Na kom ( čijem) je Srbija putu?

 

      Čitam ovih dana vesti i pokušavam da se ne nerviram. 21. vek, nekada zamišljen kao vek tehnološkog, a tim i svekolikog napretka, dočekali smo sa jačanjem kulture rata, agresije, nasilja, zločina, smrti i ubistava?
     Živimo u vremenu kad vlada uverenje izuzetne sposobnosti da se sve ostvari, ali se ne zna šta valja ostvariti. Naše vreme gospodari svim stvarima, ali ne gospodari sobom. Ono je izgubljeno u vlastitom izobilju. S više sredstava, s više znanja, više tehnike no ikad, sadašnji svet ispada najnesretniji od svih svetova; prepušten na milost i nemilost svim strujama.”(Ortega y Gasset)

     Sociopatolozi i psihopate, sa samog vrha svetske piramide moći i vlasti, uz grohotan smeh, u trenucima zločina i ubistava širom sveta stvaraju svetsku mapu po svom ukusu.

      Bio je 18. oktobar 2011, kada je Hillary Clinton, državni sekretar SAD-a, tokom petočasovnog boravka u Tripoliju javno zahtevala da Moamer el Gadafi bude ili uhvaćen ili ubijen. Dva dana kasnije, 20.- tog na izlasku iz Sirta, NATO avioni (britanski, francuski i norveški) uz logističku potporu SAD-a iz vazduha i svemira i Nemačke na terenu (mreža tajnih agenata i saradnika nemačkog BND u Libiji i na Bliskom istoku uopšte), bombardovali su, raketirali i mitraljirali konvoj automobila u kojima se nalazio Gadafi. On je bio ranjen, zatim je uhapšen, potom mučen, najzad i hladnokrvno ubijen s dva metka ispaljena u glavu i stomak. Istovremeno, dok su se ovi koordinirani događaji odvijali, u svom vašingtonskom Kabinetu Hillary Clinton primila je ekipu televizijske korporacije CBS-a, pa su prisutni novinar, kamerman i tonski snimatelj bili u ekskluzivnoj prilici da svetu prenesu trenutak u kom državni sekretar SAD-a preko svog "blekberi" telefona dobija SMS poruku (sic!) da je Moamer el Gadafi ubijen. Smejući se gospođa Clinton je parafrazirajući Cezarovu izreku "Veni, Vidi, Vici" - (dođoh, videh, pobedih) , izjavila direktno u kameru CBS-a : "Dođosmo, videsmo, (on) pogibe" . Gospodski, nema šta!

      Čemu priča o konkretnim politikama drugorazrednih, malih država sveta, njihovim institucijama, političarima, medijima kad su isti marionetski šrafovima vrhovne oligarhije koji sprovode politiku nasmejanih? Jer, politika globalista se održava zahvaljujući marionetskom ponašanju, ona je vladavina marionetskog principa, vlada koja stvara i upravlja marionetskim režimima. Možda za ovu optužbu nije dovoljan navedeni primer, ali koje su to činjenice višeg reda koje bi trebale dodati ovoj koje je video golim okom i razumeo svaki iole razuman čovek. 

     Srednjevekovni, engleski franjevački fratar i filozof Vilijem Okama, formulisao je važan metodološki princip u spoznaji stvarnosti, danas poznat pod nazivom "Okamova oštrica". Načelo kaže da "nije potrebno bez neophodnosti umnožavati pretpostavke". Zašto širiti dijapazon pretpostavki pored ovakvih činjenica? Ponekada je upravo to problem. Ni činjenice više nisu ono što su nekada bile.


POLITIKA I MANIPULACIJA

    Čovek u sistemu je njegov funkcionalni deo. Njegov izbor ne zavisi isključivo od njega samoga, već i sistema i sistemskih pravila kojima se rukovodi. Pojedinac utiče na prirodu sistema, kao i obratno, sistem utiče na pojedinca. To je najgrublja slika interakcije između dve strane.
        U analizi društva nekog vremena mnogi teoretičari koriste termin duh vremena, kao tlo iz kojega niću mišljenja i verovanja. Ovaj vrlo primamljiv termin za kulturološke analize u slučaju politike je nužno zameniti konkretnom kategorijom: društvenim sistemom koji precizno označava uslove pod kojima se stvaraju političke ideje i društvene interakcije. U tom smislu je grupe (narod, masu, ) moguće sagledati kao neku vrstu društvenog proizvoda, čije funkcionisanje zavisi od vrste veza i načina delovanja koje propisuje sistem.  Pojedinac svoje ponašanje  mora svesti u granice određene sistemom. Tim granicama režim manipuliše. Njemu je potrebna masa koja reaguje poput jednog, masa sa kojom je lako manipulisati, koju je moguće lako kontrolisati. A to je masa osrednjih duhovnih dometa, bez kulture sa kojom bi mogla da se sama ostvari, bez sopstvenih ideala, planova itd. U toj masi je lako pronaći pojedince za sve vrste potreba režima, od političara do portira.Takvu masu i pojedince stvara i duh vremena, a politika se njom izdašno koristi.

Postavlja se pitanje koja politika?

    Raznolika svetska politička scena ,u najvećoj meri zavisi od najjačih ekonomsko - vojnih država. Da su Amerika i EU na vrhu te liste ne treba posebno isticati. Šireći mrežu uticajnosti, posle drugog svetskog rata, saveznici su uspeli da konstituišu nove svetske institucije, da se nametnu unutar pojedinih država, političkih stranaka, organizacija, udruženja, korporacija, verskih pokreta i da zahvaljujući tim mehanizmima ponovo vaskrsnu imperijalnu moć.

      Imajući na umu da svaka država i unutar nje ciljna, interesna grupa, predstavlja interakciju desetina, stotina ili miliona ljudi, te da u sličnim uslovima dolazi do sličnih, skoro identičnih pojedinačnih izbora, postaje jasna širina baze i princip po kom je bilo moguće izvršiti uticaj. Tim istim principom je bilo moguće manipulisati s masovnim izborom u skladu sa zahtevima novoustoličenog sistema. Kada se počelo vladati silom, stvar je postala mnogo jednostavnija. Sila ne pozna pravdu, granice, ne bira sredstva i ne opravdava svoje postupke.

    Svi novostvoreni marionetski režimi su pod pretnjom pri-sile: oni su vlast, ali i pod okom globalne vlasti koja je sve manje u senci, sve više transparentna. Sistemski gledano, vlast svetskih oligarha je istovetna totalitarnim režimima. Garnitura vlasti u jednoj državi je stoga nebitna, lako je zamenjiva, jer je sistem vladanja duboko ovladao.


Zašto se prećutkuju činjenice?

      Da li je Srbija na putu za evropske ili neoosmanske integracije? Neveseli plan neoosmanske srpske budućnosti predviđa da Srbija nikada ne uđe u EU, sa tim da severni deo bude prepušten nemačkom a južni turskom uticaju - kao nekada kada je bila podeljena između vlasti Beča i Carigrada.
     Ili je u pitanju treće. NATO projekat.

PRILOG 1



Pismo Vilija Vimera

Pismo Vilija Vimera, tadašnjeg potpredsednika Skupštine OEBS, upućeno tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu.

Berlin, 02. 05. 2000

Veoma cenjeni gospodine kancelaru,

     Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a. Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:

1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi. 
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana. Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.           
     Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti. Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

S prijateljskim pozdravima,

Potpis Vilija Vimera
Izvor : NIN, 8.2.2007.
prevod sa nemačkog

Nikola Živković

izvor

Zašto ”pro-evropske” stranke u Srbiji prećutkuju pismo Vilija Vimera Gerhardu Šrederu?


   "Vimer sugeriše da je odluka o isključenju Srbije iz evropskog razvoja doneta kako bi se u Srbiji, nakon njene političke, ekonomske i vojne dezintegracije, neometano obezbedili trajno američko vojno prisustvo pod imenom NATO pakta. Do sličnog zaključka je došao analitičar „Global Riserča" Mahdi Darius u članku od 5. decembra 2010.  „Balkanski front: Zapadni prevrat u Jugoslaviji i Moldaviji".

Prema njegovom mišljenju, Srbija je već u svojevrsnom međunarodnom karantinu, jer je njen nacionalni vazdušni prostor (međunarodni vazdušni koridor) efektivno kontrolisan od susednih NATO članica, pa je praktično (one)mogućen neometani međunarodni vazdušni saobraćaj prema Srbiji. U svakom trenutku taj koridor može da bude zatvoren.

      Dalji razvoj događaja pokazao je da je Vimer veoma dobro procenio sve domete pomenute konferencije. Zapadno-obaveštajnim nameštanjem referenduma o otcepljenju Crne Gore od SR Jugoslavije ostvareno je konačno razbijanje i razdvajanja „dve bratske nacije i jednog istog srpskog naroda", a time je Srbija odsečena od mora i naravno slobodonog međunarodnog morskog koridora…
Poslednji koridor kojim Srbija može da se poveže sa Rusijom je još jedino Dunav, zbog čega, tvrdi Darius, traje akcija "kosovizacije" Vojvodine i njenog otcepljenja od Srbije. Otcepljenjem Vojvodine NATO bi imao punu kontrolu nad Dunavom, važnim plovnim putem.

     Vimer u svom pismu Šrederu naglašava da je očigledno da NATO ilegalni rat protiv suverene Jugoslavije, kada je NATO prvi put vojno intervenisao van granica alijanse, nije bio, kao što njegovi tvorci naglašavaju, izuzetak zbog specijalnih „okolnosti", već da je očigledno imao svrhu probnog balona - presedana na koji će se NATO kasnije pozivati po potrebi.

     Nije trebalo dugo čekati da potvrdu toga dobijemo u ilegalnom NATO ratu protiv Iraka, Libije, i sada još uvek "neformalnog i neobjavljenog" u Siriji. Jugoslavija 1999. je u mnogo čemu bila probni poligon za vojnu aplikaciju novog globalističkog (evroatlantskog) poretka i upravo je na to upozoravao Vimer.

     Najupečatljiviji dokument koji otklanja svaku dilemu zašto je NATO ušao u rat protiv Srbije, a koji je Vimer možda imao u vidu prilikom sastavljanja svog pisma, jeste Američka predsednička direktiva NSDD133 (5,9) - koju je potpisao Ronald Regan 1984. nakon samita sa britanskim premijerom Margaret Tačer, i to u prisustvu Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za vojnu bezbednost. Oni su tada usvojili koncept „uspostavljanja trajnog američkog vojnog prisustva" u Jugoslaviji i „desrbizacije Balkana". Naravno svi ti planovi su kasnije još jednom potvrđeni na tajnim sastancima američkog predsednika Klintona i nemačkog kancelara Genšera 1997-98, kada su usvojili plan „Koreni" o treningu OVK terorista od strane veterana iz Vijetnamskog rata.

     Plan je imao za cilj obaveštajno-vojnu pripremu demontaže SR Jugoslavije, sa akcentom izazivanja etničkih podela, građanskog rata i aktivnom podrškom Zapada separatistima, posebno Albancima na Kosovu (drugim rečima, data je podrška svima koji su pokazali mržnju i želju da se bore protiv Srba!). Plan „Koreni" je javno obelodanila Socijal-demokratska partija Nemačke u Bundestagu 7 aprila 1999, što je prenela nemačka ZDF televizija.
izvor


ALEKSANDAR PAVIĆ




PRILOG 2.

Do čega je dovelo neprihvatanje tačke istorijskih ultimatuma Srbiji:

A.1914.ta  


Srpska strana nije pristala na jednu tačku, a to je da austrougari traže krivce po Srbiji.

TEKST ULTIMATUMA iz 1914


1.Zabraniti svaku publikaciju, kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske.

2. Da odmah raspusti društvo zvano "Narodna odbrana", da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u bilo kom drugom obliku.
3. Da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako glede nastavnog osoblja tako i glede nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo poslužiti stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske.
4. Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protivu Monarhije Austro-Ugarske, čija imena i dela Austro-Ugarska vlada zadržava sebi pravo da naknadno saopšti srpskoj vladi.
5. Da primi saradnju u Srbiji organa Carske Kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije.
6. Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15.juna 1914. god. koji se nalaze na teritoriji srpskoj; organi koje uputi Austro-Ugarska vlada uzeće učešća u ovoj istrazi.
7. Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milan Ciganović, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage.
8. Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kazni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su krivi što su pomagali izvršitelje sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice.
9. Da da obaveštenja Carskoj Kraljevskoj vladi o neopravdanim izjavama viših državnih činovnika, kako u Srbiji tako i na strani, koji se, mada su zauzimali zvaničan položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austro-Ugarskoj.
10. Da bez odlaganja izvesti Carsku Kraljevsku vladu o izvršenju mera spomenutih u prednjim tačkama.

OBJAVA RATA

Mesec dana posle atentata, kada je Srbija već bila spremna da prihvati sve uslove, osim da dozvoli ulazak austro-ugarskih istražitelja na svoju teritoriju, i izrazila spremnost da se, ukoliko u Beču ne budu zadovoljni odgovorom, dođe do sporazuma iznošenjem problema pred međunarodnim sudom u Hagu ili pred velikim silama koje su uzele učešća u donošenju deklaracije kraljevske srpske vlade od 18. do 31. marta 1909. godine Vlada Austro-ugarske je u 11 sati 28. jula 1914. uputila običnom poštom, vladi Srbije objavu rata, telegram sa sadržajem:

"Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. jula 1914. koju joj je predao austro-ugarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austro-ugarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. "

Ideja da jedno ubistvo, ma kako velike ličnosti, može da izazove svetski rat je nedostojna razumnog čoveka. Istorija nas evo uverava da što je priča moćnika neverovatnija, to je neupitnija. Habzburško vođstvo je želelo da uništi Srbiju još pre atentata. Zašto nije? Na putu mu je kao prepreka stajalo javno mnenje Evrope, kao i strah od Rusije ili odsustvo nemačke podrške koja je bila i sama prestravljena svojim "okruženjem", moćnom Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom.

Zašto je bilo važno zauzimanje Srbije?

    Ono čime je Beč pokušavao da vlada, po rečima jednog od habzburških zvaničnika, bilo je "osam nacija, sedamanaest zemalja, dvadeset parlamentarnih grupa, dvadeset i sedam partija". Ni to mu nije bilo dosta. Neskrivena i najznačajnija imperijalna želja bila je da se domogne Soluna i izlaza na Egejsko more. Na tom putu stajala je Srbija. Upravo zato je Beč zastupao projekat "velike Albanije" i uporno nastojao da zadrži pod okupacijom Sandžak a osujeti nastojanje Srbije da se ujedini sa Crnom Gorom.

    Prvi svetski rat doveo je do obaranja četiri dinastije - Otomanske, Romanovih, Holencolerna i Habzburga. Kako će izgledati nova karta Evrope nakon poslednjih geopolitičkih prekrajanja još se ne vidi. U državama u kojima su globalni vlastodršci uspostavili marionetske vlasti državne granice ne predstavljaju problem. Srbija je, nažalost, jedna od tih primeraka.

PISMO

Pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula nakon primitka Ultimatuma Austrougarske:

"Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se s njezinim dostojanstvom nezavisne države. Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva a za to treba vremena. Rok koji nam je dat suviše je kratak."

SRBIJA 1914

     Činjenica je da je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda, činjenica je takođe da je Srbija odbila austrougarski ultimatum. Činjenica je nadasve da taj događaj nije bio uzrok, već samo POVOD Prvog svetskog rata. Ipak je i ovaj istorijski događaj iskorišćen u događanjima 90-tih godina. Clinton je, najavljujući bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, izjavio da je ova mala i inače nepoznata zemlja izazvala dva svetska rata. (!!!) Pišući u memomarima o obeležju koje pored Latinske ćuprije na Miljacki ukazuje na mesto sa kog je Princip pucao na Franca Ferdinanda, Ričard Holbruk, iskazuje gađenje prema mestu na kom je započelo "rađanje nacizma u Evropi".
    Ako je suditi po činjenicama, paralele između ova dva događaja ukazuju suprotno, na imperijalističke politike velikih sila i sredstva kojima se tom prilikom služe.


B. RAMBUJE 1999.

  Srpska strana nije pristala na jedan od članova sporazuma kojim je bilo predviđeno da NATO osoblje raspoređeno na tlu Kosova treba da uživa imunitet za sve civilne, administrativne, kaznene i disciplinske delikte, koji bi mogli da se počine u SRJ.


POVOD / UZROCI

SRBIJA 1999.

    Predstavnici Beograda i Prištine prvi put su se našli zajedno na pregovorima pre tačno 14 godina. 6. februara 1999. u zamak nadomak Pariza stigli su pregovarači Srbije, Oslobodilačke vojske Kosova i izaslanici SAD, Rusije i EU - Kristofer Hil, Boris Majorski i Volfgang Petrič.
Pregovore je otvorio tadašnji francuski predsednik Žak Širak rečima:

-Retki su trenuci kada je istorija u rukama nekoliko ljudi! Ovo je slučaj danas, kada zauzimate svoja mesta za pregovaračkim stolom.

    I srpska i albanska strana su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji. Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo - široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni aneks sporazuma navodeći da bi primena praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ.

   U jednom od članova sporazuma bilo je navedeno da NATO osoblje raspoređeno na tlu Kosova treba da uživa imunitet za sve civilne, administrativne, kaznene i disciplinske delikte, koji bi mogli da se počine u SRJ.

BOMBARDOVANJE  

   Nakon devet dana neuspeh pregovora BIO JE POVOD 78-dnevnog bombarovanja SRJ, povlačenja jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije i uspostavljanja privremene administracije UN u toj pokrajini. Srbiji je praktično oduzet deo teritorije.

Šta su dublji uzroci, oni koji su prethodili raspadu Jugoslavije?

UZROCI

  "17. februara 2008. uz operativno sadejstvo lojalnih albanskih institucija, privremene lokalne samouprave u Prištini, SAD su, sa svojim najvažnijim saveznicima, proglasile da je nelegalna i nasilna secesija Kosova i Metohije, južne srpske pokrajine, zapravo legitiman i legalan čin. U skladu sa tom polaznom premisom, dana 17. februara 2008, uz podršku svojih glavnih saveznika, SAD su proglasile ovu teritoriju za “nezavisnu republiku Kosovo”. Snagom očiglednog primera, taj akt agresije protiv teritorijalne celovitosti i vitalnih interesa Republike Srbije, pokazuje da su ciljevi desetogodišnjeg svetskog rata za jugoslovensko nasleđe o kojima je svet obavešten u novembru 1991, gotovo u celini ostvareni.

      Da li je Srbija na putu za evropske ili neoosmanske integracije ? Neveseli plan neoosmanske srpske budućnosti predviđa da Srbija nikada ne uđe u EU, sa tim da severni deo bude prepušten nemačkom a južni turskom uticaju - kao nekada kada je bila podeljena između vlasti Beča i Carigrada.


                                                AHTISARI PLAN 
( Dodato 2020. godine)


      Eduskunta u Helsinkiju jedini je parlament u svetu koji je šefa države razvlastio „na poček”. Devet meseci pre isteka predsedničkog mandata, parlament je 4. juna 1999. godine odbacio stari i doneo novi ustav, čime je temeljno suzio nadležnosti šefa države Martija Ahtisarija. Praksom koju je Ahtisari zaveo od 1994. finski parlament nije bio zadovoljan, i sa 175 prema dva glasa usvojio je novi ustav kojim se prekida dotadašnji stil šefa države da samovoljno vodi spoljnu politiku zemlje, ignoriše parlament, sam postavlja predsednika vlade, krši zakone...
       Kada se Ahtisari, još aktivni šef države, 5. maja 1999. prihvatio da po nalogu državnog sekretara SAD Madlene Olbrajt preuzme ulogu posrednika NATO-a u sukobu na Kosovu, poslanici Eduskunte su odmah pristupili promeni ustava. Ahtisari se tada direktno prihvatio uloge koja, po oceni poslanika Eduskunte, korenito odstupa od politike Finske.
         Pojedinosti je skoro do tančina opisao sam Ahtisari u svojoj autobiografskoj knjizi „Misija u Beogradu”, objavljenoj 2000. godine u Helsinkiju.

     „U sredu 5. maja 1999. u Mantiniemiju (predsednikova vikendica) zazvonio je telefon” – piše Ahtisari – „javio se Strob Talbot, zamenik državnog sekretara SAD, sa kojim sam u više navrata već razgovarao o krizi na Kosovu.” Poruka je glasila: Bil Klinton i Madlen Olbrajt poveravaju Ahtisariju ulogu da oštre zahteve NATO-a i SAD prenese Beogradu, izdejstvuje kapitulaciju i da primora „Miloševića da preda svoj mač”, doslovno je napisao Ahtisari.

      Istoga dana kad je od Talbota primio nalog da zastupa NATO u iznuđivanju kapitulacije Beograda, avioni zapadne alijanse su bombardovali i uništili kod Uroševca humanitarni konvoj grčkih kamiona sa lekovima za postradale stanovnike na Kosovu. Dok se i idućih dana o pojedinostima dalje dogovarao sa Talbotom i pripremao ultimativne zahteve, avioni NATO-a bombardovali su dalje gradove po Srbiji, uključujući i Kosmet...

        Završne pripreme – zabeležio je u knjizi Ahtisari – obavljene su sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom u hotelu „Petersberg” kraj Bona 1. juna 1999. godine.

    „Verifikovan je dokument o povlačenju sa Kosova svih jugoslovenskih vojnih, policijskih i poluvojnih snaga ubrzanim tempom”, zapisao je Ahtisari. U Beograd je Ahtisari stigao 2. juna 1999. zajedno sa bivšim ruskim premijerom Viktorom Černomirdinom. „Vozeći se ulicama Beograda videli smo poneku bombardovanu zgradu”, zapazio je emisar iz Finske, tačnije emisar NATO-a i nastavio kako je vršen pritisak na domaćine u Beogradu.

     Na prvom sastanku Milošević je zatražio da mu se pokaže pripremljeni „papir”, tj. zahtevi NATO-a. „Desilo se”, opisuje Ahtisari, „da nisam mogao da nađem čistu kopiju. Pratilac Timo Pesonen je našao u džepu čist, mada ispresavijan primerak, referent je otišao da ga fotokopira. To je bilo potrebno da bi se izostavila napomena na dnu teksta.
       Milošević je dobio takav primerak.” Ahtisari objašnjava u knjizi: „Ovo prikrivanje napomene bilo je možda uzaludno, u njoj je stajalo da će NATO pružiti jezgro budućih međunarodnih snaga na Kosovu. Od toga je kasnije bilo štete jer su Jugosloveni tvrdili da takav sastav snaga nije dogovoren. Oni su se čudili zbog čega jugoslovenske snage treba da se povuku pre nego što Savet bezbednosti donese rezoluciju.” Ahtisari potvrđuje da je ovim friziranim, falsifikovanim „papirom” iznuđeno prethodno povlačenje jugoslovenskih snaga, da bi tek posle toga NATO prekinuo bombardovanje.

   U trenutku kada je iznudio da Milošević Kosovo prepusti trupama NATO-a Ahtisari je kod kuće, odlukom Eduskunte, već bio praktično razvlašćen. Tog istog dana, 4. juna 1999, u Finskoj je usvojen novi ustav kojim mu je uskraćeno da samovoljno vlada, pa i da bude u službi NATO-a. Uskraćeno mu je dalje predsednikovanje – ali „na poček”. Na pritisak sa više strana, spolja, stupanje na snagu novog ustava formalno je odloženo dok Ahtisariju ne istekne predsednički mandat, tj. još devet meseci. Formalno je stupio na snagu 1. marta 2000, istog dana kada je Ahtisari napustio predsedničku palatu. Izgovor je glasio: u međuvremenu, tj. od 1. jula 1999. Finska treba da preuzme predsednički položaj u EU, pa bi javno razvlašćivanje njenog predsednika izazvalo nečuveni skandal i narušilo ugled i Evropske unije, i NATO-a, pa i SAD. Finci su odgovorili: njegova Socijaldemokratska stranka sprečila je da se Ahtisari ponovo kandiduje za šefa države. Zakulisno delovanje penzionisanog, ali i dalje angažovanog za interese NATO-a, Ahtisarija ušlo je u drugu fazu...


Božidar Dikic, Politika 26.03.2007.

(IZVOR komentar na Novom Standardu: 


Ovaj članak je objavljen na Politici online 26.3.2007, oko ponoći, ali je na volšeban način ubrzo nestao. Ja sam ga, na sreću, pročitala i sačuvala. Nema ga ni u Politikinoj arhivi niti bilo gde na internetu te zato ne mogu da postavim link, već samo ceo tekst, koji je potpuno autentičan, od slova do slova!