Dz.M. Kuci spada u red vrhunskih romansijera, ne samo svoje zemlje, Juznoafričke Republike, nego i svetske književnosti na engleskom jeziku. Rođen je u Kejptaunu, 1940, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike radio je u SAD-u. Od 1974. objavio je osam romana i više knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade (1983. i 1999) i Nagrade grada Jerusalima (1987), kao i brojnih drugih književnih priznanja u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD. Dobitnik je Nobelove nagrade za 2003. godinu.
Gvozdeno doba .
„P ošto život u ovoj zemlji toliko nalikuje životu na lađi koja tone, na nekom od onih starinskih putničkih brodova s mračnim, pijanim kapetanom i osornom posadom i bušnim čamcima za spasavanje, ja pored uzglavlja držim kratkotalasni radio. Mahom se tu čuje samo govor; ali ako istraješ do malo verovatnih noćnih sati, poneka stanica zna da se smiluje i pusti muziku. Čas bleđe čas jasnije, sinoć sam slušala – odakle? iz Helsinkija? Sa Kukovih ostrva? Himne svih nacija, nebesku muziku, onu što nas je napustila pre mnogo godina pa nam se sada vraća sa zvezda preobražena, blagozvučna, kao dokaz da sve što nam je dato jednom mora i da se vrati. Zatvorena vasiona, zaobljena kao jaje, ta što nas okružuje. Ležala sam tako u mraku, slušala muziku zvezda praćenu krčanjem i šuštanjem nalik na meteorsku prašinu, osmehnuta, srca ispunjenog zahvalnošću zbog tih dobrih vesti izdaleka. Jedina granica, pomislila sam, koju nikad neće moći da nam zatvore: ta granica prema gore, između Južnoafričke Republike i nebeske carevine. Gde ću uskoro otputovati. Gde ti niko ne traži pasoš.
______________________________________
Televizija. Zašto je gledam? Defile političara svako veče: dovoljan mi je jedan pogled na ta zadrigla, prazna lica, tako dobro poznata još od detinjstva, pa da osetim mučninu u stomaku. Razredne siledžije iz poslednjih klupa, neotesani, razdudani dečaci, sada odrasli i dospeli do vrha, odakle upravljaju zemljom. Svi oni zajedno, njihovi očevi i majke, njihove tetke i ujaci, njihova braća i sestre: horda skakavaca, pošast crnih skakavaca koji haraju zemljom, mljackaju bez prestanka, gutaju živote. Zašto, u ovom duhu prezira i strave, zašto ih gledam? Zašto ih u kuću primam? Zato što je vladavina porodice skakavaca istina o Južnoj Africi, pa mi je od istine muka? Legitimnost se više i ne trude da traže. Razum su otpisali sleganjem ramenima. Njih zanima moć i tupost moći. Jedu i drže govore, žvaću živote, podriguju. Govore sporo, na pun stomak. Sede u krugu, raspravljaju jednolično, izdaju dekrete kao udarce maljem: smrt, smrt, smrt. Zadah njima ne smeta. Teški kapci, praseće oči, lukave jer iza njih stoje mnogi naraštaji lukavih seljaka. I ne prestaju da pletu zavere jedni protiv drugih: spore seljačke zavere kojima su potrebne generacije da bi sazrele. Novi Afrikanci, trbušasti i snažnih čeljusti, posedali na svoje poglavarske tronošce: Kečvajo, Dingane, u belim kožama. Pritiskaju sve pod sobom: moć im je u težini. Ogromnim bikovskim testisima pritiskaju svoje žene, svoju decu, pritiskaju dok i poslednju iskru iz njih ne izbiju. U njihovim srcima ni iskrica vatre nije preostala. Ulenjena srca, teška kao krvavice.
Pa i poruke su im glupavo nepromenljive, glupavo iste za sva vremena. Njihov podvig: nakon godina i godina etimološkog većanja o jednoj reči, to što su glupost uzdigli na tron vrline. Zaglupeti: lišiti svih osećanja; utuliti, umrtviti; ubiti koga u pojam. Stupor: neosetljivost, apatija, duhovna tromost. Stupidan: otupelih čula, ravnodušan, oskudnih misli i osećanja. Od stupere, zapanjiti, ostaviti koga bez reči. Stepenik po stepenik, od gluposti preko zapanjenosti pa sve do zanemelosti, do pretvaranja u kamen. Poruka: to da se poruka nikad ne menja. Poruka što ljude pretvara u kamen.
_______________________________
P ripovedam ti ovde priču o jutrošnjim događajima svesna da pripovedač, silom svog položaja, uzima sebi pravo da sudi. Jer ti vidiš mojim očima; taj glas što govori u tvojoj glavi, to je moj glas. Samo kroz mene si ovde prisutna, u ovoj zlehudoj ravnici, osećaš miris dima u vazduhu, vidiš tela mrtvih, čuješ vapaje, drhtiš na kiši. Misliš moje misli, moj očaj osećaš, kao i prve znake otvaranja prema nečemu, bilo čemu, što bi moglo da zaustavi misli: san, smrt. Na mene se izliva tvoje saosećanje; srce ti bije naporedo s mojim.
A sada, dete moje, puti moje puti, najbolje što sam u sebi imala, sada te molim da se povučeš. Ne pričam ti ovu priču da bi saosećala sa mnom nego da bi znala kako stvari stoje. Lakše bi ti bilo, znam, da ovo priča neko drugi, da ti u ušima odzvanja glas nekog stranca. Ali tako je kako je, nikog drugog nema. Ja sam jedina. Ja sam ova što piše: Ja, ja. Pa te stoga molim: gledaj šta je napisano, ne osvrći se na mene. Ako se između reči provuku laži i molbe i izgovori, načulji uši da ih bolje čuješ. Nemoj prelaziti preko njih, nemoj lako da opraštaš. Sve redom, pa i ovu bajalicu, čitaj hladnog oka
Dnevnik loše godine
1.
U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?
Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.
Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev sin prvenac biti najsposbniji za vladanje, tako je i u našem dobu naivno misliti da će demokratski izabran vladar ujedno biti i najsposbniji.
2.
Zašto mi, ljudska bića, po pravilu osećamo strahopoštovanje – nekakvo uzmicanje uma, kao nad provalijom – kad pokušamo da pojmimo, dosegnemo, izvesne stvari, stvari kao što su poreklo prostora i vremena, biće i nebiće, priroda razumevanja samog? Ne vidim kakvu nam evolucionu prednost daje ta kombinacija – nedovoljnost intelektualnog dosega naporedo sa svešću da je taj doseg nedovoljan....Intelektualni aparat obeležen svesnim znanjem o svojoj nedovoljnosti predstavlja evolucionu aberaciju.
3.Kad ga pogledam, on, naš intelektualni aparat, i ne izgleda tako komplikovamo.:)Ko bi rekao da u sebi krije čitavu vasionu.Mnogo vasiona.
A sada, dete moje, puti moje puti, najbolje što sam u sebi imala, sada te molim da se povučeš. Ne pričam ti ovu priču da bi saosećala sa mnom nego da bi znala kako stvari stoje. Lakše bi ti bilo, znam, da ovo priča neko drugi, da ti u ušima odzvanja glas nekog stranca. Ali tako je kako je, nikog drugog nema. Ja sam jedina. Ja sam ova što piše: Ja, ja. Pa te stoga molim: gledaj šta je napisano, ne osvrći se na mene. Ako se između reči provuku laži i molbe i izgovori, načulji uši da ih bolje čuješ. Nemoj prelaziti preko njih, nemoj lako da opraštaš. Sve redom, pa i ovu bajalicu, čitaj hladnog oka
____________________________
1.
U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?
Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.
Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev sin prvenac biti najsposbniji za vladanje, tako je i u našem dobu naivno misliti da će demokratski izabran vladar ujedno biti i najsposbniji.
2.
Zašto mi, ljudska bića, po pravilu osećamo strahopoštovanje – nekakvo uzmicanje uma, kao nad provalijom – kad pokušamo da pojmimo, dosegnemo, izvesne stvari, stvari kao što su poreklo prostora i vremena, biće i nebiće, priroda razumevanja samog? Ne vidim kakvu nam evolucionu prednost daje ta kombinacija – nedovoljnost intelektualnog dosega naporedo sa svešću da je taj doseg nedovoljan....Intelektualni aparat obeležen svesnim znanjem o svojoj nedovoljnosti predstavlja evolucionu aberaciju.
3.Kad ga pogledam, on, naš intelektualni aparat, i ne izgleda tako komplikovamo.:)Ko bi rekao da u sebi krije čitavu vasionu.Mnogo vasiona.
Počev od ranih šezdesetih do negde 1980. godine, Južnoafrička Republika održavala je jedan od najsloženijih cenzorskih sistema na svetu. U službenom žargonu nazivan ne cenzurom nego "kontrolom publikacija" (cenzura je bila reč koju je radije cenzurisao iz javnog diskursa o sebi), sistem je imao za cilj da kontroliše diseminaciju znakova u bilo kojoj formi. Ne samo knjige, časopisi, filmovi i dramski tekstovi, nego i majice, privesci za ključeve, lutke, igračke i firme na radnjama - sve, zapravo, što nosi poruku koja bi mogla biti "nepoželjna" - morali su proći ispod lupe cenzorske birokratije pre no što se iznesu pred javnost. U Sovjetskom Savezu postojalo je nekih 70 000 birokrata koji su nadgledali aktivnosti nekih 7 000 pisaca. Srazmera cenzora i pisaca u Južnoj Africi bila je, u najmanju ruku, viša od deset prema jedan.
Paranoici se ponasaju kao da vazduh vrvi od sifrovanih poruka koje im se rugaju ili im rade o glavi. Decenijama je juznoafricka drzava zivela u stanju paranoje. Paranoja je patologija nesigurnih rezima, a posebno diktatura. Jedna od odlika po kojima se moderne diktature razlikuju od ranijih je kako se siroko i brzo paranoja moze rasiriti odozgo da bi zarazila citavo stanovnistvo. Ova difuzija paranoje nije nenamerna: ona se koristi kao jedna od tehnika kontrole.
I dok, u toj knjizi koja ruši sva pravila žanra, čitate eseje o tome «šta je naopako u današnjem svetu» obavezno bacite pogled ispod tanke crte, na marginu. Tamo, umesto tvrdih stavova koji režu do kosti, teče nežna i setna ljubavna priča:
Prvi put su je moje oči ugledale u perionici. Ima crnu, crnu kosu, kosti lica kao izvajane. Neki zlatast odsjaj na koži, plamsav, to bi mogla biti umesna reč. Crveni haljetak i tange. Dok sam je posmatrao, polako me je obuzimao sve jači bol, metafizički bol, kojem nisam ni pokušaavao da se oduprem.
Dz. M. Kuci: Izranjanje iz cenzure
SRAMOTA
Za čovjeka njegovih godina, pedesetdvogodišnjaka, razvedenog, po vlastitom je mišljenju prilično uspješno riješio problem seksa. Svakog četvrtka popodne odlazi u Green Point. Točno u dva pritišce zvonce na ulazu u Windsor Man-sions, izgovara svoje ime i ulazi. Na vratima broja 113 stoji Sorava. Ulazi, ide ravno u spavacu sobu koja miriše ugodno i blago je osvijetljena, te se svlači. Sorava izlazi iz kupaonice, svlači ogrtač i klizne u postelju pokraj njega. »Jesam ti nedostajala?« pita ga. »Uvijek mi nedostaješ«, odgovara on. Miluje njezino tijelo smeđe poput meda, tijelo koje sunce ne dotiče; rasteže je, ljubi njezine dojke; vode ljubav. Sorava je visoka i vitka, duge crne kose, i tamnih, vlažnih očiju. Ustvari, dovoljno je star da bi joj mogao biti otac; unatoč tome, ocem se može postati i s dvadeset godina. U njezinom je kalendaru vec više od godinu dana; savršeno je zadovoljan njenim uslugama. U pustinji tjedna, četvrtak je postao oaza luxe et volupte.Sorava u postelji nije napasna. Ustvari, temperament joj je smiren; smirenost znalca. Po vlastitom je mišljenju upravo iznenađujude moralna. Vrijeđaju je turisti koji na javnim plažama ogoljuju grudi (ona ih naziva »vimenima«); smatra da bi sve lutalice trebalo uhititi, te ih natjerati da metu ulice. On ne pita kako joj uspijeva pomiriti stavove s poslom kojim se bavi. Buduci da u njoj uživa, buduci da njegovo uživanje ni malo ne slabi, u sebi prema njoj osjeca sve vecu privrženost. Vjeruje da je ona, do određene mjere, obostrana. Gledajudi prilično loš početak, imali su srecu njih dvoje; on što je pronašao nju, a ona što je pronašla njega.Ona osjeca, a toga je potpuno svjestan, samozadovoljstvo i njegovu podložnost. Znajuci to, on ih neprestano podržava.Za devedeset minuta placa joj 400 randa, od kojih polovica ide tvrtki Discreet Escorts. Ponekad zažali što discreet Es-corts dobiva toliko. Ipak, oni posjeduju broj 113, kao i druge stanove u Windsor Mansionsu; na neki način oni posjeduju i Soravu, ovaj njezin dio, ovu njezinu funkciju.Poigravao se idejom da zatraži da se vide u njezino slobodno vrijeme. Želio bi s njom provesti večer, možda čak i čitavu nod. Ali ne i jutro poslije. Sebe poznaje previše dobro da bi je izložio jutru poslije, kad je hladan, otresit, nestrpljiv da se što prije dočepa samoce.Takva mu je narav. I njegova se narav nece promijeniti; previše je star za promjenu. Narav mu je određena, nepomična. Njegova lubanja i njegova narav: dva najtvrđa dijela njegova tijela. Slijedi vlastitu narav. Nije to nikakva filozofija - tu izreku nije želio častiti tim imenom. Više pravilo, poput pravila svetog Benedikta.Dobrog je zdravlja, um mu je bistar. Po profesiji je, ustvari, bio znanstvenik, a znanost još, kao nešto duboko urođeno, potresa njegovu srž. Živi ne trošeci više nego što zaradi, u granicama vlastite naravi,u granicama vlastitih emocionalnih prihoda. Je li sretan? Po gotovo svim mjerilima jest, vjeruje da je. Ipak, nikad ne zaboravlja posljednji zbor iz Edipa: »Nikog ne zovi sretnim dok ne umre«.Na području seksa, njegov temperament iako snažan, nikad nije bio strastven. Da je mogao odabrati .Totem odabrao bi zmiju. Spolni čin Soraye i njega mora nalikovati, zamišlja on, opcenju dviju zmija: dug, dubok, ali na neki način apstraktan, nekako suh čak i u najzrelijim trenucima. Je li zmija jednako i Soravin totem? Nesumnjivo, pred drugim se muškarcima ona pretvara u drugu ženu: la donna e mobile. Iako, na razini temperamenta njezina povezanost s njim nikako ne može biti patvorena. Unatoč tome što je po pozivu raspuštena žena, on joj vjeruje do nekih granica. Za njihovih susreta obrada joj se s određenom slobodom, ponekad si čak i skida teret s leda. Ona zna pojedinosti njegovaživota. Čula je priče o njegova dva braka, zna sve o njegovoj kderi, i o svim njezinim usponima i padovima. Ona zna mnoge njegove stavove
Нема коментара:
Постави коментар