Do đavola sa ovim putovanjima!!
Bolesno su dobra,
al ne marim.
Da bacimo kocku?
Da ukrstimo putovanja ili ne?
Da se ukrstimo mi?
Ne,
do đavola,
nikako mislima.
Dosta je.
Očima.
Da ti zenicom upadnem u zenicu.
Da me oseti kao sečivo.
Da trepne od nemoći..
A ti ?
Šta ja?
Do đavola!!
Šta drugo,
nego,
da treptaj zaustavim,
usnom, mekano,
da oko više ne otvoriš,
da otploviš,
za treptajem,
I nikada više da ne progledaš,
i ne ustukneš.
Da ukrstimo sebstvo?
Ti svoje,
ja moje,
sebe.
Kako?
Do đavola,
nikako.
To se samo kaže tako.
I..?
Šta i... ?
Kad se vratimo,
sa tih putovanja!
Šta onda?
Onda?
Onda ćemo na novo putovanje.
Svako u svoje sebe.
I tada..?
Tada ćemo živeti od treptaja,
sebstva i oka:
onih od nemoći sebstva,
a ne od moći,
ne onih kratkih,
ovih sa sečivom zenice
u beskraj izbačenih.
_________________
Ispišem na salveti. Platim ručak, uzmem tašnu, skinem đemper sa naslona stolice i izađem. Salvetu zaboravim. Vratim se. Za stolom sedi čovek. U ruci mu salveta. Kažem mu:
-“Kako Vas nije sramota da čitate sa tuđih salveta?
-“Tuđih? To je moja salveta. “
-“A moja salveta?”, pitam tiho, lagano se uzrujavajući.
-“Ukrstila se sa mojom”, mirno reče čovek i dade mi salvetu.
Uhvatih jedan treptaj oka, zagledah se u zenicu, a u njoj... Do đavola, ništa. Izvinuh se i odoh.
Pa gde su zalutale oči za mene, zenice, treptaji ?
3 коментара:
Treptaj direktno sa aviona.Lepo.
Peđa
Što Ogi reče kao posle tornada,mrtvilo.Zato je blog živnuo.
pozdrav
Z.
" Dolazi obično sama. Ponešto i van nje utiče na njeno pojavljivanje. Zna da uzdrma, razveseli, dovede do suza, preokrene se u svoju suprotnost, da u svim pojavnim oblicima uznese do nebesa, da zadrži blesav osmejak.... Uglavnom je nismo svesni, jer da jesmo gde bi završili. Tinja čitavim bićem od malog nožnog prsta kroz krvotok, do ušiju i najisturenijeg čuperka na glavi i obrnuto. I nije samo svojstvena čovekolikom biću...."
XXX
Постави коментар