Sirija : kako iščitati događanja ( George Galloway)

Britanija je odlučila da ne učestvuje u napadu na Siriju.  Na sednici parlamenta protiv je bilo 285 glasova 272 "za". Član britanskog Parlamenta George Galloway (Džordž Galovej - nezavisna stranka "Respect"),  održao je govor koji je  impresivno odjeknuo u svetskoj javnosti. Ovaj govor  i čovek koji ga je izgovorio učinili su mi se pogodnim  za jednu malu analizu o principima razmišljanja.
 

Svedoci smo velikih društvenih previranja, poslednjih godina nešto intezivnijih na Bliskom istoku, a ipak ne uspevamo pohvatati sve konce. Celinu ovih, kao i bilo kojih drugih dešavanja, teško je obuhvatiti jer je u pitanju mnoštvo društava od kojih svako ima vlastitu istoriju i vlastiti razvojni put. Pa čak i kada su nam poznati  ključni događaji  i vodeće političke snage,  mišljenje je uprošćeno i nedostatno. 
Ni istoričari  nisu imuni od takvog pristupa. I dan danas je moguće čitati tekstove o Hitleru, Staljinu, da ne govorimo o aktuelnim ličnostima sličnog profila, koje ne izlaze iz uskog okvira isčitavanja istorije iz ugla samo jedne ličnosti i izdvojenih događaja. 

Ukratko,  tek je ukupnim, čak i perifernim činjenicama moguće sklopiti ceo mozaik društva. Iz tog ugla gledano, (izgleda apsurdno, ali je istinito)  krajnja sudbina bilo kog društva u bilo kom istorijskom periodu ne zavisi od pojedinca na pozicijama vlasti i grupa, već od većine stanovništva, mere u kojoj ono prihvata system, sarađuje sa njim, ili ga odbija, izbegava, ili mu se direktno protivi. Ljudi uporno odbijaju da shvate da su deo sistema  i da utiču, svaki pojedinačno (u zbiru). 

 "Pojedinac ne može ništa promeniti. Šta ja tu mogu?", tipične su reči takvog načina razmišljanja. Pretpostavka da zapadne sile mogu u svakom momentu otpočeti rat na bilo kojoj tačci zemlje, običan je mit. Podrška vladajućih krugova ( dakle i opozicije) i samog naroda je odlučujući faktor. Nikada se ne zna kada će do juče raspoložena javnost da se preokrene u masu koja će se pobuniti. U konkertnom slučaju sa Sirijom, Nisu se Kameron i Obama tek tako odlučili na konsultaciju sa Parlamentom, odnosno Kongresom uprkos činjenici da bez njihove saglasnosti mogu otpočeti agresiju na Siriju.  Podrška im je itekako neophodna.
Zahvaljujući još uvek pretežnom osećanju bespomoćnosti vlada prividno mrtvilo masa, prepuštanje sistemu koji gazi. Posledice takvog stanja društva su sve lošije. Snalazi se svako kako zna i ume, ni pojedinci ( kao i vlast)ne biraju sredstva.  Tako se došlo do iskrivljenja društvene svesti  i stanja koje Michael Ellner  lepo sažima u ovoj rečenici:

 
Kakve sve ovo ima veze sa pomenutim govorom!

Sirijski "slučaj" nije prvi na blisko-istočnom području ( iza njega na listi je Iran, za one koji misle dalje  Rusija,Kina..). Da ponovim, ako izuzmemo reakcije stanovništva zahvaćenog arapskim prolećima, ostatak sveta se, manje ili više, saglasio sa vojnim intervencijama ili je ostao ravnodušan. Prvi put se, međutim, desilo da zapadni saveznici nemaju jedinstven stav. Ta nesaglasnost se desila takoreći preko noći i na vrlo transparentan način. Sednica britanskog Parlamenta je možda najveće iznenađenje,  a govor  George Galloway-a (Džordž Galoveja) je zahvaljujući odjeku takođe postao predmet zanimanja, toliko da su ga neki nazvali istorijskim.

"Slučaj "britanskog Parlamenta i George Galloway-a

Da li jedan govor, jedan čovek, može da označi prekretnicu u svetskoj politici? Naravno da ne može.
George Galloway nije učinio ni izrekao ništa novo ( isto čini godinama). Na njegove javne kritike britanska i cela zapadna politička scena je navikla i, tako reći, postala je imuna. Njegov govor nije mogao opredeliti ostale članove Parlamenta, pogotovo ne svetsko javno mnenje.

 Da li sednica britanskog Parlamenta zaslužuje da je nazovemo istorijskom. Nikako !
Nije mi namera da se upuštam u analizu mogućih uzroka, već nešto sasvim drugo: da se upitam koje zaključke je običan čovek mogao izvesti iz ovog jednog događaja.  Polazim od toga da se na takav ili sličan način  promišlja i zauzima stav o bilo kom izvoru informacija.

Da unapred iskažem svoj stav : zaokret  u politici zapada nisu donele pojedinačne odluke političkih ličnosti, grupa, vlada, Parlamenata, itd. Preokret je znak daleko kompleksnijih promena na svetskoj političkoj sceni, a razlaz među zapadnim silama je samo jedna VIDLJIVA tačka u kojoj se mnoštvo činilaca ukrstilo  i odlučilo.  Neki od tih činilaca su poznati, a neki ne.

Javno mnenje reaguje specifično. George Galloway je  masi ljudi sasvim nepoznata politička figura. Neinformisani  gledaoci i čitaoci  su usresređeni jedino na sadržaj govora koji je u demagoškoj bari političkih diskursa delovao iznenađujuće sveže, jasno, blisko, jednom rečju populistički.

 

U atmosferi omraženosti spram vodeće Amerike kao svetske sile  i njenih zapadnih saveznika, ko se ne bi potpisao pod ove reči? Stoga je govor političara  delovao kao i sam rezultat glasanja Parlamenta, šokantno.  Glasanje je bilo neuobičajeno i za veliki deo svetske političke elite. Putin je, primera radi, izjavio da je ovakav ishod glasanja za njega bilo „potpuno iznenađenje“ i pri tom naglasio:

Iznenađenjima nema kraja. Panika je zavladala u američkoj administraciji i militantnim političkim krugovima. Informacije o napadu su počele da se smenjuju haotično. Licitiralo se sa jednim datumom početka vojne intervencije, drugim, trećim;  intezivirana su po uhodanom starom sistemu uveravanja  o " dokazima" o upotrebi hemijskog oružja od strane regularne vlade, bez ikakvih čvrstih činjenica. U toku je javno lobiranje sa pojedinim članovima Kongresa. Američki političari ne kriju paniku.

Ne liči li ova reakcija na ponašanje tvrdoglavo sujetnog adolescenta. Ostaje pitanje šta je bilo presudnu u razlazu saveznika ?

Vrhunac apsurda predratnog sejanja straha i laži  


Jalov bi bio pokušaj ubeđivanja pojedinaca iz reda običnih ljudi da poštenje, dobrota, skromnost, humanost, i sve ostale lepe ljudske osobine u životu nemaju onu vrednost kao u romanima, pesmama, imaginaciji. I pored istorijski naakumuliranog znanja o  idealima koje je praksa  iskrivila do neprepoznatljivosti većina ljudi i dalje ima i veruje u ideale. Veruje se uprkos razočarenjima svakog pojedinca u ljude iz najbliže okoline. Pokazuje se ponovo da je vera koliko dobra, toliko  i mehanizam koji koči. Zbog slepe, pogotovo  fanatične vere u idealno ( ideale), kritičko mišljenje zamire.
Računajući na to političari, koji uglavnom ne veruju i ne žive za idele, obilato su koristili i koriste  dopadljive, obećavajuće, u suštini isprazne fraze i tako proturaju najneprihvatljivije ideologije i programe. Dok je manjini njihova demagogija prozirna i smešna, većina je  shvata ozbiljno. Uz pomoć ostalih mehanizama koje pruža vlast, pre svega straha i  propagande, tajnih akcija, prikrivenih operacija, ucena , ubistava i sl. I najlošiji društveni sistemi ( političari, vlade ) uspevaju da se održe duže nego što se očekuje. Dakle šta je pomerilo ugao gledanja? Vešte manipulacije.

Manipulacija -podmetanje dokaza na primeru George Galloway-a 

George Galloway ( 59)  je poznati britanski autor, novinar i političar.  2001 izbačen je iz Laburističke stranke između ostalog i zbog izjave da bi "britanski vojnici trebali odbiti slušati zapovesti" u tom "nepravednom ratu" .  Špekulisalo se da bi mu se moglo suditi zbog veleizdaje. No, umesto toga je samo izbačen iz Laburističke stranke - što je prilično redak događaj u britanskoj političkoj praksi. I nakon tog poteza Galloway je nastavio sa sve žešćim napadima na Busha i Blaira, nazivajući ih ratnim zločincima, uspoređujući s Hitlerom i iznoseći slične radikalne stavove. Da bi opstao na političkoj sceni  2005. godine on povlači  riskantan potez pridruživši se "Respectu", na brzinu sklopljenoj koaliciji levičarskih i muslimanskih organizacija u Britaniji (Respect- The Unity  Coalition - RESPECT- Respect (poštovanje), Equality (jednakost), Socialism (socijalizam), Peace (mir), Environmentalism (zaštita okoliša), Community (društvo) i Trade Unionism (sindikalizam)).

Iste godine  postaje njihov kandidat na parlamentarnim izborima i izborom jedini  član britanskog Parlamenta iz  te političke stranke za izbornu jedinicu Bradford West. Sa te pozicije George i dalje ostaje žestok kritičar stranog vojnog uplitanja u prostor Bliskog istoka i to je nit koja veže sve njegove istupe po ovom pitanju. Naravno da kao takav počinje da smeta moćnicima. U nekoliko navrata britanske i američke obaveštajne službe pokušavaju  da unište njegovu reputaciju. Kako obaveštajne službe podmeću dokaze pokazuje bagdadski slučaj sa ovim političarem.

Nakon oslobođenja Iraka, usred haosa usledile su neizbežne masovne krađe i pljačke.Vladine zgrade koje nisu bile pogođene u američkom i britanskom bombardovanju takođe su opljačkane  a većina dokumenata je spaljena. Nekim čudom, u takvim bagdadskim arhivama,  novinari su "pronašli" kompromitujuće dokaze o povezanosti Saddama Husseina  s Osamom bin Ladenom i one o povezanosti  George Galloway sa Saddamom. Preciznije u pitanju su bili "dokazi" o  milionskim  iznosima koje je ovaj političar primao od Saddama (u indirektnim uplatama). "Pronađeni dokumenti " su, koje li slučajnosti, potvrđivali sve priče koje su prethodno servirali Amerika i saveznici, a za koje se nakon niza godina utvrdilo da su lažne. 

Galloway je tom prilikom izjavio: «…Vlada je unajmila Murdochove medije da pokrenu hajku na mene s novinarskim ekvivalentom kasetne bombe. Središnja ideja njihovih napada – da sam izdajica kojem nije mesto u Parlamentu – razvlačila se po Statu, News', the Worldu, limesu i Sunday limesu… Da je Tony Blair Nove laburiste odveo van vanjske granice socijaldemokratske politike, neku vrstu zone sumraka u kojoj se, u tami, osovina koju čine Bush, Blair, Berlusconi, Aznar i Sharon može samo naslutiti, već je manje-više jasno. Ali njegov savez s jeftinim šovinističkim novinama, koje šire  rasističku mržnju u ovom sukobu, ključan je događaj u borbi za budućnost laburista. 

Ovaj najnoviji napad na mene bačen je novinama željnim skandala iz laburističkih izvora. To mi je poznato zato što je urednik jednih nacionalnih novina – kojem je prvom ponuđena ova priča (transkript prevedenog intervjua koji sam dao Televiziji Abu Dhabi) – odbio priču i upozorio me. Nakon toga je ustupljena Sunit-u. Transkribovane reči bile su ( navodno) moje; tendenciozno tumačenje u potpunosti je novolaburističko............Baš zgodno što su uz toliko spaljenih i uništenih dokumenata, usred takvog haosa, pronađeni ’dokazi’ koji inkriminišu ljude koje Blair, Bush i kompanija žele da unište.

Britanski dnevni list Guardian,  tokom invazije na Afganistan,  izvestio je da su novinari (taj događaj naknadno ) pojasnili. Postoje izjave koje potvrđuju da su ih vlasti upućivale na građevine u Kabuki i drugim lokacijama gde mogu ‘pronaći  dokaze al-Qaedine umešanosti u otmice aviona 11. septembra. .....Ma dajte, molim vas! Eto šta oni misle o mentalnom sklopu medija. Naravno, ta su ‘otkrića’ objavljena kao autentična.
Istraživački novinar Wayne Madsen, bivši mornarički oficir i autor Priručnika za zaštitu ličnih podataka  objavio je izvrsnu analizu takvih ‘dokaza’ u Online Journalu  iz 2003.  Utvrdio je da nakon što se ispostavilo da Sjedinjene Države i Britanija UN-ovom Veću sigurnosti daju lažne i krivotvorene ‘obaveštajne’ dokumente koji su navodno ‘dokazivali’ postojanje Saddamovog programa oružja za masovno uništenje, sada se svetskim medijima neprekidno servira bujica zaplenjenih iračkih ‘obaveštajnih’ dokumenata iz ruševina sedišta iračke obaveštajne službe Mukhabarat.

Na tome se obračun zapadnih sila sa ovim političarem nije završila. Američki Senat  ga je ponovo  prozvao u sklopu javne istrage o korupcijskom skandalu vezanom uz bivši UN-ov program "Nafta za hranu" . George Galloway je odgovorio na poziv za saslušanje i našao se pred republikanskim senatorima. U svom nastupu ne samo što je odbacio sve optužbe, nego je iskoristio priliku za još jednu osudu rata u Iraku. Pri tome je ostavio snažan dojam, ne samo na svetsku i američku javnost, nego i na političke protivnike među senatorima, koji su posle izrazili divljenje zbog njegove hrabrosti, rečitosti i jasnoće u izlaganju svojih stavova. (izvor )
 

Propagandna mašinerija 
u predratnom i ratnom periodu

Propagandne laži, laži i laži, nadmašuju Gebelsovu propagandnu mašineriju i maštu.  Izveštaji sa ratišta i fotografije su postali najjači aduti zapadnih sila. Ideja da se jedinicama dodele novinari pokazala se izvrsnom. Britanski ministar obrane Geoff Hoof rekao je da su slike koje su objavljivali "uklopljeni novinari" barem delom zaslužne za okretanje mišljenja javnosti prema podržavanju rata.
"Gotovo 100 snimateljskih ekipa bilo je ‘uključeno’ u američke jedinice, a kad su im trebale još pozitivnije slike vojska je sama snimala fotografije i slala ih mrežama.  Robert Jensen, profesor novinarstva sa  Univerziteta u Teksasu, istaknuo je da je ‘uključivanje novinara’ podrazumevalo poštivanje pravila koje je diktirala vojska: "Prema tim pravilima novinari nisu smeli samostalno putovati ( nisu mogli nezavisno izveštavati), razgovori su morali biti službeni, (   manja verovatnost da će niže rangirani pripadnici vojske reći nešto kritično), viši oficiri su mogli cenzurisati i privremeno zabraniti elektronski prenos iz razloga ‘operativne sigurnosti’".

Za razliku od  novinara koji su radili pod pokroviteljstvom vlasti veliki broj nezavisnih novinara ubijen je ili ranjen dok su izveštavali. Richard Sambrook, direktor BBC Newsa, rekao je da bi voleo da je bilo više nezavisnih novinara, ali je to jednostavno bilo "preopasno". Poznat je slučaj Terrya Lloyda kog su američke snage ubile u vozilu, jasno označenom s ‘TV. Ironija je u tome što se on na toj lokaciji našao samo zato što je dobio lažnu informaciju od vojske o  padu lučkog grada Umni Qasra.

Potrebno je dugo vremena da se laži otkriju, dođe do istine, a masa osvesti i shvati da iza brda informacija stoji propagandni aparat. I sve to sa kojim ciljem? Sa ciljem formiranja svetskog centra moći.

 

 

Levica protiv levice

Da li se situacija konačno izmenila? Nisam veliki optimista. Na repertoaru je toliko mnogo mogućih načina vladanja, i ja ne sumnjam da će svetski moćnici pronaći način da ostvare željeni cilj.
Nije na odmet da se podsetimo kako je sve teklo do sada po ovom scenariju, ako ni zbog čega, a ono zbog razotkrivanja ideološke platforme pokreta globalizacije.

 Porazivši istočnu totalitarističku doktrinu Zapad se suočio sa istom u sopstvenim redovima. Strah od komunizma iza drugog svetskog rata umnogome je označio američku vanjsku politiku. Angažujući se na suzbijanju uticaja ovog pokreta Amerika je počela da probija granice svog uticaja. Kreirajući strategije poraza svetskog komunizma, odnosno slamanja tadašnjeg Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta Amerika nije birala sredstva. U  "klubu" pobornika nove politike uključili su se najuticajniji biznismeni sveta sve pod firmom  obračuna demokratije sa diktaturama. Stvorena je podela na dva svetska bloka, komunističkog i ( navodno ) demokratskog.
Demokratija je u svom pohodu svetom posegnula istim sredstvima, silom, što je dovelo do stvaranja vojnih saveza od kojih najmoćnijeg svernoatlantnskog ( NATO - 1949).  Blokovsko nadmetanje  dovelo je do pojačanja naoružanja, pružanja vojne pomoći saveznicima i na kraju izgradnje vojnih baza i stacioniranja američkih trupa na brojnim svetskim lokacijama. Od tada Amerika ( podržana saveznicima) postaje najuticajniji svetski moćnik koji tu poziciju počinje da koristi na najneodgovorniji način upličući se u politike država širom sveta i započinjujući seriju lokalnih ratova. Neviđena agresivnost u Vijetnamskom ratu izazvala je osudu gotovo celog miroljubivog sveta ali to nije sprečilo Ameriku  i saveznike da nastave istim putem čiji je cilj i dalje humano uvođenje DEMOKRATIJE u celom svetu.


Nije samo Amerika bila izvor ideja o svetskom udruživanju i nametanju demokratskih načela. Na ovoj strani takvu ideju u formi ujedinjene Evrope  potakli su i provode moćni članovi iz evropskih kraljevskih kuća,  bankarstva i multinacionalnih firmi, političari, sve u svemu priključeni pojedinci  raznih struka.
Teško je zamisliti da svetom vladaju ljudi iz senke. Njih ustvari NEMA. Više se niko i ne krije niti postoji potreba za tim. jedini način da se druga strana odbrani je, šta drugo nego opet sila i to u vidu najsofistiranijeg naoružanja - nuklearnog.  
Teško je shvatiti da je politika koja se borila protiv levice i sama postala deo tog krila, sa svim popratnim  brutalnim zločinima. Srećom, mada bez većih rezultata,  zahvaljujući razvoju tehnologije i obilju informacija sa svih strana, sve je teže sakriti sve aktivnosti pred javnošću. Tu i tamo pojavi se neki Asanž, Snouden a kockice se naknadno slože. 

Potpuno je nebitno kako ćemo nazvati ovu vrstu zapadne politike, imperijalizmom, neokolonijalizmom, totalitarizmom. Model nije identičan ni nemačkom ni sovjetskom, ali ima iste rezultate.  To je dovelo do laganog osvešćivanja. Demokratija je pokazala svoje pravo lice.  Humanitarne vojne akcije sa tzv. ciljem širenja demokratije su postale sve češće, agresivnije i sa sve većim brojem žrtava. Više niko ne sumnja da nije reč o demokratiji već akcijama tipične agresije.Bilo je pitanje vremena kada će process da sazri i kad će se pojaviti prvi vidljivi argumenti prevage snaga. I među političarima je sve je više onih kojima system uliva strah i sve je više onih koji se boje takve paranoične politike kojoj se ne vidi kraj. Jezičak na vagi se jednostavno pomerio na suprotnu stranu.
Još uvek izostaje puno razumevanje stanja duha koje navodi na užasne zločinačke postupke zapadnih sila. Ko normalan može da shvati bilo čiji zločin, u bilo čije ime i sa bilo kojim ciljem? Možda samo paranoične ličnosti.

U slučaju Sirije političari su zastali pred nečim krupnijim. Šta bi to moglo biti ? Nema potrebe za nagađanjem. Ostavimo vremenu da to razotkrije.

 

                                                 GOVOR PRED PARLAMENTOM

"Desio se demokratski revolt i unutar ovog parlamenta i vani u javnosti. Da nije bilo tako, motori (britanskih aviona; prim. prir.) bi se na Kipru sad već palili a krstareće rakete letele bi već ovog vikenda. To što će premijer sad reći da je on od početka bio za ovo odlaganje su obične gluposti. Ova nelagoda, koja se ovde oseća, s obe strane parlamenta, predstavlja osećaje naroda širom zemlje.

Svega 11 odsto javnosti, prema jutrošnjem istraživanju Daily Telegrapha, podržava uključenje Britanije u rat u Siriji. Da li je ikad Britanija mogla zamisliti slanje svojih ljudi u rat sa podrškom od svega 11 odsto?
Kao prvo, nema nepobitnih dokaza da je Asadov režim kriv za ovaj zločin. Dokaza još nema. I ne radi se ovde o tome jesu li oni dovoljno loši da izvedu takav napad, svi znaju da jesu dovoljno loši, pitanje je ovdje jesu li dovoljno ludi da učine to? Izvesti hemijski napad u Damasku istog dana kad su u grad stigli UN istražitelji? To bi trebalo da bude nova definicija ludila. A, ako je toliko lud, koliko će lud tek biti ako počnemo ispaljivati “tomahavke” i krstareće rakete po njegovoj zemlji?
I dok slušam ovde o tome kako je Asad loš, pitam se kako to da je pre svega nekoliko godina svečano dočekan u Bakingemskoj palati, a bivši premijer ga je predložio za orden? Svi su ga slavili kao modernizatora, ali, naravno, sada se priča promenila, jer ova vlada želi promenu režima u Damasku. To me vodi do druge i poslednje tačke koju ću izneti danas.
Razlog nelagode je taj što ljudi vide pravi karakter sirijske opozicije. Videli su video-snimke, stravične video snimke... Pogledajte te snimke, pogledajte kako jedan od komandanata pobunjenika seče grudi ljudskog bića, jede mu srce i jetru, i snima se dok to radi, stavlja to na Youtube jer misli da je atraktivno...
Pogledajte snimke kako hrišćanskim sveštenicama seku glave... Ne odrubljuju, nego baš seku... Kuhinjskim noževima. Čak su i biskupa ubili ovi ljudi. Sve religijske manjine u Siriji – a ima ih 23 – prestravljene su idejom da bi pobunjenici mogli da pobede... Pobunjenici koje premijer i gospodin ministar inostraniih poslova podržavaju na sve načine koje mogu, novcem i oružjem. Već dve godine podržavaju ove ljude, koji čine ovakve zločine.
Kad su Rusija i Kina, zajedno sa 2,5 milijarde ljudi, prestali da budu deo međunarodne zajednice? Ko ste vi s druge strane da kažete šta bi međunarodna zajednica trebalo da učini? Ako ne možete da uverite Savet bezbednosti UN da vam se pridruži, ko ste vi da pokrećete rat bez tog odobrenja? Stalno slušam o “nerazumnom korišćenju veta”, već dve godine to slušam... SAD su uložile veto svaki put kad je trebalo da se ostvari pravda za palestinski narod. Kad je trebalo kazniti kršenje međunarodnog prava od strane Izraela, svaki put uložen je veto, a niko od vas u ovom parlamentu nije rekao ni reč.
(Pitanje jednog poslanika: “Neka Galovej objasni svoje izjave da je Izrael dao hemijsko oružje pobunjenicima”!)
Nisam tako nešto rekao. Ali je činjenica da pobunjenici imaju gas sarin. To su potvrdile turske službe, koje su ih uhvatile s njim.
Rusija i Kina kažu “ne” ovom ratu, kao i ja, kao i većina ljudi ove zemlje.