O vih je dana Holandija pod snegom. Prizor je božanstven. Schiphol je proradio, gradovi i sela su pod snežnim teretom; kanali i mala jezera zaleđeni. Na ledu vrvi od klizača, oko njega vrvi od posmatrača. Puše se čajevi i kafe u njihovim rukama, cupka se nogama, trljaju smrznute ručice, navlače rukavice, zavijaju čvršće šalevi.
Jutros kroz prozor gledam biciklistu koji nervira vozača iza sebe. E, uporni moji Holanđani. I pored zime hodaju sa ruksacima na leđima, štapovima u rukama, na biciklima, u stalnom su pokretu. Sva lepota oko nas leži upravo u kretanju.
Ovo je druga zima po redu od kako objaviše otopljavanje, a zima se ne odriče belog ruha. Nadajmo se da ga neće skinuti bar do januara. Uživajte u njoj I predprazničnim danima.
Želim Vam sve najlepše u životu, a to je bar delić mog raspoloženja i što više pokreta.
Aleksa Šantić,
Pretprazničko veče ( deo)
I sad je pozno predbožićnje doba;
Al' gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.
Uzalud čekam... U nijemoj sjeni
Nikoga nema... Sam, kô kamen ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...
No dok mi mutni boli srce kose,
Kô studen travku uvrh krša gola -
Iz mojih knjiga, sa prašnjava stola,
Ja čujem šušanj kô viline kose.
Gle! Sad se redom rasklapaju same
Sve knjige stare, snovi čežnje duge -
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov šumor kô da pada na me.
Sanjam li? Il' bi ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, kô sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila.
Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, Kô da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje.
Neke bijele kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi.
Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril'ma trepte i šušte kô svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,
Kô da bi htjela zbrisat sjen tuge...
I slušaj! Redom zapjevaše one!...
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni kô luk mlade duge:
"Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gdje bi?!
Mi pjesme tvoje, i drugova sviju
Što svoje duše na zvjezdama griju -
Sveta smo živa porodica tebi!
Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.
Mi združujemo duše ljudi svije'!
Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!
Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kan tvoga groba
Kanuti toplo kô kap sunca zlatna"...
I akord zvoni... Sve u sjaju jačem
Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem...
1910.
ARHIVA-KNJIŽEVNOST
Нема коментара:
Постави коментар