субота, 27. април 2013.

Začarani krug Imperije/imperijalizma i socijalizma

 

 

 

 

Tekst  koji sledi je sastavljen iz delova  teksta Varvari, nekontrolisana pobuna / kritika imperije Majkla Harta (Michael Hardt) i Antonija Negrija (Antonio Negri). U originalnom tekstu Kriso i Odoteo razobličavaju  knjigu Imperija (Harta i Negrija),  koja je postala jedan od glavnih teorijskih uticaja za dobar deo takozvanog antiglobalističkog pokreta, kao jednu od najsirovijih verzija marksizma.

Negri i Hart zapravo opravdavaju sve današnje užase ne samo kao istorijski nužne za razvoj komunizma već i kao realni odraz moći „mnoštva“, njihovog istorijskog subjekta. Kriso i Odoteo jasno ukazuju na ljubav koju Hart i Negri gaje prema Imperiji i njenim metodama za homogenizaciju sveta. Ta ljubav ide sve do podrške Evropskoj Uniji. Negri je nedavno bio jedan od urednika zbirke tekstova onih levičara koji pozdravljaju političku unifikaciju Evrope, ignorišući činjenicu da se ta unifikacija u stvarnosti sprovodi samo u korist vladajućih globalista !

Ono što još više zapanjuje je Negrijeva i Hartova bespogovorna podrška totalitetu tehnološkog razvoja – koji je navodno izraz težnji „mnoštva“. U tome idu tako daleko da tvrde kako treba „priznati ...da nema granice između ... ljudskog bića i mašine“  i da zato treba da prihvatimo sebe kao kiborge.  Po njima, projekat tehnologizacije života – to jest, biotehnologija integrisana sa kibernetikom – poželjan je i nužan, prosto zato što postoji.

Hart i Negri zapravo potpuno odbacuju pojedinca, jer u samom konceptu individualnosti vide suprotnost svom projektu. Posebnost nije odlika pojedinaca već „grupa i skupova čovečanstva“, dakle kolektivizma.
Za razliku od ovih novih levičara, i njihove metode lažne "borbe" protiv globalizma, koja zapravo znači potpuno potčinjavanje pojedinaca proizvodnom sistemu, Kriso i Odoteo, preporučuju onima koji žele slobodu da sami stvaraju svoje živote u ovom našem vremenu i  imaju „apsolutno drugačiji“ projekat: potpuno uništenje Imperije, ovde i sada.Vreme "varvara" je za njih na dohvat ruke.

Obzirom da je originalni tekst zapravo svojevrstan dijalog između jedne i druge strane, tekst sam rascepkala na meni najinteresantnije delove, prenoseći isključivo stavove Krisa i Odotea. Ne krijem da sam poklonik njihovog koncepta pojedinca, a protiv svih oblika kolektivizma. 
 Ko je zainteresovan za ceo tekst pronaći će na kraju relevatne podatke.


______________________________________________

Imperija


Jedan bauk proganja službenike Imperije, bauk njenog kolapsa. Svi njeni dvorjani rasejani širom sveta, političke zvezde i generali, administrativni izaslanici i propagandisti, novinari i intelektualci pitaju se kako da odagnaju tu strašnu pretnju.

Imperija je svepristuna, ali nigde ne upravlja. Blistavi oklopi i oružja njene nepobedive vojske ostavljaju bez daha njene ponizne obožavaoce. Ali, njeni temelji su truli. Društveni poredak u njenim granicama stalno se dovodi u pitanje.

Godine 1989, pad Berlinskog zida bio je predstavljan kao simboličan kraj „hladnog rata“ između dve sukobljene supersile, kao početak nove ere mira i stabilnosti. Ujedinjenje planete na osnovu jednog modela – modela kapitalističkog privatnog vlasništva – bilo je tumačeno kao garancija konačnog ukidanja svih sukoba. Ipak, moglo bi se reći da se desilo nešto sasvim suprotno. U modernoj istoriji, nije bilo više nasilnih i krvavijih sukoba širom sveta nego posle 1989. Ako su do tada razne armije bile u stanju stalne borbene gotovosti, one su sada u stalnoj mobilizaciji. Vojne formacije više ne provode vreme obučavajući se za borbu, već boreći se na terenu. Rat je iz hladnog prešao u vruće stanje, negde u tačku ključanja, i postao sveprisutan. Jedina razlika je u tome što se klanje po komandi države više ne naziva ratom, već političkom akcijom. Proširivši se svuda, Imperija više nema spoljne neprijatelje od kojih bi trebalo da se brani već samo unutrašnje, koje izlaže kontroli i represiji. Kao što to podanici Imperije vole da kažu, nema više „spolja“; postoji samo „unutra“. Ali, ta unutrašnjost se i bukvalno urušava.

Da bi zauzela sav prostor, Imperija mora da se obračuna sa starim modelom nacionalne države. Ali, kako ubediti cele populacije, koje su sve do sada bile držane na okupu i pod kontrolom zahvaljujući lepku nacionalnog identiteta, da, na primer, Srbi i Albanci, Izraelci i Palestinci više ne postoje i da su to sada podanici koje sličnim čini samo potčinjenost jednom društvenom sistemu? Zato, u trenutku svog trijumfa, Imperija mora da se protrese i da obnovi žestoke građanske ratove.
Da bi se konsolidovala, Imperija mora da spoji političke, ekonomske, naučne i vojne potencijale u jedinstven aparat. Ali, kako da to postigne bez posebne političke aktivnosti neophodne za održavanje ravnoteže – bez posredovanja koje nadilazi ravan ublažavanja razlika – i bez istovremenog kretanja punom brzinom u nesputanu potragu za maksimalnim profitom? Tako, u trenutku svog trijumfa, Imperija stvara snažne društvene tenzije.

D a bi pustila korene Imperija mora svuda da nametne religiju novca. Ali, odakle nam uopšte ideja da bi obredi i tradicije stari hiljadama godinama, koji su prožimali sve sfere društvenog života i pružali smisao postojanja milionima posvećenika, mogli da bez otpora ustupe mesto apsolutu Robe? Sveta knjiga hrišćanstva, Biblija, zabeležila je gnev koji je Hrista obuzeo kada je u Hramu video trgovce, a zatim i njihovo nasilno izbacivanje: „Zapisano je: moj dom zvaće se dom molitve, a vi ste od njega napravili razbojničku jazbinu.“ (Mateja, 21:13) Tako, u trenutku svog trijumfa, Imperija podstiče verski fundamentalizam.

Tako dospevamo u paradoksalnu situaciju. S jedne strane, vladavina kapitala je uspela da stekne apsolutnu dominaciju ujedinijujući Istok i Zapad pod jednom zastavom i likvidirajući svaku viziju ljudskog postojanja koje ne bi počivalo na zakonima ekonomije. Ali, s druge strane, sa svom snagom koju je stekao, sa svojom Pretorijanskom gardom koja u svakom kutku svetu štiti proizvodnju profita, kapitalizam pokazuje da nije u stanju da kontroliše bilo šta. Od Imperije zaziremo, ali je ne volimo. Trpimo je, nismo je sami izabrali. Iza nje stoji sila, a ne naš dobrovoljni pristanak. Ako želi da pretnju kolapsa odagna što je moguće dalje od sebe, Imperija pred sobom ima samo jedan put: ona mora postići da je ljudi prihvate, ali ne na silu, već kroz participaciju i da je tako dožive kao nešto ispravno, nužno i neizbežno.

Ali, kako Imperija – kao sinonim za društveni poredak zasnovan na tiraniji i aroganciji, i kao uzrok nepojmljivih užasa i patnje – može naterati svoje podanike da je vole? Svoju kontrolu Imperija nameće silom; pristanak na svoj poredak ona postiže besramnim obećanjima. Ali, ako želi da svoje razloge nametne podanicima tako da ih ovi prihvate i uvaže kao svoje, onda se mora služiti trikovima. U tome joj pomažu njeni glasnici. Oni koji blistaju samo u umetnosti laskanja ne spadaju u najlukavije, jer brzo bivaju razotkriveni kao ono što stvarno jesu – samo sluge među slugama. Ne, tako složen i delikatan zadatak treba poveriti samo onima koji su u stanju da otkriju sva ograničenja imperijalnog poretka. Žestoke primedbe na račun Imperije uvek impresioniraju one svadljivije podanike, koje ovi glasnici uvlače u beskrajne lažne rasprave, tako da malo ko uviđa da je kritika nesavršenog funkcionisanja uvek u funkciji usavršavanja; Imperija se predstavlja kao nešto čega se ne treba otarasiti, već kao nešto što treba korigovati, jer nam bez nje nema života.

Nevoljno

Kako je moguće da se lišavanje, otuđenje i izrabljivanje prihvataju bez osećanja gneva ili pobune? Na to pitanje je prividno nemoguće odgovoriti. Izgleda da nam ostaje samo da ponovimo uverenje da je sve što trpimo posledica tragične, ali i fatalne nužnosti. Usađivanje vladajućih vrednosti i jeste prava osnova društvene reprodukcije. U svojoj besmrtnoj Raspravi o dobrovoljnom ropstvu, Etjen de la Boesi je primetio da koreni poslušnog prihvatanja vlasti nekolicine nad mnogima sežu duboko u sferu običajnosti (la coutume). Značenje tog pojma varira između istorijsko-tradicionalne običajnosti i psihološke navike: reč je o procesu prilagođavanja društvenom obliku u kojem pojedinci zatiču sebe i koji oblikuje veliki deo njihovog ponašanja.

Glavni razlog zašto ljudi pristaju na potčinjavanje jeste to što su rođeni i odgajani kao sluge.

Istina je“, kaže la Boesi „da se ljudi u početku pokoravaju nevoljno, pod pritiskom jačeg. Međutim, oni koji dolaze posle njih, koji nikada nisu osetili slobodu, niti znaju šta je to, služe bez ikakvog žala za izgubljenim i dobrovoljno rade sve ono što su njihovi preci radili pod prinudom. Zato ljudi rođeni s jarmom oko vrata, odgajani i podizani u ropstvu, koji nikada ne bacaju pogled malo ispred sebe, mogu da budu zadovoljni takvim životom, a da nikada i ne pokušaju da sagledaju sve dobro i loše što bi moglo biti drugačije od onoga što im je već pred očima, prihvatajući uslove u kojima su rođeni kao prirodne.“

To bi značilo da svest o nedostatku slobode možemo imati samo ako smo prethodno bili slobodni. Iskustvo utamničenja je tragedija samo ako možemo da ga uporedimo sa iskustvom slobode, ma koliko ono bilo kontrolisano i ograničeno, iz kojeg smo bili istrgnuti u trenutku zarobljavanja. Naša želja za bekstvom, za pobunom, izvire iz duboke razlike između ta dva doživljena iskustva. Ali, ako smo rođeni i odrasli u zatvoru, ako zidovi tamnice čine sav naš horizont, ispunjavaju naše snove, oblikuju svaki naš pokret, kako uopšte možemo žudeti za slobodom, za nečim što ne poznajemo? Pošto je boravak u tamnici naš jedini i uobičajeni način života, možda ga na kraju prihvatimo dobrovoljno, kao nešto prirodno. Ili poverujemo, kao što je to upozoravao Orvel, da je ropstvo sloboda.

Kao i drugi oblici dominacije, Imperija održava svoj kontinuitet na navodnoj prirodnosti svoje vladavine. Kritika Imperije kao takve, u celini, a ne samo u njenim pojedinačnim aspektima, dočekuje se kao oblik ludila ili poremećaja. Ali, opravdavanje dominacije zahteva dodatnu podršku, mnogo čvršću i ubedljiviju od one koju pruža moć navike. La Boesi primećuje: “Nema tog naslednika koji bi bio tako nepromišljen ili nemaran da u nekom trenutku ne bi pogledao porodične zapise i proverio da li i on polaže sva prava na nasledstvo ili je protiv njega i njegovih predaka počinjena neka nepravda.” Navika sama po sebi nije dovoljna. Nekome može da dosadi i da odbaci taj individualni psihološki mehanizam. Zato je potrebno da se „porodični zapisi“ podupru kolektivnim istorijskim mehanizmom, tako da čitanje tih dokumenata svakome donese isti i konačan odgovor. Ali, kako?

Jasno je da bi totalna cenzura naših prava i naše izbacivanje iz registra samo zbog profita onih koji drže svu vlast bilo u najmanju ruku sumnjivo ili pružilo povod za žestoku reakciju: „Gde smo tu mi? Ako za nas nema ništa, onda ćemo uzeti sve!“
Zato je mnogo mudrije da budemo uvršteni među naslednike i integrisani tako što će nam se dodeliti odgovornost za sopstvenu sudbinu. Treba nam ponuditi participaciju u porodičnim poslovima, tako da stvarnost koja nas okružuje ne doživimo kao dominaciju već kao proizvod koji smo sami, izričito želeli, čijem smo stvaranju direktno doprineli svojom celokupnom aktivnošću i koji zato pripada i nama.
Ako „država, kada se sprema za ubijanje, sebe naziva otadžbinom“, kako je to rekao Direnmat (Dürrenmatt), onda je to zato što želi da se njeni građani za nju bore kao za sebe, ne primećujući da svoje živote polažu „na oltar banke“ (Anatol Frans, citiran na str. 93 originalnog izdanja).

Na isti način gazde svoju potragu za profitom nazivaju „kompanijom“, jer žele da njihovi podređeni prionu na posao ubeđeni da to rade za svoje dobro, umesto da se opterećuju pitanjem eksploatacije zarad isključive koristi svojih poslodavaca.
Poslušnost postaje norma, apsolut zaštićen od svake sumnje; ona se više ne opaža kao prinuda ili nasleđena slabost već kao izraz volje celog društva.
......................



 Borba protiv imperije

U stvarnosti, kada jednom okusi vlast, sa svim ogromnim privilegijama koje ona donosi, nijedna vladajuća klasa neće se toga dobrovoljno odreći. Nijedna država nikada neće ukinuti samu sebe, na sopstvenu inicijativu. Isto tako, nema te Imperije koja će ikada uvažavati i izražavati svekolike razlike unutar svojih granica. U najboljem slučaju, ona može samo da ih zaguši i samelje kao Moloh, da bi ih kasnije ispljunila u obliku najrazličitijih zamena .

Imperija nije inkluzivna; ona je ekskluzivna. Čak je i istorija njene preteče, one Rimske, značajna kada se sagleda iz te perspektive. Na osvojenim teritorijama nije bila dozvoljena nikakva autonomija. Dovoljno je imati u vidu da se na jeziku drevnog Rima jedna reč, hostis, odnosila i na stranca i na neprijatelja. Rašireno uverenje, da je Rimska imperija bila zainteresovana samo za ekonomsku eksploataciju potčinjenih naroda i da je u ophođenju prema njima sledila kosmopolitske ideale, potpuno je pogrešno. Čim bi Pretorijanske divizije uspotavile vojnu i političku dominaciju, sledila je romanizacija okupiranih teritorija, koja se sprovodila s neumoljivom energijom. Rimska imperija nije bila ništa drugo nego država, posvećena izgradnji kolosalnog sistema za centralizaciju celokupne društvene energije. Poništavanje razlika – represijom ili homogenizacijom – sastavni je deo logike svake države, koja, ako želi da opstane, nužno teži opštoj unifikaciji. Kakve god ideje zastupala, kakvu god društvenu strukturu imala i od kakvih god se pojedinaca ili grupa pojedinaca sastojala, u svakoj epohi i u svakom društvenom kontekstu, vlast je uvek sinomim za izrabljivanje i prinudu. Pošto vlast ne mogu da imaju svi pojedinci, u svakom tenutku i bez razlike, vlast je uvek sila odlučivanja koncentrisana u rukama nekolicine, podržana i zaštićena oružanom silom. Bez obzira da je ta nekolicina zaista sićušna ili nešto veća, bez obzira da li je sposobna ili nesposobna, ona uvek nameće svoju volju i interese svima ostalima; ona uvek postaje tlačitelj.


Trojanski konj imperije ~ obećana zemlja ( krediti)


A li, ako je Imperija svuda, ako više nema granica koje određuju njenu teritoriju, gde se onda nalazi ta Obećana zemlja ka kojoj bi trebalo da vodi egzodus „mnoštva“? Da li na ovoj planeti postoji neka slobodna zona, neko mesto koje je ostalo nezagađeno logikom moći i profita? Nažalost, svet je Jedan i u celini pod vlašću Imperije. Unutar njega nije dopuštena nikakva održiva alternativa. Sve što možemo je da se prilagodimo njegovom rasporedu i odustanemo od života koji bi bio samo naš. Taj miran život u rezignaciji je isto što i propast. U najboljem slučaju, ostaje nam da preživljavamo na način koji je manje loš, da se što bolje ušuškamo u svojoj maloj rupi. To je razlog zašto onaj ko želi da živi, da sam određuje sadržaj i oblik svojih dana na zemlji, može da igra samo na jednu kartu. Pre nego nešto neophodno, prvi uslov prave slobode, pobuna protiv Imperije, jeste pitanje dostojanstva.



Nije dovoljno reći ne

"Podanici"

 N ezadovoljni podanici  priželjkuju kraj Imperije, ali očekuju da se to desi spontano, kao prirodna pojava. Uvereni da je Imperija ozbiljno bolesna, njeni najobrazovaniji neprijatelji nadaju se da će kolaps osloboditi čovečanstvo njenog teškog bremena u najskorije vreme. Pored toga, niko ne spori da je mnogo bezbednije steći slobodu kao neku vrstu nasledstva, posle mirnog odlaska gospodara, nego u obračunu s njim. To nesporno zapažanje ohrabruje ih da mirno sede na obali reke i čekaju da struja nanese leševe neprijatelja.

Oni koji su postali svesni života u nepodnošljivim društvenim uslovima, u svetu koji počiva na blagostanju nekolicine i bedi većine, oni koji više ne žele da dele odgovornost za užase se koji se čine svakog dana, mogu prestati da doprinose produžavanju postojećeg. Na primer, mogu da prestanu da izlaze na glasanje ili da kupuju robu od velikih multinacionalki. Ali, ma koliko te namere bile plemenite, taj izbor je potpuno nedovoljan, zato što ničim ne dovodi u pitanje društveni poredak i često završava samo kao ograničeni gest odbijanja. On smiruje osećanje krivice ili lošu savest, ali ne menja ništa u stvarnosti. Da bi se neprijatelj zaustavio, nije dovoljno odbiti mu svoje usluge ili se uzdržati od savezništva s njim. On se mora napasti i udariti, da bi se uništio.

"Varvari"

"Varvarin " je potpuno drugačiji; njemu je to uljudno strpljenje strano. Tačnije, varvari veruju da je besmisleno čekati smrt Imperije, koja, najzad, uopšte ne mora biti tako izvesna, kao što se njeni građanski neprijatelji nadaju. Pored toga, to bi moglo da znači da će u trenutku svog kolapsa Imperija pod svojim ruševinama sahraniti i sve ostalo, doslovno sve. I zašto onda čekati? Zar nije bolje krenuti u potragu za neprijateljem i učiniti sve da se on porazi? Ta varvarska odlučnost (podanicima) deluje zastrašujuće.
Za razliku od nezadovoljnih podanika koji žele da budu zadovoljni, varvare ne zanima neki „bolji svet“. Oni se bore zato što znaju da je svet potpuno drugačiji od ovog moguć. Oni znaju da će „bolji svet“ biti kao i „novi dan“, prazno i dosadno ponavljanje onog prethodnog. Ali neki potpuno drugačiji svet je potpuno nepoznat za snevanje, stvaranje, istraživanje. Pošto su rođeni i odrasli pod jarmom Imperije, bez ikakve mogućnosti da eksperimentišu sa radikalno drugačijim načinima života, taj potpuno drugačiji svet oni mogu da zamisle samo negativno, kao svet bez novca, bez zakona, bez rada, bez tehnologije i bez svih drugih, bezbrojnih užasa kapitalističke civilizacije.

Cilj

Smisao, koji je nekada bio jedan od najvećih izvora pobune, blistavi izvor energije, erodirao je u poslednjih nekoliko decenija usled delovanja celog tima imperijalnih funkcionera (na primer, francuskih strukturalista, tako dragih dvojici emisara). Oni su ga podrili, isušili i raskomadali u svim oblastima znanja. Ideje koje su obrazlagale i pozivale na delotvornu akciju bile su odbačene i zamenjene večitim komentarima prikovanim za ravan konzervativne spekulacije.

Nema više nijedne uzvišene ideje koja bi mogla podići velike  mase, nema više slatkih utopija koje samo čekaju da ih njihovi ljubavnici oplode, nema više radikalnih teorija koje samo čekaju da ih neko primeni u praksi. Sve to je prevazišao i zbrisao mulj Imperije. Tu su samo gađenje, očaj, odbijanje da vucaramo svoje živote kroz krv koju proliva vlast i blato u koje nas zaglibljuje poslušnost.

Nasilje

Lišeni reči kojima bi izrazili gnev zbog pretrpljene patnje, lišeni nade s kojom bi prevazišli emocionalnu strepnju koja pustoši svakodnevni život, lišeni strasti s kojima bi se borili protiv institucionalnog razuma, lišeni snova kojima bi težili da bi jednom za svagda prekinuli ponavljanje postojećeg, mnogi podanici postaju varvari na delu.

Kada je jezik paralizovan, ruke se tresu u potrazi za nečim što bi ublažilo frustraciju. Sprečena da se izrazi, grozničava težnja ka radosti življenja izokreće se na glavu i postaje svoja suprotnost, instinkt smrti. Nasilje eksplodira. Ali pošto nema smisla, ono se ispoljava slepo, protiv svega i svačega i izokreće svaki društveni odnos. Tamo gde nema građanskog rata, tu su oni koji bacaju kamenje s nadvožnjaka ili ubijaju roditelje, prijatelje i susede. To nije revolucija, čak ni pobuna, to je opšte međusobno klanje samih podanika, koji su postali varvari pod udarcima koje im svakodnevno zadaje svet lišen smisla, zato što je prisiljen da ima samo jedan smisao. To zastrašujuće i očajničko nasilje svakako je neprijatno za Imperiju, zato što narušava njenu priču o zagarantovanom, totalnom miru, ali je ne zabrinjava. Samo po sebi, to samo hrani zahteve za većom javnom bezbednošću. A opet, ma koliko bilo lako za manipulaciju kada jednom izbije na površinu, sve to ukazuje na nemir koji ključa u dubinama ovog društva, na svu slabost imperijalne kontrole nad okolnostima modernog sveta.


Začarani krug

M noštvo, po Negri i Hartu,  sa svojim otporom i željom za oslobođenjem, mora se probiti kroz Imperiju da bi izašlo na drugu stranu.“ Znači, preostaje mu jedino da ide kroz Imperiju, samo zato da bi (jednog dana) izašao na njenu drugu stranu! I, kako je napisano na početku, taj put je kolektivistički, kroz državu, isntitucije, neslobodu.

Nijedna Imperija nije reorganizovana, preusmerena, redefinisana, preoblikovana, nego uništena do temelja, kažu Kriso i Odoteo. Ali...nikakva vlast nikada ne može iskreno zastupati, razvijati i štiti beskrajnu slojevitost ljudskog duha. ....uprkos navodno najboljim namerama, svaka kontravlast na kraju likvidira svoje pobunjenike – odrubljujući im glave na pariskim trgovima, tamaneći ih kao jarebice na barikadama Kronštata, streljajući ih duž cesta u Barseloni ili potkazujući policiji na ulicama Đenove. Nema prekoračenja u bilo kojoj jedinci mere, ma koliko ona izgledala velikodušna.


____________________________________________


Naslov: Varvari: Nekontrolisana pobuna
Podnaslov: Kritika Imperije Majkla Harta i Antonija Negrija
Autor(i):Crisso i Odoteo
Datum: 2002
Napomene: Preveo Aleksa Golijanin, 2010 (2004). http://anarhija-blok45.net1zen.com
Izvor: Crisso e Odoteo, Barbari: l’insorgenza disordinata, Edizioni NN, 2002. Barbarians: disordered insurgence, Venomous Butterfly, Los Angeles, 2003. http://theanarchistlibrary.org/barbarians-disordered-insurgence, 2009.

_____________________________________________

 

4 коментара:

  1. Osecanje nadmoci je svojstvena diskriminatorima.Varvarin je bezmalo svako ko ne pripada tvom etnosu, tvojoj kulturi,sloju. Moj komsija je tipican varvarin,hehe...

    Z.

    ОдговориИзбриши
  2. Varvari su moderna Evropa i međunarodna zajednica sa domaćim političkim marionetama,svojim obaveštajnim službama,i domaćim špijunima, nevladinim organizacijama i teororistima.
    Ala sam ga naredala, haha...
    Moje komšije su pod totalnom anestezijom.Jedino što ih interesuje je vreme, zbog šetnje psa/ pasa, i da li je pivo/ vino propisno ohlađeno.

    ОдговориИзбриши
  3. hehe....pronašao sam vas!!
    Razmišljam ovih dana malo ću da odmorim od politike. Imam par dana pred sobom,nešto posla u kući i oko nje.Udahnuću duboko vazduh,uživaću u prirodi,neću čitati vesti iz Srbije i preporodiću se.
    Izdržao sam.Sada se pitam hoću li da živim kao država sa podignutom granicom preko koje ću pustiti one kojima izdam propusnicu.
    Vas dvoje, podnesite zahtev dok je vreme.Budite fini dok Vam ne dodelim " datum", to jest pozivnicu.
    peđa

    ОдговориИзбриши
  4. Blesav si, kao obično.
    Ja sam baštu popločala,nema više trave,gotovo.Ušla sam u 21. vek,kakva priroda,zidovi,pećine,lov na mamute i ostali primitivizmi.
    Peđa," sporazumi" i one sitnice oko prelaza i tako to, ne trebaju uvek.U duhu dobre tradicije nas Evropljana i vas preko bare,srešćemo se na nekom trećem mestu, u nekoj rajskoj oazi,kako bi uz užitak,usput, obavili i nešto posla.To će nam,istina,oduzeti jedan sat.Ah, Bože moj život nije idealan.Ako uzmemo par dana ostaće nam dovoljno slobodnog vremena.
    Oh kako je lep ovaj svet,bez granica i zakona, širom otvoren,slobodan. Milina.

    ОдговориИзбриши