петак, 02. децембар 2011.

»PROLEĆE NARODA «, Eric Hobsbawm


Gyzis_Historia
I mamo običaj da kažemo kako se istorija ne ponavlja. I ne ponavlja se. A zašto se uopšte podupiremo tom rečenicom ako smo ubeđeni da se ne ponavlja. Uglavnom zbog sličnosti koja je ponekada fascinantna. Uostalom to nam se dešava i kod literature. Kome se ne desi da prepozna neki osećaj, misao, situaciju, stanje. Šta je posredi ?  Mi, ljudi. Mi ostajemo isti. Promene u našoj vrsti su male. Pogotovo mentalne. Bolujemo kao što smo nekada, istina od drugih vrsta  bolesti ,osećamo isto, volimo, patimo, mrzimo, i ponašamo se u tim situacijama približno isto. Pobunu  koja je zahvatila arapski svet a u različitim se oblicima  širi celim svetom  mnogi su nazvali prolećem naroda.To me podsetilo na jedan od naslova u  knjizi   u kojoj se  opisuje jedno slično proleća, ono pre 160 godina. Ništa nije isto, osim tih prepoznatljivih crtica  koje nas živo  približavaju jednom davnom vremenu i atmosferi  tipičnoj za sve uzburkane periode  civilizacije.
 
 
ericb. 

Eric Hobsbawm,,autor pomenute knjige (Doba Kapitala mnogima znan kao izuzetan istoričar, poznat je i po pitkom štivu kojim se približio  milionskom auditoriju, a ne samo uskom krugu stručnjaka. Verujem da njegova prosvetiteljska vera u korisnost istorije za život  pozitivno deluje na mlade istoričare, dok je u životu ona i dalje,,kako je to sam autor opisao i čega je bio duboko svestan ,  “materijal za stvaranje i održavanje političkih mitova , …mak za heroinske zavisnike. Ovakvim razmišljanjem on je uputio toliko neophodnu radikalnu kritiku  prakse kreiranja istorijskih mitologija.
Dodala bih još jednu primedbu. Delo ovog autora mnogi analiziraju kroz prizmu njegovih političkih uverenja. Svestan opasnosti  upliva subjektivnog u interpretaciji  on sam je  izdvojio svoj istorijski rad od svojih uverenja.. Sporovi još traju, Nezavisno od njih i naših političkih opredjeljenja mislim da je nakon svih istorijskih događanja moguće imati kritičan stav prema  materijalu i da je usput moguće uživati u štivu. Tim pre što tekst  nije suvoparna istorijska građa već i vrsna proza.
  
Delovi   iz knjige  “ Doba kapitala,”
»PROLEĆE NARODA «

-Bilo je to »proleće naroda« — i poput svakog proleća nije potrajalo.
                                                 ***

-»Molim te, pažljivo čitaj novine— sada se isplati čitati ih... Ova
revolucija promenit će oblik zemlje— ona to treba i mora da učinil—
Vive la Republique!«
Pjesnik Georg Weerth svojoj majci, 11. 3. 1848
»Zaista, kad bih bio mlad i bogatiji nego što jesam otišao bih danas u Ameriku. Ne iz. kukavičluka— jer ovo vreme meni lično može škoditi koliko i ja njemu— već zbog tegobnog gađenja prema moralnoj pokvarenosti koja, po Shakespeareovim rečima, smrdi do neba.«
Iz pisma pesnika Josepha von Eichendorffa, 1. 8. 1849
                                                ***
Š ezdesetih godina devetnaestog veka  u ekonomskom i političkom rečniku sveta pojavila se nova reč: kapitalizam.* Zbog toga se čini prikladnim dati ovoj knjizi naslov Doba kapitala, naslov koji nas podseća i na to da je u ovom razdoblju objavljeno i veliko delo kritike kapitalizma, Marxov Kapital (1867). Jer glavna tema istorije i u desetljećima nakon 1848. svetski je trijumf kapitalizma. Bio je to trijumf društva koje je verovalo da se ekonomski rast zasniva na konkuretnom privatnom preduzeću, na uspešnoj kupovini na najjeftinijem tržištu (što uključuje i kupovinu radne snage) i prodaji na najskupljem. Takva privreda, verovalo se, čiji je prirodan i solidan temelj buržoazija koju su uzdigle energija, zasluge i inteligencija, stvorila bi svet ne samo prikladno raspoređenog materijalnog obilja, već i prosvećenosti, razuma i novih mogućnosti, svet u kom bi cvale nauka i umetnost, ukratko, svet neprekidnog i sve bržeg materijalnog napretka. Treba još, smatralo se, ukloniti nekoliko preostalih zapreka na putu nesmetanom razvoju privatnog preduzeća. Uređenje sveta, tačnije, onih delova sveta koji se još nisu otarasili tiranije tradicije i praznoverja i onih čiji stanovnici, na nesreću, nemaju belu kožu (koja se još više ceni ukoliko potiče iz srednje ili severozapadne Evrope), postepeno će se približiti međunarodnom uzoru teritorijalno određene nacionalne države, s ustavom koji štiti imovinu i građanska prava, s izbornim predstavničkim telom, i tom telu odgovornom vladom, te tamo gde postoje odgovarajuće prilike, s učešćem običnog naroda u politici unutar okvira koji osiguravaju buržoaski društveni poredak.

I storija razdoblja kojim ćemo se baviti stoga je nesimetrična. To je u prvom redu istorija  velikog napredovanja svetske privrede industrijskog kapitalizma, društvenog poretka koji ona donosi, te ideja i verovanja koja odobravaju i ozakonjuju taj poredak, tj. verovanja u razum, znanost, napredak i liberalizam. To je razdoblje pobedničke buržoazije, premda su evropski buržuji još oklevali da se prihvate političke vlasti. U tom, i možda samo u tom smislu, doba revolucije nije bilo mrtvo. Evropske srednje klase bile su i ostale u strahu od naroda: još uvek se verovalo da je demokracija svojevrstan kratak uvod u socijalizam. Pobedničkom buržoaskom poretku u trenutku njegova trijumfa službeno su na čelu bili duboko reakcionarni pruski plemići, imitacija cara u Francuskoj i aristokratski zemljoposjednici u Britaniji. Strah od revolucije bio je stvaran, a nesigurnost koju je nagoveštao duboko ukorenjena. Na samom kraju razdoblja koje nas zanima jedini primer revolucionarnog dešavanja u nekoj razvijenoj zemlji, gotovo posve lokalna i kratkotrajna pobuna u Parizu, izazvala je veće krvoproliće nego ijedan događaj 1848. i bujicu nervoznih diplomatskih poruka. Ipak su do toga vremena vladajući slojevi razvijenih evropskih zemalja počeli shvatati, s manje ili više neodlučnosti, ne samo da je demokratizacija, tj. parlamentarno uređenje zasnovano na opštem pravu glasa neizbežno, već i da će verojatno biti politički neškodljivo. Ovo su mnogo pre otkrili vladajući slojevi u SAD.
                                                                    ***
N ajočiglednija drama ovog razdoblja zbivala se u sferi privrede i tehnologije. Ona se ispoljavala u proizvodnji miliona tona čelika koji se izlieva u železničke tračnice preko kontinenata, u polaganju podmorskih kablova koji su prelazili Atlantik, u izgradnji Sueskog kanala, podizanju velikih gradova američkog Srednjeg zapada poput Chicaga, u rekama iseljenika. Bila je to drama evropske i severnoameričke moći kojoj se podvrgavao čitav svet. No oni koji su istraživali i pokoravali svet bili su, izuzmemo li mali broj avanturista i pionira, trezni ljudi u urednoj odeći, od kojih se, zajedno s plinarama, železnicama i zajmovima, širio ugled i osećaj rasne nadmoći.
Bila je to drama napretka, ključnog pojma u ovom razdoblju, masivnog, prosvećenog, samopouzdanog, samozadovoljnog, no iznad svega neizbežnog. Malo ko od ljudi koji su imali moć i uticaj, barem u zapadnom svetu, još se nadao da ga može zaustaviti. Samo nekolicina mislilaca i možda nešto veći broj intuitivnih kritičara predvideli su da će taj napredak stvoriti svet različit od onoga prema kojemu se činilo da vodi, možda posve različit. Niko od njih — čak ni Mara koji je predviđao socijalnu revoluciju 1848. i desetak godina kasnije — nije očekivao brz preokret. Čak i Marxova očekivanja bila su 60-ih godina 19. stoleća dugoročna.
»Drama napretka« je metafora. No za dve vrste ljudi ona je bila stvarnost. Za milione siromašnih koji su odlazili u novi svet, često preko granica i oceana, ona je značila kataklizmičnu životnu promenu. Za narode koji nisu pripadali kapitalističkom svetu, a za kojima je kapitalizam sad posegnuo, ona je značila izbor između otpora u okvirima starih tradicija, unapred osuđenog na propast i mučnog procesa usvajanja i korišćenja oružja samog Zapada, procesa koji podrazumeva usvajanje i usmeravanje samog »napretka«. Svet treće četvrtine 19. veka bio je svet pobednika i žrtava. Njegova drama odnosila se na žrtve.
                                                                             ***
P očetkom 70-ih godina 19. veka izgledalo je da su ekonomsko širenje i liberalizam neodoljivi. Krajem istog desetljeća više nije bilo tako.
Ako bismo ipak morali odabrati neku godinu kao granicu, bila bi to 1873. koja u viktorijanskoj eri predstavlja početak krize usporedive s onom 1929. Te godine, naime, počinje ono što je suvremeni promatrač nazvao »čudnim i po mnogo čemu nečuvenim metežom i depresijom u trgovini i proizvodnji«. Razdoblje između 1873. i 1896. savremenici su nazvali »velikom depresijom«.
Spomenuti promatrač piše:
»Najznačajnija osobina depresije bila je njena univerzalnost; zahvatila je narode koji su ratovali kao i one koji su živeli u miru, one koji su imali stabilnu valutu . . . i one koji nisu imali stabilnu valutu ..., one koji su imali sistem slobodne razmene dobara i one kod kojih je razmena bila više ili manje ograničena. Kriza je pogodila stare zajednice poput Engleske i Nemačke, no isto tako i Australiju, Južnu Afriku i Kalifomiju; bila je to nesreća jednako teška stanovnicima pustog Newfoundlanda ili Labradora i onima na sunčanim plodnim otocima Istočne i Zapadne Indije, a njome se nisu obogatili ni oni koji u centrima svetske trgovine obično najviše zarađuju upravo kad su poslovi kolebljivi i nesigurni.«

GODINE 1847-1857

…zahvaljujući železnici , parobrodu i telegrafu »koji su napokon predstavljali komunikacijsko sredstvo u skladu s modernim načinom proizvodnje«,geografski doseg kapitalističke privrede naglo se povećao, kao i gustoća poslovnih poduhvata. Čitava zemaljska kugla uključena je u kapitalističku privredu. Ovo stvaranje jedinstvenog sveta možda je najznačajniji element razvoja u ovom razdoblju.
H. M. Hvndman, viktorijanski biznismen  pedesetak godina kasnije s pravom je usporedio godine između 1847. i 1857. s razdobljem velikih geografskih otkrića i pohodima Columba, Vasca da Game, Cortesa i Pizarra. ….praktično je stvoren nov ekonomski svet i uključen u stari.

e -izvor

Нема коментара:

Постави коментар