Misterija reči

 

 


D ođe tako vreme kada čovek pomisli da treba prestati verovati ne samo ljudima već i rečima. Ne zato što reči nisu savršene, kao što nismo ni mi koji ih koristimo, pa se redovno spotičemo o višestruka značenja. Reči su oduvek bile takve, tek prividno jednoznačne, no ipak dovoljno jasne ako smo voljni da se razumemo. Dođe, dakle vreme kada se rečima prestaje verovati iz drugog razloga. Uložili smo toliko truda da ih izmislimo da bi se razumeli da bi, potom, uložili sva svoja umeća da bi se njima obmanjivali. Reči su potpuno izgubile svoja značenja. Deo je to globalnog kulturnog projekta koji se temelji na legitimnoj obmani i laži . Reči demokratija, humanitarna pomoć, ljudska prava, ...pa sve do reči koje međusobno razmenjujemo u dnevnim komunikacijama ne znače više ništa. Niti znače, niti obavezuju. To je za mene prilično problematično jer ne volim tu vrstu žongliranja.

N e usuđujem se reći da je obmana novitet ovog doba, jer nije. Erozija vrednosti je istorijski fakat. Ne postoji ni jedan jedini period koji ne beleži izmenu „ starih vrednosti“ . Ljudsko društvo je zajednica koja ruši i gradi. Menjaju se samo scena i dekor. Naša je nesreća što uvek krećemo od početka : kao da ništa nije bilo pre nas. Iskustva prijašnjih kultura, ili pojedinaca ne znače ništa. One su mrtvo iskustvo. Tek lično proživljeno ima autentičnu vrednost. Čitava se istorija može posmatrati kroz tu prizmu, kroz ponavljanje istih problema. Progresa u kulturi nema. On je primenjiv u domenu tehnologije mada je i u tom segmentu problematična njegova primena u odnosu na dobrobit čoveka i čovečanstva uopšte.
Šta je donela,npr. globalizacija? Svetsko tržište, slobodnu razmenu dobara i usluga. Jedni su iskoristili ove prednosti, uznapredovali su materijalno i finansijski, pojedine zemlje nekadašnjeg trećeg sveta zabeležile su i kulturni napredak. Drugima je globalizacija donela siromaštvo, uništenu okolinu, drastičnu promenu nacionalne kulture i pozitivnih tradicionalnih vrednosti. Gde je tu progres? Globalizacija je repriza svih epohalnih istorijskih prelaza u kojima jedni na račun drugih profitiraju.

A reči....one se sve manje repriziraju. Da li će generacije iza nas uopšte znati šta znači humanitarna pomoć??? Da li će uopšte znati šta je humanost, progres? Uostalom sudeći po svemu do sada civilizacija vodi uništenju. Nisu li tako skončale znane i neznane stare civilizacije.  Šta se god uzdigne, mora pasti, a šta god padne, ponovno će se uzdići u ovom, ili onom obliku. To je priroda sveta.
Koliko nas uništava oružje, podjednako nas vode sigurnom kraju kulturne promene. Kažu, jednom beše reč ...Sa njom smo počeli, sa njom ćemo skončati.
 
         ___________________________________________



B io jednom jedan veoma učen i školovan mladić koji je većinu vremena provodio čitajući razne knjige i gomilajući različite vrste znanja.Na jednom od svojih putovanja  unajmio je  lađara da bi ga ovaj prevezao preko reke. Dok su plovili , da bi mu vreme brže prošlo, mladić je  pričao o svojim znanjima, knjigama koje je pročitao, školama koje je završio.  Sve to ostavilo je veoma impresivan utisak na lađara. U jednom trenutku lađar mu reče: “Nema sumnje gospodine, naučili ste izuzetno mnogo, ali da li ste naučili plivati?”
“Ne, ne, nisam”, odgovori mu mladić.
“Bojim se da je vaše znanje u tom slučaju beskorisno”, reče mu lađar, “ jer naš čamac tone.”