понедељак, 8. октобар 2012.

Poguban uticaj neokonzervativaca na američku spoljnu politiku

 
 
 
 
 
 

U jeku neizvesnosti oko američkih izbora nije naodmet ponovo pročitati dobre analitičke tekstove. Jedan od takvih je knjiga Ame­rica Alone: The Neo-Conservatives and the Glo­bal Order (Usa­mljena Ame­rika: neo­kon­zer­va­tivci i svet­ski pore­dak) autora Ste­fana Hal­pera (Ste­fan Hal­per) i Džo­na­tana Klarka (Jonat­han Clarke), koja je iza­šla 2004. godine u izda­nju Cam­brigde Uni­ver­sity Press-a.
Prilažem dobar prikaz Aleksandra Novakovića (izvor 1-scribd 2-PDF )


Ova stu­dija ne pred­sta­vlja anti­a­me­ričko niti anti­glo­ba­li­stičko štivo. Oštra, iako ne ostra­šćena kri­tika tekuće spoljne poli­tike Sje­di­nje­nih Država, polazi od čvr­stog uve­re­nja u jačinu ame­ričke demo­kra­tije i vred­no­sti koje kao pri­mer treba da budu ponu­đene celom svetu. Autori su ube­đeni u pobedu ovih vred­no­sti, a dana­šnja neo­kon­zer­va­tivna sta­no­vi­šta i poli­tiku sma­traju nji­ho­vim, u znat­noj meri, pre­ne­bre­ga­va­njem i izvi­to­pe­ra­va­njem. Zbog toga ova knjiga ne spada u još jednu ostra­šćenu levi­čar­sku kri­tiku Ame­rike i nju ne tre­baju da čitaju oni koji sma­traju da sve­ko­liko zlo dolazi od Ame­rike. Za sve one, pak, koji žele da iskreno i nepri­stra­sno pri­stupe savre­me­nom feno­menu ame­ričke spoljne poli­tike, ova knjiga će im to omo­gu­ćiti na naj­bo­lji način.
_________________________________________
 
Knjiga je na Zapadu iza­zvala veliku pažnju, jer potiče od autora koji su bili dugo­go­di­šnji “insaj­deri” ame­ričke i bri­tan­ske admi­ni­stra­cije i ljudi koji pri­pa­daju kon­zer­va­tiv­noj ori­jen­ta­ciji. Hal­per je bio slu­žbe­nik Nik­so­nove, For­dove i Rega­nove admi­ni­stra­cije a Klark savet­nik Bri­tan­ske diplo­mat­ske slu­žbe (Bri­tish Diplo­ma­tic Ser­vice), sada istra­ži­vač u Kejto insti­tutu (Cato Institute).
 
Knjiga Ame­rica Alone pred­sta­vlja ana­lizu ame­rič­kog neo­kon­zer­va­ti­vi­zma, nje­go­vih ide­o­lo­ških pret­po­stavki, ustroj­stva i geneze. Ona pri­ka­zuje kako je jedna grupa ljudi sa zajed­nič­kim sta­vo­vima i vizi­jom uloge Sje­di­nje­nih Država u svetu od inte­lek­tu­alne gru­pa­cije koja se dece­ni­jama nala­zila na mar­gi­nama kre­i­ra­nja ame­ričke spoljne i unu­tra­šnje poli­tike postala vrlo uti­cajna, a u novije vreme i naj­u­ti­caj­nija gru­pa­cija u okviru admi­ni­stra­cije. Para­lelno sa inte­lek­tu­al­nom “disek­ci­jom” ove uti­cajne for­ma­cije, autori poku­ša­vaju da odgo­vore na pita­nje kako su naj­bo­lje prakse i isku­stva ame­ričke spoljne poli­tike, koja je pret­po­sta­vljala moralni auto­ri­tet Ame­rike i pola­zila od izba­lan­si­ra­nog, mul­ti­la­te­ral­nog pri­stupa i uvek pri­sutne doze zdra­vog prag­ma­ti­zma, onih svoj­stava koja su dece­ni­jama izgra­đi­vana kao plo­do­no­sni prin­cipi afir­ma­cije ame­rič­kih naci­o­nal­nih intresa, dove­deni u pita­nje u krat­kom vre­men­skom peri­odu zahva­lju­jući jed­noj radi­kal­noj grupi ljudi.
 
Neo­kon­zer­va­tivni pokret, po ovim auto­rima, ne pred­sta­vlja čvr­stu orga­ni­za­ciju sa “član­skim kar­tama”. On ne pod­ra­zu­meva ni dok­tri­narnu izgra­đe­nost, niti pose­duje osnovni pro­gram ili pro­jekt, on nema “skup­štinu” ili “oca” pokreta koji bi davao jasne dok­tri­narne upute i obra­zlo­že­nja. Neo­kon­zer­va­tivci se ne sastaju na zajed­nič­kim kon­fe­ren­ci­jama a gra­nice pri­pad­no­sti ovoj gru­pa­ciji nisu strogo odre­đene. Neo­kon­zer­va­tivni pokret, uko­liko je uop­šte pokret, pred­sta­vlja posebno sta­nje uma, posebnu inte­lek­tu­alnu ori­jen­ta­ciju i sen­zi­bi­li­tet. On zapravo pred­sta­vlja manje pokret a više “ori­jen­ta­ciju”. Kako autori ističu, možda ga je naj­bo­lje oka­rak­te­ri­sati kao poli­tičku inte­re­snu grupu koja, za razliku od par­tija, ne polaže račun svo­jim bira­čima i pristalicama.
 
Savre­meni neo­kon­zer­va­tivci se oku­pljaju oko tri teme. Prva se tiče uve­re­nja (koje ima reli­gi­o­zno pore­klo) da se ljud­sko sta­nje defi­niše preko borbe dobra i zla i da se prava mera poli­tič­kog karak­tera ogleda u borbi pro­tiv zla. Druga se tiče shva­ta­nja da osnovni odnosi između država poči­vaju na voj­noj nad­moći i sprem­no­sti da se ona isko­ri­sti. Treća se odnosi na zao­ku­plje­nost pita­njem Bli­skog istoka i glo­bal­nog Islama kao osnov­nog mesta gde se ispo­lja­vaju ame­rički spoljni interesi.
 
To su opšte smer­nice u kojima se kreće savre­meni neo­kon­zer­va­tivni dis­kurs. Među­tum, one nisu bile u celo­sti for­mu­li­sane od samog početka, jer je i geneza ovog pokreta u veli­koj meri bila nepra­vo­li­nij­ske pri­rode. Počeci “pokreta” su u tri­de­se­tim godi­nama pro­šlog veka a vezuju se za troc­ki­stički ori­jen­ti­sane inte­lek­tu­alce koji su se oku­pljali u kafe­te­riji Alcove I u jed­nom uglu Siti kole­dža gde su budući neo­kon­zer­va­tivni inte­lek­tu­alci poput Dani­jela Bela (Daniel Bell), Netana Glej­zera (Nat­han Gla­zer), Ajr­vina Kri­stola (Irving Kri­stol), Mel­vina Leskija (Mel­vin Lesky), Sej­mura Mar­tina Lip­seta (Seymour Mar­tin Lip­set), Sej­mura Mel­mena (Seymour Mel­man), Dani­jela Patrika Moj­ni­ana (Daniel Patrick Moyni­han) i Filipa Sel­znika (Phi­lip Sel­znik) sti­cali obra­zo­va­nje. Iako su kasnije napra­vili zao­kret ude­sno, mark­si­stički pogledi, koji se ogle­daju u shva­ta­nju po kome je sofi­sti­ci­rana pri­mena teo­rije kao forme poli­tičke borbe uz kon­cep­ciju poli­tike kao nečega što mora da polazi od odre­đene teo­rije, ostali su jedna od osnov­nih domi­nanti ove gru­pa­cije. Nji­hovo skre­ta­nje ude­sno bilo je pod­stak­nuto pesi­mi­stič­kim sta­vom u pogledu opstanka zapad­nih vred­no­sti, koje su zbog ovako per­ci­pi­rane buduć­no­sti, mogle biti odbra­njene samo pomoću vojne nad­moć­no­sti. Od tog tre­nutka, mili­ta­ri­zam, uz nave­deni mark­si­si­tički ele­ment, postaje druga suštin­ska karak­te­ri­stika i pre­o­ku­pa­cija neo­kon­zer­va­tivne misli.
 
Pod­sti­caj za pesi­mi­stičko shva­ta­nje, u pogledu sud­bine vred­no­sti i ideja do kojih su držali, nala­zili su u šplen­ge­rov­skoj apo­ka­lip­tič­koj viziji sveta i Štra­u­so­voj (Leo Stra­uss) poli­tič­koj filo­zo­fiji i antro­po­lo­giji. Mnogi od neo­kon­zer­va­ti­vaca prve gre­ne­ra­cije su bili Štra­u­sovi stu­denti. Uz ovo pesi­mi­stičko viđe­nje, mili­ta­ri­zam se ponu­dio kao jedino moguće reše­nje u među­na­rod­nim odno­sima. Ona država koja pose­duje moćno oružje, može oču­vati svoju bezbed­nost. Ova­kvo gle­di­šte je bilo opšte mesto u vre­menu hlad­nog rata i trke u nao­ru­ža­nju, ali jedna spe­ci­fična vrsta mili­ta­ri­zma, koja i danas pred­sta­vlja apri­orni i opse­sivni ele­ment neo­kon­zer­va­tiv­nog mišlje­nja, potiče od jed­nog inte­lek­tu­alca, pro­fe­sora poli­tič­kih nauka i eksperta u pita­njima nao­ru­ža­nja, Alberta Vol­ste­tera (Albert Wohl­stet­ter), koji se zala­gao za usva­ja­nje i razvi­ja­nje pre­ci­zno vođe­nog oružja i teh­no­lo­gije koja uma­njuje kola­te­ralnu štetu dok, isto­vremno, uve­ćava željenu štetu.
 
Sve do nedavno neo­kon­zer­va­tivci nisu bili pri­sutni u naj­vi­šim struk­tu­rama vla­sti ame­ričke admi­ni­stra­cije. Nji­hov rad je pred­vo­dila prva gene­ra­cija neo­kon­zer­va­ti­vaca na čelu sa Ajr­vi­nom Kri­sto­lom i Nor­ma­nom Pod­hor­cem (Nor­man Pod­ho­retz), koji su u čao­pi­sima poput Com­me­na­tary i Public Inter­est izno­sili svoja gle­di­šta o pita­njima ame­ričke poli­tike. Ti časo­pisi su bili veoma uti­cajni tokom sedam­de­se­tih i osam­de­se­tih godina pro­šlog veka da bi se, padom gvo­zdene zavese i zavr­še­njem hlad­nog rata, nji­hov uti­caj znatno uma­njio. Zahva­lju­jući član­cima obja­vlje­nim u Com­men­tary–u Ronald Regan je neo­kon­zer­va­tivku Džin Kir­pa­trik (Jean Kirk­pa­trick) posta­vio na mesto ame­rič­kog amba­sa­dora pri UN. Para­lelno s pro­pa­gi­ra­njem i šire­njem svo­jih ideja i uti­caja preko pome­nu­tih časo­pisa, neo­kon­zer­va­tivci su pro­ši­rili svoj uti­caj i na razli­čite nevla­dine orga­ni­za­cije i think-thank-ove (Ame­ri­can Enter­prise Insti­tute (AEI), the Heri­tage, Georg­town Cen­ter for Stra­te­gic Stu­dies, Aspen Insti­tute, the Hud­son Insi­tute, Fre­e­dom House). Iako ogra­ni­če­nog uti­caja na kre­i­ra­nje spoljne poli­tike Sje­di­nje­nih Država, neo­kon­zer­va­tivci su izgra­dili svoju mrežu u razli­či­tim seg­men­tima ame­rič­kog dru­štva, koja će im omo­gu­ćiti vrto­glav uspon pod admi­ni­stra­ci­jom Džor­dža Buša.
 
Čitava sta­rija i sred­nja gene­ra­cija neo­kon­zer­va­ti­vaca imala je kao osnovni inte­lek­tu­alni iza­zov pro­mi­šlja­nje i izna­la­že­nje reše­nja za oču­va­nje ame­rič­kih vred­no­sti i naci­o­nal­nog inte­resa u vre­menu hlad­nog rata i nukle­ar­nih pret­nji. Kada je ova pret­nja nestala, uru­ša­va­njem Sovjet­skog Saveza, posta­vilo se pita­nje dalje stra­te­gije ame­ričke spoljne poli­tike u tre­nutku kada SAD postaje jedina super­sila u svetu. Sta­rija gene­ra­cija neo­kon­zer­va­ti­vaca je sma­trala da je vreme da se Sjed­njene Države okrenu sebi i vrate tra­di­ci­o­nal­nom izo­la­ci­o­na­li­zmu. Oni su na neki način ose­ćali da je nji­hov zada­tak zavr­šen da je “oso­vina zla” nestala i da se ame­rička poli­tika mora okre­nuti, pre svega, unu­tra­šnjim pro­ble­mima i pita­njima. Zbog takve atmo­sfere je, zapravo, neo­kon­zer­va­tivni pokret deve­de­se­tih godina bio tako­reći na samrti. Za novu gene­ra­ciju neo­kon­zer­va­ti­vaca, to, pak, nije bio slu­čaj. Oni su tokom deve­de­se­tih izlo­žili neko­liko stra­te­gija i pro­grama u kojima su izneli svoje viđe­nje ame­ričke spoljne poli­tike, zala­žući se za kori­šće­nje voj­nog instru­men­ta­ri­juma u među­na­rod­nim odno­sima i čeka­jući svoj tre­nu­tak. A taj tre­nu­tak je, po auto­rima knjige Ame­rica Alone, došao 11. sep­tem­bra 2001. godine, usled tero­ri­stič­kih napada na SAD. Pot­puno zate­čena i dezo­ri­jen­ti­sana, admi­ni­stra­cija nije imala reše­nje za novo­na­stalu situ­a­ciju, dok je pred­sed­nik Buš, inače ne pre­te­rano upo­znat sa svet­skom poli­ti­kom, morao hitno da odluči o ame­rič­kom odgo­voru na ovaj napad. Kao gotovo reše­nje, pa čak i kao ulti­ma­tum, Pol Vol­fo­vic (Paul Wol­fo­witz), pred­vo­deći novu gene­ra­ciju neo­kon­zer­va­ti­vaca, 15. sep­tem­bra 2001. traži obja­vlji­va­nje “rata pro­tiv tero­ri­zma”. I na taj način, neo­kon­zer­va­tivci ulaze sa goto­vim pre­dlo­gom i pla­nom za pre­for­mu­li­sa­nje ame­ričke poli­tike zahte­va­jući hitno pro­na­la­že­nje Osame Bin Ladena i zapo­či­nja­nje rata pro­tiv Iraka. Admi­ni­stra­cija izdaje Nati­o­nal Secu­rity Stra­tegy (NSS) koja se u veli­kom delu podu­dara sa prin­ci­pima Vol­fo­vi­ce­vog i Libi­je­vog (Lewis “Sco­o­ter” Libby) Defense Plan­ning Gui­dance (DPG) iz 1992. godine. Poznati doga­đaji koji su usle­dili posle tero­ri­stič­kog napada na Ame­riku — inter­ven­cija u Avga­ni­stanu, potraga za Bin Lade­nom i oslo­ba­đa­nje Iraka od Sadama Huse­ina — veli­kim delom su, po auto­rima ove knjige, posle­dica uti­caja neo­kon­zer­va­tivne struje oko pot­pre­sed­nika Dika Čej­nija (Dick Che­ney) i šefa mini­star­stva odbrane Donalda Rams­felda (Donald Rumsfeld).
 
Među­tim, ono što je zna­čaj­nije od pod­se­ća­nja na same doga­đaje koji su se odi­grali posle 11 sep­tem­tra, jeste ana­liza situ­a­cije koja je dovela do ova­kvih doga­đaja koju Har­per i Klark daju u svo­joj knjizi. Oni poka­zuju kako je izvr­šeno pove­zi­va­nje tero­ri­stič­kih napada sa potre­bom svr­ga­va­nja režima Sadama Huse­ina putem nepot­pu­nih ili pre­for­mu­li­sa­nih poda­taka oba­ve­štaj­nih slu­žbi Ame­rike i Bri­ta­nije; kako su, dakle, po nji­ho­vim mišlje­njima, mini­star­stva “oba­ve­šta­vala” oba­ve­štajne slu­žbe o onome što one moraju da oba­ve­ste mini­star­stva; kako su neo­kon­zer­va­tivci pro­gu­rali “svoju priču” o crno-belom svetu dobra i zla preko masov­nih medija (Fox Chan­nel, NBC itd); kako je tim putem, zaga­đen javni poli­tički pro­stor Ame­rike ste­re­o­ti­pima i stra­hom ne bili se podr­žala agre­sivna spoljna poli­tika. I kakve je sve reper­ku­sije to imalo na sta­tus Ame­rike u svetu, zajedno sa nje­nim odu­sta­ja­njem od mul­ti­la­te­ra­li­zma u korist pri­stupa “ili ste s nama ili pro­tiv nas”, koji se odno­sio čak i na tra­di­ci­o­nalne ame­ričke save­znike. Uz sve to, autori su poku­šali da dokažu da samo­pred­sta­vlja­nje neo­kon­zer­va­ti­vaca kao istin­skih nasta­vljača Rega­nove poli­tike ne stoji, jer je ova posled­nja kao svoj suštin­ski ele­ment imala pri­hva­ta­nje mul­ti­la­te­ra­li­zma i prag­ma­tič­kog pri­stupa, što neo­kon­zer­va­tiv­noj poli­tici sva­kako nije svoj­stveno. S druge strane, vedri rega­nov­ski opti­mi­zam po pita­nju karak­tera ljud­ske pri­rode, pra­vih ljud­skih vred­no­sti i pobede dobra nad zlom nema nika­kve veze sa dubo­kim pesi­mi­zmom špen­gle­rov­skog tipa koji gaje svi neokonzervativci.
 
Autori raz­ma­traju dale­ko­se­žne posle­dice koje ova­kva poli­tika može imati po Sje­di­njene Države. I zbog toga oni izlažu neko­liko ozbilj­nih optu­žbi na račun neo­kon­zer­va­ti­vaca. Prva se odnosi na to da, po prvi put u nje­noj isto­riji, Ame­rici nedo­staje među­na­rodni legi­ti­mi­tet. Drugo, da su neo­kon­zer­va­tivci i nji­hovi save­znici obma­nji­vali ame­ričku jav­nost da bi zama­glili impli­ka­cije nji­ho­vih dale­ko­se­žnih ciljeva u pogledu pro­mene režima na Bli­skom Istoku. Treća optu­žba se sastoji u tome da su oprav­danu borbu pro­tiv tero­ri­zma u pot­pu­no­sti pogre­šno posta­vili i pozi­ci­o­ni­rali. I na kraju, četvrta, da su favo­ri­zo­va­njem pome­nu­tog rata sve druge pri­o­ri­tete naci­o­nalne poli­tike pre­ne­breg­nuli i gur­nuli u stranu.
 
Zbog svega toga autori ističu, da su neo­kon­zer­va­tivci u veli­koj meri odgo­vorni za tre­nutno sta­nje u Sje­di­nje­nim Drža­vama, za uru­ša­va­nje nje­nog pozi­tiv­nog imi­dža u svetu, čak i kod tra­di­ci­o­nal­nih save­znika i pri­ja­telj­ski nastro­je­nih zema­lja. U tom sve­tlu oni raz­ma­traju pita­nje sve izra­že­nije pojave anti­a­me­ri­ka­ni­zma koji iako pri­su­tan od kon­sti­tu­i­sa­nja Sje­di­nje­nih Država i koji je, po ovim auto­rima, u veli­koj meri pojava bez pra­vog pokrića i povoda – danas poprima ekstremne raz­mere u svetu, ugro­ža­va­jući na razli­čite načine ame­ričke naci­o­nalne interese.
 
Na osnovu čita­vog tona knjige, činje­nica koje su u njoj iznete, kao i opti­mi­zma povo­dom spo­sob­no­sti ame­rič­kog dru­štva i poli­tič­kog sistema da se vrate svo­jim naj­bo­ljim vred­no­stima, za koje je, po Hal­peru i Klarku, Rega­nova poli­tika para­digma par excel­lence, autori zaklju­čuju da je neo­kon­zer­va­tivni radi­ka­li­zam samo jedna kraća i neu­spe­šna epi­zoda ame­ričke spoljne politike.
 
Ova stu­dija ne pred­sta­vlja anti­a­me­ričko niti anti­glo­ba­li­stičko štivo. Oštra, iako ne ostra­šćena kri­tika tekuće spoljne poli­tike Sje­di­nje­nih Država, polazi od čvr­stog uve­re­nja u jačinu ame­ričke demo­kra­tije i vred­no­sti koje kao pri­mer treba da budu ponu­đene celom svetu. Autori su ube­đeni u pobedu ovih vred­no­sti, a dana­šnja neo­kon­zer­va­tivna sta­no­vi­šta i poli­tiku sma­traju nji­ho­vim, u znat­noj meri, pre­ne­bre­ga­va­njem i izvi­to­pe­ra­va­njem. Zbog toga ova knjiga ne spada u još jednu ostra­šćenu levi­čar­sku kri­tiku Ame­rike i nju ne tre­baju da čitaju oni koji sma­traju da sve­ko­liko zlo dolazi od Ame­rike. Za sve one, pak, koji žele da iskreno i nepri­stra­sno pri­stupe savre­me­nom feno­menu ame­ričke spoljne poli­tike, ova knjiga će im to omo­gu­ćiti na naj­bo­lji način.
 
 

2 коментара:

Анониман је рекао...

Mitt Romney svojim agresivnim obraćanjem pokazao je kako naginje neokonzervativnoj struji među svojim savetnicima za vanjsku politiku. On planira veće američko angažovanje u sirijskom sukobu,namerava produžiti rok za povlačenje američke vojske iz Avganistana, planira uvesti strožije sankcije Iranu i nove uslove za pomoć Egiptu kako bi se omogućio nastavak mirovnog sporazuma s Izraelom.Pošto mu je Rusija najveći neprijatelj ko zna šta će smisliti njegovi militantni neokonzervativci.
XXX

Анониман је рекао...

Na osnovu kog moralnog kredilibiteta Amerikanci mogu da govore i u čije ime i za koju točno vrstu ideološkog poimanja svijeta, i čije interese bi se ovim trebali postići.Apsurd za apsurdom to je slika Amerike ( i savezničke Europe).
onako usput

Постави коментар