Dok je svet još bio HILJADAMA GODINA mlađi, bili su obrisi vanjskih oblika svih zbivanja oštriji nego danas. Tada je razlika između bola i radosti, izmedu nesreće i sreće bila naizgled veća nego za nas; sve što se doživljavalo, imalo je još onaj stupanj neposrednosti i apsolutnosti što ga i danas bol i radost imaju u detinjoj duši.
Svaki je događaj, svako je delo bilo okruženo oblicima pregnantnim i punim izražaja, uskladeno s uzvišenošću strogog i ustaljenog životnog stila. Velikim događajima: rađanju, sklapanju braka, umiranju, davao je sakrament sjaj božanskog misterija. Ali su i manje važna zbivanja, kao što su neko putovanje, neki rad, neka poseta, pratile hiljade oblika ophođenja, blagoslova, ceremonija i uzrečica. Siromaštvo i telesne mane podnosili su se u to doba teže nego danas; pojavljivali su se silovitije i bolnije. Bolest se isticala oštrije nego zdravlje; žestoka hladnoća i teskobni mrak zime bejahu zamašnije nevolje. U časti i bogatstvu uživalo se strasnije i pohlepnije; razlikovali su se od siromaštva i izopačenosti jače nego danas. Krznom opšiveno svečano ruho, vesela vatra na ognjištu, napitak, šala i meka postelja bejahu još puni snažnog uživanja; na njima se engleski roman u opisivanju radosti života zadržao možda najduže. Sve su okolnosti života bile vašarski bučne i okrutno javne. Gubavci su čegrtali svojim čegrtaljkama i održavali povorke, prosjaci bogodarili u crkvama i pokazivali svoju nakaznost.
Svaki stalež, svaki red, svaki se zanat prepoznavao po svojoj odeći. Velika se gospoda nikad nisu pokazivala bez raskošna oružja i livreja, izazivajući strahopoštovanje i zavist. Krojenje pravde, izvikivanje robe, svadba i pogreb sve se to bučno najavljivalo povorkama, vikom, kuknjavom i muzikom. Zaljubljenik je nosio znak svoje dame, kalfa oznaku svoje bratovštine, klijent boje i grb svoga gospodara.
Isti kontrast i šarolikost vladali su i vanjštinom grada i sela. Grad se nije poput naših gradova gubio u nemarno izgrađenim četvrtima predgrađa s pustim tvornicama i jednoličnim ladanjskim kućicama, nego je ležao, opasan svojim bedemima i bezbrojnim pretećim kulama, kao neka lepa zaobljena slika. Koliko god su kamene kuće plemića i trgovaca bile visoke i teške, ipak su u slici grada dominirale crkve svojim visoko nagomilanim kamenim masama.
Kao što je tada kontrast između leta i zime bio veći nego u našem današnjem životu, tako je u ono doba bila jača i razlika između svetlosti i mraka, tišine i buke. Moderni grad jedva i poznaje mrkli mrak i pravu tišinu, delovanje pojedinog svetalca ili osamljenog dalekog zova.
Iz svakodnevna je života, zbog večnih kontrasta i raznolikosti oblika koji su se u svemu nametali duhu, proizlazila draž, strasna sugestija izražena u ćudima grube raspuštenosti, žestoke okrutnosti i duboka ganuća među kojima se odvijao srednjovekovni gradski život.
Jedan je zvuk neprestano nadglašavao buku poslena života, ali – ma koliko bio raznolik – nikad nije zbunjivao nego je, naprotiv, u izvesnim trenucima sve izdizao u sferu sređenosti. Bio je to zvuk zvona.
U svakidašnjem životu nalikovala su zvona na dobre duhove koji opominju, koji dobro poznatim glasom najavljuju čas žalost, čas radost, čas mir, čas nemir, koji sad zovu na okup, sad opet na nešto podsećaju. Ljudi su zvona nazivali poznatim narodnim imenima: debela Jacqueline, Roelant itd. Znali su šta znači udaranje u stranu, a šta zvonjava i nisu bili gluvi prema zvucima zvona, uprkos preobilnoj zvonjavi. U času po zlu čuvena dvoboja između dvojice građana Valenciennesa, koji je 1455. izazvao napetost u gradu i na čitavom burgundskom dvoru, zvonilo je veliko zvono dok je god trajala borba, »laquelle fait hideux à oyr«, kaže Chastellain.U zvoniku Naše Gospe u Antwerpenu visi još staro zvono za uzbunu iz godine 1316, prema natpisu nazvano Orida, što dolazi od horrida, strašno. Zvonjava na uzbunu nazivala se »sonner l'effroy«, »faire l'effroy«; ove su reči isprva značile nemir (exfredus), zatim objavljivanje nemira zvonjavom, dakle signal za uzbunu, i na kraju paniku 4. Kako je silna i zanosna morala biti zvonjava kad su od jutra do mraka, pa čak i svu noć, zvonila zvona sviju pariških crkava i samostana zbog izbora pape koji će dokrajčiti raskol ili zbog sklopljena mira između Burgundâ i Armagnakâ.5
Duboko potresne morale su bili i procesije. Za teskobnih vremena– a ta su bila česta – trajale su pokatkad iz dana u dan, pa čak i iz nedelje u nedelju. Kad su sudbonosne razmirice između orleanske i burgundske kuće na kraju izazvale otvoreni građanski rat i kad je 1412. kralj Karlo VI posegnuo za oriflamom da zajedno s Ivanom neustrašivim udari na Armagnake koji su, sklopivši savez s Engleskom, izdali domovinu, bilo je određeno da se u Parizu, od dana kad kralj zađe u neprijateljsko područje, svakodnevno održavaju procesije. One su trajale od kraja maja pa sve do jula, sastavljene svaki put od drugih skupina, redova i cehova, prolazeći uvek drugim putevima i s drugim relikvijama: »les plus piteuses procesions qui oncqueseussent été veues de aage de homme« (»najdirljivije procesije koje su ikad bile vižene«). Svi su trčali bosonogi i natašte, kako gospoda, članovi parlamenta, tako i siromašni gražani; ko je god mogao, nosio je svijeću ili zublju, a među njima je uvek bilo mnoštvo male dece. Dotrčali su bosonogi i siromašni seljaci iz sela oko Pariza. Neki su učestvovali u procesiji, a neki su je promatrali: »en grant pleur, en grans larmes,en grant devocion«, (»u velikom plaču, roneći suze, u velikoj pobožnosti«). A gotovo neprestano padala je jaka kiša. 6
Bilo je i kraljevskih dočeka, pripremljenih svom domišljatošću i spretnošću kojima su ljudi raspolagali. I smaknuća u neprekidnom nizu. Jezovite draži i velika ganuća koja su se širila sa stratišta bijahu važni sastojci duhovne hrane naroda. Bili su to prizori s moralnom poukom. Za jezovita razbojstva izmislila je pravda strašne kazne. Neki je palikuća i ubojica u Bruxellesu bio vezan lancem koji se na alki mogao vrtetio ko stupa, opasanog zapaljenim snopovima suvaraka. On se sam narodu predstavio kao zastrašujući primer ganutljivim rečima »ettellement fit attendrir les coeurs que toutle monde fondoit en larmes de compassion.« »Et fut sa fin recommandée la plus belleque l'on avoit oncques vue«7(»i tako je silno ganuo njihova srca da su se svi topili u suzama«. »A o njegovu se svršetku pričalo kao o nečem najlepšem što se ikad videlo.«). Messire Mansart du Bois, armanjakovac, kome je 1411. u Parizu za burgundske strahovlade odrubljena glava, ne samo da krvniku rado oprašta, za što ga je ovaj prema običaju molio, nego ga pače moli da ga može i poljubiti. »Foison de peuple y avoit, qui quasi tous ploroient à chaudes larmes« 8 . (»Bilo je tu mnoštvo naroda i gotovo svi su prolevali gorke suze«). Često bijahu žrtve smaknuća velika gospoda; tada bi narod uživao u zadovoljstvu zbog stroge pravednosti i ozbiljne opomene o nepostojanosti zemaljske veličine mnogo više nego u nekom naslikanom zastrašujućem prizoru ili mrtvaĉkom plesu. Vlast se pobrinula da željeni dojam prizora bude potpun. Gospoda su polazi la na svoj žalosni put sa znamenjima svoga visokog položaja. Jean de Montaigu, kraljev grand maître d'hôtel, pao je žrtvom mržnje Ivana Neustrašivog. Vozio se na stratište sedeći visoko na kolima, a pred njim su koračala dva trubača; nosio je svoju svečanu odoru, kapu, haljetak i hlače, napola bele, napola crvene, i zlatne ostruge na nogama; sa zlatnim je ostrugama leš bez glave visio na vešalima. Bogatog kanonika Nicolasa d'Orgemonta, žrtvu osvete Armagnakâ god. 1416, provezoše Parizom u kolima za smeće, zaogrnuta ljubičastim plaštem i s ljubičastom kapom na glavi, da bi tako prisustvovao odsecanju glava dvojice svojih drugova, pre nego što ga odvedu u tamnicu na doživotnu robiju: »au pain de doleur età eaue d'angoisse« (»na kruh bola i na vodu teskobe«)8a
Svako doba čezne za lepšim svetom. Što su očajanje i bol zbog zamršene današnjice dublji, to je ta čežnja usrdnija. Gorka je seta osnovni ton života potkraj srednjega veka. U francusko burgundskoj sferi petnaestog veka jedva se čuje glas životne radosti i pouzdanja u snagu za velika dela koji prati istoriju renesanse i prosvetiteljstva.
Je li život tada zaista bio nesretniji nego inaĉe? U to bismo pokatkad mogli poverovati. Istražujemo li ma koje područje predaje iz onoga doba, bilo to u istoriografa i pesnika, u propovedima i verskim traktatima, pa čak i u ispravama, učiniće nam se da u njima nije ostalo živo ništa do sećanja na kavgu, mržnju i pakost, na gramzljivost, surovost i edu. Pitamo se: Zar ono doba nije moglo uživati ni u čemu drugome nego u okrutnosti, oholosti i neumerenosti, zar u njemu nema nigde tihe radost i mirne životne sreće? Zaista, svako doba ostavlja u predaji više tragova svoje patnje nego svoje sreće. Ono što postaje istorijom , to su sudbine pune patnje. Instinktivno nam osvedočenje kaže da se s uma svekolike životne sreće, svekolike radosti i vedrog mira koja je ljudima ikad bila suđena, u različitim epohama ne mogu naročito razlikovati jedni od drugih. A ni sjaj sreće kasnog srednjeg veka nije posve iščezao; on još živi u narodnoj pesmi, u muzici, u tihim prostranstvima pejzaža i u ozbiljnim licima portreta.
Pa ipak u petnaestom veku nije još vladao običaj, nije još prevladavao dobar ton glasna veličanja života i sveta. Ko je ozbiljno promatrao dnevni tok zbivanja i na temelju toga promatranja izrekao svoj sud o životu, taj je obično spominjao samo patnju i očajanje. Taj je video kako se jedno doba približava svojem svršetku, a sve zemaljsko svojoj propasti. Francuskom je duhu petnaestog veka bio još tuđ optimizam koji će od vremena renesanse rasti, a u osamnaestom veku doživeti svoj puni procvat. Koji su to duhovi što su o svome vlastitom razvoju prvi progovorili s mnogo nade i zadovoljstva? To nisu bili ni pesnici ni verski mislioci, a još manje državnici, nego, uĉenjaci, humanisti. Radost zbog ponovo otkrivene antičke mudrosti bilo je ono što je iz njih prvi put izmamilo radosne glasove o sadašnjici. Taj je trijumf bio intelektualni trijumf. Poznati pobedonosni poklik Ulricha von Huttena: »O saeculum,o literae! juvat vivere!
–
O veku, o nauko, živeti prava je radost!« shvata se ponajčešće u odviše širokom smislu. Taj koji ovde kliče, više je ushićeni literat nego čitav čovek. Iz početka šesnaestog veka moglo bi se navesti mnogo sličnih radosnih, poklika o divoti doba, ali bi uvek valjalo spomenuti da se oni gotovo u svim slučajevima tiču samo ponovo stečene duhovne kulture i da nipošto nisu ditirambična očitovanja životne radosti u svoj njenoj punoći. I životno je raspoloženje humanista još temperirano starim smernim odricanjem od sveta. To životno raspoloženje upoznaćemo, bolje nego iz Huttenovih odviše često citiranih reči, iz Erazmovih pisama oko godine 1517. Ne kasnije jer uskoro u njemu malaksava optimizam koji je iz njega izmamio one radosne glasove.»Ja zaista nisam«, piše Erazmo poĉetkom 1517. Wolfgangu Fabriciusu Capitu1 ,»tako lakom na život stoga što sam po svom mišljenju već dosta dugo živeo – ta već sam načeo svoju pedeset i prvu godinu –ili stoga što u ovome životu ne vidim ništa tako divno i ugodno da bi se za tim isplatilo žudeti i kome koga je hrišćanska vera doista naučila verovati da mnogo sretniji život čeka one koji su se ovde svim svojim silama posvetili pobožnosti. Pa ipak bih sad još mogao poželeti da bar još malko budem opet mlad samo stoga što vidim da će se u bliskoj budućnosti pojaviti zlatno doba«. Zatim opisuje kako su svi vladari Evrope složni i skloni miru (koji je njemu tako dragocen), pa nastavlja: »To u meni budi čvrstu nadu da će delom ponovo oživeti, a delom se iznova razviti ne samo čestiti običaji i hrišćanska bogobojaznost, nego i pročišćena ....
---------
Od procesija i smaknuća bijahu reže propovedi putujućih propovednika koji su pokatkad dolazili da svojim reĉima podjare narod. Mi koji ĉitamo novine, možemo jedva i zamisliti silno delovanje govorne reĉi na bezazleni i neuki duh. Narodni propovednik brat Richard, koji je kasnije bio ispovednik Jeanne d'Arc, propovedao je 1429. u Parizu deset dana uzastopce. Govorio je od pet sati ujutro do deset ili jedanaest sati pre podne, ponajĉešće na groblju des Innocents, pod ĉijim je arkadama uokolo bio naslikan ĉuveni mrtvaĉki ples; stajao je okra prema otvorenim kosturnicama, u kojima su naokolo iznad arkada bile pogledima izložene nagomilane lubanje. Kad je posle svoje desete propovedi saopštio da je to bila poslednja, jer mu daljnje propovedi nisu odobrene, »les gens grans et petiz pleuroient si piteusement et si fondement, comme s'ilz veissent porter en terre leurs meilleurs amis, et lui aussi« (»plakali su veliki i mali ljudi tako žalosno i gorko kao da gledaju kako nose na pokapanje njihove najbolje prijatelje i njega samog«). Kad je na kraju napustio Pariz, narod je verovao da će u nedelju još jednom propovedati u St. Denisu; u velikim su gomilama, otprilike šest hiljadu ljudi, kaže Bourgeois de Paris, pošli iz grada u subotu uveĉer da osiguraju dobra mesta, i prenoćište na polju10.
Propovedanje je u Parizu bilo zabranjeno i franjevcu Antoineu Fradinu jer je žestoko rogoborio protiv loše vladavine. Ali ga je narod baš zato voleo. Dan i noć ĉuvali su ga u franjevaĉkom samostanu; tu su držale stražu žene sa svojom pripremljenom municijom od pepela i kamenja. Proglas kojim je ta straža bila zabranjena izazivao je smeh: kralj o tome ne zna ništa! Kad je Fradin na kraju bio prognan i kad je morao napustiti grad, narod ga je ispratio »crians et soupirans moult fort son departement« 11(»plaĉući i uzdišući zbog njegova odlaska«).
Kad bi dolazio dominikanac Vincencije Ferrer da održi propoved, pošli bi mu, pevajući hvalospeve, iz svih gradova u susret narod, magistrat i sveštenstvo sve do biskupa i prelata. Putovao je s brojnom pratnjom sledbenika koji su svake veĉeri po zalasku sunca obilazili gradom u procesijama, trapeći se i pevajući. U svakom gradu pridruživahu mu se nove skupine. Za sve je svoje pratioce brižljivo pripremao hranu i konak, a za konaĉare je unajmio besprekorne ljude. S njim je putovalo mnogo sveštenika iz raznih redova da mu neprestano asistiraju pri ispovedanju i pri služenju mise. Pratilo ga je i nekoliko notara da vode zapisnik na mirovnim sudovima što ih je sveti propovednik posvuda održavao. Magistrat španskog grada Orihuele izjavljuje u svom pismu biskupu u Murciji da je u njegovu gradu proveo 123 pomirenja, a od toga 67 u sluĉajevima umorstva 13.
Kad je ĉuveni Olivier Maillard 1485. u Orléansu držao korizmene propovedi, popelo se na krovove kuća tako mnogo ljudi da je pokrivaĉ krovova naknadno za popravke zaraĉunao 64 radna dana.To je raspoloženje englesko-ameriĉkih revivala i Armije spasa, ali neizmerno pojaĉano i s mnogo većim publicitetom. U opisivanju Ferrerova delovanja ne treba tražiti smerno preuveliĉavanje njegovih biografa; trezni, suvoparni Monstrelet opisuje gotovo istom emfazom delovanje što ga je 1428. svojim propovedima u severnoj Francuskoj i Flandriji izazivao neki brat Thomas koji se predstavljao kao karmelićanin, ali je kasnije raskrinkan kao varalica. I njega je doĉekivao magistrat, a njegovu su mazgu vodili za ular plemići i zbog njega su mnogi ljudi, među njima i otmena gospoda koju Monstrelet poimence nabraja, napuštali dom i porodicu da ga slede kud bi god pošao. Ugledni bi građani najskupocenijim sagovima ukrašavali visoku propovedaonicu što bi je za nj podizali.
Suzbijanje luksuza i taštine bilo je, pokraj muke Isusove i poslednjih stvari, ono ĉime su propovednici tako duboko potresali svoje slušaoce. Narod je, kaže Monstrelet, bio zahvalan i odan bratu Thomasu pre svega stoga što je žigosao raskoš i težnju za kićenjem, a naroĉito stoga što je plemstvo i sveštenstvo obasipao prekorom.
Kad bi se među njegove slušaoce umešale ugledne dame s visokim ukrasom na glavi nahuškao bi na njih deĉake (s obećanjem oproštenja greha, kako kaže Monstrelet) povicima »au hennin! au hennin!« tako da se žene više nisu usuđivale nositi hennin nego su, poput koludrica, na glavu stavljale kape. »Mais à l'exemple du lymeçon«, kaže verni hroniĉar, »1equel quand on passe près de luy retrait ses cornes par dedens et quand il ne ot plus riens les reboute dehors, ainsy firent ycelles. Car en assez brief terme après que ledit prescheur se fust départy du pays, elles mesmes recommencèrent comme devant et oublièrent sa doctrine, et reprinrent petit à petit leur viel estat, tel ou plus grant qu'elles avoient accoustumé de porter«15. A vladale su se kao mudri puž koji uvuĉe svoje rogove kad mu se neko približi i opet ih ispruži ĉim više ništa ne ĉuje. Kad bi, naime spomenuti sveštenik napustio zemlju, zaboravile bi njegovo uĉenje i opet bi se malo-pomalo vraćale svom starom raskošu, isto onakvom ili još većem od onoga na koji su bile navikle.«)
I brat Richard i brat Thomas zapališe lomaĉe taština, kao što ih je šezdeset godina kasnije u golemim razmerama i uz nepopravljivu štetu za umetnost Firenca zapalila pred Savonarolom. Pariz i Artois zadovoljiše se 1428. i 1429. time što su spaljivali karte i ploĉe za igru, kocke, ukrase za kosu i svakojake ukrasne triĉarije što su ih na spaljivanje dragovoljno donosili muškarci i žene. Te su lomaĉe u petnaestom veku, kako u Francuskoj tako i u Italiji, bile vrlo ĉest izraz velikoga zanosa što su ga izazvali propovednici16. Bio je to ceremonijalni oblik u kome se utelovljivalo pokajniĉko odricanje od taštine i svetovnih radosti, stilizacija strasna zanosa u zajedniĉki sveĉani ĉin, kao što je ono doba u svemu naginjalo stvaranju oblika punih stila.
Da bismo mogli sagledati kako je šarolik i žestok bio tadašnji život, moramo se uživeti u tu mekoću srca, u tu spremnost na prolevanje suza i duhovno obraćanje, u tu senzibilnost.
U to je vreme još javna žalost uistinu bila prizor opšte nesreće. Na pogrebu Karla VII zapao je narod u velik zanos ganuća, kad je video žalobnu povorku: svi su dvorski službenici bili »vestus de dueil angoisseux, lesquelz il faisoit moult piteux veoir; et de la grant tristesse et courroux qu'on leur veoit porter pour la mort de leur dit maistre, furent grant pleurs et lamentacions faictes parmy tout ladicte ville« (»odeveni u žalobnu odeću koja je pobuđivala strah tako da je to bio ganutljiv prizor; a od velike žalosti i bola srca što su se na njima razabirali zbog smrti njegova gospodara nastade u svemu tome gradu velik plaĉ i naricanje«). Šest kraljevih paževa jahalo je na konjima posve prekrivenim crnim baršunom: »Et Dieu scet le dolereux et piteux dueil qu'ilz faisoient pour leur dit maistre.« (»I sam bog vidi kakvu su bolnu i ganutljivu žalost pokazivali zbog svoga gospodara«). Jedan od tih momaka nije ĉetiri dana ni jeo ni pio, priĉalo se u narodu s dubokim ganućem17
Preobilje suza nije, međutim, bilo samo posledica potresenosti, izazvane velikom žalošću, žestokim propovedima ili verskim misterijima. More suza prolevalo se i pri svakoj svetovnoj sveĉanosti. Kurtoazni poslanik francuskog kralja Filipu Dobrom nekoliko se puta rasplakao usred svoga pozdravnog govora. Pri rastanku mladog Juana de Coimbra od burgundskog dvora svi su glasno plakali, a tako i pri pozdravu dofena i prilikom susreta engleskog i francuskog kralja u Ardre su. Za ulaska Luja XI u Arras videlo se kako kralj lije suze; Chastellain ga kao priestolonaslednika za boravka na burgundskom dvoru nekoliko puta opisuje kako jeca i plaĉe18. Ti opisi oĉigledno preuveliĉavaju; mogli bismo ih usporediti s reĉima »nijedno oko nije ostalo suho« nekog novinskog dopisnika. Opisujući mirovni kongres u Arrasu godine 1435, Jean Germain kaže da su slušaoci za uzbudljivih govora poslanika od ganuća bez reĉi padali na zemlju, uzdisali, jecali i prolivali suze 19. To se nije dogodilo baš tako, ali šalonski biskup misli da je tako zapravo moralo biti; u preuveliĉavanju se nazire pozadina istine. To je kao ono s potocima suza sentimentalista u osamnaestom veku. Plakanje je bilo zanosno i lepo. A osim toga: ko i danas ne poznaje snažno ganuće do jeze i suza što ga može izazvati sveĉani ulazak ĉak i onda ako je ljudima i posve ravnodušan vladar kojemu je to slavlje namenjeno. U ono je doba takvo spontano ganuće bilo ispunjeno polureligioznim obožavanjem sjaja i veliĉine s oduškom u iskrenim suzama.
Ko ne vidi razliku između petnaestog veka i našega doba u sentimentalnosti, taj bi je mogao upoznati na jednom sitnom primeru s podruĉja bez suza, to jest s podruĉja gneva. Gotovo je nemoguće zamisliti pitomije i mirnije igre nego što je šah. La Marche kaže da za šahovske igre izbijaju svađe »et que le plus saige y pert patience« 20 ( »i da u njoj i najpametniji gubi strpljenje«). Kavga kraljevskih sinova nad šahovskom ploĉom bila je još u petnaestom veku isto tako uobiĉajen motiv kao i u spevovima o Karlu Velikom.
Dnevni je život neprestano pružao neograniĉene prilike za žestoke izlive strasti i detinju fantaziju. Novije istorijsko istraživanje, koje zbog nepouzdanosti hronika najradije crpe podatke iz javnih isprava, zapada pokatkad u opasnu pogrešku. Isprave nam pokazuju malo od one razlike u tonu života koja nas deli od onih vremena; oslanjajući se na njih, zaboravljamo snažni patos srednjovekovnog života. Od svih strasti koje mu daju kolorit, spominju isprave u pravilu samo dve: gramzivost i ratobornost. Ko se nije već ĉesto ĉudio gotovo neshvatljivoj žestini i upornosti kojom se gramzivost, želja za kavgom i osvetoljubivost oĉituje u sudskim ispravama onoga doba! Te nam crte postaju shvatljive i objašnjive tek u vezi s opštom strastvenošću koja je svojim žarom prožimala život na svakom podruĉju. Stoga su nam hronike za ispravno shvatanje onoga doba neophodne, ma koliko bile površne u pogledu ĉinjenica i ma koliko se ĉesto varale.
Život je umnogome bio još obojen bojom bajke. Ako dvorski hroniĉari, uĉeni i ugledni ljudi koji su izbliza poznavali svoje vladare, nisu mogli videti i opisati uzvišene osobe drukĉije nego u arhaiĉnom, hijeratiĉkom liku, kako je tek velik morao biti ĉarobni sjaj kraljevstva za naivnu narodnu maštu. Evo jednog primera o prizvuku bajke u Chastellainovu istorijskom delu: mladi Karlo Smeli, još kao grof od Charolaisa, stiže iz Sluisa u Gorkum, gde saznade da mu je otac, vojvoda, oduzeo apanažu i sve povlastice. Chastellain opisuje kako je tada grof preda se pozvao svu svoju dvorsku družinu, sve do sudopera, i svima saopštio svoju zlu kob dirljivim govorom u kojemu ih uverava u svoje poštovanje prema ocu, u svoju brigu za n j i h i u svoju ljubav prema svima njima. Imućne je pozvao da s njim podele njegovu sudbinu, a onima koji su siromašni pušta na volju da ga napuste; za sluĉaj da se njegova sudbina okrene nabolje, reĉe im: »Vratite se tada i svi ćete zateći svoja mesta slobodna i bićete mi dobrodošli, a ja ću vas nagraditi za strpljivost koju ste pokazali meni za ljubav.« – » Lors oyt-l' on voix lever et larmes espandre et clameur reur par commun accord: 'Nous touts, nous touts, monseigneur, vivrons avecques vous et mourrons.'«
Duboko ganut prihvata Karlo njihovu vernost:
»Or vivez doncques et souffrez; et moy je souffreray pour vous, premier que vous avez faute.«
Zatim priđoše plemići i ponudiše mu sve što su imali, »disant l'un: j'ay mille,l'autre: dix mille, l'autre: j'ay cecy, j'ay cela pour mettre pour vous et pour attendre tout vostre advenir.« (»Tada se zaĉuše glasovi, potekoše suze i odjeknuše složni povici: 'Svi mi, svi mi, uzvišeni gospodaru, hoćemo da s tobom živimo i umremo!'«
– »Živite, dakle, i patite; i ja ću patiti za vas, radije nego da vi trpite oskudicu.«
– »A jedan od njih reĉe: 'Ja imam hiljadu, drugi: 'Deset hiljada', treći: 'Ja imam ovo ili ono da dam za vas i da priĉekam kakva će biti vaša sudbina'«.
I sve pođe uobiĉajenim tokom, pa zbog toga ne uzmanjka ni jedna kokoš u kuhinji 21
Dabome, tu je sliku obojio Chastellain. Ne znamo koliko je ovde njegovo saopštenje stilizovalo ono što se zaista dogodilo. Važno je, međutim, što on vidi vladara u jednostavnim oblicima narodne balade; za njega su u tom sluĉaju dominirale najprimitivnije pobude uzajamne vernosti koja se oĉituje u epskoj jednostavnosti.
Dok je mehanizam državne uprave i državnog gospodarstva u zbilji već poprimio zamršene oblike, dotle se još u duhu naroda odrazuje politika u pojedinim ustaljenim, jednostavnim likovima. Politiĉke su predodžbe u kojima živi narod ujedno i predodžbe narodne pesme i viteškog romana. Kao da su kraljevi toga doba svedeni na ograniĉeni broj tipova, svaki odgovara manje ili više nekom motivu iz pesme ili junaĉke zgode: plemenitu i pravednu vladaru, vladaru kojega varaju zli savetnici, vladaru kao osvetniku ĉasti svoga roda, vladaru kojega u nesreći podržava vernost svojte. Građani države kasnog srednjeg veka, teško opterećeni porezima i lišeni prava da suodluĉuju u upravljanju financijama, žive u neprestanoj sumnji ne razbacuje li se njihov novac i upotrebljava li se na korist i dobrobit zemlje. Ta sumnja u državnu upravu pretvara se u pojednostavljenu predodžbu: kralj je okružen pohlepnim, lukavim savetnicima, ili su veliki troškovi i raskoš krivi što u zemlji vlada teško stanje. Tako se politiĉka pitanja u shvatanju naroda mogu pretvoriti u tipiĉne zgode iz bajke. Filip Dobri je shvatio koji je jezik narodu razumljiv. Za svojih sveĉanosti u Haagu 1456. godine zapovedio je da se u sobi pokraj viteške dvorane izloži skupoceno posuđe u vrednosti od trideset hiljada maraka da njime zablesne Holanđane i Frize, koji bi mogli pomisliti kako on ne poseduje dovoljno novca da bi se domogao utrehtske biskupije. Svako je mogao ući i razgledati to posuđe. Iz Lillea su dopremljene i dve škrinje za novac s dve stotine hiljada zlatnih liona. Svako je smio pokušati da ih digne, ali je svaki takav trud bio uzaludan 22. Može li se zamisliti pedagoškije mešanje državnog kredita i vašarske zabave
U životu i vladanju kraljeva ima još katkad po koji fantastiĉni element koji nas podseća na halife iz Hiljadu i jedne noći. Delovali su gdekad usred hladno proraĉunatih politiĉkih pothvata plahom silovitošću koja njihov život i delo izvrgava opasnosti zbog neke liĉne ćudi. Eduard III stavlja na kocku sebe, princa od Walesa i sudbinu svoje zemlje da bi radi odmazde zbog nekoliko gusarskih prepada napao flotu španskih trgovaĉkih lađa. 23.Filip Dobri uvrteo je sebi u glavu da nekog svog strelca oženi kćerkom bogata pivara iz Lillea. Kad se njezin otac tome usprotivio i kad je u spor uvukao pariški parlament, vojvoda je, raspaljen gnevom, prekinuo važne državne poslove koji su ga zadržavali u Holandiji, i pošao, mada su baš bili preduskrsni prazniĉki dani, na opasan put morem iz Rotterdama u Sluis samo da provede svoju volju 24.Drugom je prilikom u bezumnoj srdžbi, posle svađe sa sinom, poput pobegla đaĉića krišom odjahao iz Bruxellesa i noću zalutao u šumi. Kad se ponovo pojavio, zapao je viteza Philippea Pota škakljiv zadatak da ga opet skrene u uobiĉajenu koloteĉinu. Spretni je dvorjanin za to pronašao prikladnu reĉ: »Bonjour, monseigneur, bonjour, qu'est cecy? Faites-vous du roy Artus maintenant ou de messire Lancelot?« 25
(»Dobar dan, uzvišeni gospodaru, dobar dan; šta to znaĉi? Hoćete li možda da budete sliĉni kralju Arturu ili gospodinu Lancelotu?«).
Ne liči li to na istu takvu halifsku zgodu kad su lekari istome tome vojvodi propisali da se do kože ošiša, i kad je na to vojvoda zapovedio da se za njim povedu i svi plemići, a Peteru von Hagenbachu poverio dužnost da liši ukrasa kose na glavi svakog plemića kojega zatekne neošišana?26 Ili kad je mladi francuski kralj Karlo VI, jašući s nekim prijateljem na istome konju, zakrabuljen promatrao sveĉani ulazak svoje zaruĉnice Izabele Bavarske i kad su ga u gužvi premlatili stražari27. Neki pesnik kudi obiĉaj da vladari imenuju dvorskim savetnikom ili ministrom svoga dvorskog ludu ili sviraĉa, što se dogodilo Coquinetu, ludi s burgundskog dvorastyle28
Politika još nije posve stegnuta u granice birokracije i protokola: vladar ih svakog trenutka može zanemariti i bilo gde drugde potražiti smernice svoje vladavine. Tako vladari XV. veka ĉesto traže savet o državnim pitanjima od vidovitih asketa i strasno egzaltiranih narodnih propovednika. Kao politiĉki savetnici pojavljuju se Dionizije Kartuzijanac i Vincencije Ferrer; buĉni propovednik Olivier Maillard, francuski Brugman, bio je upućen u najtajnije pregovore među vladarskim dvorovima 29. Tako je u višoj politici bio živ element verskog zanosa. Krajem ĉetrnaestog i poĉetko petnaestog veka bili su duhovi, gledajući odozdo velebni prizor kraljevske poslenosti i sudbine, više nego ikad zaokupljeni mišlju da se tamo gore u krvavo romantiĉkoj sferi odigravaju same puste tragedije, pune potresnih padova iz veliĉajnosti i sjaja. Istoga onoga meseca rujna 1399, kad se u Westminsteru sastao parlament da ĉuje kako se kralj Richard II, pobeđen i zarobljen od svog nećaka Lancastera, morao odreći krune, bijahu već u Mainzu na okupu nemaĉki knezovi izbornici da skinu s prestolja i svoga kralja, Wenzela Luksemburškog, isto tako kolebljivog, isto tako nesposobnog i ćudljivog vladara kao što je i njegov engleski rođak, ali ne tako tragiĉnog po svome svršetku. Wenzel je još mnogo godina ostao kralj Ĉeške, dok je Richardovo svrgavanje sledila njegova tajanstvena smrt u tamnici, smrt koja je podsetila na umorstvo njegovog pradede, Eduarda I I, sedamdeset godina ranije.
Nije li kruna bila žalosni posed pun opasnosti? U trećem je velikom carstvu hrišćanstva na prestolju luđak, Karlo VI, i njegova je zemlja uskoro bila razrovana besnim stranĉarskim borbama. Godine 1407. razbuktalo se suparništvo između orleanske i burgundske kuće u otvoreno neprijateljstvo; Luj Orleanski, kraljev brat, pao je od ruke muĉkih ubica što ih je unajmio njegov rođak burgundski vojvoda Ivan Neustrašivi. Dvanaest godina kasnije dolazi osveta: 1419. bio je Ivan Neustrašivi izdajniĉki ubijen prilikom sveĉanog susreta na mostu u Montereauu. Ova dva ubistva kraljeva sa svojom beskrajnom povlakom osvetoljubivosti i borbi utisnula su žig mraĉne mržnje u stranice francuske istorije ĉitavog jednog veka. Narodni duh vidi svu nesreću koja stiže Francusku u svetlosti toga velikog dramatiĉnog motiva; osim liĉnih razloga i razloga strasti nije taj duh još mogao shvatiti nikakvih drugih razloga
Svemu se tome pridruđžuju još i Turci, koji sve opasnije nadiru; nekoliko godina ranije, 1396, uništili su kod Nikopolja sjajnu francusku vojsku vitezova koja im je nesmotreno pošla u susret pod istim onim Ivanom Burgundskim, tada još grofom od Neversa. A hrišćanstvo je raskidano velikim raskolom, koji sada traje već ĉetvrt veka, između dva ĉoveka što se nazivaju papama, od kojih je svakoga priznavao po jedan deo zapadnih zemalja svom strasnom privrženošću. Kad je 1409. na koncilu u Pisi sramotno propao pokušaj da se uspostavi jedinstvo Crkve, borila su se za papinsku vlast tri suparnika. »Le Pappe de la Lune« nazivala su usta naroda u Francuskoj tvrdokornog Aragonca Pedra de Lunu, koji je u Avignonu zaseo kao Benedikt XIII; nije li naziv »le Pappe de la Lune« za priprost svet imao suludi prizvuk?
Onih je vekova lutalo od dvora do dvora više svrgnutih kraljeva, ponajĉešće siromašnih novcem ali bogatih planovima, okruženih sjajem bajoslovnog Orijenta, odakle su i došli; iz Armenije, s Cipra, pa ĉak i iz Carigrada; svaki od njih po jedan lik sa slike Fortunina toĉka koji je svako poznavao, s kojega padaju kraljevi sa žezlima i krunama. Među njih se nije ubrajao René Anžuvinski, premda je i on bio kralj bez krune. Živeo je sjajno na svojim bogatim posedima u Anjouu i u Provenci. Pa ipak ni u jednome od njih nije bila tako jasno utelovljena varljiva vladarska sreća kao u tome princu iz vladarske kuće Francuske koji je neprestano propuštao najpovoljnije prilike, koji je težio za krunom Ugarske, Sicilije i Jeruzalema, a požneo samo poraze, mukotrpna bežanja i dugotrajna zatoĉenja. Kralj-pesnik bez prestola, koji je uživao u pastirskim pesmama i umetnosti minijatura, bio je vrlo frivolan jer bi ga inaĉe izleĉila njegova sudbina. Gledao je kako umiru gotovo sva njegova deca; jedina preostala kći doživela je sudbinu koja je svojom mraĉnom težinom nadmašila njegov vlastiti usud. Margareta Anžuvinska, puna duha, smernosti i strasti, udala se u šesnaestoj godini za slaboumnika, engleskog kralja Henrika VI. Engleski je dvor bio pakao mržnje. Nepoverenje prema kraljevim rođacima, optuživanje moćnih sluga krune, muĉka ubistva i juridiĉka zbog sigurnosti i stranĉarstva nisu bili nigde tako utkani u politiĉke obiĉaje kao u Engleskoj. Margareta je mnogo godina živela u toj atmosferi proganjanja i straha pre nego što su porodične razmirice između Lancasterâ, kuće njenog muža, i Yorkâ, kuće njenih mnogobrojnih i ratobornih rođaka, prešle u stanje krvavog i otvorenog nasilja. Tada je Margareta izgubila krunu i posede. Promenljiva sreća u ratu dve ruže provela je Margaretu kroz najstrašnije opasnosti i najgorĉe siromaštvo. Kad je na kraju našla sigurno sklonište na burgundskom dvoru, vlastitim je reĉima ispriĉala Chastellainu, dvorskom hroniĉaru, potresni prikaz svoje zle sudbine i lutanja; kako se zajedno sa svojim malim sinom morala poveriti samilosti nekog drumskog razbojnika; kako je jednom za mise morala zamoliti nekog škotskog strelca da joj dade novĉić za milodar, »qui demy à dur et à regret luy tira un gros d'Escosse de sa bourse et le luy presta« (»koji je napola zlovoljno i nerado izvadio iz kese škotski groš i dao joj ga u ruke«). Ĉestiti istoriograf, ganut tolikom patnjom, posveti joj za utehu jedan »Temple de Bocace«, »aucun petit traité de fortune, prenant pied sur son inconstance et déceveuse nature« 30 (»kratki traktat o Fortuni, zasnovan na njenoj nepostojanosti i varavoj prirodi«). Mislio je da po ustaljenom receptu onog doba teško iskušanu kraljevu kćer neće moći niĉim bolje ohrabriti nego mraĉnom galerijom nesreća vladarâ. Nijedno od njih nije moglo naslutiti da je ono najgore još pred njom: Lancaster je 1471. bio do nogu potuĉen pod Tewkesburyjem, njezin jedini sin pao je u bici ili su ga posle bitke ubili, njezin muž bio je muĉki ubijen, a sama ona bila je pet godina zatvorena u Toweru, da je na kraju Eduard IV proda Luju XI, kome je u znak zahvalnosti za svoje oslobođenje morala odstupiti nasledstvo svoga oca, kralja Renéa.
Kako da tamo gde su prava kraljevska deca doživljavala takve sudbine, građani Pariza ne poveruju u priĉe o izgubljenim krunama i progonstvima kojima su skitnice pokatkad pokušavali pobuditi samilost? U Parizu se 1427. pojavila družina Cigana koji su se prikazivali kao pokajnici, »ung duc, ung conte et dix hommes, tous à cheval« (»jedan knez, jedan grof i deset ljudi, svi na konjima«). Ostatak od stotinu i dvadeset Cigana morao je ostati izvan grada. Došli su, kažu, iz Egipta; papa im je za otpadništvo od kršćanske vere zadao pokoru da sedam godina lutaju bez spavanja u postelji. Bilo ih je, rekoše, oko dvanaest stotina, ali su njihov kralj i njihova kraljica i svi ostali putem poumirali. Kao jedino olakšanje zapovedio je papa da im svaki biskup i svaki opat da po 10 tourskih funti. Parižani se sjatiše da gledaju tuđi narod, a Ciganke su im gatale iz dlana, pa je novac iz kesa Parižana selio u kese Cigana »par art magicque ou autrement« 31 (»pomoću magije ili nekako drukĉije«).
Život vladara okruživala je atmosfera pustolovine i strasti, ali mu taj okvir nije davala samo narodna mašta. Moderni čovek uglavnom nema prave predodžbe o neobuzdanoj ekstravagantnosti i raspaljivosti srednjovjekovne duše. Ko bi se u tome oslanjao samo na službene dokumente, koji se s pravom smatraju najpouzdanijom podlogom za poznavanje istorije, mogao bi na temelju toga dela srednjovekovne istorije zamisliti sliku koja se ni po ĉemu ne bi bitno razlikovala od opisivanja ministarske i diplomatske politike osamnaestog veka. Takvoj slici nedostaje, međutim, jedan važan element: jarka boja silovite strasti koja je ispunjavala i narode i vladare. Element strasti je, bez sumnje, i danas još sastavni deo politike, ali taj element nailazi, izuzevši doba revolucije i građanskog rata, na više smetnji i zapreka; on je zamršenim mehanizmom društvenog života na stotine naĉina sveden na ustaljene staze. Neposredan afekt dolazi još u petnaestom veku do izražaja žestinom koja uvek iskljuĉuje korisnost i proraĉunljivost. Ako je taj afekt povezan s osećajem moći, kao u vladara, tada on deluje dvostruko žešće. Chastellain izražava tu okolnost na svoj sveĉani naĉin zbijenim reĉima: »Ne treba se ĉuditi što su vladari ĉesto međusobno zavađeni, puisque les princes sont hommes, et leurs affaires sont haulx et agus, et leurs natures sont subgettes à passions maintes comme à haine et envie, et sont leurs coeurs vray habitacle d'icelles à cause de leur gloire en régner'« 32 (»jer su vladari ljudi, njihovi odnosi zamašni i napeti, njihova ćud podložna kojekakvim strastima kao što su mržnja i zavist, a njihova srca pravi stanovi tih strasti zbog njihove žudnje za vlašću.«)
Nije li to otprilike ono što Burckhardt naziva »patosom vladanja«? Ko bi se nakanio da piše istoriju burgundske kraljevske kuće, taj bi morao nastojati da se u njegovu priĉanju kao osnovni ton neprestano ĉuje motiv osvete, crn kao mrtvaĉki odar, motiv koji će pri svakom ĉinu, u veću i na bojnom polju, odati ukus duha punog mraĉne želje za osvetom i povređene oholosti. Bilo bi zasigurno vrlo naivno vratiti se odviše nekompliciranoj predodžbi koju je o istoriji imao samo petnaesti vek. Bilo bi, dabome, pogrešno, kad bi se sukob sila, iz kojega je izrastao stogodišnji spor između Francuske i Habsburgovaca, izveo iz krvne osvete između Orléansa i Burgunda, dve grane kuće Valois. Svako bi, međutim, više nego pri ispitivanju opštih politiĉkih i ekonomskih uzroka, morao biti svestan da je za savremenike, i to jednako za promatraĉe kao i za one koji su sami učestvovali u velikom pravnom sporu, krvna osveta bila bitni moment postupaka i sudbina vladara i
zemalja. Za njih je Filip Dobri u prvom redu osvetnik, »celluy qui pour vengier l'outraige fait sur la personne du duc Jehan soustint la gherre seize ans« 33 (»onaj koji je izdržao šesnaest godina rata samo da osveti sramotu, nanesenu vojvodi Jehanu«).
Filip je sebi nametnuo svetu zadaću: »en toute criminelle et mortelle aigreur, il tireroit à la vengeance du mort, si avant que Dieu luy vouldroit permettre; et y mettroit corps et âme, substance et pays tout en l'aventure et en la disposition de fortune, plus réputant oeuvre salutaire et agréable à Dieu de y entendre que de le laisser« (»on će u pustoj mukotrpnoj i smrtnoj žudnji nastojati da osveti pokojnika, koliko mu god Bog to dopusti, on će zato na kocku staviti telo i dušu, dobra i zemlju, smatrajući da je spasonosnije i boguugodnije da snuje osvetu umesto da je se okani«). Dominikancu koji je 1419. na zadušnicama za umorenog vojvodu održao propoved gorko se zamerilo što se usudio upozoriti na hrišćansku dužnost da se ne osvećuju34. To La Marche prikazuje kao da je dužnost obrane ĉasti i osvete motiv politiĉkih želja i za vojvodine zemlje: svi su staleži njegovih zemalja vapili za osvetom, kaţe La Marche 35
Araski ugovor iz 1435, od kojega se oĉekivalo da će Francuskoj i Burgundiji doneti mir, zapoĉinje pokorom za umorstvo u Montereauu: valja podići zavetnu kapelu u crkvi u Montereauu, gde je Ivan bio prethodno pokopan i gde se svakog dana do veka mora pevali rekvijem; u istom gradu treba osnovati i kartuzijanski samostan, a na samom mostu, gde je izvršen zloĉin, podići krst, te služiti misu u kartuzijanskoj crkvi u Dijonu, gde leže pokopani burgundski vojvode36. Ali to je bio samo jedan deo javne pokore koju je zahtevao kancelar Rolin u vojvodino ime: osim toga treba da se sagrade crkve s kaptolima ne samo u Montereauu, nego i u Rimu, Gentu, Parizu, Santiagu de Compostella i u Jeruzalemu, s kamenim natpisima na kojima će biti opisano to delo37.
Težnja za osvetom u tako zamašnim oblicima zasigurno je potpuno ovladala tadašnjim duhom. A što bi u politici vladara i moglo bit i narodu shvatljivije od tih jednostavnih, primitivnih motiva mržnje i osvete? Odanost vladaru bila je detinje impulzivna; to je bio neposredni osećaj vernosti i zajednice. Ništa drugo nego proširenje starog snažnog osećanja koje je povezivalo zakletve svedoka s tužiteljem, ratnike s njihovim gospodarom, koje se u zadevicama i u borbi rasplamsavalo do strasti što na sve zaboravlja. To je stranaĉki, a ne državni osećaj. Kasniji je srednji doba velikih stranaĉkih borbi. U Italiji se stranke formiraju već u trinaestom veku, u Francuskoj i Holandiji pojavljuju se posvuda, u ĉetrnaestom veku. Ko prouĉava istoriju onoga doba, toga će ponekad iznenaditi površnost kojom se u modernom istraživanju istorije tadašnje pojavljivanje stranaka izvodi iz ekonomsko-
politiĉkih razloga. Ekonomske su suprotnosti što ih pripisuju tim razlozima posve shematske konstrukcije koje se ni s najboljom voljom ne mogu izvesti iz istorijskih izvora. Niko ne želi poreći postojanje gospodarskih razloga u tom stranaĉkom opredeljivanju, ali će, nezadovoljan rezultatima njihove dosadašnje interpretacije, s pravom pitati ne bi li sociološko stanovište za prvi mah pružilo veću prednost negoli politiĉko-ekonomsko.
Podaci o postanku stranaka koji zaista proizlaze iz izvora, sastoje se otprilike u sledećem. U pravom feudalnom vremenu vidimo posvuda odvojene, ograniĉene ĉarke u kojima se ne može naslutiti nikakav drugi ekonomski motiv nego zavist jednih zbog imovine i blagostanja drugih. Ali ne samo zbog imovine nego, jednako žestoko, i zbog ĉasti. Ovde su porodiĉni ponos i osvetoljubivost i strasna vernost pristalica posve primarni nagoni. Kako se otada moć države uĉvršćivala i proširivala, tako su sve te porodiĉne zadevice na neki naĉin ulazile u određeni odnos prema vrhovnoj vlasti u
zemlji; zatim su se zgomilavale u stranke koje razloge svojih suprotnosti i same naziru u solidarnosti i ĉasti zajednice. Hoćemo li dublje zagledati u te razloge ako postuliramo ekonomske suprotnosti? Kad oštrovidi savremenik izjavljuje da se za mržnju između hockena i kabeljaua ne mogu naći opravdani razlozi38, onda ne moramo prezirno slegnuti ramenima kao da smo tobože pametniji od njega. Zaista i ne postoji ni jedno jedino zadovoljavajuće objašnjenje zašto su Egmonti bili kabeljaui a Wassenaeri hockeni. Ekonomski su kontrasti po kojima se razlikuju ovi rodovi tek produkt njihova stava prema vladaru kao pristalici jedne ili druge stranke39.
Kako žestoko može delovati zanos izazvan odanošću prema vladaru, o tome ĉitamo na svakoj stranici srednjovekovne istorije. Pesnik crkvene drame Marieken van Nymwegen pokazuje nam kako Mariekenina zla tetka, kad se sa susedama nasmrt posvađala zbog kavge između Arnolda i Adolfa van Gelderna, u svom besu tera iz kuće nećakinju, a kasnije se i ubija u ogorĉenju zbog toga što je stari vojvoda oslobođen iz zatoĉeništva. Pesnik je hteo da opomene na opasnost od »partiscap«, pa odabire jedan ekstremni primer: samoubistvo iz stranĉarske strasti – to je bez sumnje preuveliĉano, ali ipak dokazuje kako pesnik stranĉarskom duhu pridaje strastven karakter.
Ima, međutim, i utešljivih primera. Usred noći određuju abevilski porotnici da se zvoni u crkvena zvona jer je od Karla de Charolaisa stigao glasnik s molbom da se moli za ozdravljenje njegova oca. Uplašeni građani hrle u crkvu, pale stotine sveća ĉitavu noć, kleĉe i leže niĉice u
suzama, a zvona neprestano zvone40.
Kad je narod Pariza, koji je 1429. bio još raspoložen engleskoburgundski, saznao je da je brat Richard, koji ga je još nedavno tako duboko potresao, pristalica Armagnaka koji se potajice trudi da gradove pridobije za sebe, proklinjao ga je bogom i svim svecima; umesto kositrena pfeniga s imenom Isusovim, što im ga je on dao, uzeše krst sv. Andrije, znak burgundske stranke. Latiše se paĉe i kocaka protiv kojih se brat Richard tako žestoko borio, »en despit de luy« (»njemu usprkos«), mišljaše Građanin Pariza41.
Moglo bi se pomisliti da raskol između Avignona i Rima, koji nije imao dogmatske osnove, ne može izazvati verske strasti, bar ne u zemljama koje su bile daleko od obaju središta u kojima su dva pape bili poznati samo po imenu, to jest u zemljama koje nisu bile neposredno pogođene raskolom. Ipak se i tamo raskol odmah razvio u oštro i žestoko zatalasano stranaĉko pitanje, pa ĉak i u suprotnost, sliĉnu onoj između vernika i nevernika. Kad je Brugge prešao od rimskog avinjonskom papi, napustiše mnogi ljudi kuću i grad, zanat ili prebendu da bi u Utrechtu, Liegeu ili na nekom drugom podruĉju Urbanove obedijencije živeli u skladu sa svojom strankom42. Pre bitke kod Roosebeka 1382. bili su francuski vojskovođe u nedoumici sme li se protiv flamanskih buntovnika razviti oriflama, sveta kraljevska zastava koja se mogla upotrebiti samo u svetom boju. Tada je pala odluka: sme, jer su Flamanci pristalice Urbana VI i prema tome nevernici43. Francuski agent i publicist Pierre Salmon nije mogao naći, prilikom svoga posete Utrechtu, ni jednog sveštenika koji bi mu dopustio da slavi svoj uskrs, »pour ce qu'ils disoient que je estoie scismatique et que je créoie en Benedic l'antipape«, (»jer rekoše da sam raskolnik i da verujem u Benedikta, antipapu«), tako da se u nekoj kapeli morao sam ispovediti, kao da to ĉini pred sveštenikom, i slušati misu u kartuzijanskom samostanu44.
Strašću obeleženi stranaĉki osećaji i vernost vladaru pojaĉani su snažnim sugestivnim delovanjem koje je proizlazilo iz svih tih stranaĉkih znamenja, boja, znakova, deviza i lozinki koji su se pokatkat živo smenjivali – ponajĉešće punih umorstva i ubistava, ali gdekad i znakova veselosti. Oko dve hiljade ljudi izišlo je 1380. u susret mladom Karlu VI prilikom njegovog ulaska u Pariz, svi odeveni napola u zeleno, napola u belo. Između 1411. i 1413. osvanuo je ĉitav Pariz iznenada u tri maha ukrašen drukĉijim znakovima: tamno-ljubiĉastim kapama s krstom sv. Andrije, belim kapama, pa opet ljubiĉastim. Nosili su ih ĉak i sveštenici, žene i deca. U Parizu su 1411, za strahovlade Bourguingnona, svake nedelje uz zvonjavu zvona vršena izopštenja Armagnaka. O svetaĉke slike vešali su se krstevi sv. Andrije; kažu da ĉak ni svešenici nisu za mise i krštenja hteli blagosiljati okomitim znakom krsta, na kakvom je bio razapet Hrist, nego su ga crtali ukoso 45.
Slepa strast kojom se ljudi predavahu svojoj stranci, svome gospodaru i svojim vlastitim brigama, bila je delom i izražajni oblik onog nepokolebljivog osećaja pravednosti koji je bio osobina srednjovekovnog ĉoveka, one neoborive sigurnosti kojom je poslednja odmazda stizala svako zlodelo. Pravdoljubivost je tada još bila u tri ĉetvrtine poganska. Bila je to težnja za osvetom. Crkva je, doduše, nastojala da te pravne obiĉaje ublaži usrdno propovedajući blagost, miroljubivost i pomirljivost, ali time ipak nije izmenila stvarni pravni osećaj. Baš naprotiv: još ga je i pojaĉala tako što je težnji za odmazdom pridodala mržnju prema grehu. Za ĉoveka žestoka duha greh je sve ono što ĉini neprijatelj. Osećaj pravednosti pojaĉao se malo-pomalo do krajnje napetosti između dva pola, između barbarskog pojma »oko za oko, zub za zub« i religiozne odvratnosti prema grehu, a ujedno se i zadaća države da strogo kađnjava sve više smatrala prekom potrebom. Osećaj nesigurnosti, teskobni strah koji u svakoj krizi preklinje državnu moć da primeni strahovladu, bio je u kasnijem srednjem veku hroniĉan. Shvatanje da se zloĉin može okajati pomalo se povlaĉilo, a na kraju se pretvorilo u gotovo idiliĉni ostatak stare odanosti, već prema tome koliko je jaĉala predodžba da zloĉin u isti mah znaĉi i ugrožavanje zajednice i vređanje božjeg dostojanstva. Kasni srednji vek postade tako zlatno doba koje zbunjuje sitniĉavošću sudovanja i pravosudnom okrutnošću.
Nikoga nije ni za trenutak muĉila briga o tome je li zloĉinac zaslužio svoju kaznu. Primeri strogih presuda što su ih delili sami vladari, pobuđivali su osećaj duboka zadovoljstva. Vlast je povremeno preduzimala kampanje stroge pravde protiv razbojnika i družbi kradljivaca, protiv veštica i ĉarobnjaka i protiv sodomije. U pravosudnoj okrutnosti kasnog srednjeg veka pada u oĉi da to nije bila bolesna perverznost, nego životinjsko, otupelo uživanje, vašarsko zadovoljstvo što ga u njoj oseća narod. Građani Monsa kupili su nekog kolovođu razbojniĉke družbe po vrlo visokoj ceni samo da uživaju u njegovu ĉetverenju, »dont le peuple fust plus joyeulx que si un nouveau corps sainct estoit ressuscité«46 (»što je narod zabavljalo više nego uskrsnuće nekog novog svetog trupla«). Za Maksimilijanova tamnovanja u Bruggeu god. 1488. stajala je na trgu pred oĉima zatoĉenog kralja klupa za muĉenje na visokoj estradi, i narod nije nikad bio sit gledanja kako na njoj muĉe službenike magistrata, osumnjiĉene zbog izdaje, pa je odugovlaĉio smaknuće, za kojim su osuđeni vapili, samo da bi što duže uživao u novim mukama47.
Do kakvih je neĉoveĉnih krajnosti vodilo baš to mešanje vere i žudnje za osvetom, dokazuje u Engleskoj i Francuskoj ovladali obiĉaj da se na smrt osuđenima uskrati ne samo poslednja pomast nego i ispoved da im se ne spase duša i da im se strah od smrti pooštri još i strahom od paklenih muka. Papa Klement V je godine 1311. uzalud zapovedio da im se odobri barem sakrament pokore. Politiĉki idealist Philippe de Mézières je neprestano time saletao najpre Karla V Francuskog, a zatim Karla VI, ali se tome protivio kancelar Pierre d'Orgemont, ĉiju je »forte cervelle« (»tvrdu glavu«), kako kaže Mézières, bilo teže pokrenuti nego mlinski kamen, a Karlo V, mudri, miroljubivi kralj, izjavio je da se za njegova života taj obiĉaj neće menjati. Kad se, međutim, protiv te zloupotrebe u pet primedaba udružio glas Jeana Gersona s glasom Mézièresa, tada je kraljevski edikt od 1307. odredio da se osuđenicima dopusti ispoved. Pierre de Craon, ĉijem zalaganju valja zahvaliti za tu odluku, podigao je pokraj pariških vešala kameni krst pod kojim su minoriti mogli pružiti utehu zloĉincima 48. Ali stara navika nije ni tada još išĉezla iz narodnih obiĉaja; još nedugo nakon 1500. morao je pariški biskup Etienne Ponchier obnoviti odredbu Clementa V. U Parizu je 1427. obešen neki plemić-razbojnik; ugledni ĉinovnik, vrhovni rizniĉar u službi regenta, dao je prilikom smaknuća oduška svojoj mržnji prema osuđeniku tako što je spreĉavao nastojanja da mu se odobri ispoved za koju je osuđenik molio; psujući penje se za njim lestvama, udara ga štapom i premlaćuje krvnika jer je opominjao žrtvu smaknuća da misli na spas svoje duše. Uplašeni se krvnik smeo, uže se prekinulo, jadni je zloĉinac pao s vešala i slomio noge i rebra, pa se još jednom morao penjati lestvama 49.
Srednjem veku nedostaju svi oni osećaji koji su našu svest o pravdi uĉinili bojažljivom i kolebljivom, to jest spoznaja o poloviĉnoj ubrojivosti, pretpostavka o pogrešivosti suca, svest da je i društvo odgovorno za zloĉine, pitanje ne bi li se zloĉinac mogao popraviti, umesto da ga se prepušta patnjama. Ili bolje reĉeno: za ovo nisu nedostajala osećanja, ali ona nalaze svoj izraz jedino u naglim provalama milosrđa i opraštanja koje – nezavisno o krivici – neprestano prekidaju zadovoljstvo zbog izreĉene pravde.
Gde mi kažnjavamo blažom kaznom jer nismo odluĉni i jer nismo dovoljno svesni krivice, tamo je srednji vek poznavao samo dve krajnosti; punu meru okrutne kazne ili milost. U vezi s pomilovanjem pitalo se, mnogo manje nego danas, zaslužuje li krivac milost iz nekih posebnih razloga: potpuno opraštanje kazne bilo je uobiĉajeno u svako doba za svaku, pa i najoĉigledniju, krivicu. Za oslobađajuću presudu nije u praksi uvek bilo merodavno ĉisto milosrđe. Iznenađuje nas ravnodušnost kojom savremenici saopštavaju kako su ugledni rođaci svojim posredovanjem isposlovali zloĉincu »lettres de rémission«. Pa ipak se većina tih pisama ne odnosi na ugledne prestupnike zakona nego na siromašne ljude iz naroda koji nisu imali visokih zagovornika50
scribd
Нема коментара:
Постави коментар