O Časovničaru, Gustava Mejrinka

Nihil scire - omnia pose ( Ne znati ništa - moći sve )

      Šta se događa s dušom koja se ponovno inkarnira u mikrokozmosu? Kroz kakve doživljaje ona prolazi? Koje stupnjeve svesti ona mora preći? Što je smisao njene ponovne inkarnacije? Kako čovek dolazi do nove spoznaje koja ga oslobađa od kola rađanja i umiranja?

     Ta pitanja postavio je Gustav Meyrink u svojoj priči "Časovničar", opisujući različite stepene puta, različita stanja tragatelja: impulse iz duhovne iskre, osećaje duše koja traži, reakcije ličnosti, prepreke i iskustva te sile koje pomažu na putu.

      U središtu je priče čovek koji antikvaru donosi svoj skupoceni sat na popravak. To nije običan sat, već vrlo vredan predmet s neobičnim simbolima. Na poklopcu sata naslikan je muškarac sa ženskim grudima, glavom petla koji umesto nogu ima dve zmije. U svojoj desnoj ruci drži sunce, a u levoj bič. Na brojčaniku sata umesto brojki naslikani su cveće i glave životinja i demona. Umesto uobičajenih dvanaest sati pokazuje četrnaest sati i ima samo jednu kazaljku. Sve su to simboli potencijalnih čovekovih sposobnosti, kojih on tek kasnije, idući putem, postaje svestan. S unutrašnje je strane poklopca sata napisano: Summa scientia - nihil scire (najviše je znanje ne znati ništa). Antikvar je dugo pregledavao sat zaključivši da ga ne može popraviti. Međutim, on je takve satove već viđao i zna da ih izrađuje neki "luđak", pa je i ovaj sat sigurno njegovo delo. Samo taj "luđak" može ponovno popraviti sat.

                                                                   

Prekid uobičajenog životnog toka

    Proučimo podrobnije prvi stepen puta. Sat je kao simbol ljudskog srca stao, on više ne funkcioniše. Istovremeno je vlasnik sata pretrpeo srčani napad koji ga je skoro stajao života. To je upozorenje da tražitelj mora, pre svega, prekinuti s dotadašnjim načinom života i skrenuti ga na novi kolosek. Sat treba popraviti. To vlasnik sata ne može sam učiniti, jer ne zna što i kako mora biti popravljeno. Stoga on traži pomoć od onoga koji mu je najbliži - od antikvara. Antikvar, doduše, želi pomoći, ali i zna da u ovomu slučaju ne može ništa učiniti - jer se radi o nečemu što prevazilazi njegovo znanje, o nečemu što je veće od njega te vlasnika sata šalje dalje.

     Sat je simbol ljudskoga srca, vlasnik je sata ličnost koja mora krenuti putem, a antikvar je posrednik - duša. On se može usporediti sa čovekom - Ivanom. Antikvar zna za nekoga drugog, za nekoga većeg. On ga može prepoznati ako se sretnu i on čoveku može pokazati put do njega. Ivan govori: Onaj drugi, koji je bio pre mene, doći će nakon mene. Tako i antikvar upućuje tragatelja na onoga koji sledi, na onoga koji je iznad njega. Iako ne zna gde ga i kako može pronaći, ipak daje korisnu informaciju - taj drugi uistinu postoji.

    Istovremeno upozorava tragatelja koji je dospio do te tačke svoga puta: Ko započne potragu za onim drugim ide neuobičajenim putevima. Ti se putevi normalnom svetu čine "ludošću".

Šta doživljava čovek koji je dospeo do te tačke svoga života? Stari život više ne funkcioniše, više ga ne može zadovoljiti. Ispočetka čovek još uvek - u jasnoj spoznaji da mu je potrebna - traži pomoć i utočište kod "poznatih" institucija. Međutim ta mu pomoć ne može istinski pomoći, ona ne može utoliti njegovu čežnju za promenom, za ozdravljenjem. Oseća da negde može dobiti pomoć, da postoji jedna staza. Stoga se vraća samomu sebi - ni jedna mu vanjska institucija ne može pomoći - prisiljen je zaroniti u samoga sebe i tu pronaći put.

Delovanje prasećanja

    Nalazimo se na drugomu stepenu puta. U vlasniku sata izranja sećanje na vlastito detinjstvo i mladost. Shvatamo da je već jednom davno čuo o "luđaku" - časovničaru koji stanuje negde iza nekoga zida. Taj zid treba biti temelj za crkvu koja će jednom kasnije biti izgrađena.

    Ispočetka maglovita slika sećanja sve više poprima jasnije oblike. Pitanja se množe: Gde je taj urar? Ne bi li ga bilo korisno potražiti? Nije li to u stvari oduvek želeo da učini? Šta ga je zapravo u tomu sprečavalo? Neočekivano se pred njim ukazuje slika "luđaka", upravo je onakav kao što ga je nekada video: starac snežno bele kose i neobično male glave, prodornih očiju uprtih u njega. Vlasnik je sata iznenada osetio snažnu želju da odagna strah od tog "luđaka", da se jednom zauvek prestane plašiti tih slika iz vlastite nutrine. U priči to popraća rečima: Kada bi samo sat ponovno proradio! Kada bi bar njegovo srce moglo biti oživljeno!

    Antikvar zatrese glavom, vrativši vlasniku sat. Onaj je drugi merodavan za njegov popravak.

Tada vlasnik sata odlazi od antikvara.

Oproštaj od dijalektike

Započinje treći stepen puta. Vlasnik sata hoda sam, noć je - ulice su prazne. One su simbol dijalektičkoga sveta koji mu je postao isprazan. Više nije isti čovek kao pre. Sećanja koja su izronila iz njegove nutrine oživela su u njemu nešto novo. On, doduše, još nije potpuno svestan toga novoga, ali se pouzdaje u svoju intuiciju i sledi stazu po kojoj njegove noge same znaju koračati. Tragatelj je, dakle, došao do tačke gde se predaje svom unutarnjem vodstvu, svojoj intuiciji. Odatle počinje istinski put, staza u nepoznati svet koji mu je, međutim, duboko u njegovoj nutrini dobro poznat i od davnina namenjen. Vlasnik sata u potpunosti će to spoznati tek kada dospe na cilj svoga puta. Tako počinje traganje za onim drugim. Čežnja srca, njegova želja za ozdravljenjem, postala je toliko jaka da su i strah i sumnja pobeđeni. Vlasnik sata sledi "svoje korake". Put ga vodi izvan grada, iz vreve svakodnevnoga života - stigao je u belu ulicu.

     Šta je grad? Grad je ovde simbol dijalektičkoga života, ljudskih želja, nagona i čežnji. Taj stari svet tražitelj mora ostaviti iza sebe ako želi krenuti duhovnim putem. On ide u nepoznati svet. Što simbolizuje bela ulica? Belo je simbol čistoće. U beloj su boji istovremeno prisutne sve boje spektra, svih sedam zraka Svetoga Duha. Bela ulica stoga je simbol puta prema potpunosti - povratka u savršeni svet Duha.

Što se događa u toj fazi puta?

Čovek teran unutarnjom spoznajom kreće na put, kreće belom ulicom. Čim pređe jedan deo ulice uz njegove pete prionuše crne zmije privučene iz zemlje jakom mesečinom. Crne zmije napadno odudaraju od bele ulice. Namera im je bila tražitelja odvratiti od njegova puta, povući ga natrag u stari život - u njemu poznati svet. Vlasnik sata spoznaje da su zmije misli - snage koje ga žele otrovati. One u njemu pobuđuju sumnju, strah i obeshrabrenost, želeći uništiti njegovu tek rođenu nadu te zatrovati srce svojim paralizirajućim otrovom. Svaki će tražitelj zasigurno doživeti nešto slično. On se raduje putu, sluteći u sebi da je ponovno pronašao neizmjrno blago. Radost ponovnog ujedinjenja isprva ga uzdiže iznad svake sumnje, ali crne ga zmije u njemu nakon nekoga vremena ponovno počinju nagrizati. Razum, ono što ga veže za stari svet, želi ga povući k sebi, vratiti natrag i sprečiti daljnje napredovanje na putu.

Vodstvo slikom Duha

    Šta u takvoj situaciji čini vlasnik sata? On iznenada skreće u levo u nameri da se oslobodi zmija. To znači da on menja svoje misli, smer svoga razmišljanja. Tek što je to uradio, stiže mu nenadana pomoć.

   Sada smo na četvrtomu stepenu puta: iznenada njegova sena odskoči pred njim sa ceste i proguta otrovne zmije. Šta je ta sena? Sena je vodeći princip iz duhovnog sveta - ona je verna slika prvobitnoga svetla koje tražitelja vodi van iz tmine sumnji i straha. Kada samo svetlo preuzme vodstvo, čovek je sposoban videti samo senu toga svetla, ali i to je dovoljno da nestanu sumnja, obeshrabrenost i zabrinutost. Čovek je tada ispunjen radošću i pouzdanjem.

   To oseća i vlasnik skupocenog sata. Odmah prepoznaje senu kao svoga vodiča koji mu sigurno i nepogrešivo pokazuje put. Zna da se može predati toj sigurnosti. Tako sledi senu svetla, ne obraćajući pažnju kuda ide. Sumnje su iščeznule i put može biti nastavljen. Nakon dugoga hoda pod vođstvom sene, ona iznenada nestane u duboku jarku, ostavljajući vlasnika sata samoga. On zna: Ja sam na cilju. Veza je s prvobitnim obnovljena i on sam u sebi nosi svetlo. Kada čovek dospe na cilj, na sam izvor, pomagač se povlači. Ispunio je svoju dužnost. Čovek je tada na izvoru svetla.

Povratak kući

        Počinje peti stepen puta. Vlasnik je sata u sobi časovničara, za koga zna da jedino on može ponovno popraviti njegov sat - njegovo srce. Čim dođe obuzima ga je osećaj beskrajne sigurnosti i bezgraničnog olakšanja. To je reakcija tragatelja koji uviđa da je došao kući. Bezgranično olakšanje uzdiže se iz njegova srca, iz duše koja zna i prepoznaje da se nalazi tamo gde pripada i da je izbavljena. Tu sigurnost osnažuju pročitane reči koje su bile zapisane na brojčaniku jednoga sata: Summa scientia - nihil scire - iste reči koje su bile ugravirane i na njegovu skupocenom satu!

    Vlasnik sata zna da se nalazi u jednomu svetu gde vladaju sasvim drukčiji zakoni od uobičajenih. Tu ne vredi staro naučeno znanje, već suprotno - iskustvo ne želeti ništa znati. Iznutra zna da se u predaji staroga mišljenja, u novomu ne želeti ništa znati pred njim razotkriva posve novi svet. Takođe je shvatio: nije bitno kako čovek dospe u takvo stanje, već samo da jest u takvu stanju. To znači da čovek mora biti sposoban jednostavno mu se prepustiti.

Ozdravljenje bolesnoga vremena

    Nakon tih misli punih nade, poče razgledati oko sebe. Bilo je tu mnogo satova različitih veličina i različitih vrsta, a svi oni predstavljaše različite ljudske tipove. Svi su oni bili bolesni, a ja sam ih opet učinio zdravima - reče časovničar  i stade objašnjavati od čega satovi - odnosno ljudska srca - postaju bolesni. Ona su bolesna zato što su verovala u vreme. Vreme srcu oduzima mir. Zato ih je on oslobodio tame vremena i opet im vratio mir. Tek kada srce postane mirno i kroz to neutralno ono može uočiti stvarnost. Tada ono razume što je istinska čovekova zadaća - povratak izvoru, Bogu. Kada se to jednom dogodi, vreme tone u ništavilo. Preduslov za taj mir jest spoznaja koju, reče časovničar, ne možemo doseći normalnim razumom, normalnim mišljenjem. Živo znanje dolazi iz nas samih. Čovek ne sme da želi vanjsko znanje.

   Što časovničar time želi reći? Normalne su misli opsena. One ne vode istinskomu razumevanju. Umesto toga one obećavaju beskrajne sate, beskrajne nove opsene. Razum je raskrinkan kao nedostatan. Nešto je drugo ovje u pitanju. To su vera, nada i ljubav. One su pravi smisao istinskoga značenja reči Summa scientia - nihil scire, i kao što časovničar reče: prepustite svoje satove njihovoj zaštiti. Sve drugo će vas razočarati.

     Šta to znači? Tražitelj bolesna srca mora se poveriti višoj instanci koju kao takvu mora prepoznati i prihvatiti. On svoje srce prepušta zaštiti onoga drugog. Samopredajom, poverenjem i verom u mogućnost ozdravljenja, samo ljubavlju prema višem - duhovnom svetu čovek može biti izlečen, njegov sat može biti popravljen.

Uslov za obnovu

     U kakvom se stanju mora nalaziti srce da bi to moglo ispuniti? Ono ne sme otvrdnuti, jer otvrdnuto srce ne može razaznati Božji glas. U Bibliji se kaže: Duh Gospodina poslao me da izlečim one slomljena srca. Biti slomljena srca znači biti sposoban prihvatiti delotvornost Duha. To znači da se obrat u srcu već odigrao: napuštanje sveta prividnosti i okretanje svetu istinskog života.

   Vlasnik sata dospeo je do te tačke puta. On pruža časovničaru svoj sat, svoje srce s nemom molbom. Nema je molba žudnja srca za ozdravljenjem, to je savršena predanost Duhu.

     Starac, časovničar - duhovni princip - blago pregledava unutrašnjost sata; tako to oseća vlasnik koji mirno dopušta pregled. Ispočetka se vlasniku čini da starac stoji nasuprot njemu, kao neko ko promatra njegovu nutrinu. Međutim, granica između vanjskog i unutrašnjeg sve se više gubila i on postepeno postaje svestan da starac, nije izvan njega - već u njemu. Uviđa da je duhovno sunce, duhovna iskra, bleda slika pupoljka duše tajno i gotovo nezapaženo rasla u njemu. U trenu postaje svestan da je pupoljak oduvek u njemu ali da je u životnoj jurnjavi na njega potpuno zaboravio. Duboki bol i neizmerna tuga preplaviše ga zbog tog uvida. Čak ga i sumnja nanovo htede obuzeti. Ali časovničar ponovno postade onaj vanjski, onaj nasuprot njemu - popravak je završen. Sat opet kuca mirno i skladno, tačno u taktu s ritmom krvi. Časovničar  mu vraća sat, objasnivši uzrok njegova zastoja. Ti su uzroci opasnosti koje prete svakom kandidatu na putu unutrašnjeg oslobađanja.  Časovničar  mu protumači od kuda te opasnosti dolaze i kako ih može nadvladati.   

Pobeda nad vremenom i smrću

    Sat je stao na brojci dva. Drugi sat utelovljuje bika, odnosno vola, osobit aspekt dijalektike: svet jastva i svojevoljnoga života - čovekovo zatočeništvo u ovomu životu. Časovničar  objašnjava da je taj drugi sat smrtonosan isto kao i njegovih "jedanaestero braće". Ko su "jedanaestero braće"? To su ostali sati koji predstavljaju preostale znakove zodijaka što čoveka drže zarobljenim u njegovu auričkom biću.

   Priča govori da u drugomu satu započinje zov za povratak Bogu, za povratak Očevoj kući. Ako čovek taj zov ne čuje, ako  ne započne povratak - propada. Biva zatočen od demona vlastite krvi. Demoni zamračuju čovekovu svest i sprečavaju njegovo izbavljenje.

    Simboli na satu predstavljaju čovekovo stanje, njegovu vezu s eterskim, astralnim i mentalnim svetom. Na brojčaniku sata naslikano je cveće - simbol eterskog, glave životinja - simbol astralnog i glave demona - simbol mentalnog sveta. Iz toga kruga, objašnjava časovničar, može pobeći samo onaj koji nadvlada svoje "ja", svoj drugi sat. Vlasnik sata poseduje u sebi tu sposobnost i to njegov sat simbolično pokazuje. Sat ima samo jednu kazaljku, što znači da je usklađen s večnošću. Umesto dvanaest sati, pokazuje četrnaest. To su sedam aspekata Duha - svaki sa svojim pozitivnim i negativnim stranama. To znači da Duh može pobediti stari zodijački krug sa svojih dvanaest eona. Na satu je naslikano i mitsko biće iz stare gnostičke tradicije: Abraxas. S glavom petla - simbolom budnosti te sa zmijama umesto nogu - simbolom seksualne energije koja mora biti pobeđena. U levoj ruci drži bič, koji simbolizuje nesvesne emocije i nagone koji moraju biti nadvladani, a u desnoj ruci drži sunce: svesno, duhovno delovanje kao rezultat povezanosti sa suncem - božanskim svetom. Hermafroditizam upućuje na hermetički put - na alkemijsko ujedinjenje.

Ako čovekovo srce pokazuje tu signaturu, ono može nadvladati dvanaest eona dijalektičkoga sveta.

     Kako se to može ostvariti? Časovničar govori vlasniku sata: u ljubavi Boga. Ta te je ljubav izbavila iz smrtonosnoga drugoga sata, spasila od zarobljeništva zemaljskoga sveta, jer si svoj sat celoga života brižno čuvao i nikada te nije obuzela ljutnja na njegovo vreme koje nije od ovoga sveta.

    Sat je srce. U srcu je bleda slika pupoljka ili atoma iskre duha. Ako taj princip u sebi zaštitimo i idemo njegovim putem, iako taj put normalni svet smatra "ludošću", tada će nas unutarnja istina voditi do svetla. Na kraju časovničar kaže: Ti sada znaš put k meni. To znači da vlasnik sata može doći direktno na izvor te dobiti udeo u njegovom svetlu. Možda te mogu naučiti da lečiš bolesne satove. Ako čovek sam stoji u svetlu, tim svetlom može lečiti druge.

    Priča završava rečima: Nihil scire omnia posse. Stari čovek, staro biće mora se povući. Novi čovek koji je nadvladao eone dijalektičkoga sveta može prepoznati nove snage te delovati s njima i lečiti druge. On je tim duhovnim snagama sposoban činiti sve da bi i druge ljude povezao s istinskim znanjem, sa svetlom. To je ujedno put i njegova vlastitog izlečenja.

Obuhvatimo još jednom svih pet stepeni razvoja novoga čoveka.

     Na prvomu stepenu čovek doživljava potrebu za promenom, koja je u stvari zov za povratkom. Na drugomu pojavljuje se prasećanje - čovek biva ponukan da sledi to sećanje. Na trećemu stepenu on se nalazi na putu, ali ga još nije svestan. Stari svet gubi nad njim uticaj i pred tragateljem se postepeno otvara novi svet. Na četvrtomu stepenu čovek već odlučno hoda putem, na kojemu ga neprestano napadaju i iskušavaju snage staroga sveta. Na petomu dolazi na cilj - u direktnoj je vezi s božanskim svetlom i dobija nove spoznaje iz tog izvora. Hodanje putem tada postaje pravi povratak Očevoj kući. Čovek je shvatio svoje određenje i oslobađa se od kola rađanja i smrti. Smisao njegova bitka na ovomu svetu postaje mu jasan: ponovno ujedinjenje s božanskim, rasplamsavanje božanske iskre u njegovu srcu.

Preduslov je za taj put: sve staro ostaviti iza sebe - Summa scientia - nihil scire. Put će biti završen rečima: Nihil scire omnia posse.

Nova moć - omnia posse - tada čoveku više ne služi za postizanje vlastitih ciljeva, već je potpuno u službi čovečanstva. On postaje časovnik, onaj koji ozdravljuje ljudska srca.

------------------

Članak iz časopisa Pentagram, izdavačka kuća Ružin dvor

                                                           ARHIVA - KNJIŽEVNOST

                                                        ANTROPOZOFIJA-EZOTERIJA