizma unije radi unije, to bi bio alibi svih osvajača gladnih teritorija.
_______________________________________
Sada...
PORTRET MILITANTNOG IDIOTA
Za ''Napast nedužnosti'' Bruckner je 1995. godine dobio nagradu Medicis,
Osamnaesti vek razlikovao je dva oblika gluposti: prvi, izjednačen s predrasudom, to jest sa svime što je nasleđeno bez provere, moralo je doći na nišan naprednjačke misli pre nego što ova, sa svoje strane, ne utone u drugi oblik još mračnije gluposti, onaj koji prati idolatriju istorije, naukei i tehnike.
Ali prosvetiteljstvo, u nastvaljanju konzervativnog hrišćanstva, upustilo se usporedo i pod plaštem veličanja prirodnoga stanja, u hvalisanje blaženog neznalice, koji je svojoj zaglupljenošću zadržan u ćudoređu i kreposti. Sirotinji, seljacima, uopšte nije potrebno obrazovanje, koje bi moralo biti namenjeno samo prosvećenim staležima.
Ponešto od te apologije sirovog u idućem se veku zadržava u liku Idiota. U pozitivističkom razdoblju, potpuno odanom znanju, školi, industriji, on je kudikamo više od zaostalog čoveka ili nekoga kome je zatajio um. On možda nema okretan duh kao učeni ljudi, ali u svojoj zatupljenosti govori izvornijim jezikom od jezika razuma, jezikom srca pa i duše. Dostojevski je tom liku udelio dostojanstvo, stvorivši od kneza Miškina posve neobično biće, zamalo reinkarnaciju Hrista koji je iznova sišao na zemlju: odrasla čoveka detinje duše, koga je zapravo padavica učinila prostodušnim kao da je bolest tumač nebeskoga govora. Jer taj bezazlenjak zna svojom oštrinom ošinuti bližnje, zapodenuti oluje koje ga čine istodobno mrskim i očaravajućim.
„Ah, kneže, odajete toliku iskrenost i nedužnost kakvih nije bilo ni u zlatno doba; i odjednom vaša duboka psihološka prodornost preseče čoveka kao strela“, govori mu jedan od protagonista romana. Kroz njega progovara neka iskonska, gotovo božanska mudrost koja sablažnjuje, pretvara u prašinu svetovna uzbuđenja ljudi. Romantičarski obrat vrednosti: istinu zapravo ne drže u rukama više moćnici i učenjaci nego bića na rubu dešavanja. Naivac i zaostali pridružuju se svim onim junacima protumodernosti, detetu, luđaku, umetniku, buntovniku, divljaku, u kojima prebiva i dalje nešto bitno.
Naše doba ne ceni više visoku učenost i obrazovanje. Njegovi kumiri su drugde i zovu se varav sjaj, špekulisanje, blefiranje. Najpopularniji od naših medija, televizija, uspeva u tom pogledu, na nekim kanalima, poterati bezvrednost do krajnjih granica tako da je čovek prisiljen umuknuti, onako zatravljen ili ubijen u pojam. Ako glupost još i sad opseda one koji strahuju od trabunjanja, automatizama, samodopadne preuzetnosti, ne ostaje više bogzna šta od sramote koja je, još ne tako davno, pogađala bukvana i neznalicu. Naprotiv, sada baš oni kraljuju kao gospodari u nekim medijima, te nove kraljevske dangube koje, daleko od toga da se zacrvene zbog svojeg neznanja, sebi naprotiv na tome toplo čestitaju. Još gore: to su glasnogovornici jedne militantne, čangrizave gluposti koja se zaklinje na tvrdoglavu mržnju prema duhovnim disciplinama.
Čim se spomene kultura oni odmah izvlače svoj Audimat i huškaju svoju publiku da zviždi svim snobovima, cepidlakama, hladnim glavama koje ne padaju u zanos pred velikim medijsko-reklamnim cirkusantima. Ne zadovoljivši se ismevanjem škole i univerziteta, nameravaju ih istisnuti i dokazati samim svojim primerom da uspeh i novac više ne prolaze tim hramovima znanja. Njihov tvrdoglavi kretenizam ne podnosi da neko osporava njihovo carstvo, ništa ne sme prkositi njihovoj bahatoj nedotupavnosti koja se razmeće svim oružjem mlohavosti, neotesanosti, niskosti.
I njihova je slaboumnost neoboriva zato što isključuju svaku ideju odmaka i ironije. Slavodobitan povratak nepismenoga u televizijsku mrežu dešava se pod dvostrukim znakom gordosti i borbe: on više nije siromašan duhom, svestan svoje manje vrednosti, nego velika lajava gubica koja mora ušutkati svoje osporavatelje. Kad bi nasrtljiva budala jednog dana morala bez ostatka zavladati našim društvom, onda bi se kulturno biće počelo smatrati idiotom, čudnim primerkom tog plemena na putu izumiranja, koje još duboko poštuje knjigu, strogost i razmišljanje.
Povratak „imaginarnog zločina“
Od septembra ove godine teče proces protiv pomagača napadača koji su pre pet i po godine ubili urednika časopisa „Charlie Hebdo“. 25. septembra je došlo do novog napada: da bi „osvetio Proroka“ jedan je 18-godišnji pakistanski izbeglica satarom teško ozledio dve osobe, no pogrešio je adresu. „Preselili smo se, idioti“, poručio im je „Charlie“ na naslovnici. Naočigled tog događaja iu okviru procesa trebamo postaviti nekoliko temeljnih pitanja: jesu li islamisti zapravo pobedili? I doživljavamo li pod krinkom antirasizma povratak religijske cenzure?
Možda prvo trebamo dozvati u sećanje nekoliko činjenica koje obeležavaju Francusku. Delikt „blasfemije“ je u Francuskoj ukinut 1791. godine. Pre toga je bio na snazi tri godine i odigrao je važnu ulogu u sukobu katolika i protestanata, te je zaslužan za mnogo prolivene krvi. Uopste o su se „gresi usta“ koji su stavljali u pitanje socijalno i kosmičko uređenje u Evropi starog poretka kažnjavali rezanjem jezika, zašivanjem usana ili pak smrću.
Louis-Michel Lepeletier de Saint-Fargeau, član Konventa (Ustavotvorna i zakonodavna skupština u razdoblju Francuske revolucije, op. prev.) je 1791. radio na projektu novog kaznenog zakonika i tamo je s velikom jasnoćom nazvao stvari svojim imenom. Pisao je tamo da je vreme da nestane masa „imaginarnih zločina“ koji su naduvavali stari zakonik. U novom „code pénal“ se ne bi trebali nalaziti zločini poput hereze ili uvrede božanskog veličanstva, sva ta magija zbog koje je u ime neba zemlje toliko natopljena krvlju. Restauracija je doduše kasnije ponovno uvela jedan zakon protiv „svetogrđa“, no pre svega cilj mu je bio ucutkati novine i definitivno je ukinut 1881. godine.
Danas bi se Lepeletierove reči mogle držati samorazumljivim. Bilo bi zaista nepotrebno ponovno spominjati da se mnoge protiv prosvetiteljske snage, predvođene pravnicima ili teolozima iz Turske, Egipta ili Irana, ne trude zajednički s ekstremnom levicom da ponovno ožive delikt blasfemije. Šta se to dogodilo da je „imaginarni zločin“ postao ponovno aktualan? Kako smo uspeli dopustiti da nastanu novi delikti mišljenja?
Od tužbe do ubijanja
Krenimo od temelja. U našim multikulturalnim društvima zakonom je zabranjeno vređati manjine i osobe. To je napredak i deo onih vrednosti, koji su konstitutivni za našu samosvest. Rasistički govor i govor mržnje je zabranjen, i dobro je da niko na sav glas ne sme pozivati na ubistvo Židova, Arapa, crnaca, ljudi s Magreba ili belaca. Naličje ovog napretka: kako biste sprečili da potpadnete pod ruku zakona, morate koristiti neutralni jezik političke korektnosti.
Naravno da treba imati smisao za nijansu onaj koji želi okarakterisati manjine ili konfesije. No ako se taj oprez previše ukruti te se proširi na tvorevine ljudske kulture, ako se u tom području apriorno zabrani svaka kritika sistema ili vere, tada trčimo prema opasnosti da amputiramo slobodu mišljenja.
Različita fundamentalistička udruženja su se igrala tim proširenjem, te je kriminalizovala kulturne proizvode. Tako su katolici više puta doveli pred sud filmaše, jer su njihovo delo smatrali klevetničkim („Marija i Josip“ Jean-Luca Godarda, 1985; „Poslednje Isusovo iskušenje“ Martina Scorsesea, 1988; ili „Larry Flynt“ Miloša Formana, 1996). Ovom delovanju protiv „svetogrđa“ je radikalni islam dodao jednu novu notu: on ne tuži, on ubija. Sve ono što pripada prosvetiteljskom duhu, bilo to kritika, ismevanje ili antiklerikalni diskurs – sve to može biti krvavo kažnjeno.
Da bi se delom jako mlaka reakcija na ove događaje mogla razumeti, treba znati da se pre nekog vremena dogodilo čudo: religija je postala rasom. Na mnogim mestima danas se muslimani smatraju potčinjenom manjinom. Sociolog Emmanuel Todd je na primer nekoliko meseci nakon atentata na „Charlie“ napisao: „Ponavljanska i sistematična blasfemija, koja je usmerena protiv Muhameda, središnjom figurom religije jedne slabe i diskriminisane grupe, mora nevezano na to šta kaže sud biti ocenjen onim što ona jest : poticanje na religijsku, etničku ili rasističku mržnju.“
Određena levica, koja od islama želi napraviti oštricu u borbi protiv kapitalizma, vidi istinske krivce u novinarima, karikaturistima i intelektualcima koji su zloupotrebili svoju slobodu, te pljunuli na „religiju potčinjenih“.
Dvostruka merila
Ovo je jako čudan koncept. Poznato je da velike religije kao što islam ili hrišćanstvo obuhvataju mnoštvo naroda i ne mogu se izjednačiti s jednom etnijom. A prema mom znanju mnoge muslimanske zemlje spadaju u red najbogatijih zemalja sveta. I kada bi se velike religije htele gledati sa stanovišta životnog standarda njihovih članova, što doista smatram besmislenim, moralo bi se reći da milioni hrišćana žive u bedi.
Religije se pak ne mere istim merilima. Kada je u pitanju „Charlie“ potrebno je samo pogledati brojke, kako bismo dobili jasniju sliku: „Le Monde“ je izračunao da je na naslovnim stranicama „Charlie Hebdoa“ kritika islama bila zastupljena samo 1,3 posto, dok je hrišćanstvo tri puta češće bilo na meti kritike. Uprkos tome je Edwy Plenel, bivši trockist i sadašnji direktor internetskih novina „Mediapart“, još 2017. godine optužio „Charlie“ da vodi „rat protiv muslimana“.
Okolnosti u kojima je Michel Houellebecq optužbom velike pariške džamije dovučen pred sud, govore mnogo o stanju regresije u kojem se nalazimo. Rekao je naime sledeće: „Najgluplja religija je još uvek islam. Kada čitate Kuran, to vas dotuče“ – da je ta izjava obuhvatala hrišćanstvo, židovstvo ili budizam niko ne bi ni trepnuo.
Odlična je stvar da se mi danas u Francuskoj, bez izlaganja opasnosti, možemo šaliti na račun Isusa, Pape i Evanđelja. No opasno je kada zastupnici jedne jedine religije, i Muhameda, imaju status nedodirljivosti, te ljudi prete smrću ako se usprotive njihovim pravilima. Demokracija to ne sme prihvatiti. Dapače, mora se uvek iznova uhvatiti u koštac sa teškom zadaćom da brani slobodu religije jednako kao i slobodu kritikovanja religije. Ugnjetavati pripadnike religije ili im prečiti prakticiranje vere, zabranjeno je.
Nameće nam se da ovaj tekst zaključimo pomirujućom notom te pohvalom dostojanstva i hrabrosti novog rektora pariške džamije. Nedavno je u jednom članku za „Figaro“ Chems-Eddine Hafiz napisao sljedeće: „Neka 'Charlie Hebdo' nastavi pisati i crtati, svoju umetnost koristiti i živeti. Neka drama koja je zadesila novine, policajce, židovske sugrađane, nacionalnu zajednicu služi kao pouka. Pre svega onima koji se pozivaju na islam, onima koji se nazivaju 'prijateljima islama', a zločine terorista jasno ne osuđuju. Na koji način je ubistvo crtača dovelo do napretka muslimana? Kako li uništavanje i barbarizam mogu služiti slici islama?“
Put tolerancije je još dugačak, ali među ljudima dobre volje još uvek nije sve izgubljeno.
Autor: Pascal Bruckner , francuski pisac i filozof
Tekst je objavljen u Neue Zürcher Zeitung, nzz.ch .
S nemačkog preveo: Darko Pejanović, Prometej.ba ("prevod na srpski- autor bloga)
6 коментара:
Jedan od francuskih, vrlih, intelektualaca “ prijatelj Hrvatske”, odlikovan od , vrlog, predsednika Tudjmana. U Francuskoj gotovo da nema nevinog mislioca koji nije kolaborirao sa fasizmom ili komunizmom.
Z.
Jean Baudrillard:
“Kada celokupnu situaciju monopolizuje jedna svetska sila, kada se suočimo s tako fantastičnom kondenzacijom svih funkcija u tehnokratskoj mašineriji i jednoumlju, nije li teroristički transfer snaga jedini mogući put? Sam je sistem stvorio objektivne uslove za nasilnu odmazdu. Držeći sve karte u svojim rukama, prisilio je Drugoga da promeni pravila igre (…) teror protiv terora, iza svega toga više nema nikakve ideologije.”
pesnik u prolazu
I šta si hteo reći?
Kako se uopšte usuđujem postaviti na blog ovog filozofa?
To nije zato što sam sigurna u njegovu filozofiju, o politiškom opredeljenju I postupcima da ne govorim, već samo zato, što vredi kao princip za čitav blog, što me tragalački duh dovede i do ovakvih tekstova, pa ko voli neka izvoli.
Sve to nema veze ni sa politikom, pa ako hoćeš ni sa filozofijom, a tek nema sa istinom.
Sve si to znao, zar ne ?
Opet francuski filozof, jezik i mišljenje francuskog tla!!!
Sva ta razmišljanja , baština ( J.B.) I sadašnjost ( P.B) na kraju se spajaju u celinu, trag jednog doba u svoj njegovoj raznovrsnosti. Korito isto, reka ista, voda i nije i jeste.
Večeras mi se ne misli o hegemonima, politici i ostalim prizemnim stvarima.
pozdravljam
Inteligentni ljudi su u velikoj meri zarobljenici svog znanja koga grčevito pokušavaju da zaštite. Otuda toliko destruktivnosti.
pedja
Crkao sam od smeha, hehe....
Z.
Постави коментар