Etički profil kapitalizma

 

EVOLUCIJA  SISTEMA VREDNOSTI

O vog  leta sam kao nikada do sada  razmišljala o sistemu vrednosti  današnjice  i prvi put se ozbiljnije upitala u kojom meri i kako ih je formirao kapitalizam. Na razmišljanje su me podstakli utisci sa putovanja (od severa prema jugu, od grada do sela) i burni događaji na ukupnoj svetskoj sceni: u arapskom svetu,  mediteranskim zemljama iz EU (Grčka, Španija, Italija ), u Americi  i na kraju nadrealne scene nemira na britanskom ostrvu.  Pre leta sam bila sigurna da sam pohvatala konce oko uzroka svetske krize, a onda su kroz poslednje događaje iskrsli  novi detalji koji su mi pomerili ugao gledanja.

U prijemnoj kancelariji jedne firme umesto doterane sekretarice dočekao me veliki video monitor.  Sa ekrana me pozdravila  mlada devojka. U nekoj od američkih firmi  bila bi uljudno upitana šta (ona) može da učini za mene. Ne bi to bio video snimak, kao u ovom slučaju, već živo biće koje obavlja svoj posao sa udaljenosti od ko zna koliko hiljada kilometara( Karači, Pakistan). Zahvaljujući novim tehnologijama, sve veći broj američkih firmi već odavno upošljava jeftiniju, a itekako obrazovanu radnu snagu iz udaljenih zemalja. Najpopularniji su radnici iz Indije i Pakistanu, zemalja u kojima se engleski jezik uči od malih nogu.

N a pariškom aerodromu Vas za to vreme pozdravljaju virtuelni službenici koji informacijama pomažu  službenicima prilikom ukrcavanja putnika u avion. Reč je o holografskim slikama. Da je tehnologija  smanjila udaljenost i  od planete napravila elektronsko globalno selo uočio je davnih pedesetih Mekluan. Bilo je za očekivati da tehnologija približi ljude. Danas sa sigurnošću znamo  da se to nije desilo. Da li je sudbina svih tehnološkioh inovacija  da  poseju  strah i da nas otuđe ?

U svojoj prvoj knjizi "Mehanička mlada" (1951) pomenuti Mekluan je, neverovatno za ono vreme, shvatio i pokušao da razobliči reklame, razotkrije laž iza poruka i  suštinu pobuda firmi koje su ih  koristile. Mekluan nije kritikovao tehnologiju već one koji stoje iza nje.  Ekspanzija propagande je od tada postala sve veća i sve opasnija. Kapitalistička klasa nije ostala zadovoljna  samo  reklamom proizvoda. Ona je reklamom plasirala  društvu  etos, sopstvene vrednosti i ciljeve, uvukla potrošača u privredni sistem kao  bitan deo,nametnula mu  „način života“ koji je srž njenog bića  (Država u Kapitalističkom Društvu (Ralph Miliband – the State in Capitalist Society, 1969). Kao što je sijalica okončala vekove mraka, savremena tehnologija je okončala vreme mira i spokoja. Količina i brzina informacija učinila je stvarnost nedokučivom, mestom gde se dešavanja smenjuju pre nego što smo ih sposobni dokučiti. Stvari su izgubile  svoj doskorašnji identitet. Izmenio se odnos među ljudima. Danas na ekranu više ne vidimo pojedince, već ikone, simbole. Pojedinačnost se izgubila. 

O d vremena prvih Mekluanovih opažanja do danas protekle su mnoge vode. Virtuelni svet nam je učinio dostupnim sve, agresivnom reklamom i obiljem informacija namamio nas na izobilje, san o slatkom i lakom životu. Realnost je učinila suprotno, produkovala je armiju nezaposlenih, dovela do  pada obrazovnog, kulturnog i moralnog nivoa.  Subkultura, zabava, uživanje i  sloboda izgubili su svoj specifičan šarm i pretvorili se u ekstremno brutalne manifestne oblike. Stvorena je plodna baza za opšte nezadovoljstvo, ogorčenje, mržnju, agresiju.  Nakon pada komunizma  na terenu  je ostao samo jedan igrač-kapitalizam. Bez takmaca, uz pomoć svih raspoložćivih sredstava najmoćnijih zemalja on se lagodno šepurio celom planetom. Sve dok nije počeo da jede sam sebe. O kapitalizmu kao ekonomskom sistemu govorilo se i previše. O odnosu ekonomije i etike premalo, negde i nikako. Sve dok se tron nije dobro poljuljao i sa naduvanim balonima na površinu  isplivali  i etički problemi. U meri u kojoj ih nije moguće zaobići. Sada su oni postali tema mnogih eksperata. Nažalost situacija se do te mere ispreplela da je pravu dijagnozu jako teško postaviti.  U suštini stvar je potpuno jasna. Problem je što moćnicima  nije u interesu da se ona objavi. Objavljivanjem se  ništa ne bi promenilo. Ekonomiju menjaju sami njeni principi. Neka nas uteši činjenica da će sopstvene greške moćnici morati platiti. Ako ne na mostu, a ono na čupriji.

                                        

Tip u policijskoj uniformi je grčki premijer Kostas Karamanlis.
Na panciru su mu ispisani inicijali njegove partije, "Nova demokratija".

Inicijalne kapisle poslednjih protesta.

2008-GRČKA

"Specijalac grčke policije ubio je petnaestogodišnjeg dečaka Aleksandros Grigoropoulos-a.Očevici tvrde da je ubistvu prethodio običan verbalni incident.Ali,grčki mačo ubica nije mogao podneti uvredu i povukao je pištolj. I ubio je. Hladnokrvno. "Policajac koji je ubio Aleksisa grigoropulosa, sa prezimenom Korkoneas, rođen je u Kalamati,u porodici sa ultra-desničarskom tradicijom.Po tvrdnji atinske "Indimedije" njegova okolina i članovi porodice učestvovali su u desniočarskim pronacističkim bandama tokom nemačke okupacije grčke u drugom svetskom ratu.Prema "Indimediji" nakon rata članovi porodice Korkoneas su ušli u kriminalne bande "Magnas" i "Katsarea" koje su vršile pokolje u području Kalamate. Ubica Korkoneas bio je član pronacističke "Zlatne gore" (ΧΡΥΣΗ ΑΥΓΗ)osamdesetih i devedesetih.Zatim je uđao u specijalne snage (LOK) i 1999.bio jedan od regrutovanih u "Specijalnu gardu" unutar grčke policije.Bio je na službi u Eksarhiji i zapažen je po visokom stepenu provokativnog ponašanja tokom nekoliko godina.Policija,a posebno "Specijalna garda" imaju i dan danas bliske odnose sa fašističkim organizacijama."  

izvor To je priča koja umnogome pojašnjava suštinu društvenih okolnosti, opterećenih tradicijom istorijom i današnjicom. A današnjica Grčke u tom momentu bili su masovni protesti koji su se održavali širom zemlje koji je prerastao u generalni štrajk. Njega su sazvale dve najveće sindikalne organizacije Grčke, koje okupljaju oko dva ipo nezadovoljnih miliona članova što je pola radnog stanovništva zemlje. Povod ovom štrajku bile su penzione i zdravstvene reforme, poskupljenja hrane, u suštini ekonomskom situacijom i političkim vođstvom kog potresa niz skandala.

Događaji su se prepleli, nezadovoljstvo je pojačano. Akcije solidarnosti održale su se širom sveta : Madrid, Barselona, Rim, Bolonja, Pariz, London, Berlin, Beograd,  ..

Država je reagovala akcijom policije. 

Usledila je lančana reakcija mase.Protiv nasilja organizovano su se podigli anarhisti upozoravajući na neprihvatljivo agresivno ponašanje policije, korišćenje  opasnih hemikalije poput suzavca, zaslepljujućih i omamljujućih granata, pucnjavu i premlaćivanje, mučenja koju provodi u zatvorima.  U proglasima ovih političkih ogranaka  istican je pogubni kapitalistički sistem.  "Ko stoji iza policije? Nisu li to suvlasnici banaka? Nisu li to dioničari kupovnih lanaca? Nije li to predsednik EBAE[6]? Nisu li to možda svi oni koji traže od nas da više radimo, a za manje novca i manje sigurnosti? Nisu li to oni koji se bogate kamatareći hiljade očajnih? Nisu li to oni koji profitiraju na račun kako nas tako i proizvođača, s cenama osnovnih namirnica u supermarketima? Nisu li to oni koji za godina „debelih krava“ ostvaruju goleme profite, a za vreme krize dele otkaze i smanjuju plate?" izvor

Tako razmišlja nezadovoljan čovek kapitalističkog društva. Prema anketi u dnevnom listu Katimerini, većina Grka je bila mišljenja da neredi predstavljaju pobunu protiv ekonomskih prilika u zemlji a ne reakciju na ubistvo.

ANARHISTI NASUPROT VLASTI i EKSTREMNE DESNICE  

2008. GRČKA

D ok su zvanični listovi izveštavali o besnim izgrednicima, o nezapamćenim  scenama vandalizma i pljačke  koje su pratile ove nerede,  fotografije snimljene u Patrasu, a objavljene na grčkom blogu NEA από όλο τον Κόσμο prikazale  su pripadnike ekstremne desnice (na blogu ih nazivaju neo fašistima) kako zajedno s policijom drže položaje na ulici. 

2011.august
VELIKA BRITANIJA

 

I stovetan scenarij odvijao se u Engleskoj. Sve je započelo  sukobom civila i policije, ubistvom, i neverovatno agresivnom odgovoru mase. Kao i u Grčkoj, "pomoć" vlasti   ponudila je  ultradesničarska Engleska odbrambena liga upućujuí članove na ulice gradova da "smire nerede". "Mi ćemo zaustaviti nerede - policija očigledno to ne može", izjavio je lider te lige Stiven Lenon.
Englesku odbrambenu ligu, koja se bori protiv islamskog ekstremizma, u svom "manifestu" pomenuo je kao svoju "inspiraciju" i Anders Bering Brejvik koji je 22. jula izveo napade u Oslu i na ostrvu Utoja, usmrtivši 77 ljudi." U pojedinim kvartovima nacionalisti i rasisti su organizovali građanske patrole.

NIKO NE SPOMINJE učešće anarhista, ni bilo kakvu političku pozadinu nereda. Ističe se  kriminalitet, razbijanje i paljenje, lopovluk, sve se pripisuje  uličnim bandama, agresivnom mladom naraštaju.   Mnogo to podseća na beogradske momke, na zagrebačke ulice, Španiju, Italiju...  Mladi Evrope progovaraju jezikom koji niko ne odobrava. Tvrdi se i misli da oni ne ruše kapitaliste, njihove utvrde, već svoje, nedužne sugrađane.  Oni uzimaju najke patike, mobilne, ono što im je nametnuto kao simbol društvenoig statusa koji ide čak i uz  najniži socijalni status- a koji oni sebi ne mogu da priušte. Mi, obični građani,  zgražavamo se jer oni ne KRADU HRANU. Hrana im dakle ne treba. Zaboravljamo na mentalitet siromaštva, na potrebu da se bar u nečemu bude kao drugi. Korporacije zarađuju na špekulacijama varajući države, narode, celu planetu. Njima pripadaju jahte, dvorci, luksuz. I to je prirodno. Sirotinja to čini sebi pristupačnim sredstvima. Pokušava se okoristiti u mutnoj situaciji. 

Po čemu se razlikuju jedni od drugih?    

Razlikuju se jedni od drugih po moći  i meri pravde. Sve ostalo je isto

                               

Fotografije koje kruže internetom ( vidi)

 Daily Telegraph je primetio da je  ulična popularna-potlač verzija nasilja i uništavanja sitnica u poređenju sa nasiljem i uništavanjem, ili ako hoćemo anarhijom i vandalizmom koje diktira i sprovodi kapitalistički sistem, ništa. 

Izjava britanskog  premijera Dejvida Kamerona bila je jasna i nedvosmislena jednostrana : „Postoje delovi našeg društva koji su ne samo slomljeni, već i bolesni. Kada vidimo decu staru 12 ili 13 godina kako kradu i smeju se pred odvratnim prizorom povređenog mladića oko koga su ljudi koji se pretvaraju da mu pomažu, dok ga zapravo pljačkaju, jasno je da su stvari jako loše u našem društvu“.

Poznati britanski biograf, pisac i kolumnista, Endru Norman Vilson (A. N. Wilson) u Dejli mejlu (Daily Mail) oglasio se tekstom u kojem osnovu svega vidi u tome što je Britanija pretvorena u društvo u kojem ne vladaju trajne vrednosti i ideali, u kojem nema apsolutnog morala, a ljudska rasa misli da može da stvara pravila u hodu.
       U tekstu pod naslovom „Nasleđe društva koje ne veruje ni u šta“ A. N. Vilson poziva na veću slobodu isticanja moralnih religioznih nazora.

Komentator lista Obzerver („The Observer“) Vil Haton (Will Hutton) u komentaru  kaže da su Englezi kao nacija - izgubljeno pleme, nesigurno i sumnjičavo. „Ne postoji osećaj kolektivnog cilja i deljenja sudbine. To je besciljno, podeljeno društvo sa razarajućom presudom kojom se spaljuje ugaoni kamen engleskog društva - posvećenost poštenju." izvor

Premda društvo nosi deo krivice kraj nereda označilo je samo procesuiranje na hiljade mladih. Raspisana je peticija za ukidanje socijalnih prava onih koji su učestvovali u neredima. Peticiju je potpisalo čak 78 000 ljudi!!!! Zbog velike posećenost stranica je pala zbog preopterećenosti.  GDE JE DRUGA STRANA PRIČE ????  Haos. Haotična situacija je poželjna. Uspaničeni narod traži   intervenciju. Rezultat intervencije je uvođenje pravila i propisa koji vlasti daju najčešće nedemokratske ovlasti.

Moralno propadanje - se ne beleži samo u tzv."nižim slojevima". Kako navode sociolozi zahvaćeni su svi od političara, bankara, sportista, lekara,naučnika... To govori o moralnom urušavanju celog društva. Njega u velikoj meri određuje obuzetost potrošnjom po meri visoko postavljenih  standarda.

 Kulturni modeli ne glorifikuju samo materijalna dobra već sa njima, ili kroz njih i moć, nasilje, agresivnost, nepoštovanje, drogu, slobodan sex.  U kojoj je meri kultura relevantna govori primer Japana. Dugogodišnja ekonomska  kriza u Japanu je prošla u tišini. "Osim akademskih krugova i profesionalaca iz sveta finansija i biznisa, njom se niko nije previše bavio. Sa Dalekog istoka nisu dolazile dramatične slike koje obično idu uz ekonomske krize velikih razmera – nije bilo masovnih uličnih nereda, sukoba sa policijom ili juriša na prodavnice pravo kroz izlog.

U procesu modernizacije Japan je sledio zapadne uzore, ali nikada nije postao zapadno društvo. Njegova socijalna struktura nije se bitno promenila, niti se Japan odrekao svoje specifične kulture i tradicije, u čijem je temelju stalna težnja ka harmoniji. U takvom kontekstu, socijalna kohezija i solidarnost su izuzetno važni i na njih je oslonjen nepisani društveni sporazum koji teži da garantuje sigurnost radnog mesta i punu zaposlenost. Ovo je specifično japanski fenomen i njime se može objasniti zbog čega period duge ekonomske depresije nije razorio društvo, niti ga uveo u period socijalnog haosa i nestabilnosti." izvor

Sve se to ponovilo i tokom poslednje katastrofe u Japanu. Zaključak je neminovan i jednostavan. 

Bez pozitivnih etičkih normi nema progresa, ni za pojedinca, ni za društvo. Japan je predivan primer za to.