Nedavno mi je ovaj tekst poslao moj dragi prijatelj i veliki patriota iz Amerike. Od tada sam ga nekoliko puta procitala.Nije me zacudila fascinacija gospodina parlamentarca, koliko nadahnuce kojim odise ovaj tekst.To nadahnuce boji atmosferu Beograda licnim bojama.Odavno nisam zakoracila ulicama grada. Volela bih to uciniti u vreme kada grad umivaju cistaci, ljudi spavaju a zidine progovaraju. I verovatno cu uskoro priustiti sebi taj dozivljaj. Uverena sam,medutim, da, uprkos mojoj poetskoj dusi, necu steci utisak melanholije, niti cu pateticno misliti o proslosti, krvavim obracunima na toj balkanskoj raskrsnici, jer ima nesto sto se u meni buni protiv nas samih koji doprinosimo svemu tome.Taj bes nosim duboko u sebi i on mi ne dozvoljava da se opustim, promenim nacin gledanja i dozivim neko nadahnuce poput ovog. To je moja licna stvar, premda nisam jedina koju ova cinjenica zalosti.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio
veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života
gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više
sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog
u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi
kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika
Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko
udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan
potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju
slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za
unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za
potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja
pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem
član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan
neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako
predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo
siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska
isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao
sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej
gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja
opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo
nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom
i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje
nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u
vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad
i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće,
jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj
onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom
ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće
osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd,
frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali
naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor,
otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice,
radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno,
iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za
bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni
osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog
kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom
balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je
počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući
mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni
identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa
čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi
protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti
gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda,
sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili
svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na
putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice,
radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da
je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj
prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda,
naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti,
nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna.
Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje
uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom
sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu
izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad
lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje,
plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio
veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života
gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više
sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog
u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih
zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj
tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja.
Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom,
i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim
zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav
zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne
evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu
Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija
prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto,
stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez
opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status
dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i
korene, a ponajviše dušu.
Нема коментара:
Постави коментар