Borhes je mnoge od ovih stranica diktirao u svom stanu, u Buenos Ajresu.
Zid i knjige
He, whose long wall the wand 'ring
Tartar bounds...
Dunciad, II, 76
Pročitao sam, ovih dana, da je čovek koji je naredio izgradnju gotovo beskonačnog kineskog zida bio prvi car, po imenu Ćin Š'huang, i da je on takođe naredio i da se spale sve knjige napisane do trenutka njegovog rođenja. To što su ova dva velika poduhvata - pet ili šest stotina milja kamena podignutog protiv varvara i nemilosrdno ukidanje istorije, to jest prošlosti - potekla od jedne iste osobe i bila na neki način njeni atributi, neopisivo me je obradovalo i, istovremeno, uznemirilo. Istražiti
uzroke tih emocija jeste cilj ove beleške.
Istorijski gledano, nema ničeg tajnovitog u tim dvema odlukama. Savremenik Hanibalovih ratova, Cin Š'huang, vladar iz dinastije Cin, podveo je pod svoju vlast Šest kraljevstava i poništio feudalni sistem; podigao je zid, jer su zidovi bili odbrana; spalio je knjige, jer su se protivnici pozivali na njih kad god su veličali drevne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvrđenja jesu opšte delo svojstveno prinčevima; kod
Čin Š'huanga jedino su neobične razmere dela. Tako ga tumače neki sinolozi, ali ja osećam da pomenute činjenice znače nešto više od pukog preterivanja ili hiperbole uobičajenih sposobnosti. Ograditi dvorište ili vrt nešto je sasvim normalno; ali, ograditi carstvo, nije. Takođe nije beznačajno
stremiti ka tome da narod najviše uronjen u tradiciju odbaci pamćenje sopstvene prošlosti, mitske ili verodostojne. Tri hiljade godina hronologije imali su Kinezi (i u tim godinama, Žutog Cara i Čuang Cea i Konfučija i Lao Cea) kada je Cin Š'huang naredio da istorija počne od njega.
Ćin Š'huang je proterao svoju majku jer je bila raspusna; u njegovoj okrutnoj pravednosti, pravoverni nisu videli ništa drugo do bezdušnost; Ćin Š'huang je, možda, želeo da izbriše kanonske knjige, jer su ga one optuživale; Ćin Š'huang je, možda, želeo da izbriše celu prošlost ne bi li ukinuo pamćenje jednog jedinog događaja: sramotnog ponašanja svoje majke. (Zbog istog razloga je ijedan kralj, u Judeji, naredio da se ubiju sva deca ne bi li ubio jedno dete.) Ova pretpostavka je opravdana, ali
ona nam ništa ne kaže o zidu, drugom licu tog mita. Ćin Š'huang je, po kazivanju istoričara, zabranio da se pominje smrt, tražio je eliksir besmrtnosti i povukao se u živopisnu palatu koja je imala soba koliko i dana u godini; ovi podaci sugerišu da su zid u prostoru i vatra u vremenu bile magijske prepreke sa ciljem da se zaustavi smrt. Sve stvari nastoje da opstanu u svojoj biti, pisao je Baruh Spinoza; možda su car i njegovi magovi verovali da je besmrtnost iznutra te da truljenje ne može prodreti u ograđen prostor. Možda je car želeo da ponovo stvori načelo vremena i nazvao se Prvim, i nazvao se Š'huang, kako bi na neki način bio Š'huang, legendarni vladar koji je izmislio pismo i busolu. On je, po Knjizi obreda, dao stvarima njihovo istinsko ime; i Ćin Š'huang se hvalio,
u tekstovima koji su ostali do danas, da sve stvari, pod njegovom vladavinom, poseduju njima odgovarajuće ime. Sanjao je da zasnuje besmrtnu dinastiju; naredio je da se njegovi naslednici nazivaju Drugi car, Treći car, Četvrti car, i tako u beskraj... Pomenuo sam magijsku radnju; takođe bi trebalo pretpostaviti da podizanje zida i spaljivanje knjiga nisu bila dva istovremena čina. To bi nam (prema redosledu koji sami izaberemo) dočaralo sliku kralja koji je u početku rušio, a potom se
odlučio da čuva, ili pak sliku razočaranog kralja koji je na kraju uništio ono što je nekad branio. Obe pretpostavke su dramatične, ali im nedostaje, koliko je meni poznato, istorijska podloga. Herbert Alen Džajls kaže da bi onaj ko sakrije knjige bio žigosan usijanim gvožđem i osuđen da do kraja života gradi ogromni bedem. Ovaj podatak je dragocen, odnosno dopušta drugačije tumačenje. Možda je zid bio metafora, možda je Ćin Š'huang osuđivao one koji su obožavali prošlost, jedno tako
obimno delo kao sto je prošlost, tako glupo i tako beskorisno. Možda je zid bio izazov i Ćin Š'huang je razmišljao: „Ljudi vole prošlost i ja protivte ljubavi ne mogu ništa, niti nešto mogu moji krvnici, ali jednom će se pojaviti čovek koji će osećati isto što i ja, i on će uništiti moj zid, kao što sam ja uništio knjige, i on će izbrisati sećanje na mene i biće moja senka i moje ogledalo, a da to neće znati." Možda je Ćin Š'huang Shih bedemom okružio svoje carstvo, jer je znao da je ono krhko, i uništio knjige, jer je shvatio da su one svete knjige, odnosno knjige koje uče o onome o čemu uči ceo univerzum, ili svest svakog čoveka. Možda su spaljivanje biblioteke i podizanje zida radnje koje se na neki tajnovit
način poništavaju.
Otporan zid koji u ovom trenutku, i u svakom, baca svoj sistem senki na zemlje koje neću videti, jeste senka jednog Cezara koji je naredio naciji dostojnoj najvećeg poštovanja da spali svoju prošlost; potresa nas ta pomisao sama po sebi, van svih pretpostavki koje dopušta. (Njena snaga možda leži u suprotnosti reči graditi i razgraditi, u ogromnom rasponu.) Ukoliko bismo ovu temu uopštili, mogli bismo zaključiti da svi oblici nose snagu unutar sebe samih, a ne u nekakvom pretpostavljenom
„sadržaju". To bi se podudarilo sa tezom Benedeta Kročea; Pajter je, još 1877, izjavio da sve umetnosti teže da dostignu stanje muzike, a ona nije ništa drugo do forma. Muzika, stanje sreće, mitologija, lica oblikovana vremenom, neki sutoni i neka mesta, žele nešto da nam kažu, ili
su nam nešto rekli što nismo smeli da izgubimo, ili će nam nešto reći; ova neumitnost otkrovenja, nečega što se ne izrađuje, možda jeste estetska činjenica.
Buenos Ajres, 1950.
________________________________________________
Prijatelji mi kažu da ih Paskalove misli podstiču na razmišljanje.Sasvim je izvesno, ne postoji ništa u univerzumu što ne služi kao podsticaj razmišljanju; što se mene tiče, nikada nisam u njegovim nezaboravnim fragmentima primetio nekakav doprinos problemima, prividnim ili istinskim, o kojima govore. Više su mi bili nalik na predikate subjekta Paskala, na Paskalova obeležja ili epitete. Kao što nam definicija quintessence of dust ne pomaže da shvatimo ljude nego princa Hamleta, ni definicija roseau pensant ne pomaže nam da shvatimo ljude, ali pomaže nam da shvatimo jednog čoveka, Paskala.
Mislim da Valeri optužuje Paskala za namernu dramatičnost; činjenica je da njegova knjiga ne odražava sliku određene doktrine ili dijalektičkog procesa već pesnika izgubljenog u vremenu i prostoru. U vremenu, jer ako su prošlost i budućnost beskrajne, onda realno ne postoji nikakvo
kada; u prostoru, jer ako je svako biće podjednako udaljeno i od beskraja i od infinitezimalnog, onda takođe ne postoji nikakvo gde. Paskal s prezirom pominje „Kopernikovo mišljenje", ali za nas je njegovo delo odraz vrtoglavice jednog teologa koji je proteran iz sveta Almagesta, pa je skrenuo u kopernikanski svet Keplera i Bruna. Paskalov svet je Lukrecijev svet (takođe i Spenserov), ali beskraj što opija Rimljanina plaši Francuza. Poznato je da on traži Boga, dok Rimljanin nastoji da nas oslobodi straha od bogova.
Paskal je, kažu, našao Boga, ali on manje rečito govori o tome što kažu nego o sopstvenoj usamljenosti. Bio je nenadmašan u njoj; dovoljno mi je da se setim čuvenog 207. fragmenta
(Combien de royaumesnous ignorent!) iz Brenšvikovog izdanja u kojem govori o „beskrajnoj neizmernosti prostora za koje ne znam i koja ne znaju za mene". Reč širokog značenja royaumes i završni glagol pun prezira ostavljaju dubok utisak; prvo sam pomislio da je taj uzvik biblijskog porekla. Prelistavao sam, sećam se, Sveto pismo; nisam našao traženo mesto, jer ono možda i ne postoji, ali jesam njegovo savršeno naličje, drhtave reči čoveka koji zna da je nag do srži pred budnim okom Boga. Apostol kaže(I Kor. 13:12): „Sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat'.
Ništa manje ilustrativan nije 72. fragment. U drugom pasusu, Paskal tvrdi da je priroda (prostor) „beskrajna sfera čiji centar je svuda, a kružnica nigde". Paskal je mogao da nađe tu sferu kod Rablea (III, 13), a on je pripisuje Hermesu Trismegistu, ili u simboličkom Romanu o ruži, gdse pripisuje Platonu. To je nevažno; važno je da su metaforu koju Paskal koristi da bi definisao prostor već upotrebljavali njegovi prethodnici (iser Tomas Braun u Religio Medici) da bi definisali božanstvo*1 . Paskal se ne osvrće na veličanstvenost Tvorca, nego na veličanstvenost Tvari.
Obelodanivši svevremenim recima haos i bedu (on mourra seul), on je jedna od najpatetičnijih osoba u evropskoj istoriji; primenivši račun verovatnoće na apologetiku, jedna od najbeskorisnijih i najpovršnijih osoba. On nije mistik; pripada hrišćanima koje je raskrinkao Svedenborga, koji podrazumevaju da je raj nagrada a pakao kazna, i koji, navikli na setnu meditaciju, ne znaju da razgovaraju s anđelima**2. Njima je manje važan Bog nego opovrgavanje onih koji ga poriču.
Ovo izdanje***3, posredstvom složenog sistema tipografskih znakova, nastoji da reprodukuje „nedovršen, razbarušen i zbrkan" izgled rukopisa; cilj je očigledno postignut. Nasuprot tome, prateće beleške su škrte. Tako na 71. stranici prvog toma, objavljuje se fragment koji u sedam redova razvija poznati kosmologijski dokaz svetog Tome i Lajbnica; izdavač ga ne priznaje i dodaje: „Možda Paskal ovde govori neverniku".
Na kraju nekih tekstova izdavač navodi pasuse srodnih misli, Montenjovih ili iz Svetog pisma; to bi se moglo proširiti. Za ilustraciju Parija, trebalo bi navesti tekstove Arnobija, Sirmonda i Algasela koje je naznačio Asin Palasios (Huellas del Islam, Madrid, 1941); za ilustraciju fragmenta protiv slikarstva, odlomak iz desete knjige Države, gde se kaže da Bog stvara arhetip stola, stolar, simulakrum arhetipa, a slikar simulakrum simulakruma; za ilustraciju 72. fragmenta (Je lui veux peindre l'immensité... dans l'enceinte de ce raccourci d'atome...), njegov proročki koncept mikrokosmosa, i potonje ponovno pojavljivanje kod Lajbnica (Monadologia, 67), i kod Igoa (La chauve-souris):
Le moindre grain de sable est un globe qui roule
Traînant comme la terre une lugubre foule
Qui s'abhorre es s'acharne...
Demokrit je smatrao da se do u beskraj nude istovetni svetovi, u kojima istovetni ljudi ispunjavaju potpuno istovetne sudbine; Paskal (na koga su mogle uticati drevne Anaksagorine reči da je sve sadržano u jednom) smestio je te istovetne svetove jedne unutar drugih, tako da nema atoma u prostoru koji ne sadrži univerzum niti univerzuma koji istovremeno ne bi bio atom. Logično je pomisliti (premda to nije rekao) da je sebe video beskrajno umnoženog u njima.
______________________
*1 Koliko se sećam, istorija ne beleži konične, kockaste ili piramidalne bogove, ali beleži takve idole. Nasuprot tome, oblik sfere je savršen i odgovara božanstvu (Ciceron, De natura deorum, II, 17). Sferni je bio Bog za Ksenofana i za pesnika Parmenida. Po mišljenju nekih istoričara, Empedokle (fragment 28) i Melis ga pojme kao beskrajnu sferu. Origen je shvatio da će mrtvi vaskrsnuti u obliku sfera; Fehner (Vergleichende Anatomie der Engel) je taj oblik, a on je oblik organa vida, pripisao anđelima. Pre Paskala, slavni panteista Đordano Bruno (De la causa, V) primenio je Trismegistovu misao na fizički svet.
**2 De coelo et inferno 535. Za Svedenborga, kao i za Bemea (Sex puncto theo- sophica, 9, 34), raj i pakao su stanja koja čovek slobodno traži, ne kaznena ustanova i milosrdna ustanova. Cfr. takođe Bernard So, Man and Superman,III.
***3 Izdanje Zacharie Tourneur (Pariz, 1942).
______________________
O kultu knjiga
U osmoj knjizi Odiseje čita se da bogovi ispredaju nesreće kako bi buduće generacije imale o čemu da pevaju; Malarmeova izjava: Svet postoji da bi stigao do jedne knjige, kao da ponavlja, nekih trideset stoleća kasnije, istu ideju o estetskom opravdanju zla. Pomenute dve teleologije ipak se ne podudaraju u celosti; misao grčkog pesnika odgovara epohi usmene reči, a francuskog - epohi pisane reči. U prvoj se govori o pevanju, a u drugoj o knjigama. Knjiga, svaka knjiga, za nas je sakralni
predmet; još je Servantes, koji možda nije slušao sve što je svet govorio, čitao čak i „iscepane papire po ulicama". U jednoj od drama Bernarda Šoa vatra preti Aleksandrijskoj biblioteci; neko je povikao da će izgoreti pamćenje čovečanstva, a Cezar mu odgovara: Neka izgori. To je pamćenje beščašća. Istorijski Cezar bi, po mom mišljenju, potvrdio ili porekao ove reči, ali ih ne bi, poput nas, smatrao bogohulnom šalom. Razlog je jasan: za antički svet napisana reč nije bila ništa drugo do surogat
usmene reči.
Poznato je da Pitagora nije pisao; Gomperc (Griechische Denker, I, 3) ga pravda što je tako postupao, jer je više vere polagao u moć usmene pouke. Još snažnije od Pitagorinog uzdržavanja je neoborivo Platonovo svedočenje. On je, u Timeju, rekao: „Težak je zadatak da se otkrije tvorac i otac ovog univerzuma i, kad se otkrije, nemoguće je to saopštiti svim ljudima", a u Fedru je ispričao jednu egipatsku bajku protiv zapisanog teksta (čije je svojstvo da ljudi zanemaruju vežbe pamćenja i
postaju zavisni od simbola) i kazao da su knjige isto što i naslikani likovi, „koji deluju da su živi, ali ne progovaraju ni reč na pitanja koja im postavljamo". Da bi ublažio ili uklonio taj nedostatak, izmislio je filozofski dijalog. Učitelj bira učenika, ali knjiga ne bira svoje čitaoce, a oni mogu biti zli ili glupi; Platonova sumnjičavost prepoznaje se i u recima Klementa Aleksandrijskog, čoveka paganske kulture: „Najveća mudrost nije pisati, nego učiti od žive reči i podučavati pomoću nje, jer
ono napisano zauvek ostaje" (Stromateis), ili u sledećim iz istog delà:
„Sve zapisati u knjizi znači staviti mač u ruke detetu", što se takođe zaključuje i iz jevanđelskih reči: „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas". Ova misao pripada Isusu, najvećem među usmenim učiteljima, koji je samo jednom napisao nekoliko reči, na zemlji, ali njih nije nijedan čovek pročitao (Jovan, 8:6).
Klement Aleksandrijski zabeležio je svoju sumnju u pisanje krajem II veka; krajem IV veka započeo je mentalni proces koji će, nakon mnogih pokolenja, kulminirati u vidu prevlasti pisane reči nad usmenom, prevlasti pera nad glasom. Čudesan slučaj hteo je da jedan pisac zabeleži trenutak (jedva preterujem nazvavši to trenutkom) kada je počeo taj široki proces. Sveti Avgustin priča, u šestoj knjizi svojih Ispovesti: „Kada je Ambrozije čitao, pogled mu je leteo preko stranica dok mu je duša
prodirala u njihov smisao, ne progovarajući nijednu reč, niti pomičući jezik. Često smo ga - pošto nikom nije bilo zabranjeno da uđe, niti je bio običaj da ga pozdravi onaj ko bi ušao - posmatrali kako ćutke čita, i nikada drugačije; posle izvesnog vremena bismo se udaljili, pretpostavljajući da u tom kratkom periodu koji mu je bio dopušten da okrepi duh, oslobođen od buke drugih, nije želeo da mu bilo šta odvraća pažnju, možda strepeći da bi ga neki slušalac, pomno usredsređen na nejasnoće
u tekstu, zamolio za objašnjenje ili poželeo da razgovara s njim, zbog čega on ne bi mogao pročitati onoliko knjiga koliko je želeo. Shvatam da je tako čitao kako bi zadržao reč koju je lako shvatao. U svakom slučaju, kakva god bila namera tog čoveka, sigurno je bila dobra." Sveti Avgustin bio je učenik svetog Ambrozija, milanskog biskupa oko 384. godine; trinaest godina kasnije, u Numidiji, napisao je svoje Ispovesti, ali i dalje ga je uznemiravao taj neobičan prizor: čovek u sobi, sa knjigom,
čita ne prozborivši ni reč* 1 .
Taj čovek je neposredno prelazio put od napisanog znaka do slutnje, izostavljajući zvučni znak; neobična umetnost koju je započinjao, umetnost čitanja u sebi, dovešće do čudesnih posledica. Dovešće, nakon mnogo godina, do koncepta o knjizi kao cilju, a ne kao sredstvu do cilja. (Taj mistični koncept, premešten u svetovnu književnost, stvoriće jedinstvene sudbine Flobera i Malarmea, Henrija Džemsa i Džemsa Džojsa.) Ideji Boga koji razgovara s ljudima da bi im nešto naredio ili im nešto zabranio, nameće se ideja Apsolutne Knjige, Svetog pisma. Za muslimane, Kuran (takođe se naziva i Knjigom, Al Kitab) nije samo puko delo Božije, poput ljudskih duša ili univerzuma; on je jedan od atributa Boga kao i večnost ili srdžba. U XIII poglavlju, čitamo kako je prvobitan tekst, Majka Knjige, smešten na Nebu. Muhamed al Gazali, Algazel kako su ga zvali sholastičari, kazao je: ,Kuran se umnožava u jednoj knjizi, izgovara se pomoću jezika, pamti se u srcu a, ipak, nastavlja da traje u središtu Boga i njegov sadržaj ne menjaju napisane stranice i ljudsko razumevanje". Džordž Seji primećuje da taj nestvoreni Kuran nije ništa drugo do ideja o njemu ili platonski arhetip; Algazel je verovatno pribegao arhetipovima, a njih su u islam uneli Enciklopedija Braće čistote i Avicena, da bi opravdali pojam Majke Knjige.
Još neumereniji od muslimana bili su Jevreji. U prvom poglavlju njihove Biblije nalazi se čuvena rečenica: „I Bog je rekao: neka bude svetlost, i bi svetlost"; kabalisti su zaključili da je snaga te naredbe Gospodnje poticala iz slova u rečima. Delo Sefer Yetsirah (Knjiga o stvaranju),
napisano u Siriji ili Palestini negde oko VI veka, otkriva da je Jehova nad Vojskama, Bog Izrailja i Svemoćni Bog, stvorio svet pomoću osnovnih brojeva, od jedan do deset, i dvadeset dva slova azbuke. Da su brojevi sredstvo ili elementi Stvaranja, Pitagorino je učenje i Jamblihovo; ali, da su to slova, jasan je pokazatelj novog kulta - pisane reči. Drugi pasus u drugom poglavlju glasi: „Dvadeset dva osnovna slova: Bog ih je nacrtao, urezao, složio, odmerio, premestio, i pomoću njih stvorio sve što jeste i sve što će biti". Zatim se otkriva da slovo ima moć nad vazduhom, kao i nad vodom, nad vatrom, kao i nad znanjem, nad mirom kao i nad blagodati, nad snom, kao i nad srdžbom, poput (na primer) slovo kaf koje ima moć nad životom, pomoću njega su stvoreni: sunce na svetu, dan sreda u godini i levo uvo na telu.
Još dalje otišli su hrišćani. Ideja da je božanstvo napisalo knjigu pokrenula ih je da zamisle da je ono napisalo dve knjige, i da je druga knjiga sâm univerzum. Početkom XVII veka Frensis Bekon kazao je u Advancement of Learning da nam je Bog ponudio dve knjige, kako ne bismo počinili grešku: prvu, knjigu Svetog pisma, koja otkriva Njegovu volju; drugu, knjigu svestvorene tvari, koja otkriva Njegovu moć i ona je istovremeno ključ prve. Bekon je imao na umu nešto mnogo više nego samo da stvori metaforu; smatrao je da se svet može svesti na suštinske oblike (temperatura, gustina, težina, boja) koji čine, u ograničenom broju, abecedarium naturae ili niz slova pomoću kojih se piše sveopšti tekst* 2 . Ser Tomas Braun je, oko 1642, potvrdio: „Dve su knjige iz kojih obično učim teologiju: Sveto pismo i onaj sveopšti i javni rukopis koji je dostupan svim očima. Oni koji Ga nikada nisu prepoznaliu prvoj, otkrili su Ga u drugoj" (Religio Medici, I, 16). U istom pasusu može se još pročitati: „Sve stvari su veštačke, jer je priroda Umetnost Božija". Dva stoleća su protekla i Skotlanđanin Karlajl, na nekoliko mesta u svom delu, a naročito u eseju o Kaljostru, prevazilazi Bekonovu pretpostavku; napisao je da je celokupna istorija Sveto pismo, knjiga koju nepouzdano dešifrujemo i ispisujemo, i u kojoj takođe nas ispisuju. Kasnije je Leon Bio napisao: „Nema na zemlji jednog jedinog ljudskog bića sposobnog da kaže ko je. Niko ne zna šta traži na ovom svetu, sa čim su u skladu njegova delà, njegova osećanja, njegove ideje, nikoje je njegovo istinsko ime, njegovo neprolazno Ime u zborniku Svet-losti... Istorija je ogroman liturgijski tekst, u kojem jote i tačke nisu manje vredne od redova i celovitih poglavlja, premda je značaj jednih i drugih neodređeno i duboko skriveno" (L'Ame de Napoléon, 1912).
Po Malarmeu svet postoji radi jedne knjige; po Blou, mi smo redovi, ili reči, ili slova jedne magične knjige, i ta nepresušna knjiga jeste jedino što postoji na svetu: ona je, bolje rečeno, sâm svet.
Buenos Ajres, 1951.
__________________
*1 Komentatori upozoravaju da je, u to vreme, bio običaj da se čita naglas, da bi se bolje dokučio smisao, jer nije bilo znakova interpunkcije, čak ni podele reči; čitalo se zajednički da bi se ublažila ili premostila oskudnost zbornika. Dijalog Lukijana iz Samosate Protiv neukog kupca knjiga, sadrži svcdočanstvo o tom običaju iz II veka.
*2 U Galilejovim delima često se pojavljuje koncept univerzuma kao knjige. Drugi odeljak Favarove antologije (Galileo Galilei: Pensieri, motti e sentenze, Firenca, 1949)nosi naslov // libro delta Natura.
Prepisujem sledeći pasus: „Filozofija je zapisana u toj ogromnoj knjizi, koja je neprestano otvorena pred našim očima (hoću da kažem, univerzumom), ali koja se ne razume ako se prethodno ne prouči jezik i ne upoznaju karakteri kojima je napisana. Jezik te knjige je matematika, a karakteri su trouglovi, krugovi i druge geometrijske figure."
_____________________
Kitsov slavuj
Ko god je često čitao englesku poeziju, neće zaboraviti Odu slavuju koju je Džon Kits, jektičav, siromašan i možda nesrećan u ljubavi, spevao u jednom vrtu u Hempstedu, u dvadeset trećoj godini, neke aprilske noći 1819. godine. Kits je u vrtu u predgrađu čuo Ovidijevog i Šekspirovog večnog slavuja i osetio vlastitu smrtnost, a onda je doveo u suprotnost sa tananim, neprolaznim glasom nevidljive ptice. Kits je ranije napisao da pesnik mora da, po svojoj prirodi, stvara poeziju, kao što drvo stvara lišće; dva ili tri sata bila su mu dovoljna da stvori tu stranicu nepresušne lepote, koju jedva da je kasnije doterivao; koliko ja znam, njenu snagu niko nije doveo u pitanje, ali jesu njeno tumačenje. Čvor problema nalazi se u pretposlednjoj strofi. Prolazan i smrtni čovek obraća se ptici recima „da ne pogaze gladne generacije"; taj glas je na poljima Izrailja, jednog davnog popodneva, čula Ruta Moavka.
U svojoj monografiji o Kitsu, objavljenoj 1887, Sidni Kolvin (dopisnik i Stivensonov prijatelj) zapazio je, ili izmislio, jednu nejasnoću u strofi o kojoj govorim. Prepisujem njegovu neobičnu izjavu: „Uz logičku grešku koja je, kako mi se čini, istovremeno i poetska pukotina, Kits suprotstavlja prolaznosti ljudskog života, pod kojim podrazumeva život pojedinca, trajnosti života ptice, podrazumevajući pod tim život vrste". Godine 1895. Bridžis je ponovio ovu osudu; F. R. Livis ju je prihvatio1936. i dodatno objasnio: „Prirodno, varljivost uključena u taj koncept potvrđuje snagu osećanja koje ju je usvojilo". Kits je, u prvoj strofi svoje pesme, slavuja nazvao drijadom, šumskom vilom; jedan drugi kritičar, Garod, ozbiljno se pozvao na taj epitet kako bi zaključio da je u sedmoj strofi ptica besmrtna zato što je drijada. Ejmi Louel je bila bliža istini kad je napisala: „Čitalac koji poseduje iskru imaginativnog ili poetskog odmah će intuitivno osetiti da se Kits ne obraća slavuju koji peva u tom trenutku, nego celoj vrsti".
Naveo sam pet mišljenja petoro današnjih i nekadašnjih kritičara; shvatam da je od svih njih najmanje isprazno razmišljanje Amerikanke Ejmi Louel, ali poričem da je u pitanju suprotnost između prolaznog slavuja u toj noći i generičkog slavuja. Ključ, pravi ključ te strofe je, slutim, u jednom Šopenhauerovom metafizičkom pasusu, premda je on nikada nije pročitao.
Oda slavuju datira iz 1819. godine; godine 1844. pojavio se drugi tom Sveta kao volje i predstave.
U 41. poglavlju može se pročitati: „Zapitajmo se iskreno da li je ovogodišnja lastavica neka druga u odnosu na onu od prethodnog leta i da li se čudo da se iz ničega izvuče nešto između njih dve dogodilo milion puta da bi još toliko puta bilo ismejano potpunim poništavanjem. Ko god me čuje kako tvrdim da je ova mačka koja se ovde igra ista ona koja je ovde skakala i trčkarala ovuda i pre tri stotine godina, ko zna šta će pomisliti o meni, ali je najneverovatnija ludost pomisliti da je ona suštinski neka druga mačka." To jest, pojedinac je na neki način i vrsta, i Kitsov slavuj je takođe i Rutin slavuj.
Kits, koji je ne bez velikog preterivanja mogao da napiše: „Ne znam ništa, ništa nisam pročitao", naslutio je sa stranica nekog školskog rečnika grčki duh; najsuptilnije svedočanstvo te slutnje ili ponovnog stvaranja je to stoje intuitivno osetio u slavuju, u jednoj konkretnoj mračnoj noći, platonskog slavuja. Možda nesposoban da definiše reč arhetip, Kits je četvrt veka ranije predvideo Šopenhauerovu tezu.
Pošto smo razjasnili ovu nejasnoću, ostaje da se razjasni još jedna, sasvim drugačije prirode. Kako nam to očigledno tumačenje nisu dali Garro i Livis i ostali*1? Livis je profesor na koledžu u Kembridžu - gradu koji je, u XVII veku, okupio Platoniste s Kembridža; Bridžis je napisao jednu platonsku pesmu pod naslovom The fourth dimension; puko nabrajanje ovih činjenica zagonetku čini još težom. Ako ne grešim, reč je o suštinskoj osobenosti britanskog uma.
Kolridž primećuje da se svi ljudi rađaju kao aristotelovci ili platoničari. Ovi drugi osećaju da su klase, poreci i rodovi realiteti; prvi, da su generalizacije; za njih jezik nije ništa drugo do približno određena igra simbola; za druge, on je mapa univerzuma. Platoničar zna da je univerzum kosmos, poredak; taj poredak, za aristotelovca, može biti nekakva greška ili fikcija našeg delimičnog znanja. Kroz prostor i epohe dva besmrtna suparnika menjaju maternji jezik i ime: jedan se pojavljuje kao
Parmenid, Platon, Spinoza, Kant, Frensis Bredli; drugi, kao Heraklit, Aristotel, Lok, Hjum, Vilijem Džejms. U ozbiljnim srednjovekovnim školama, svi prizivaju Aristotela, učitelja ljudskog razuma {Convivio IV, 2), ali i nominalisti su Aristotel; realisti - Platon. Engleski nominalizam
XIV veka vaskrsava u strogom engleskom idealizmu XVIII veka; škrtost Okamove formulacije, entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem dopušta ili najavljuje ništa manje taksativno esse estpercipi. Ljudi se, rekao je Kolridž, rađaju kao aristotelovci ili platoničari; za engleski duh može se reći da se rodio kao aristotelovski. Ono što je realno, za taj duh, nisu apstraktni koncepti, nego pojedinci; ne generički slavuj nego konkretni slavuji. Prirodno je, možda je i neminovno, što u Engleskoj nije na pravi način shvaćena Oda slavuju.
Neka niko ovo ne doživi kao osudu ili prezir Englez odbacuje generičko, jer oseća da se individualno ne može suziti, asimilirati, jer je ono jedinstveno. Stroga etičnost, a ne spekulativna nesposobnost, sprečava ga da barata apstrakcijama, poput Nemaca. On ne razume Odu slavuju; to dragoceno nerazumevanje omogućava mu da bude Lok, da bude Berkli i da bude Hjum, te da sastavi, nakon sedamdeset godina, do tada nečuvena, proročka upozorenja Pojedinca protiv države.
Na svim jezicima širom sveta slavuj ima melodična imena {nightingale, nachtigall, usignolo), kao da su ljudi instinktivno želeli da ta imena ne budu ništa manje muzikalna od njegove zadivljujuće pesme. Pesnici su ga toliko veličali da je sada pomalo nestvaran; manje je srodan ševi, a više anđelu. Od saksonskih zagonetki iz Knjige iz Eksetera (,ja, drevni rapsod, u zalazak sunca, donosim plemićima radost u varošima") do tragične Svinbernove Atalante, večni slavuj pevao je u britanskoj
književnosti; Čoser i Šekspir su ga slavili, Milton i Metju Arnold, ali njegova slika je sudbinski neodvojiva od Džona Kitsa, kao stoje slika tigra neodvojiva od Blejka.
_________________________________
*1 Njima bi trebalo dodati još i genijalnog pesnika Vilijema Batlera Jejtsa koji, u prvoj strofi
Sailing to Byzantium, govori o „umirućim generacijama" ptica, sa ciljanom ili nenamernom aluzijom na Odu.Videti T. R. Henn: The Lonely Tower, 1950, str. 211.
________________________________________
Beleška o Bernardu Šou
Krajem XIII veka, Raimundo Lulio (Rajmindo Lulio) hteo je da reši sve tajne pomoću konstrukcije sastavljene od koncentričnih diskova, nejednakih i rotirajućih, podeljenih na sektore rečima na latinskom; Džon Stjuart Mil, početkom XIX veka, strahovao je da će se jednog dana iscrpeti broj muzičkih kombinacija, te da u budućnosti neće biti mesta za nove Vebere i Mocarte; krajem XIX veka, Kurd Lasvic igrao se sanjajući o jednoj sveopštoj biblioteci, u kojoj bi bile popisane sve varijacije preko dvadeset ortografskih simbola, odnosno, koliko god ih je moguće izraziti, na svim jezicima. Lulijeva mašina, Milov strah i Lasvicova haotična biblioteka mogu da budu predmet šala, ali one ipak, doduše u preteranom obliku, govore o jednoj opštoj sklonosti: da se metafizika, i umetnost, pretvore u neku vrstu kombinatorijske igre. Praktičari te igre zaboravljaju da je knjiga nešto više od verbalne strukture, tj.od niza verbalnih struktura; ona je dijalog sa čitaocem, i intonacija koju nameće njegovom glasu, i promenljive i trajne slike koje mu ostavljau pamćenju. Taj dijalog je beskonačan: reči amica silentia lunae sada označavaju nizak mesec, ćutljiv i blistav, a u Eneidi
su značile noć bez mesečine, tamu što je omogućila Grcima da prodru u citadelu Troju...*1
Književnost je nepresušna, zbog jednog jedinog i dovoljnog razloga, jer knjiga nije samo knjiga. Ona nije zaseban entitet: ona je odnos, ona je osa bezbrojnih odnosa. Određena književnost se razlikuje od prethodne ili potonje, ne toliko po tekstu koliko po tome kako se on čita: ako bih mogao da čitam bilo koju stranicu savremene književnosti - recimo, ovu- onako kako će je čitati dve hiljadite godine, znao bih kakva će biti književnost dve hiljadite godine. Koncepcija o književnosti kao igri forme dovodi, u najboljem slučaju, do marljivog rada na rečeničnom sklopu i strofi, do zanatske raskoši (Džonson, Renan, Flober), a u najgorem do pojave dosadnog delà stvorenog od neočekivanih konstrukcija diktiranih taštinom i slučajnošću (Grasijan, Erera, Rajzig). Ukoliko bi knjiženost bila samo verbalna algebra, mogla bi se stvoriti svakakva knjiga, silom kombinovanja varijacija. Sažeta formulacija
Sve teče svodi Heraklitovu filozofiju na dve reči. Raimundo Lulio bi nam rekao da, ukoliko imamo prvu reč, dovoljno je kombinovati neprelazne glagole da bi se otkrila druga, te tako dobiti, zahvaljujući metodu slučaja, načelo njegove filozofije, i još mnogih drugih. Trebalo bi mu odgovoriti da bi formulacija dobijena eliminacijom, bila lišena vrednosti, pa čak i smisla; da bi imala izvesnu vrednost moramo je pojmiti u odnosu na Heraklita, u odnosu na Heraklitovo iskustvo, makar „Herak-lit" ne bio ništa drugo do pretpostavljeni subjekat tog iskustva. Rekao sam da je knjiga dijalog, oblik odnosa; u dijalogu, jedan sagovomik nije zbir ili prosek onoga što kaže: on može da ne govori, ali da odaje utisak pameti, a može da iskazuje pametna zapažanja, ali da ostavlja utisak gluposti. Sa književnošću se dešava isto; D'Artanjan ostvaruje mnogobrojne podvige, dok Don Kihota mlate i rugaju mu se, ali oseća se veća vrednost Don Kihota. To nas dovodi do jednog estetičkog problema nerazmatranog do sada: može li autor da stvori junake superiornije od njega? Ja bih odgovorio da ne može i u toj negaciji sadržani su intelektualni i moralni razlozi. Mislim da ne možemo iznedriti stvorenja lucidnija ili plemenitija od naših najsvetlijih trenutaka. Na tom stavu temeljim svoje ubeđenje o superiornosti Bernarda Šoa. Esnafski i opštinski problemi iz njegovih ranih delà
postaće nezanimljivi, ili su to već postali; šale iz Pleasant Plays možda će, jednog dana, biti neduhovite poput Šekspirovih (humor je, bojim se, usmeni žanr, iznenadni plod konverzacije, a ne pisana stvar); ideje iz prologa i nadahnute tirade tražiće se kod Sopenhauera i Samuela Batlera* 2; ali Lavinija, Blanko Posnet,*3
Krigan, Šotover, Richard Dudgeon i, naročito, Julije Cezar, nadmašujusve junake umetnosti našeg vremena. Pomisliti na gospodina Testea upoređenju sa njima, ili na Ničeovog histrionskog Zaratustru, znači preneraziti se, pa čak i sablazniti se, uočivši Soovu superiornost. Godine1911. Albert Sergel je napisao, ponavljajući opšte mesto toga doba:„Bernard Šo je uništitelj herojskog koncepta, ubica heroja" (Dichtung und Dichter der Zeit, 214); on nije shvatao da herojsko više nema romantičarske elemente, i da je otelotvoreno u kapetanu Blančliju iz Armsand the Man, a ne u Sergeju Šaranovu...
Biografija Bernarda Šoa, čiji je autor Frank Haris, navodi jedno njegovo divno pismo, iz kojeg prepisujem sledeće reči: „Ja shvatam sve isvakog i ja sam niko i ništa". Iz tog ništa (tako uporedivog sa Bogom pre nego što je stvorio svet, tako uporedivog sa iskonskim božanstvom koje je jedan drugi Irac, Johanes Eskotus Eriugena, nazvao Nihil), Bernard Šo je izveo bezbroj junaka, odnosno dramatis personae: od svih njih najprolazniji je, bojim se, Dž. B. Š. koji gaje predstavljao pred ljudima i koji se kao iz rukava rasipao po novinama pronicljivim zapažanjima.
Šoove osnovne teme su filozofija i etika: prirodno je i neizbežno da nije cenjen u našoj zemlji, ili da se cene samo neki njegovi epigrami. Argentinac oseća da je svet samo manifestacija slučaja, Demokritovo slučajno okupljanje atoma; filozofija ga ne zanima. Ni etika: društveno se, za njega, svodi na sukob pojedinaca, ili klasa, ili nacija, u kojem je sve dopušteno, sem da čovek bude izvrgnut ruglu ili pobeđen. Čovekov karakter i njegove varijacije glavna su tema romana našeg vremena; poezija je prijatno veličanje ljubavnih zgoda i nezgoda; Hajdegerova ili Jaspersova filozofija pretvaraju svakog od nas u zanimljivog sagovornika u tajnom i neprestanom dijalogu sa ništavilom ili sa božanstvom; te discipline, koje formalno mogu biti zadivljujuće, pothranjuju iluziju a ja, a nju Vedanta osuđuje kao najveći greh. One obično igraju očajanje i teskobu, ali u suštini ugađaju taštini; u tom smislu, one su nemoralne. Šoovo delo, naprotiv, odiše oslobađanjem. Odiše doktrinama Portala i odiše sagama.
Buenos Ajres, 1951.
__________________________
* 1 Tako su ih tumačili Milton i Dante, sudeći po nekim odlomcima koji deluju imi-tativno. U
Božanstvenoj komediji (Pakao, I, 60; V, 28) imamo: d'ogni luce mu to y doveU sol tace kao oznaku za mračna mesta; u Samson Agonistes (86-89): The Sun to me is dark And silent as the Moon,Wien she deserts the night Hid in her vacant inlerlunar cave. Cfr. E. M. W. Tillyard. The Miltonic Selling,
101.
**2 Takođe kod Svedenborga. U Man and Superman čita se da pakao nije kaznena ustanova nego stanje koje mrtvi grešnici biraju, zbog unutrašnje srodnosti, kao što blaženi biraju raj; Svedenborgovo delo De Coelo et Inferno, objavljeno 1758, izlaže isto učenje
Prevela sa španskog
Biljana Bukvić Isailović
.
Нема коментара:
Постави коментар