Do đavola sa putovanjima

 

 

   

 

 

Treptajem u beskraj

Do đavola sa ovim putovanjima!!
Bolesno su dobra,
al ne marim.
Da bacimo kocku?
Da ukrstimo putovanja ili ne?
Da se ukrstimo mi?
Ne,
do đavola,
nikako mislima.
Dosta je.
Očima.

Da ti zenicom upadnem u zenicu.
Da me oseti kao sečivo.
Da trepne od nemoći..

A ti ?
Šta ja?
Do đavola!!
Šta drugo,
nego,
da treptaj zaustavim,
usnom, mekano,
da oko više ne otvoriš,
da otploviš,
za treptajem,
I nikada više da ne progledaš,
i ne ustukneš.

Da ukrstimo sebstvo?
Ti svoje,
ja moje,
sebe.
Kako?
Do đavola,
nikako.  
To se samo kaže tako.

I..?
Šta i... ?
Kad se vratimo,
sa tih putovanja!
Šta onda?
Onda? 
Onda ćemo na novo putovanje.
Svako u svoje sebe.

I tada..?
Tada ćemo živeti od treptaja,
sebstva i oka: 
onih od nemoći sebstva,
a ne od moći,
ne onih kratkih,
ovih sa sečivom zenice
u beskraj izbačenih.

_________________

 

Ispišem  na salveti. Platim ručak, uzmem tašnu, skinem  đemper sa naslona stolice  i izađem.  Salvetu zaboravim. Vratim se. Za stolom sedi čovek. U ruci mu salveta. Kažem mu:

-“Kako Vas nije sramota da čitate sa tuđih salveta?

-“Tuđih? To je moja salveta. “

-“A moja salveta?”, pitam tiho, lagano se uzrujavajući.

-“Ukrstila se sa mojom”, mirno reče čovek i dade mi salvetu.

Uhvatih jedan treptaj oka, zagledah se u zenicu, a u njoj... Do đavola, ništa. Izvinuh se i odoh.
Pa gde su zalutale oči za mene, zenice, treptaji ?