San unutar sna
U noćnoj mori rečeno mi je: ti ćeš odrasti
Ostavićeš iza sebe slike boli i labirinta
I zaboravićeš.
Ali u to vreme, odrastanje bi bilo zločin.
Ovde sam, rekoh, s romantičnim sam psima
I ovde ću i ostati.
U to sam vreme navršio dvadeset godina i bio sam lud”, napisao je Bolańo u Romantičnim psima, naslovnoj pesmi ove zbirke od 44 pesme, osvrćući se na početke. “Izgubio sam zemlju, ali sam osvojio san. Sve dok sam imao taj san ništa drugo nije bilo važno.”
“Poezija uranja u san
poput ronioca u jezero
Poezija, najsrčanija od svih,
uranja i ponire
svom težinom
u beskrajno jezero kao što je Loch Ness
ili u mutno i zlosretno kao što je Balatonsko …
Poezija uranja u san
poput mrtva ronioca
u Božje oči.”
Pesma posvećena
Koraci Nicanora Parre
Revolucija je zvana Atlantis
I besna je i beskonačna
Ali je potpuno besmislena
Hodite onda, Latinoamerikanci
Hodajte i samo hodajte
Počnite tražiti nestale tragove koraka
Izgubljenih pesnika …
Snovi jedne generacije
Žrtvovane pod kotačem
Nezabeležene.
“Jedina sloboda u koju verujem, sloboda je pojedinca, ili sloboda kao zajednica individualnih sloboda”, rekao je godinu dana pre smrti u razgovoru s Alfonsom Carvajalom u svom domu u Blanesu, malom turističkom mestu uz obalu, na pola sata od Barcelone. „Ono što imamo je neka posredna, vrlo rudimentarna sloboda, ali za sada, to je sve što imamo.”
Detektivi koji zure u svoje otvorene dlanove
Sudbina im zamrljana njihovom krvlju
I ne možeš se ni prisetiti
Gde bila je rana
Lica koja si nekada volio
Žena koja ti je spasila život.
“Čini mi se da svako toliko poezija prolazi kroz metamorfoze, transformacije, hibridizacije. Jasno da više nije moguće prodati toliko pesničkih zbirki kao što je bio slučaj s Byronovim knjigama. Ali, biti Byron ostaje kao otvorena mogućnost, što je dovoljno. Možda poezija sada opstaje unutar nekih romana. Ili u formama koje se ne doživljavaju kao umetničke, hibridnim formama, proizvodima nastalim zbog getoiziranja i marginalizacije poezije. Možda, kada umre i poslednji lirik, poezija će uskrsnuti iz pepela.”
“Što više razmišljam o tome, mislim da je pisanje pre svega čin poniznosti, onoj kakvu možemo naći kod sv. Franje Asiškog”, napisao je u pismu jednom mladom peruanskom piscu koji je od njega tražio savet.
Sanjao sam zamrznute detektive
latinoameričke detektive
koji su pokušavali zadržati oči otvorenima
u sredini sna
Sanjao sam strašne zločine
i oprezne ljude
koji bi pazeći da ne stupe u lokve krvi
u isto vreme jednim jedinim pogledom
mogli sagledati poprište zločina.
Sanjao sam izgubljene detektive
u ispupčenom zrcalu Arnolfinijevih:
naše doba
naši vidici
naši modeli straha.
Ako budem odbačen od milosti božje
Tamo gde me nijedan lečnik ne može vratiti
Ako budem pokopan duboko pod zemlju
Ali me anđeli neće hteti primiti
Pustite me ići, momci
Gde se reke isušuju u blato.“
delovi iz izvora
_____________________________________________________
Instinktivni realizam Roberta Bolana
Daniel Zalewski
Objavljeno u magazinu The New Yorker, 2007.
Bolano je aktualna velika zvezda latinskoameričke književnosti – svojim Divljim detektivima izazvao je najveću buru nakon romana Sto godina samoće. To je vrsta romana koji bi mogao napisati Borges, kad bi s Borgesom bila spojiva delirična putovanja cestom, ludi seks i usputna očitovanja mačizma.
"I zatim ga nikada više nisam video”; ta se fraza sablasno često javlja u delu pisca Roberta Bolana, rođena u Čileu, koji je umro pre četiri godine u Barceloni, u dobi od pedeset godina. U Bolanovih deset romana i tri zbirke pripovesti – a svi su dovršeni u poslednjem, zahuktalom desetleću njegova života – likovi idu kroz život u stanju uznemirene migracije. Oni režu prijateljstva, daju otkaze na poslu, napuštaju unajmljene stanove bez najave, preskaču letove kući, preuzimaju nove identitete, nestaju iz ljubavnih afera, prekidaju veze sa svim znancima, jurcaju u pustinju – jednostavno iščezavaju. Odnosi su, u Bolanovu svetu, grozničavi ali nestalni – ostavljaju sećanja prožeta odsjajem osećanja; njegove pripovetke često su svedočanstva ljudi koje ti lutalice ostave za sobom. Nije slučajno da je u Bolanovu najpotresnijem delu – pobunjenički, proklet pesnik u srcu tog remek-dela iz 1998, Los detectives salvajes (Divlji detektivi) nazvan Uliks.
Bolano je rođen u Santiagu 1953. (godine u kojoj su umrli Staljin i Dylan Thomas, kao što je napisao u eseju), a njegov je život bio obeležen iskorenjenošću. Posao njegova oca bio je lutati – bio je vozač kamiona. Majka mu je bila učiteljica. Kad je Bolano bio dete, on i njegova obitelj putovali su amo-tamo između gradova u Čileu, i onda su se 1968. preselili u Mexico City. Bolano je to doživeo kao uzbuđenje – njegov novi dom, posle se sećao – “bio je golemo, imaginarno mesto u kojem su sloboda i metamorfoza bile dnevni događaji”. Do tada je toliko snažno razvio apetit za književnost da je gotovo nadmašio apetit svoga idola, argentinskog pisca Jorgea Luisa Borgesa. Kao i Borges, i Bolano je čitao sve – od ezoterične poezije do petparačke fikcije. No, za razliku od Borgesa, on je većinu knjiga ukrao.
Bolano, jer je bio disleksičar, nije volio školu i napustio je srednju školu, te se posvetio poeziji. Tokom kasnih šezdesetih, česti su bili veliki protesti na ulicama Mexico Cityja i Bolano je uživao u političkom vrenju. Postao je trockista i otputovao u El Salvador, gde se sprijateljio s pesnicima-levičarima, a oni su, osim beležnica, nosili i puške.
U leto 1973. vratio se u Santiago, s nadom da će se pridružiti levičarskoj revoluciji u Čileu, te da će biti izabrana socijalistička vlada. Tog septembra je Augusto Pinochet izveo državni prevrat. Bolano je bio špijun pokreta otpora. No, bio je slab konspirator – zadužen za prenošenje poruka među disidentima, osećao se jadno uočljivim dok je vozio bicikl praznim ulicama Santiaga. Ali, to ga je iskustvo uzbuđivalo. “Sećam se dana nakon puča kao bogatih dana, punih energije, punih erotike, noći i dana u kojima se nešto moglo zbiti”, jedanput je napisao. (Njegove fotografije iz tog razdoblja prikazuju zgodnog, ali neuhranjenog hipija – valovita crna kosa bila je zapuštena, a njegovim profinjenim očima još nisu dominirale naočale koje je počeo nositi u srednjoj dobi.) Ubrzo nakon prevrata, Bolano je zaustavljen na nadzornoj rampi na autocesti. Njegov se naglasak promenio nakon nekoliko godina boravka u inostranstvu, i policija ga je upisala kao “stranog teroristu”. Pritvorili su ga osam dana, i možda bi bio ubijen – Pinochetov režim je smaknuo mnogo pisaca-disidenata – da se nije dogodio bizaran preokret, koji više pripada fikciji. Jednog dana, zatvorski se čuvar došetao do Bolana i pitao ga: “Zar me se ne sećaš? Ja sam tvoj prijatelj”. Njih su dvojica kratko išli u istu srednju školu i nakon toga Bolano je odmah pušten. Nakon još četiri meseca u Čileu – vrtloga “crnog humora, prijateljstva… i smrtne opasnosti” – Bolano je shvatio da je napisao samo jednu pesmu i da nije bila dobra.
Književna gerila
Vratio se u Mexico 1974. U kafeu u ulici Bucareli, na levoj obali Mexico Cityja, Bolano je upoznao Maria Santiaga, drskog, inteligentnog pesnika indijanskog porekla. Njih su dvojica, s još desetak prijatelja, osnovali skupinu književne gerile koju je Bolano krstio “infrarealisti”. Estetika te skupine – posle je rekao Bolano – bila je francuski nadrealizam “pomešan s dadaizmom u meksičkom stilu”. Oni su izdavali ikonoklastične časopise i provocirali na sve načine – n.pr. izvikivali su svoje stihove kada se čitala poezija njihovih “neprijatelja”, latinoameričkog kulturnog establišmenta, tačnije Octavia Paza, pesnika koji je postao prvi meksički pesnik dobitnik Nobelove nagrade. Druga istaknuta meksička književnica, Carmen Boullosa, govorila je o svom “strahu”, pre negoli bi prišla govornici – bojala se da će možda iz publike izviriti infrarealisti: “Oni su bili noćna mora književnoga sveta”.
Bolanov bes kada je reč o književnom mainstreamu – duboko proživljen i skoro detinjast – trajao je čak i kad je njegovo jelo postalo kanonsko. “Na sastanku pisaca u Sevilli, u Španiji, šest nedelja pre Bolanove smrti, on je proglašen najuticajnijim južnoameričkim piscem svoje generacije.” No, ozloglašen je u zemljama španskog govornog područja, jer je izjavio da magični realizam “zaudara”. On se rugao Gabrielu Garciji Marquezu kao čoveku “strašno zadovoljnom time što je prisan s tolikim predsednicima i nadbiskupima”, Isabel Allende je nazvao “skribomankom” čiji “se književni pokušaji kreću od kiča do patetike”. (Allendeova je u intervjuu 2003., za Bolana rekla da je “iznimno neugodan čovek”, te dodala da “vas smrt ne čini boljom osobom”.) Bolanova neposlušnost ponekad je bila poza – baš kao i njegov odabir da bude fotografisan u crnoj kožnoj jakni, ozbiljno uvlačeći dim cigarete – ali njegovi samoopisani “nezvani napadi” imali su lekovite učinke. On je pomogao latinskoameričkoj književnosti da se oslobodi lažnih imitacija magičnog realizma, što su sledile nakon globalne pobede Marqueza romanom Sto godina samoće godine 1967. i ponovo je uspostavio primat takvih kozmopolitskih eksperimentatora kao što su Borges i Julio Cortazar. (Za Bolana, Cortazarov hiroviti roman Školice bio je Početak i Kraj, upravo zato što nema ni početka ni kraja.) Naravno, bilo je i računice iza takva stajališta. Postojao je jedan latinskoamerički romanopisac koji je svojom pohlepnom knjiškošću i formalnom pameću bio očit naslednik modernističke tradicije.
Grubi momci koji citiraju Queneaua
Bolanova fikcija je, velikim delom, ironično mitologiziranje vlastite istorije, a roman Los detectives salvajes najbliži je onome što južnomerički pisci zovu “bolanovskom legendom”. Taj je roman vrveći kolaž, poput Manhattan Transfera, u kojemu je više od pedeset pripovedača, ali prvih stotinu stranica uporišni je jedan bujan glas – glas Juana Garcije Madera, sedamnaestogodišnjega meksičkog siročića, koji godine 1975. napušta studij u Mexico Cityju zbog skupine pesnika odmetnika, poznatih kao “instinktivni realisti”.
Maderovo pripovedanje dolazi u obliku izrezanih, kinetičkih dnevničkih unosa: “depresivan celi dan, ali pišem i čitam kao parni stroj”; “čitam mrtve meksičke pesnike, moje buduće kolege”. Od Rimbauda svet stiha nije izgledao tako kriminalno zavodnički. Maderov ulazak u pesnički underground nalikuje na vrtoglavu inicijaciju mafijaša Raya Liotte, žutokljunca u filmu Dobri momci. Instinktivni realisti ne kradu samo po trgovinama (Madero se hvali da je u njegovoj sobi počela rasti mala knjižnica nastala od krađa i poseta knjižarama); oni osnivaju časopis, Lee Harvey Oswald, krijumčareći marihuanu Acapulco Gold. Ipak, svrha te tajne aktivnosti nije mogla biti čišća. “Mi se svi slažemo da se meksička poezija mora preobraziti”, kaže Madero.
Instinktivne realiste predvodi Uliks Lima, svadljiv Meksikanac kojega drugi opisuju kao “tempiranu bombu” te Arturo Belano, tvrdi čileanski izbeglica koji je kratko bio zatvoren u doba Pinocheova režima. Oni doslovce provaljuju u Maderov svet, prekidajući antiseptičnu radionicu poezije koju on pohađa. (S Maderom i Belanom, Bolano, ljubitelj književnih šala, uspeo je dve verzije sebe ugurati u isti roman). Lima nastoji pridobiti profesora i vadi neke “prljave, zgužvane papire iz džepa svoje jakne”, čitajući ono što Madero zove “najboljom pesmom koju sam ikad čuo”. Madero, ohrabren, sipa uvrede; nakon toga, Lima i Belano vide ga u “jezovitom” baru u ulici Bucareli, gde konobarice izgledaju kao krtice, a često “popuše” piscima koji obećavaju za određenu cenu (“Želela bih da napišeš pesmu za mene”). Madero mafijašku metaforu čini eksplicitnom: “Brinuo sam se da su Belano i Lima bili toliko zaposleni razgovarajući sa svakim freakom koji bi došao do našeg stola da su potpuno zaboravili na mene, ali kako je dan počeo svitati, pozvali su me da se pridružim bandi. Nisu rekli skupini ili pokretu, nego su rekli – bandi. To mi se svidelo”. Tu postoji element parodije: Bolano ceni to što je nešto smešno u vezi s grubim momcima koji citiraju Raymonda Queneaua. Ipak, kalemeći trope gangsterskih filmova na svet poezije, Bolano hvata taj razbojnički duh koji prožima svaki avangardni pokret.
Potraga za nestalom devojkom
Iako dnevnici oblikuju vrstu Bildungsromana, Bolano nikad ne predstavlja Maderove stihove, kao, recimo James Joyce sa Stephenom Dedalusom u Portretu umetnika u mladosti. Izostanak je smislen: Bolano se želi usredotočiti na umetnost života. Maderovi dnevnički zapisi imaju improviziranu lepotu sirova entuzijazma, posebno kad govore o njegovu razularenom seksualnom životu. Madero gubi devičanstvo s Marijom Font – divljom pesnikinjom s rukama “kao pandžama sokola”. O jednoj partnerici piše: “Ona se izvijala kao da ju je duh škakljao po leđima. Svršio sam tri puta. Kasnije smo izišli i kupali se u kiši koja se prelevala preko zvezdanih bunara”. O drugoj je zapisao: “Imala je okus po cigaretama i skupoj hrani. Ja sam imao okus po cigaretama i jeftinoj hrani. Ali obe te hrane bile su jako dobre”. U Bolanovu delu, vitalnost je poezija.
Kako Madero ulazi u unutrašnji krug instinktivnog realizma, otkriva da taj pokret ima tajnu istoriju. Lima i Belano posudili su ime skupine od podjednako beskompromisnih pesnika iz dvadesetih godina 20. veka; jedna članica, Cesarea Tinajero, posebno ih fascinira. Njenim stihovima jako su se divili sunarodnjaci, ali ne mogu se naći u knjižarama. Ona je, čini se, nestala pre nekoliko desetljeća u pustinji Sonori, severno od grada. Lima i Belano misle da je možda još živa. Baš kao što japanski romanopisac Haruki Murakami strukturira svoje snovite pripovetke oko potrage za nestalom devojkom, tako i Bolanova fikcija ponavlja poteru, s “crnim” prizvukom, za nestalom književnicom. Za Bolana, čiji su protagonisti obično pesnici, detektivski zaplet dodaje privlačnost njegovim pričama koje bi inače delovale kao da su teško opterećene književnim pitanjima. Tehnika podseća na Borgesa, čiji proročki ficcionesi obiluju detektivima.
Maderovo razuzdano veselje u Mexico Cityju završava kao što često završavaju Bolanove priče – iznenada. Kuća u kojoj su se pesnici sastali u prigodi Nove godine, pod opsadom je. Naoružani makro i njegov pristaša parkiraju u Camaru, zahtevajući da se vrati Lupe, prostitutka – i prijateljica Marije Font – koja je bila odgovorna da se prestala baviti prostitucijom. Pesnici odlučuju sve rešiti tako što odlaze s parkirališta u prijateljevu automobilu; oni odlaze u pustinju Sonoru u potrazi za Cesareom Tinajero. U prvom poglavlju zadnjeg nadnevka, Madero pokazuje vrtoglav sled događaja vredan akcijskog filma: “Video sam dvojicu razbijača kako izlaze iz Camara i prilaze mi… Video sam da me Lupe gledala iz automobila i da je otvarala vrata. Shvatio sam da sam oduvek želeo otići. Ušao sam i pre nego što sam zatvorio vrata Uliks je pritisnuo gas”. Pesnici s pedalom po metalu: Vruum! Romanopisci su udarali po visokom i niskom zajedno ceo vek, ali Bolano je to učinio snagom super-zabijača.
Nešto se strašno dogodilo u pustinji Sonori
Dok je živeo u Meksiku, Bolano je objavio dve zbirke pesama, ali ga je 1977. neuspela romansa poterala u inostranstvo. “Da sam ostao u Meksiku, obesio bih se”, rekao je. Infrarealisti su bez njega venuli. Proveo je godinu dana putujući Francuskom, Španjolskom i severnom Afrikom i nakratko se smirio u Barceloni, gde je sudelovao u “velikoj seksualnoj eksploziji” koja je potresala Španiju nakon smrti generala Franca. Zabrinut zbog toga što su ga čari grada odvlačile od poezije, on je krenuo na dugo, kružno putovanje po Sredozemlju, a radio je apsurdno različite poslove – bio je berač grožđa, lučki radnik, nadzornik u kampovima, vlasnik trgovine suvenirima… U slobodno vreme pisao je sočne, sentimentalne pesme o meksičkim prijateljima. Negdje u to doba štampao je posetnicu na kojoj se identificirao kao “Roberto Bolano, pesnik i vagabund-lutalica”. Njegova lutanja kaznila su njegovo telo – posle se šalio da je iza sebe ostavio tragove zuba, kao što su Ivica i Marica ostavili mrvice kruha. Nije mu nimalo pomagalo to što je postao ovisan o heroinu.
Drugi deo njegovih Los detectives salvajes melankolični je pogled na Bolanovo nomadsko razdoblje. Bolano, koji je odrezao Maderovu naglavce postavljenu pripovetku – jer potera za Cesareom Tinajero nije se nastavila tokom te četiri stotine stranica – dovodi radnju do mrtve točke. U stilu Faulknerova maglovitog oratorija Dok sam ležao umirući, on uvodi dezorijentirajući spektar novih pripovedača: pedesetak svedoka, od Sjedinjenih Američkih Država preko Austrije do Izraela, a oni izveštavaju o lutanjima Lime i Belana od 1975. (Razlog njihova progonstva je tajna: nešto se strašno, čini se, dogodilo u pustinji Sonori.) Ti opisi, ispred kojih je novinarski datum, nalikuju na produžene intervjue – a čitaju se kao da pročešljavate nemontirani snimljeni materijal za dokumentarac. S toliko perspektiva koje se preklapaju, portreti Lime i Belana imaju kubističku dvosmislenost. Jesu li instinktivni realisti gorljivi vizionari ili drogirani krivovjerci? Ovisi o tome ko govori. Nakon što je bio uronjen u um ministranta, kao što je Maderov, čitatelja može iznenaditi zaključak bivše Belanove devojke: “Cela ta stvar, instinktivni realizam… bila je šepirenje gluve ptice na mesečini, nešto u biti jeftino i besmisleno”. O Belanu kaže: “Duboko unutra taj tip je bio bezveznjak”. To je vražja igra koju je igrao s alter egom; Bolano je svoj roman mogao nazvati Autoportret u pedeset i tri konveksna ogledala.
Vetrovi šezdesetosme
U međuvremenu, on nastanjuje divlji spektar pripovednih glasova: pompoznoga galicijskog advokata koji Belana zove “trećerazrednim Julienom Sorelom”, drske belkinje koja za jednog instinktivnog realista kaže da je “stari gad koji liže hemoroide”. Jedna od najuverljivijih govornica je Auxilio Lacouture, brbljava Urugvajka koja počinje sledećom izjavom: “Ja sam majka meksičke poezije. Znam sve pesnike i svi pesnici znaju mene”. Lacouturova, koja poznaje Belana od adolescentske dobi, daje u romanu najdetaljniji opis njegovog zatočeništva u čileanskom zatvoru. Prema njenom mišljenju svi njegovi pokušaji protiv Pinocheovog režima bili su plemeniti, ali su ga pokvarili; kad se vratio u Meksiko, kao čisti radikal svisoka je gledao na stare prijatelje – “kao da je Dante koji se upravo vratio iz pakla”.
Dobivamo i čudnu usporednu priču o njenim delima. Kao Belano, koji se “spotaknuo” pri ulasku u protupinoćeovski pokret, i Lacouturova je, nepažnjom, bila u zamci istorije. Godine 1968. Državni autonomni univerzitet u Mexico Cityju – gde je radila različite poslove – preuzela je policija pokušavajući smiriti nerede. Ignorišući naredbe dane megafonom da se univerzitetski kampus evakuiše, Lacouturova se nekoliko dana prestrašena skrivala u kupaonici. Ona svoja dela predstavlja kao hrabar protest: “Podignula sam stopala kao Renoirova balerina, moje je donje rublje visilo oko mojih mršavih gležnjeva… I znala sam što trebam činiti. Znala sam da se moram odupreti. Tako da sam jela na popločani pod ženske kupaonice i pod zadnjim zrakama svetla pročitala sam još tri pesme Pedra Garfiasa i onda sam zatvorila knjigu, sklopila oči i rekla sebi: Auxilio Lacouture, stanovnice Urugvaja, Južnoamerikanko, pesnikinjo i putnice, ne daj se.”
Taj događaj je proždire i definiše njen život: “Legenda se raširila vetrovima Mexico Cityja i vetrovima šezdesetosme, mešajući se s pripovedanjem o mrtvima i preživelima i sad su svi znali da je jedna žena ostala na univerzizezu kad je njegova sloboda bila ugrožena i prekršena”. Njen monolog naginje ludilu. Da bi svedočio potpunom slomu Auxilie Lacouture, čitatelj se mora vratiti Amuletu, tankom romanu koji sadrži slično otkrivenje u kupaonici, koji je Bolano napisao 1999. (Više nego jedanput, Bolano je stvorio cele romane iz epizoda prijašnjih.) Na kraju, istaknuti portret Lacouturove u Amuletu slabiji je od hipnotičkoga odlomka u Los detectives salvajes, koji je obogaćen povezanošću s drugim pričama o političkoj zbrci.
Napuštanje poezije
Najnezaboravniji lik Los detectives salvajes je Uliks Lima. Nakon odlaska iz Meksika, taj nekad neustrašiv pesnik postaje besciljna “figura iz sene”, “prokleti robot”; u tom romanu, progonstvo ne nudi mogućnost, nego iscrpljenost. Kad je njegova očajna odiseja završena, Lima – on nije objavio ništa, črčka svoje pesme na marginama knjiga – vraća se kući. Konačno se suočava licem u lice s prezrenim Octaviom Pazom, koji sedi do njega na klupi u parku. Konačno neprijatelj u dosegu! Ali, uskoro je ponižen, jer mu postaje jasno da Paz nema pojma ko je on. Lima se pristojno rukuje s njime, a vatra u njemu utrne.
Prema kraju srednjeg dela, instinktivni realist proklamuje: “Potraga za mestom gde će živeti i mestom u kojem će raditi, zajednička je sudbina celog čovečanstva”. Uliks ga nikad ne uspeva pronaći. A ni čovek, na osnovu kog je on nastao: kao što Bolano kaže u jednom eseju – njegov stari prijatelj Mario Santiago umro je u “tajanstvenoj” automobilskoj nesreći iste godine kad su objavljeni Los detectives salvajes. “Kad su ambulantna kola pokupila njegovo telo”, seća se Bolano, “niko nije znao ko je on i bio je nekoliko dana u mrtvačnici, a da ga niko nije došao tražiti”. Santiagova jedina zbirka pesama više se ne izdaje.
Osećaj kreativne atrofije koji prožima Los detectives salvajes kosio se s Bolanovim životom – njegov književni output se, naime, ubrzavao i produbljivao kako se približavao smrti. Sredinom osamdesetih on se preselio u Blanes, turistički gradić na španskoj Costa Bravi. Prestao je uzimati heroin. (Jedan potresan esej opisuje njegovo “skidanje” s droge – dobio je dozu metadona u podne i proveo je ostatak dana ležeći i plačući na klupi). Oženio se Carolinom Lopez, Katalonkom. Godine 1990. dobili su sina Lautara, a kasnije i kćer Alexandru. Očinstvo je promenilo Bolana. Odlučan da živi kako treba, uglavnom je ostavio poeziju i prebacio se na prozu. U intervjuima nikad nije govorio o gorčini koja je verojatno pratila tu odluku, ali tragični zamah Los detectives salvajes upućuje na to da nikad nije oprostio svetu što ga je naterao da ostavi svoju prvu ljubav.
Bolano je počeo slati svoje kratke pripovetke na konkiurse koje je podupirala država, i to po celoj Španiji – kad bi priča dobila novac, on bi joj promenio naslov i slao je na drugi konkurs na kom bi takođe pobedila. (Slični se nestašluci podrobno opisuju u njegovoj crnohumornoj priči Sensina.) U dobi od trideset osam godina, Bolano je doznao da je njegova jetra ozbiljno načeta i počeo je pisati s koncentracijom koja nije popuštala – od 1996. objavljivao je jednu ili više knjiga na godinu. Unatoč sve slabijem zdravlju, mogao je pisati četrdeset i osam sati a da ne kolabira. Njegov je intenzitet bio takav, sećali su se njegovi prijatelji, da bi nekad propustio lečničke preglede.
Objavljivanje stihova kao strašan vojni spektakl
U poređenju sa bujnim Los detectives salvajes, većina Bolanovih romana impresivno su destilirane izvedbe – sedam ih je ispod dve stotine stranica. Nocturno de Chile (Noću u Čileu), iz 2000., možda je Bolanov najbolji monolog – čileanski sveštenik na smrtnoj postelji pokušava opravdati svoju sramotnu prošlost. Da bi pobegao od siromašnog podrekla, otkriva nam on, ušao je u Opus Dei i na kraju je bio kućni učitelj generala Pinochea. (Postoji jedna mučna scena u kojoj Pinoche tera sveštenika da hvali njegov spisateljski dar: “Ja sam objavio bezbrojne članke u časopisima… o svim temama, ali uvek, naravno, u vezi s vojnim stvarima”.) Estrella distante (Udaljena zvijezda), iz 1996., bavi se sličnim temama, ali više nadrealno. Ambicioznom čileanskom pesniku Carlosu Wiederu pada na pamet shema koja će mu omogućiti unapjeđenje u Pinocheovokm režimu. On postaje pilot u čileanskom vojnom vazduhoplovstvu i objavljivanje stihova pretvara u strašan vojni spektakl – time što poslednje strofe ispisuje na nebu iznad Anda. Wiederove su pesme nekoherentne, ali država im plješće jer su to državni amblemi nove čileanske poezije. Književni zločin je, u Bolanovu svetu, istoznačan političkom, i Wieder je, nužno se pokazuje, ubica; dva bolja pesnika od njega postaju žrtve njegove ljubomore i njegova noža. Wieder nestaje u progonstvu nakon Pinocheova pada, i – kao i u Los detectives salvajes – taj nestanak pokreće potragu: pripovedač, prijatelj ubijenih pesnika povezuje prikupljene tragove i ulovi Wiedera.
Bolanove prve romane kritičari su hvalili, ali imali su vrlo malo čitatelja; objavljivanje Los detectives salvajes godine 1998. trenutno ga je učinilo slavnim. To je dovelo do iste razine uzbuđenosti u Latinskoj Americi do koje je doveo – tri desetljeća pre – roman Sto godina samoće: Belano je dobio nagradu Gallegos, što je ekvivalent nagradi Booker na španskom govornom području. Iako je Bolano govorio da se srami što je toliko poznat, nije mogao odoleti a da ne prosipa svoja zajedljiva i mačistička stajališta u intervjuima i esejima. (U kasnim devedesetim počeo je pisati kolumnu za španske novine. Književnost je, rekao je on, “proizvod čudne kiše krvi, znoja, semena i suza”. Kad su ga u meksičkom izdanju Playboya pitali koje su mu omiljene stvari, on je odgovorio da je to “Borgesova književnost” i “vođenje ljubavi”. Rekao je da uglavnom bezveznjaci dobivaju Nobelovu nagradu. Bolano je isticao i svoju hipijevsku prošlost, tvrdeći da je godinama živeo na riži. Uprkos iseljeništvu koje se spominje u Los detectives salvajes, on je odbijao ideju da je njegovo delo “književnost progonstva”. Napisao je: “Za istinskog pisca njegova jedina domovina je knjižara”. I dalje je sebe smatrao u prvom redu pesnikom: “Manje se crvenim kad ponovo čitam svoje pesme”.
Oporuka neosvećenom zlu ubistava
Kako je bio sve bolesniji, radio je pet godina na svom poslednjem, vrlo ambicioznom delu 2666, koje sadržava pet zasebnih, ali povezanih pripovetki. U junu 2003. priznao je u jednim španskim novinama: “Nisam sposoban za posao kao što je završavanje 2666. Moram ispraviti više od hiljadu stranica, što je posao vredan rudara iz devetnaestog veka. Zasad ću raditi manje naporan posao. Korigovat ću roman nakon operacije jetre… Treći sam na popisu za presađivanje”. Umro je mesec dana nakon toga.
U danima pre smrti Bolano je zamolio svog urednika da objavi pet delova 2666 pojedinačno, kako bi deci osigurao barem neko nasledstvo. Nakon konsultacija s Bolanovom suprugom, izdavač je roman objavio u jednom delu. 2666 ima stotine likova, ali je njegov glavni lik u određenom smislu Santa Teresa, grad u pustinji Sonori, gde siromašni, slabo plaćeni Meksikanci rade u maquiladorasima, tvornicama koje su se razmnožile u razdoblju globalizacije. Santa Teresa oblikovana je prema Ciudad Juarezu u kojem su od godine 1993. trupla više od četiri stotine mladih žena a mnoga su bila osakaćena – nađena u kantama za smeće ili na skrovitim mestima. (Gotovo nijedan od tih zločina nije rešen). I u romanu se događa paralelno krvoproliće.
Zaplet 2666 je bizantinski – kao varijacija Los detectives salvajes – i ovisi o potrazi za povučenim pruskim romanopiscem koji se, tako veruju njegovi obožavatelji, sakrio u pustinji Sonori. Ali, u srži, 2666 je oporuka neosvećenom zlu ubistava. Četvrti deo – Deo o zločinima – sadrži odvratno sažet opis ubistava, napisan hladnim tonom forenzičnog izveštaja. Ta je litanija zapletena opisima korumpiranih policijskih službenika, od kojih se jedan šali sledećim rečima: “Žene su kao zakoni, one su stvorene da ih se skrši”. S više od tri stotine stranica, to je možda najtmurnija proza savremene književnosti.
Sve dobro galopirajući odlazi od nas
U jednoj od nekoliko pesama koje je Robert Bolano napisao o Mariji Santiago, on govori o “snu tvoje mladosti/ najsmionijem snu od svih”. Treći i poslednji dio Los detectives salvajes – u kom se Maderovi dnevnici bešavno sklapaju, na Novu godinu 1976. – ima atmosferu sna. Nakon sporog uspona srednjeg dela, Bolano čitatelja nagrađuje euforičnom navalom pripovedanja. Lima i Belano opisuju se kao prirodni detektivi: tragovi o prošlosti Cesareje Tinajero otkrivaju se dok se oni motorom voze od jednoga do drugoga prašnjavog puebla. Ljudi se zaljubljuju; potera rabljenim automobilom završava u bezizlazu. Tehnikolor-slava uvoda knjige obnovljena je. Istovremeno postaje vidljiva briljantnost vremenske izmešanosti u romanu – sada kad čitatelj zna kako će nesretni životi pesnika postati njihova pustolovina u pustinju Sonori, a to je opterećeno strašnom dirljivošću. Maderovi dnevnici nisu početak nečega – oni su kraj.
Bolano je Los detectives salvajes nazvao “ljubavnim pismom” svojem naraštaju, ali to je više nalik na tužaljku, kroniku raspršena potencijala. Fetišizacija izgubljene mladosti u romanu dodiruje se s romantizmom: prijatelj Cesareji Tinajero kaže: “Kakva sramota da umiremo i starimo i da sve dobro galopirajući odlazi od nas”.
Izvan Maderovih dnevnika postoji jedan opis u Los detectives salvajes koji dokumentuje produljenu bujicu strasti. Kasno u drugom delu, Bolano se seli u Španiju. On postaje toliko razdražen zbog mesnoga književnog kritičara da mu se pismo uredniku čini nedovoljno – on predlaže dvoboj. Bolano zamoli prijatelja da mu bude sekundant i prijatelj – koji pripoveda tu priču – postaje sav naelektisan. “Osećao sam se kao da mi je neko zabio inekciju u ruku”, piše prijatelj. “Prvo ubod, a zatim tekućina koja ne ide u moje vene nego u mišiće, ledena tekućina od koje se tresem. Predlog mi se činio lud i neopravdan… Ali, pomislio sam da nas život (ili spektar života) stalno izaziva zbog poteza koje nikad nismo povukli, a nekad i zbog onoga što nikad ne bismo pomislili da ćemo učiniti”. Belano i kritičar dobivaju mačeve i slože se da će se naći na dovoljno atmosferičnom mestu na plaži ispranoj od vetra, severno od Barcelone. Ali u Bolanovu sve tamnijem svetu, tragična se putanja ne može lako okrenuti. Igra mačevima koja sledi “beznadno je smešna”, glupost ljudi koji “joj pristupaju kao blesava deca.” Odlučan udarac zadaje autor.
Odlomak o dvoboju ima povišenu tugu Bolanovih najboljih kratkih priča. Kad su Los detectives salvajes objavljeni, Ignacio Echevarria, najistaknutiji španski književni kritičar, pohvalio je knjigu kao “vrstu romana koji bi mogao napisati Borges”. Imao je napola pravo. Borges, čiji najdulji prozni rad ima petnaest stranica, verovatno bi poštovao način na koji Bolanov roman nastaje iz razgranata stabla priča. Ali, što bi on radio s deliričnim putovanjem cestom, ludim seksom, usputnim očitovanjima muškog ega? Bolano svoje platno ispunjava zbrkanim lorensovskim osećajima, ali ih smešta u hladno cerebralni okviri. To je stil vredan svoga imena – instinktivni realizam.
S engleskoga prevela Irena Matijašević.
_____________________________________________________
ROMAN 21 VEKA
2666
Na 18. stranici je već jasno kako je '2666' roman velike ambicije, ali još važnije i da iza nje stoji još veći talent i spisateljska mašta. Ona pripada čileanskom piscu Robertu Bolañu (1953. – 2003), koji je svoj magnum opus pisao utrkujući se s bolešću i nadolazećom smrti, za koju je znao da joj može izbeći jedino književnom večnošću. Nema sumnje kako mu je to uspelo s '2666', napetom noćnom morom od romana, sastavljenim od pet delova koji se na kraju povezuju u jednu jelinu, ali također funkcionišu odvojeno, kao samosvojna književna dela.
No, šta se to događa na 18. stranici? Bolaño započinje rečenicu koja se nastavlja sledeće četiri stranice, ali napisana na takav način da ne privlači posebnu pažnju na svoju dužinu, nego s ciljem da čitatelja uvuče u sebe, fascinirajući ga prelevanjem jedne pričice u drugu, od kulturnog života nemačke provincije posle Drugog svetskog rata pa do konjičke utrke na velikim argentinskim ravnicama.
I da sve to savršeno ima smisla! Roberto Bolaño se tako pokazuje piscem koji ne samo da želi (što ne treba samo po sebi podcenjivati, jer mnogi autori padaju već na tom nivou), nego i može i zna pisati vrhunsku književnost, koja je istovremeno bogata značenjima, stilski razuzdana i inovativna, neverovatno uzbudljiva, ali potpuno prijemčiva za svakog čitaoca koji je spreman da odvoji malo vremena i koncentracije za uživanje u književnom remek-delu. Još bolje, Bolaño se ne razbacuje svojim pripovedačkim talentom, niti ga forsira kako bi ga večno potvrđivao i tako pretvorio u teret, nego 'samo' piše svoju priču o seriji brutalnih ubistava stotina žena u severnomeksičkom gradu Santa Teresa.
'2666' je podeljen u pet delova, od kojih je prvi posvećen odnosu četvero univerzitetskih profesora književnosti koji dele strast prema misterioznom nemačkom piscu Bennu von Archimboldiju. Bolaño ima neverovatan dar za precizno profilisanje likova, pa ne treba dugo da književni teoretičari Morini, Pelletier i Espinoza zažive kao potpuno oblikovane kreacije, jednako kao i njihov zajednički ljubavni interes, Engleskinja Liz Norton. Možda je najsnažnije Bolañovo oružje u profilisanju likova to što zaseca do srži svakog od njih, deklarišući njihove strahove, lude ideje i ambicije, slamanje istih na stvarnosti života, te sakupljanje komadića i njihovo bolno sastavljanje u nešto s čime se može živeti, a sve to u nekoliko delova teksta.
Osim što ne obraća pažnju na zagušujuću paradigmu političke korektnosti, Bolaño je i pisac izvanrednog smisla za humor – koji doduše traži i nemali nivo intelektualne potkovanosti – pa je teško ne nasmijati se naglas kada opisuje besno premlaćivanje taksiste pakistanskog porekla od strane dvojice inače građanski pristojnih profesora književnosti. No baš ih njihov dobar odgoj potiče da se iživljavaju nad siromašnim emigrantom, koji pak zbog svojeg kulturno-religijskog habitusa ne može podneti slušati priču o ljubavnom trokutu između Pelletiera, Espinoze i Norton. Taksista profesoricu književnosti proglašava kurvom, što je povod njenim ljubavnicima da nasrnu na njega, pa i još da se u tom trenutku osećaju kao osvetnički anđeli u ime radikalne feministkinje Valerie Solanas te pomalo zakašneli borci protiv fetve koju je Homeini izrekao zbog 'Sotonskih stihova' Salmana Rushdieja.
Od pet delova '2666', koje je Bolaño u jednom trenutku planirao objaviti kao serijal romana, najslabiji je – a i najkraći – onaj drugi, o rascepu svesti profesora filozofije Amalfitana, koji se u prvom delu pojavljuje kao usputni lik, dok u trećem njegova kćerka Rosa ima važnu ulogu. Za razliku od svih ostalih delova knjige, kratki roman o Amalfitanu previše je solipsističan, iako postaje sve više zastrašujući kako nesretni profesor počinje razgovarati s malevolentnim glasom u svojoj glavi.
Četvrti deo, u kojem se detaljno opisuje serija bestijalnih silovanja i ubistava u Santa Teresi, sadrži neke od najmučnijih stranica savremene književnosti, kroz koje se nije uvek lako probiti, možda baš i zato što Bolaño piše tako životno, ali istovremeno i darvinistički nemilosrdno, pa se svaki od tih unakaženih, zaklanih, izmrcvarenih leševa žena nalazi čitatelju pred očima. Previše otkriti o raspletu cele priče, u kojoj ključnu ulogu ima spomenuti pisac Benno von Archimboldi, ne bi bilo u redu, iako Bolaño – dovoljno siguran u svoje spisateljske moći - ne igra na iznenađenje ili nekakav finalni preokret.
'2666' je roman o nasilju kao odrednici 20. veka, ali i kolosalna osuda patrijarhata, ugnjetavačke ideologije koja nažalost i danas omogućava muškarcima primat u skoro svemu, pa i osećaj vlasništva nad ženskim telom, bila reč o pravu na pobačaj ili o silovanju. Ujedno je to i, uprkos svojoj čitljivosti, vrlo literarni roman, u kojem odjekuje štošta iz književne istorije.
Bolaño je pisac koji se naslanja na južnoameričke književne velikane, poput Borgesa, ali se jednako tako u trećem delu '2666' prepoznaje odjek jednog evropskog nobelovca: Oscaru Fateu, glavnom liku tog dela knjige, umire majka, a on baš i nije siguran kako se u vezi s tim oseća.
Odnosno, oseća li bilo što. Nakon toga Fate, tamnoputi njujorški novinar, odlazi izveštavati o boks-meču u Santa Teresi, gde je i zbog svog državljanstva, nepoznavanja jezika, ali i boje kože – stranac.
S druge strane, Roberto Bolaño nije nepodnošljivi mračnjak, niti morbidni perverznjak koji uživa u klanju i mučenju, bez obzira koliko ga uverljivo opisuje, nego kroz svih 900 stranica '2666', te desetine likova koje oblikuje, provlači nit ljubavi kao mogućnosti za spas. Od svega, a naročito od onoga što je najopasnije: nas samih.
_____________________________________________
Nacistička književnost u Amerikama
Bolanjo je pre svega politički pisac, odnosno autor čije su glavne teme diktatorski režim i odnos pisca i vlasti. Ovo su ne tako retke teme u književnosti, najviše zato što su pisci vole da se mešaju u politiku (češće i više nego ostali umetnici) i zato što su političari strepili od knjiga (više ne, pošto ozbiljne knjige malo ko čita). I kako je Bolanjov rodni Čile pod Pinočeom bio desničarska dikatatura, kao i većina latinoameričkih, nacistički nastrojeni pisci su ideološki bili “na vlasti”, tako da ova knjiga nije o pobuni i stradanjima protivnika režima, već, u svojim nastrašnijim delovima, o saradnji sa režimom – od navijanja (i još ponečeg) za fudbalske timove, preko ministrovanja do likvidiranja političkih protivnika, a u svojim najsmešnijem delovima o nesreći ovih umetnika što ih niko ne razume kao ljude, a posebno ne kao pisce.
Nacistička književnost u Amerikama napisana je kao enciklopedija u kojoj svaki pisac ima svoju odrednicu, mada su pisci grupisani po različitim principima, npr “Arijevsko bratstvo” ili “Mendelusin klan” (izvinjavam se ako pogrešim u transkripciji španskih imena) ili … , Pored odrednica o piscima, Bolanjo u dodatku “Epilog za čudovišta” daje i spisak manje bitnih aktera, saradnika, pomoćnika, urednika, kritičara, kao i spisak časopisa u kojima su narečeni objavljivali svoja dela.
“Nacisitčka književnost u Amerikama” je enciklopedija u smislu u kojem je Hazarski rečnik – rečnik, dakle, iako je knjiga organizovana u odrednice, ona je ipak roman, zato što su u pitanju izmišljeni ljudi , tj nepostojeći pisci, što nas uvodi u domen fikcije i zato što životi i dela tih ljudi, odnosno likova, grade narativne tokove koji je ponekad ukrštaju i prepliću, a koji tvore fiktivnu stvarnost određenog vremena i prostora – južne i severne Amerike krajem dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka – što jeste poenta romana, bez obzira da li se radi o “Ratu i miru”, “Gospođi Dalovej”, ili “Nacističkoj književnosti u Amerikama”. I zato što poslednja odrednica “Ozloglašeni Ramirez Hofman” zaključuje knjigu tako što preokreće situaciju kreiranu svim prethodnim odrednicama, odnosno pričama i otkriva naratora. Ovakav preokret, od svih književnih formi, može da postoji samo u romanu.
Ovaj roman je duhovit i zabavan.
Akteri romana su žestoki desničari, nacionalisti, nacisti, i manje-više patološke ličnosti, neki od njih davno mrtvi, neki od njih još uvek živi (za sve su date godine rođenja i smrti, i neki od njih umiru u dvadesetim godinama ovog veka. Neki od njih, tačnije većina, teški su gubitnici, kakvi samo mogu da budu nečitani pesnici, oni objavljaju i štampaju i niko ih ne čita, i oni i dalje uporno pišu. Kao i svi desničari, oni pate za izgubljenim rajem u kojem se znalo ko šta radi, i što je još bitnije ko šta ne sme da se radi. A onda su došli neprijatelji, đavo, žene, buntovnici, siromašni, Jevreji, crnci, indijanci, homoseksualci i pokvarili idealni svet. Odatle je jasno da je jedino rešenje da se povrati raj jeste istrebiti sve koje ga kvare, osim što bi naravno žene zbog očiglednog razloga produženja vrste (i seksa) ipak morale nekako da se ostave, ali pod čvrstom kontrolom (bose, trudne i u kuhinji).
Do samog kraja nije jasno ko piše enciklopediju, mada smo navikli da su enciklopedijske odrednice uvek bezlične i objektivne, u smislu da navode samo činjenice, mesta i vremena rođenja, života i smrti, bibliografije, ali naravno da nije tako, ni Britanika nije bezlična, a kamoli objektivna, za početak neko je izabrao šta će ući u enciklopediju, a šta neće, i od onog šta će ući, kako će biti predstavljeno, dovoljan je samo jedan pridev ili neobična imenica ili glagol, ili čak i sveza, na primer “a” umesto “i”, da potpuno promeni značenje. Autor ove enciklopedije upravo ima u vidu kako se enciklopedije pišu i kako se u njima manipiluše građom – sve izgleda objektivno, suvo, logično, saopštavaju nam se činjenice o životu i delima. Ali niz rečenica kao što je:
Pobijanje Monetskjea (620 strana) izašlo mu je 1930. a 1932. pojavilo se Pobijanje Rusoa (605 strana).teško može biti objektivan, iako strogo uzevši saopštava samo biografske činjenice. Ovaj ton najviše liči na Borhesa, ali efekat koji Bolanjo postiže je da ironizuje velikog ironizatora, jer kopira njegov poznati, kvazi-nepristrasni i ravni način izražavanja, uz bitan zaokret: dok je Borhes ezoteričan i konzervativan, a ironija mu je usmerena protiv realnog i liberalnog, Bolanjo je na suprotnoj ideološkoj poziciji, sa ezoteričnim se sprda, a realnost je ta koja je strašna i opasna.
Tokom 1935. proveo je četiri meseca u klinici za mentalno obolele u Petropolisu.
Jevrejsko pitanje u Evropi sa memorandumom o brazilskom pitanju, izašlo je 1937. i uobičajeno je obimna knjiga (552 strane) u kojoj Fonten objašnjava pretnje koje bi rašireno mešanje između rasa predstavljavalo za brazilsko društvo (nered, promiskuitet, kriminal).
Poslednja odrednica o Ramirezu Hofmanu istovremeno je i osnova za novu knjigu “Udaljena zvezda” i to Bolanjo i saopštava u uvodu ove novele u kojoj se glavni junak više ne zove Hofman već Vajder. Vajder nije gubitnik, on je prvo špijun među pesnicima levičarima, a kad hunta otme vlast, član eskadrona smrti, i poručnik-pilot, a usput i pesnik koje piše pesme po nebu izbacivanjem dima iz aviona u slavu Čilea i smrti. Narator priče, iako poznaje Vajdera od ranije, prvu njegovu pesmu pročita iz zatvorskog dvorišta u koje ga je smestio novi Pinočeov režim. Mnogo godina kasnije, hunta je poražena, Vajder se krije u Evropi, a naš narator preuzima važnu ulogu u razrešenju Hofmanove sudbine.
Sticajem okolnosti, ove dve knjige čitala sam redom kojem su izašle (u Španiji), dakle prvo Nacističku literauru, pa onda Udaljenu zvezdu, i zbog toga mi je Udaljena zvezda delovala kao razrada i proširavanje priče o zloglasnom Ramirezu. Da je bilo obrnuto, verovatno bi mi odrednica iz Nacističke književnost izgledala kao sažimanje i fokusiranje u odnosu na novelu.No, u ove verzije iste priče, izdvajaju se četiri neuralgične tačke: ubistva koji počini Ramirez Hofman/Karlos Vajder, njegov prvi pesnički spektakl na nebu, izložba fotografija koju predstavlja svojim gostima i konačno, razrešenje u Španiji. Pripovedanje je lično, jer narator poznaje Hofmana/Vajder, više nismo ni formalno u domenu enciklopedije, nema više ni nabrajanja, niti bibliografije, izašli smo iz istorije razvrstane po nepristrasnim odrednicama i ušli u strastvenu storiju, a ta storija govori više o istoriji nego bilo koja enciklopedija. I to je, mislim, najvažnija poenta “Nacističke književnosti u Amerikama
izvor
ARHIVA KNJIŽEVNOST
Нема коментара:
Постави коментар