Opasnost pojma "kulturni identitet",Mario Vargas Ljosa

 Mario Vargas Ljosa

N ajefektniji argumenti protiv globalizacije obično nisu u vezi sa ekonomijom. Uspešniji su napadi koji potegnu socijalne i etičke teme, i, nadasve, kulturne. Takvi argumenti izronili su iz one gužve u Sijetlu 1999. godine, a u novije vreme čuli smo njihove rezonance i u Davosu, Bangkoku i Pragu. Oni kažu sledeće:
N estanak nacionalnih granica i uspostavljanje tržišno povezanog sveta značiće smrtni udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, kao i tradicijama, običajima, mitovima i načinima ponašanja koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Pošto je glavnina sveta nemoćna da se odupre invaziji kulturnih proizvoda iz razvijenih zemalja — ili, budimo konkretniji, iz supersile, SAD, koja za sobom vuče velike transnacionalne korporacije — uskoro će se svima nametnuti severnoamerička kultura, koja će standardizovati svet i uništiti njegovu bogatu floru raznolikih kultura. Na taj način će svi narodi, a ne samo maleni i slabi, izgubiti svoj identitet, svoju dušu, i svešće se na kolonije 21. veka — na zombije ili karikature izvajane po kulturnim normama jednog novog imperijalizma koji, osim što vlada planetom i planetarnim kapitalom, vojnom silom, a i naučnim znanjem, teži da nametne drugima i svoj jezik, kao i svoje načine razmišljanja, verovanja, uživanja i sanjanja.

O vaj košmar ili negativna utopija o svetu koji, zbog globalizacije, gubi svoju lingvističku i kulturnu šarolikost i postaje kulturna svojina Sjedinjenih Američkih Država, nije ekskluzivni domen levičarskih političara koji se nostalgično osvrću ka Marksu, Maou, ili Če Gevari. Ovaj delirijum progonjenosti — podstaknut mržnjom i zavidljivom zlobom prema severnoameričkom džinu — primetan je i u razvijenim zemljama sa visokom kulturom, i ne samo u jednom političkom sektoru, levici, nego i u centru i na desnici.

U ovom pogledu najčuveniji slučaj (ali ne po dobru) je Francuska, u kojoj vidimo česte državne kampanje u odbranu francuskog “kulturnog identiteta” koji je navodno ugrožen globalizacijom. Ogromna galerija intelektualaca i političara nalazi se u stanju alarma zbog opasnosti da područje koje je svojevremeno proizvelo Montenja, Dekarta, Rasina, i Bodlera — a i država koja je dugo bila arbitar u odevanju, likovnim umetnostima, hrani, i u mislilaštvu i svim duhovnim domenima — može dospeti pod okupaciju “Mekdonaldsa”, “Pica hat”, “Kentaki-prženih-pilića”, rok i rep muzike, holivudskih filmova, farmerica, teniskih patika, i T-majica. Posledice ovog straha su, između ostalih, velike novčane dotacije francuske vlade lokalnoj filmskoj industriji, kao i zahtevi da se bioskopima zakonom naredi da moraju prikazivati određenu kvotu domaćih filmova i da ne smeju prikazivati više od određene kvote američkih filmova. Taj strah je i razlog zbog koga opštinske vlasti u Francuskoj objavljuju stroge direktive i propisuju visoke kazne svakome ko na javnom mestu upotrebi Molijerov jezik zasut smećem anglicizama. (Doduše, kad se šetate kroz Pariz, stičete utisak da se ti opštinski propisi baš i ne poštuju dosledno.) Iz tog razloga je Hoze Bove, farmer-krstaš protiv la malbouffe (očajno loše hrane), postao ni manje ni više nego heroj naroda. Nedavno je osuđen na tri meseca zatvora, a njegova popularnost će zbog toga, po svoj prilici, porasti.

Iako verujem da je ovaj kulturni argument protiv globalizacije neprihvatljiv, trebalo bi da konstatujemo da duboko unutar njega ipak postoji jedna neosporna istina. Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo živeti, biće manje živopisan i manje natopljen društvenim šarenilom nego što je to bio prošli, dvadeseti vek. Festivali, nošnja, običaji, ceremonije, verovanja i rituali koji su u prošlosti davali ljudskom rodu folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaju ili se ograničavaju na manjine, a većina društva ih napušta i prihvata druge, podesnije za realnost našeg vremena. Sve zemlje na planeti Zemlji doživljavaju ovaj proces, neke brže a neke sporije; ali, to nije zbog globalizacije. To je zbog modernizacije, kojoj globalizacija nije uzrok, nego posledica. Svakako da je moguće lamentima propratiti činjenicu da se taj proces događa, biti nostalgičan zato što u senku padaju oni nekadašnji, drevni načini života koji, naročito kad ih mi iz svoje današnje pozicije gledamo, izgledaju prepuni zabave, originalnosti i boje. Ali ovaj proces je neizbežan. Totalitarni režimi u zemljama kao što su Kuba ili Severna Koreja, u silnom strahu da će ih ma kakvo otvaranje uništiti, podižu zidine oko sebe i uvode svakojake cenzure i zabrane protiv modernosti. Ali čak ni oni nisu u stanju da zaustave sporu infiltraciju modernosti i postupno potkopavanje njihovog takozvanog kulturnog identiteta. U teoriji je možda moguće da neka država zadrži taj svoj identitet, ali samo ako odluči — poput nekih plemena u Africi ili u Amazoniji — da živi u totalnoj izolaciji, da preseče sve veze sa drugim nacijama, ako se opredeli za samodovoljnost. Kulturni identitet sačuvan u tom obliku vratio bi tu ljudsku zajednicu na preistorijski životni standard.

Istina je da zbog modernizacije nestaju mnogi tradicionalni načini života. Ali, u isto vreme ona otvara nove mogućnosti; ona je važan korak napred za celokupno ljudsko društvo. Iz tog razloga narodi, kad im se ostavi mogućnost slobodnog izbora, opredeljuju se, ponekad i nasuprot onome što bi se sviđalo njihovim liderima ili intelektualnim tradicionalistima, ipak za modernizaciju, i to biraju jasno i glasno, bez ikakve dvosmislenosti.

Optužbe protiv globalizacije a u korist kulturnog identiteta otkrivaju jednu statičnu koncepciju kulture. Ta koncepcija nije zasnovana na istorijskoj istini. Koje su to kulture ostale za sva vremena nepromenljive, nedotaknute vremenom? Da bismo ih našli, moramo tragati među malenim i primitivnim magijsko-religijskim zajednicama koje žive u pećinama, obožavaju grom i pojedine zveri, i koje su, zbog svoje primitivnosti, sve manje sposobne da se odupru eksploataciji ili čak istrebljenju. Sve druge kulture, a naročito one koje imaju pravo da se nazivaju modernim i živim, evoluirale su do te mere da su sada samo mutni odsjaji onoga što su bile pre samo dve-tri generacije. Ovu evoluciju lako je uočiti u zemljama kao što su Francuska, Španija i Engleska, gde su promene tokom poslednjih pedeset godina bile tako duboke i spektakularne da bi danas jedan Marsel Prust, Frederiko Garsija Lorka ili Virdžinija Vulf teško prepoznali društva u kojima su rođeni — i čijoj obnovi su svojim delima toliko doprineli.

Pojam “kulturnog identiteta” je opasan. Sa društvene tačke gledišta, on je sumnjiv i veštački, ali, ne više od toga; međutim, kad se gleda iz političke perspektive, vidimo da on ugrožava najdragocenije dostignuće čovečanstva: slobodu. Ne poričem ja da ljudi koji govore istim jezikom, koji su rođeni i žive na istoj teritoriji, koji se suočavaju sa istim problemima i praktikuju istu religiju i običaje imaju i neke zajedničke osobine. Ali taj zajednički imenitelj ne može nikada u potpunosti definisati nijednog of njih; on samo ukida ili baca na neku prezrenu drugorazrednu ravan sve one jedinstvene atribute i crte po kojima se jedan član grupe razlikuje od ostalih. Koncept identiteta, osim kada se primenjuje samo na pojedince i ni na šta drugo, inherentno je redukcionistički i dehumanizujući, on je jedna kolektivistička i ideološka apstrakcija izvučena iz svega onoga što je originalno i kreativno u ljudskom biću, svega onoga što nije nametnuto nasleđem, geografijom ili društvenim pritiskom. Istinski identitet proističe iz sposobnosti ljudskih bića da se odupru takvim pritiscima i da im protivstave slobodne postupke koje sami izmisle.

Pojam “kolektivnog identiteta” je ideološka fikcija i temelj nacionalizma. Po mišljenju mnogih etnologa i antropologa, kolektivni identitet nije istina čak ni kod najarhaičnijih ljudskih zajednica. Praktikovanje istih postupaka i običaja može biti od bitnog značaja za odbranu jedne društvene grupe, to je istina; ali, uvek preostane i jedna široka margina inicijative i kreativnosti među članovima grupe, a individualne razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama čim počnete da razmatrate nekog pojedinca kao takvog, a ne kao “člana” koji je puki periferni element jednog kolektiviteta. Globalizacija radikalno širi i stavlja na raspolaganje svim građanima ove planete mogućnost da svako konstuiše svoj lični kulturni identitet, svojom sopstvenom voljnom akcijom, u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. Građani više nisu pod obavezom, kao u prošlosti i kao na još mnogim mestima i u sadašnjosti, da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u koncentracioni logor iz koga nema bežanja — identitet koji im se nameće kroz jezik, naciju, crkvu i običaje mesta gde su se rodili. U tom smislu, globalizaciju moramo dočekati dobrodošlicom, jer ona primetno širi horizonte individualne slobode.

                    

Dve istorije jednog kontinenta
Možda je Latinska Amerika najbolji primer do koje mere su veštački i apsurdni svi pokušaji uspostavljanja kolektivnog identiteta. Kakav bi mogao biti kulturni identitet Latinske Amerike? Šta bi to bilo uključeno u jednu koherentnu zbirku verovanja, običaja, tradicija, postupaka i mitologija koja navodno daje ovom regionu neki objedinjeni personalitet, unikatan i neprenosiv? Naša istorija je iskovana u intelektualnim polemikama — od kojih su neke bile veoma žestoke — koje su pokušavale da odgovore na ovo pitanje. Najslavnija je ona koja je započela rano u dvadesetom veku i u kojoj su se u areni našli s jedne strane hispanisti, a sa druge strane zastupnici domorodaca; ona je imala odjeke širom kontinenta.

Z a hispaniste kao što su Hoze De La Riva Aguero, Viktor Andres Belaunde, i Francisko Garsija Kalderon, Latinska Amerika je rođena onda kada je, zahvaljujući Otkriću i Osvajanju, pripojena španskom i portugalskom jeziku, i kad je, prihvatanjem hrišćanstva, postala deo Zapadne civilizacije. Hispanisti nisu omalovažavali pre-hispanske kulture, ali su smatrali da te kulture sačinjavaju samo jedan sloj — i to ne primaran — jedne socijalne i istorijskle realnosti koja je svoju prirodu i svoj personalitet upotpunila tek zahvaljujući oživljavajućem uticaju Zapada.

Zastupnici domorodaca, takozvani indigenisti, odbacili su sa moralnom indignacijom te blagodeti koje su Evropljani navodno doneli u Latinsku Ameriku. Po mišljenju indigenista, naš identitet nalazi svoje korene i svoju dušu u pre-hispanskim kulturama i civilizacijama, čiji su razvoj i modernizacija brutalno sasečeni i zgaženi nasiljem pridošlica, cenzurom, represijom i marginalizacijom, ne samo tokom tri veka kolonijalizma, nego i kasnije, posle uvođenja republikanskog uređenja. Po indigenskim misliocima, autentični “američki izraz” tj. “američka ekspresija” (da upotrebimo naslov jedne knjige Hozea Lezame Lime) leži u svim onim kulturnim manifestacijama — od domorodačkih jezika do verovanja, rituala, likovnih umetnosti i popularnih načina ponašanja — koje su se opirale zapadnjačkoj kulturnoj opresiji i koje su izdržale do naših dana. Jedan ugledni istoričar naklonjen ovoj tački gledišta, Peruanac po imenu Luis E. Valkarel, čak je rekao da sve crkve, manastire i druge spomenike kolonijalne arhitekture treba spaliti zato što predstavljaju “Anti-Peru”. Sve su to lažne stvari, kaže on, negacije čistog izvornog američkog identiteta koji se zasniva isključivo na indigenim korenima. A jedan od najoriginalnijih romanopisaca u Latinskoj Americi, Hoze Maria Aguedas, čije priče se odlikuju velikom delikatnošću i vibrantnim moralnim protestom, ispričao je ep o opstanku kulture Kvečua u andskom svetu, opstanku uprkos gušećem i izobličujućem prisustvu Zapada.

Hispanizam i indigenizam dali su odlične istorijske eseje i veoma kreativna književna dela, ali, ocenjivane iz naše sadašnje perspektive, obe te doktrine izgledaju jednako sektaške, redukcionističke, i lažne. Ni jedna ni druga ne mogu uklopiti ekspanzivnu raznovrsnost Latinske Amerike u svoje pripremljene ludačke košulje; obe imaju zadah rasizma. Ko bi se danas usudio da tvrdi da su jedini legitimni predstavnici Latinske Amerike “Hispanici” ili “Indijanci”?

Pa ipak, nastojanja da se iskuje i izoluje naš distinktni “kulturni identitet” nastavljaju se, sa političkim i intelektualnim žarom koji bi zasluživao da bude usmeren ka nekim dostojnijim ciljevima. Pokušaji da se jednom narodu nametne kulturni identitet ekvivalent su zaključavanja tog naroda u zatvor i uskraćivanja tim ljudima upravo one jedne slobode koja je od svih najdragocenija — a to je sloboda da biraju šta, ko i kako žele da budu. Latinska Amerika ima ne jedan, nego mnogo kulturnih identiteta; nijedan od njih ne može sebi pripisivati neku veću legitimnost ili čistotu nego ostali. Naravno, Latinska Amerika je u sebe uključila i pre-hispanski svet i njegove kulture, koje u Meksiku, Gvatemali i andskim zemljama imaju i danas tako veliku socijalnu snagu. Ali Latinska Amerika je takođe ogroman roj govornika španskog i portugalskog jezika, koji iza sebe imaju pet vekova tradicije i koji su svojim prisustvom i delovanjem svakako odlučujuće uticali na izgled i odlike ovog kontinenta. A zar nije Latinska Amerika jednim delom sačinjena i od onog što je afričko, i što je na naše obale stiglo u isto vreme kad i Evropa? Zar nije afričko prisustvo neizbrisivo utkano u našu kožu, našu muziku, naše idiosinkrazije, naše društvo? Kulturni, etnički i socijalni sastojci koji čine Latinsku Ameriku povezuju nas sa gotovo svim regionima i kulturama sveta. Imamo mi kulturnih identiteta toliko mnogo, da je to kao i da nemamo nijedan. Ta stvarnost je, nasuprot onome što nacionalisti veruju, naše najveće bogatstvo. Ona je takođe i odlična legitimacija, kredibilitet koji nam omogućuje da se osećamo kao punopravni građani našeg globalizovanog sveta.

Lokalni glasovi, globalna čujnost
Strah od amerikanizacije planete Zemlje više je ideološka paranoja, nego realnost. Nema sumnje, naravno, da je sa globalizacijom engleski postao generalni jezik našeg vremena, kao što je latinski bio u Srednjem veku. Uspon engleskog će se nastaviti, jer je on danas instrument bez koga se ne može u međunarodnim transakcijama i komunikacijama. Ali, da li to mora biti na štetu drugih velikih jezika? Apsolutno ne. Zapravo je istina suprotna. Iščezavanje granica i sve veća međuzavisnost sveta jesu elementi koji podstiču nove generacije da uče o drugim kulturama i da se međusobno asimiluju sa njima, ne samo iz hobija nego zato što to moraju, jer je danas sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspešno plovi kroz razne kulture postala ključna za profesionalni uspeh. Razmotrite slučaj španskog jezika. Pre pola veka, oni koji su govorili španski bili su zajednica koja gleda “ka unutra”; projektovali smo sebe samo na nekoliko vrlo ograničenih načina izvan naših tradicionalnih lingvističkih okvira. Danas je španski jezik dinamičan, on se bujno razvija, uspostavlja svoje mostobrane ili čak ogromne nove teritorije na svih pet kontinenata. Činjenica da u Sjedinjenim Američkim Državama živi nekih 25 do 30 miliona onih koji govore španski objašnjava zašto su dvojica nedavnih predsedničkih kandidata u SAD, guverner Teksasa Džordž Buš i potpredsednik Al Gor, svoje kampanje vodili ne samo na engleskom nego i na španskom.

Koliko miliona mladih ljudi širom planete je odgovorilo na izazove globalizacije tako što su naučili japanski, nemački, mandarin-kineski, kantonški, ruski ili francuski? Na sreću, ova tendencija će se u dolazećim godinama pojačavati. Zato se najbolja odbrana naših kultura i jezika sastoji u tome da ih promovišemo žustro svud po ovom novom svetu, a ne da se odbrambeno zgurimo da bismo “odoleli” u naivnom verovanju da postoji neka vakcina protiv opasnosti zvane engleski jezik. Oni koji su za odbrambeno zatvaranje, svojim postojanjem kažu mnogo o kulturi, ali oni su u većini slučajeva neznalice; oni prikrivaju svoju pravu vokaciju, a to je nacionalizam. Ništa nije toliko u raskoraku sa univerzalizmom kulture kao ta lokalistička, isključiteljska, zbrkana vizija koju nacionalisti, nastupajući iz svojih perspektiva, pokušavaju nametnuti kulturnom životu. Najlepša lekcija koju od kultura možemo naučiti jeste ona koja kaže da njima samim, kulturama, nije potrebno da ih štite ni birokrati ni komesari, ni gvozdene rešetke, ni carinska izolacija, da bi ostale žive i bujne; naprotiv, od takvih pokušaja zaštite kultura se samo sparuši ili čak trivijalizuje. Kulture moraju živeti slobodno, u stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. To ih renovira i podmlađuje, to im dopušta da evoluiraju i da se prilagođavaju neprestanom toku života. U antici, latinski nije ubio kulturu Grka; naprotiv, umetnička originalnost i intelektualna dubina helenske kulture prožela je i natopila rimsku civilizaciju kroz koju su, zatim, filozofije Platona i Aristotela i Homerovi spevovi stigli do celog sveta. Neće od globalizacije iščeznuti lokalne kulture; u opštoj svetskoj otvorenosti, sve ono iz ma koje lokalne kulture što zaista vredi, što je stvarno dobro, preživeće i naći će nove plodne teritorije za procvat.

Ovo se dešava u Evropi, svuda. Naročito vredi zapaziti Španiju, u kojoj se sada događa izraziti procvat tamošnjih regionalnih kultura. One su u vreme diktatora, generala Franciska Franka, suzbijane i osuđivane da se drže u tajnosti. Ali, sa dolaskom demokratije, oslobođeno je bogato kulturno šarenilo Španije, kome je sad dozvoljeno da se razvija slobodno. U toj zemlji je na snazi režim autonomija, pod kojim su lokalne kulture izvanredno procvetale, naročito u Kataloniji, Galiciji i Baskiji, ali takođe i u ostalim delovima Španije. Naravno, ne smemo mešati ove regionalne kulturne preporode, koji su pozitivni i obogaćujući, sa fenomenom nacionalizma, koji je ozbiljna pretnja kulturi slobode.

Engleski pisac T. S. Eliot je 1948. godine u svom proslavljenom eseju “Beleške za definiciju kulture” predskazao da će ljudski rod doživeti renesansu lokalnih i regionalnih kultura. U to vreme činilo se da je ovo proročanstvo veoma smelo. Ali globalizacijom će se ono najverovatnije ostvariti već u 21. veku, a mi zbog toga treba da budemo srećni. Preporod malih, lokalnih kultura vratiće ljudskom rodu onu bogatu mnogostrukost ponašanja i iskazivanja koju je nacionalna država uništila u pokušaju da stvori takozvane nacionalne identitete krajem 18. i naročito u 19. veku. (Na ovaj fakt se lako zaboravi, ili ga mi i sami pokušavamo zaboraviti zato što ima vrlo sumorne moralne konotacije.)

Nacionalne kulture su u mnogim slučajevima iskivane u krvi i ognju, zabranama da se u školi predaje ili ma šta objavljuje na lokalnim narodnim dijalektima ili da ma ko praktikuje religiju ili običaje u ma kakvom raskoraku sa onim što je nacija-država smatrala idealnim. Na taj način je u mnogim zemljama sveta nacija-država nasilno nametala lokalnim kulturama jednu kulturu, dominantnu, a njih je suzbijala i eliminisala iz zvaničnog života. Ali, suprotno upozorenjima onih koji se plaše globalizacije, nije lako u potpunosti izbrisati kulture — ma koliko malene one bile — ako iza njih stoji bogata tradicija i narod koji ih praktikuje, makar i tajno. A danas, zahvaljujući slabljenju nacionalne države, vidimo povratak zaboravljenih, marginalizovanih i ućutkivanih lokalnih kultura koje pokazuju znake novog dinamičnog života u velikom koncertu ove globalizovane planete.

preuzeto iz časopisa Katalaksija