Misterija Gioconda

        Tajna svakog umetničkog dela započinje onog momenta kada delo napusti atelje- radionicu svoga tvorca, kad se oštampa i smesti na police knjižara, ili uđe u dvoranu i zazvuči. Bezbroj mogućnosti doživljaja i tumačenja delo čine višestruko značenjskim. Svako na svoj način pokušava da da odgovor na neka od najdubljih pitanja koja umetnost potiče. Ako se njenoj tajnovitosti, po sebi, doda još ponešto ona može da preraste u mit.
       Sve što delo može da liši mistifikacije i učini u svim detaljima jasnim pomaže da se umetnost očisti od nepotrebne mitologizacije.Taj poriv bi trebao da stoji u osnovi istraživanja istoričara umetnosti, muzejskih stručnjaka, kritičara, sociologa, estetičara, zapravo brojnih stručnjaka različitih zanimanja. Nažalost, mnogi na tom putu umesto da mit razotkriju, još mu po nešto dodaju, pa se mit nastavlja u nedogled.

         Mona Liza je vrhunsko delo vrhunskog majstora, otuda pomni interes javnosti za svaki novi detalj, bio on varijacija na poznatu temu ili sasvim nova pretpostavka. Od trenutku kada je Fransoa I, pokorivši deo Italije, uspeo da nagovori Leonarda da pođe s njim u Francusku, preciznije, od kada je otkupio od njega Mona Lizu za ogromnu sumu od 20.000 zlatnika, ustupivši mu uz to zamak Amboaz na doživotno uživanje,Leonardo postaje prekretnica,čovek kome je priznata izuzetnost i sa njom dostojan položaj u društvu. Sa njim je prošlo vreme likovnih majstora sa statusom jedva nešto višim od zanatlijskog.

          Stotine godina nakon toga čina Leonardo da Vinči ( originalno ime , LEONARDO di ser Piero daVinci ) ne prestaje da intrigira javnost, ne samo svojim izuzetnim slikarskim talentom, slikama, anatomskim studijima, kodeksima, već i vizionarskim izumima kao što su helikopter, preteča padobrana, zmaj za letenje, oklopno vozilo, pogonski prenos, bicikl, automobil, podmornica, štamparska mašina, hidraulična pila, projektil, vertikalna bušilica…i sve to pet vekova pre nego je civilizacija ovladala tehnologijama kojima bi se ovi izumi mogli izraditi, pet vekova pre nego su te iste ideje ponovo oživeli novi ljudi.

       Imajući sve to u vidu ne čudi kontinuitet u istraživanju fenomena da Vinči, beskrajni broj studija, čak ni čudne teorije. Mit o njemu nikada nije bio prost mit o slikaru, već mit o nesagledivom ljudskom potencijalu, u skoro Božijem obličju, koji je kolao kao deo ljudske potrage za sopstvenim mestom u univerzumu. Otuda svaka generacija dodaje ponešto tom mitu, održava ga, nadograđuje, i kao i svaki i ovaj mit pomalo dramatizuje. Svaki sledeći istraživač postaje deo te stotinama godina žive priče; na svoj način i on- istraživač, preuzima ulogu stvaraoca, samo s onu stranu dela, kreirajući novi pogled, jer to više nije sećanje na delo, analiza onog što se vidi, već pokušaj obnavljanja stvaralačkog procesa, ideja, i ponajviše skrivenih poruka, tehnika i sl. Prema do sada prikupljenim podacima Leonardo nikada nije bio do kraja zadovoljan svojim radom.Taj perfekcionizam i izuzetna bistrina, kojom je nadilazio svoje vreme, lako se prepoznaje i navodi na dublja razmišljanja nego obično.

Uostalom Leonardo je sam pojasnio mnogo toga.

Vitruvijev čovek

       Ovaj poznati crtež nastao oko 1487. Uz crtež se nalaze i beleške zasnovane na delu čuvenog arhitekte Vitruvija. Urađen je perom i tintom na papiru, a prikazuje figuru muškarca u dvema pozicijama koje se preklapaju, s raširenim rukama (u jednoj) te raširenim rukama i nogama (u drugoj), oko kojih su istovremeno opisani kružnica i kvadrat. Crtež i tekst ponekad se nazivaju Zakonom proporcija ili, ređe, Proporcijama čoveka. Čuva se u Galleriji dell'Accademia u Veneciji i, kao većina radova na papiru, prikazuje se samo povremeno.
    Crtež je zasnovan na korelacijama idealnih ljudskih proporcija i geometrije koje je opisao starorimski arhitekt Vitruvije u trećoj knjizi svoje rasprave De Architectura (O arhitekturi). On je opisao ljudsku figuru kao osnovni izvor proporcija među tzv. klasičnim arhitektonskim porecima. I drugi umetnici pokušali su oslikati ovaj koncept, ali s manje uspeha. Leonardov crtež tradicionalno se imenuje u počast Vitruviju.
   Crtež predstavlja spoj umetnosti i nauke te je savršen primer Leonardovog širokog dijapazona interesovanja.Također predstavlja i primer Leonardovih pokušaja da uspostavi odnose između čoveka i prirode. Encyclopaedia Britannica u svom web-izdanju navodi:

    "Leonardo je zamislio ovaj veliki slikovni dijagram ljudskog tela koji je napravio kroz svoje anatomske crteže i Vitruvijevog čoveka kao cosmografia del minor mondo (kozmografiju mikrosveta). Verovao je da su mehanizmi ljudskog tela analogni mehanizmima u svemiru."

     Sticajem okolnosti Leonarda su u naše vreme povezali sa kosmosom. Iskusne znalce on podseća da moderna kultura ima korene tamo gde ih ne bi tražili, u području iskustva umetnika,i ujedno intrigira da u svemu što je ostavio iza sebe potraže simbole i znakove te vrhunske genijalnosti.Neiskusnije dovodi do primisli da su takvi umni dometi nad-ljudski, da potiču od Boga ili neke vanzemaljske sile.


LEONARDO I SVEMIR

     Kurir mejla iz Brizbena u Australiji i Sana iz Londona Objavili su „nalaze“ čudnih likova na slikama Leonarda da Vinčija - od prikaza Boga do Darta Vejdara, negativnog junaka filmske odiseje „Rat zvezda“. Australijski list ne navodi ko su stručnjaci, samo da su „Mona Lizu“ posmatrali u ogledalu, jer, kako tvrde, samo tada su vidljivi ti drugi, tajni likovi koje je Da Vinči utkao na ovo i još nekoliko remek-dela.

     Sam Leonardo je koristio ogledalo prilikom pisanja beleški, jer je tako na papiru ostajao drugima nečitak i nerazumljiv rukopis. Stručnjaci su upotrebili istu tehniku ne bi li pronašli bizarnosti na čuvenim slikama. Osim na portretu Mona Lize, lik Darta Vejdara su pronašli i na slici „Bogorodica sa Svetom Anom i Mladencem“. Tada su utvrdili da bi pomalo zastrašujući lik mogao da bude obličje Boga, kakvim ga je doživljavao Da Vinči.

       Takođe, na slavnoj slici „Poslednja (ili Tajna) večera“, tek uz pomoć ogledala može da se uoči prevrnuti „Sveti gral“ na sredini sofre. Novi tumači Da Vinčijeve umetnosti tvrde da Đokonda prst desne ruke upire ka tajnom liku na njenom portretu, dok na drugim Leonardovim slikama likovi zure ka mestima skrivenih odličja.





KO JE, U STVARI, MONA LIZA

 1. MONA LIZA JE ŽENA


     Prema ekspertu Vijet Probstu, direktoru biblioteke Univerziteta Hajdelberg, njihov grafolog je utvrdio identitet osobe sa slavne slike Leonarda da Vinčija. Ona je Liza, druga supruga florentinskog dobrostojećeg trgovca odelima Franciska del Đokonda,sa kojim je imala petoro dece. Rođena je maja 1479. godine kao Lisa Đerardini, a preminula je u 63. godini, 15. jula 1542, četiri godine nakon muža. Poslednje dane je provela u danas ruiniranom i napuštenom konventu Sant Orsola u centralnoj Floransi, u kojem je njena mlađa ćerka Marijeta bila kaluđerica. U lokalnoj crkvi belešku o njenoj smrti je otkrio Đuzepe Palanti, koji se ovom problematikom bavio tri decenije.

2. MONA LIZA JE ZAISTA ŽENA


    Na osnovu mojih istraživanja -z aključila je italijanska istoričarka umetnosti Karla Glori autorka knjige "Enigma Leonardo" na Leonardovoj slici je Bianka Đovana Sforca a most u pozadini iza njenog levog ramena je Ponte Vekio - stari most koji se proteže preko reke Trebija u gradiću Bobiju ". Autor ove knjige, Karla Glori je mišljenja da su simboli, koje je uz pomoć specijalnih povećala u Mona Lizinim očima uočio istoričar umetnosti Silvano Vinčenti - slova S i G. "To su slova koja korespondiraju sa inicijalima Bjankinog drugog imena Đovana i prezimena Sforca"  rekla je Glori koja je našla i objašnjenje za broj 72, na luku mosta koji se vidi u pozadini čuvene slike. "Ta brojka korespondira sa 1472. godinom kada je Ponte Vekio bio devastiran jakom poplavom reke Trebija", zaključila je ona.

3. MONA LIZA JE HEMAFRODIT


         Pojedini istraživači su izneli tezu da je Mona Lisa ustvari da Vincijev autoportret u ženskom ili hermafrodiskom obličju. Ovu poslednju tvrdnju oni potkrepljuju uklanjanjem kose koja uokviruje lice kom prilikom dolazi do potpunog poklapanja sa autorovim likom ali i čudnog izraza koji se može protumačiti aseksualnim karakteristikama. Novim kompjuterskim tehnikama ponovljene su ove analize. I ovom tehnikom je potvrđeno podudaranje. Ovu tezu su potpisala dva nezavisna istraživača : Dr. Digby Quested en Lillian Schwartz. Reč je o podudaranju portreta Mona Lize sa Da Vinčijevim portretom iz starijih dana.  Kako je bilo moguće doći do ovakve pretpostavke?

         Ime Mona i Lisa je vezano za božanske misterije o dva egipatska boga Amon i L’Isa. Amon je muški, a Isis( L’Isa) ženski Bog. I Robert Langdon, glavni lik u Da Vincijevom Cod-u, Mona Lizu predstavlja božanskom a njen tajanstveni pogled dovodi u vezu sa božanskom mistikom. Teza o vezi sa egipatskim Bogovima je neprihvatljiva jer ime Mona Lisa nije smislio da Vinci. Ono je nastalo kasnije, par vekova iza njegove smrti kada je otkriveno da se supruga naručioca slikarskog platna, Francesca del Giocond'a,zove Liza. Slika inače, nikada nije bila u posedu ove porodice. Razlog je nejasan. Leonardo je ovo platno poneo sa sobom u Francusku.

                                               AUTOPORTRET

4. MONA LIZA JE MUŠKARAC


       Tezu da je lik Mona Lize zapravo muškarac izneo je već pomenuti autor Silvano Vinceti, predsednik italijanskog Nacionalnog odbora za kulturno nasleđe. On je izneo tezu da je na poznatoj slici slavnog umetnika zapravo Salai, pravim imenom Gian Giacomo Caprotti, mladi umetnik koji je radio sa Da Vinčijem 25 godina. Vinčeti navodi kako su dvojica umetnika bili u ljubavnom odnosu. Mladi umetnik je bio model za nekoliko slika pa je sasvim moguće da se iza ženskog lika zapravo krije njegov lik.
     Analizom digitalne kopije slike u visokoj rezoluciji Vinceti je otkrio da su u Mona Lisinim očima upisana slova "L" i "S" , pa je shodno svojoj tezi, ova slova protumačio imenima : L kao Leonardo, S kao Salai.
   Sa Vincetijem se nimalo ne slažu stručnjaci iz pariškog muzeja Louvre, gde je slika izložena. Oni izjavljuju da su tokom 2004. i 2009. godine na slici "proveli detaljne laboratorijske testove " i da tom prilikom "nisu pronađena nikakva slova ni brojke ". "Što je slika starija, to će na njoj biti sve više pukotina koje će nekog podsećati na slova i brojke te dovesti do krivih interpretacija ", poručili su iz Louvr-a, dodajući da Vinceti svoje tvrdnje iznosi bez da je lično imao pristup slici.
     Pored ovih slova Vinćenti upozorava i na slova u levoj zenici Đokondinog oka B i S , ili CE.

L2 - poruka ili broj godine ( 1472)?

     Priča se ovde ne završava. Pod mostom koji se nalazi u pejzažu Vinćenci je otkrio je broj 72. Moglo bi to biti i slovo L i broj 2. L2 zasada niko ne pokušava da protumači. Na poleđini rada, Vinćenti je otkrio broj "149" - sa tragovima brisanja četvrtog broja. Ako dodamo nulu (1490. ) mogla bi to biti godina izrade pa bi u tom slučaju otpala 1500. godina, kao što se do sada verovalo.
     Skeptici su Vićentijeve tvrdnje protumačili zabunom nastalom usled ogrebotina i napuklina ( vidi dalje tekst).Treba podsetiti da je Leonardo bio levak te da je koristio posebni oblik skraćenica koje je sam smišljao. Osim toga, ljude koji su proučavali njegove beleške, dugo je zbunjivalo i to što je pisao "u ogledalu", zdesna nalevo. Uobičajeni način pisanja, s leva na desno, koristio je u prepisci sa drugima. Slikao je levom rukom, a neki od njegovih crteža prikazuju njegovu vlastitu levu ruku na delu.

ISKOPAVANJA

       U potragu za identitetom Đokonde stručnjaci za umetnički opus Leonarda da Vinčija pokrenuli su akciju traženja posmrtnih ostataka lepe dame iz srednjeg veka. „Zahvaljujući modernim tehnikama, naučnici bi mogli da odrede njen fizički aspekt, možda i njeno lice, a to bi bio veliki doprinos utvrđivanju njenog identiteta“, izjavio je jednom Karlo Pedreti.

       Silvano Vinćeti je želeo poduhvatiti se tog projekta.. On je skupio tim istraživača iz Firence kojije trebao da iskopa kosti Lise Gherardini. Nadao se da će rekonstrukcija lica napokon okončati dugogodišnje polemike oko modela za Mona Lisu. Iskopavanje je predviđeno krajem aprila 2011. Prema podacima iz tog vremena Lisa je pokopana u samostanu Sant'Orsola. Ostaci tog samostana su, nažalost, prekopani pre 30- tak godina. Pretpostavljalo se da su grobnice ispod zemlje ipak neoštećene. Naučnici su pre nekoliko godina na osnovu istorijskih zapisa došli do zaključka da je Liza poslednje dve godine svog života (do 1542. godine) provela u manastiru Sveta Ursula u Firenci i da je tu i sahranjena.

             I zaista u manastiru Sveta Ursula u Firenci, ekipa je pronašla kriptu. "Pronašli smo ne jednu već dve kripte i ubeđeni smo da se u jednoj od njih nalaze posmrtni ostaci Mona Lize", kazao je prof Vinčeti, dodajući da će arheolozi morati da rade još nekoliko dana pre nego što dopru do groba i otvore ga. grobovi su pronađeni, a za jedan od kostura se veruje da je pripadao Lizi Gerardini del Đokondo koja je mogla da bude model za Leonardovu sliku. Pronađene ostatke treba uporediti sa DNA njene dvoje dece koja su pokopana u drugoj crkvi u Firenci. Predviđa se i rekonstrukcija lica na osnovu lobanje. Ovaj isti tim je već rekonstruisao nekoliko izgleda lica renesansnnih umetnika.

                                    Šema istorije svemira u obliku pehara.


5. MONA LIZA KRIJE TAJNU MESTA NA KOM SE NALAZI SV.GRAL


         Sveti Gral je posuda iz koje je Isus pio vino na poslednjoj večeri. Ova je posuda postala kultni predmet kome su pridodate magijske moći. Za neke Sv. Gral ima duhovnu simboliku. On je simbol spoznaje, vezuju ga za nastanak svemira i funkcionisanje ljudskih bića. Neki ga porede sa rečju OM, ili Hu. U tom obliku Sv. Gral bi bio REČ, zvuk ili još preciznije PRAZVUK. Pehar je kao simbol ugrađen u nekoliko drevnih mitologija.

                             

DA VINCIJEVI SIMBOLI i sv. GRAL


        I Braunova (Brown) knjiga “Da Vinčijev kod” počiva na priči o tajnim kodovima koje je umetnik koristio. Po Braunu Leonardo da Vinci je projicirao u svoja dela ideje suprotne učenju Crkve. Na temelju isčitavanja Da Vinčijevih kodova Braun tvrdi da je Crkva napravila izbor između Evanđelja i odabrala ona koja je nisu ugrožavala. Po Braunu su,takođe, Isus i Marija Magdalena živeli u braku. Sv. Gral je simbol Marijine utrobe, kćeri Sare.
         Argumente za tu tvrdnju Braun pronalazi na slici „Poslednja večera“. Po njegovom tumaćenju sa desne strane Isusa je lik Marije Magdalene, Isusove žene, kojoj Isus poverava ključeve i tim je imenuje zakonitim naslednikom Crkve. Pretpostavka sledi da je Patrijarhalna Crkva svrgnula Mariju Magdalenu proglasivši je prostitutkom, da bi, potom, njeno mesto ustupila Petru. Ove teze su pre Brauna izneli autori knjige "Sveta krv, sveti Gral". Oni su i zvanično optužili Brauna za krađu njihovog romana. (delovi iz knjige Ključ za Da Vinčijev kod ) 

                             Misterija "Da Vincijevog koda" u Mona Lisinim očima.


6.  JOŠ JEDNO TUMAČENJE MONALIZINOG OSMEHA

     Priča se da je Leonardu trebalo 10 godina da nacrta Mona Lisine usne. Ako ste bili među onima koje je zbunjivao osmeh Mona Lize – u jednom trenutku blažen, a u drugom ozbiljan – onda je vašim brigama došao kraj. Svemu su krivi pomešani signali koje taj osmeh šalje ljudskom mozgu. Naime, različite stanice mrežnice prenose različite kategorije informacija do našeg mozga. Ti kanali sadrže podatke o veličini predmeta, oštrini, svetloći i položaju u vidnom polju.
    “Ponekad jedan kanal nadvlada drugi i vidite osmeh, a ponekad nadvlada drugi i osmeha više nema”, kaže Luis Martinez Otero naučnik iz Španije, koji je proveo istraživanje s kolegom Diegom Alonsom Pablosom. Ovo nije prvi pokušaj dekonstrukcije remek-dela Leonarda da Vincija. Margaret Livingstone s Harvarda, kojoj je istorija umetnosti drugo polje interesa, 2000. je dokazala da je osmeh Mona Lise “uočljiviji” u perifernom vidu. 2005. Naučni američki tim ustanovio je da šum u stazi, koja vodi od mrežnice do vizualnog korteksa, određuje hoćemo li videti osmeh ili nećemo.

Vizuelne staze

         Kako bi dobili širu sliku o razlozima tajanstvenog smeška Mona Lise, Martinez Otero i Alonso Pablos su varirali različite aspekte same slike, koje obrađuju različiti vizuelni kanali, a dobrovoljci su morali reći vide li ili ne vide slavni osmeh. Na početku su ispitanici gledali sliku u različitim dimenzijama s različitih udaljenosti. Kad su stajali daleko ili su gledali u malu reprodukciju slike, imali su problema s uočavanjem izraza lica. Kad su se približili ili su gledali veću kopiju, počeli su uočavati i osmeh – i što je slika bila veća, jasnije su ga videli. To ukazuje da stanice mrežnice, koje obrađuju “slepo središte” pogleda prenose informacije o osmehu baš kao i stanice koje obrađuju periferni vid. Nakon toga su španski istraživači uporedili na koji način svetlosni efekti utiču na našu procenu osmeha Mona Lise. Dve su vrste stanica koje određuju svetloću i odnos objekta prema svojoj okolini: “središnje” stanice, koje se pobuđuju samo kad je osvetljen centar, što nam omogućava da vidimo zvezdu u mračnoj noći, a druge su “ne-središnje” stanice, koje se “pale” kad je središte u mraku, što nam omogućava da “vidimo” pojedine reči na stranici teksta.

Svetlo i tama

       Otero je “remetio” te kanale tako što je ispitanicima nakon Mona Lise 30 sekundi pokazivao beli ili crni ekran. Više je ispitanika videlo osmeh nakon što im je prikazan beli ekran. To je prigušivalo “ne-središnje” stanice, što je Otera Martineza navelo na zaključak da su upravo to stanice koje “vide” osmeh Mona Lize. “Ugao pod kojim je gledana slika također utiče na to hoćemo li videti osmeh ili ne”, kaže Otero Martinez. Njegov tim je pomoću kompjutera pratio gde je neki od 20 dobrovoljaca gledao kad je uočio osmeh. Dobrovoljci su uglavnom bili fokusirani na levi ugao njenih usana kad su, nakon minute gledanja, rekli da vide osmeh, što je još jedan dokaz da se osmeh uočava središnjim vidom. Ali, to nije sve, jer su ispitanici, koji su samo imali delić sekunde za “pronalaženje” osmeha, uglavnom bili fokusirani na levi obraz Mona Lize, što potvrđuje da u svemu veliku ulogu igra i periferni vid. I je li Leonardo namerno stvorio takvu pomutnju u mozgu promatrača, ili ovi naucnici ( izvor)

7.    ŽIVOTINJE na slici 

     Grafički dizajner Ron Pičirilo (37) na remek-delu Leonarda da Vinčija pronašao je skrivene likove - glave lava, majmuna i bivola i nešto nalik krokodilu ili zmiji. Amerikanac italijanskog porekla tvrdi da je Mona Liza zapravo prikaz zavisti, jednog od sedam grehova, i da skriveni detalji to potvrđuju. Pičirilo je to otkrio pošto je pratio uputstva iz Da Vinčijevih spisa u kojima se sugeriše da se slika okreće pod različitim uglovima, zbog čega na skrivene likove pada više svetlosti nego kada stoji normalno.

 - Okrenuo sam sliku na stranu i iz te perspektive, desno od Mona Lizine glave, primetio glavu lava. Nisam mogao da verujem svojim očima. Posle toga sam dva meseca pažljivo čitao Da Vinčijev dnevnik, što mi je pomoglo da dođem do još jednog zaključka: shvatio sam da je Mona Liza zapravo prikaz ljudske zavisti - kaže Pičirilo. 

           On objašnjava da je u dnevniku pronašao pasus koji govori o tome da umetnik, ako želi da naslika zavist, mora da joj da „leopardovu kožu, jer to stvorenje iz zavisti i na prevaru ubija lava“.
        Pičirilo je otkrio još jedan skriveni detalj - pojavu koja liči na krokodila ili zmiju. Ta predstava nalazi se na levoj strani, tik pored Mona Lizinog lika. Do tih zapažanja došao je prateći uputstva iz jednog drugog Da Vinčijevog rukopisa, u kojem se kaže da sliku treba okrenuti za 45 stepeni. Umetnik je u svojim spisima taj ugao nazvao tačkom D. Da Vinči je Mona Lizu naslikao oko 1503. Slika je poznata i pod nazivom Đokonda, jer se veruje da je portret mlade Italijanke Lize del Đokonde.
             U Da Vinčijevim uputstvima piše i da posmatrač svoj pogled treba da poravna s horizontom na slici. - Srce joj nagriza velika zmija - napisao je veliki genije, a upravo takvo stvorenje izranja iz Mona Lizine desne dojke.

                                         Z A N I M LJ I V O S T I


BURAN ŽIVOT SLIKE ( i oko slike)   


        Slika je danas u vlasništvu francuske vlade i nalazi se u muzeju Louvre u Parizu gdje je provela buran 'život'.
       
   Krađe

1911. je jedan Talijan, zaposlenik galerije, ukrao kako bi je vratio u domovinu. U Louvre je vraćena tek dve godine kasnije. 1956. je u čak dva navrata bila meta vandala, nakon čega je ispred slike postavlejno neprobojno staklo. To se pokazalo mudrim potezom jer je 2010. godine jedna Ruskinja na sliku bacila šolju s čajem, izrevoltirana time što joj je odbijen zahtev za dobijanjem francuskog državljanstva.

1911.

     - Bio je ponedeljak ujutro 21. avgust 1911. godine, neko je sliku skinuo s muzejskog zida i odšetao s njom. Navodno je tek u utorak oko podne primećeno da na svome mestu nije najpoznatija slika, vest je šokirala svet — neko je iz Louvrea ukrao Mona Lisu. Nastala je panika, začas je više od stotinu žandara stiglo u muzej, ispitivali su posetioce, ispraznili sve prostore, nedelju dana pretraživali su svaki ugao, sobu po sobu, sprat po sprat,  celi golemi kompleks Louvrea.
         Parižani u početku nisu poverovali u to, mnogi su mislili kako se radi o lošoj šali. Kad je Louvre ponovno otvoren nedelju dana nakon krađe, hiljade su prolazile salonom Carre kao da su na pogrebu. Dolazili su videti mesto na zidu na kom je visila, a svi su mislili da je Mona Lisa zauvek izgubljena. A onda su se počeli šaliti, praviti viceve, karikature. Neko je pitao — "Kad će ukrasti Eiffelov toranj?". Komponovale su se pesme o krađi koje su se pevale po kafeima, u jednom od brojnih kabarea plesačice su sve bile odevene poput Mona Lise, ali u toplesu. Na razglednicama Mona Lisa je napuštala Pariz u društvu Leonarda da Vincija, bila na odmoru u Nici...
     Više od dve godine ništa se nije znalo o sudbini Mona Lise, a onda je 10. decembra 1913. mladi muškarac s brkovima došao u kancelariju Alfreda Gerija, trgovca antikvitetima u Firenci. Mladić se predstavio kao Vincenzo Leonard, italijanski rodoljub koji je sa sobom iz Pariza doneo Mona Lisu jer je želeo vratiti u zemlju njezina rođenja. Leonard je tražio nagradu od 500.000 lira i osiguranje da se slika nikad neće vratiti u Francusku. Premda ga je Geri u prvom trenutku želeo otpremiti kao prevaranta, ipak je bio zaintrigiran pa je dogovorio da vidi sliku u mladićevoj hotelskoj sobi.
        " Pozvao sam prijatelja Giovannea Poggija, direktora galerije Uffizi — pisao je posle Geri — i zajedno samo otišli u strančevu sobu u hotelu Tripoli. Otvorio je veliki kovčeg pun umotanih stvari, izdvojio je predmet umotan u crvenu tkaninu i pred našim se očima ukazala božanska Gioconda, netaknuta i savršeno očuvana. Prepoznavši službeni pečat Louvrea na pozadini, Poggi je rekao Leonardu kako sliku moraju pregledati stručnjaci u Uffiziju kako bi potvrdili njen identitet i on je pristao čekati u svojoj sobi dok se to ne obavi. Jedva skrivajući uzbuđenje, Geri i Poggi odneli su portret u muzej gde je pregledan i upoređivan sa slikama koje su stigle iz Louvrea, nekoliko sati posle potvrdili su autentičnost."

Giocondin povratak

        Do toga trenutka šef firentinske policije i nekoliko detektiva bili su raspoređeni u hotelu gde su uhvatili lopova čije je pravo ime bilo Vincenzo Peruggia. Nakon dve godine agonije Mona Lisa je konačno pronađena. Sledeća dva meseca bila je na trijumfalnoj turneji po najvećim gradovima svoje domovine, uključujući Rim i Milano gde je 60.000 ljudi nagrnulo u muzej Brera kako bi je poslednji put pozdravilo. Potom je pažljivo zapakovana za povratak u Francusku, gde ju je otpratio konvoj političara, muzejskih službenika i policajaca. Kad je stigla u Louvre, podvrgnuta je seriji testova kako bi se još jednom potvrdila autentičnost.
     U nedelju 4. januara 1914. godine Mona Lisa je svečano vraćena na svoje mesto u salonu Carre, a u Firenci je počelo suđenje njenon kradljivcu


                           _______________________________

  

Kopija

( vest od februara 2012.godine)

        Posetioci madridskog Prada od nedavno mogu da vide i takozvanu " Mona Lizu iz Prada" koja je, kako tvrde stručnjaci, urađena u istom studiju i u isto vreme kada i original.
          Veruje se da je ova kopija naslikana uporedo sa originalom i da je uradio jedan od Leonardovih najboljih učenika .
        " Ono što je važno, mislim da nam ova slika omogućava da vidimo kako je Leonardo radio u svom studiju " - kaže Gabriel Finlandi, zamenik direktora Prada. Na madridskoj kopiji, za koju se prvobitno verovalo da je urađena mnogo godina kasnije, poznati model stajao je ispred crne pozadine.
       Tokom procesa restauracije koji je trajao gotovo dve godine crna pozadina se lagano gubila, a njeno mesto je zauzimao pejzaž Toskane, vrlo sličan originalnom. Dodatnim skidanjem sloja laka sa slike, Mona Lizino lice je postalo svetlije i mlađe u poređenju sa licem iz Luvra koje je obloženo ispucalim, tamnim lakom. Dok je originalna Đokonda nagrižena zubom vremena, izgleda kao portret zrelije žene, ova iz Prada ostavlja utisak mlade žene.
         Kustos u Pradu, Migel Falomir, rekao je da je verzija iz španskog muzeja "najverovatnije prva poznata kopija Đokonde" i da je stručnom analizom utvrđeno da je i ona izvedena u umetnikovom studiju, verovatno u isto vreme kada i original i da je potpuno u skladu sa Leonardovim radom. " Ovo je, međutim, delo na kome sam Leonardo nije intervenisao" - naglasio je Falomir. Slika će od 26. marta 2012. biti izložena pored originala u Luvru.

                                     _______________________________


Leonardov kodex 

      Codex Leicester je rukopis ( na pergamentu) koji je napisao Leonardo Da Vinci. Rukopis se sastoji od 18 dvostruko presavijenih listova s beleškama i skicama, ispisan ogledalno ( u obrnutom smeru) . Leonardo je rukopis napisao u razdoblju 1508-1510.
     U Codexu Leicester se nalaze zapisana Leonardova razmišljanja,  teorije o reci i moru, svojstvu vode, kamenju i fosilima, zrakama i nebeskeoj svetlosti. I sve to izraženo je u više od 300 skica, crteža i dijagrama.
    Codex Leicester bavi se četiri glavne teme: arhitektura, nauka o slikarstvu, o ljudskoj anatomiji i elementima mehanike.
     On je najskuplje prodat zapis : 1994. godine ga je Bill Gates za 30,8 milijuna dolara kupio

         

                                          "Leonardo's Codex Leicester ".                                                                                    __________________________


Mona Liza u svemiru


    Da bi izmerili brzinu transmisije između Lunar Reconnaissance Orbitera (LRO) i Zemlje istraživači Nasinog centra za svemirske letove "Godard" nedavno su laserskim zracima poslali digitalizovanu sliku "Mona Lizu" na orbiter i zatim je primili nazad. Poredeći primljenu sliku sa poslatom naučnici su mogli da utvrde moguće greške u transimisji koje izaziva Zemljina atmosfera, što je opet omogućilo da se izvrši precizna kalibracija softvera. Konačan rezultat je bio, kažu naučnici, izvrstan.

Aleksandar Zorkić