Lav Tolstoj, Traganje za Bogom

" Razgovori o bogu su beskrajno komplikovani pa se u njih ne upuštaš ili, naprotiv, sasvim jednostavni: ako želliš da Bog postoji, on postoji, ako ne želiš – nema ga. On je svako, pa i mi, za nas pre svega – mi. Bog nam se ne nameće sam od sebe već nam drugi ljudi nameću njegovu krivotvorenu sliku, dok Bog prosto i mirno postoji u nama kao tiha voda u bunaru. Dok ga tražimo, mi tražimo sebe; dok ga pobijamo, on pobija nas; dok mu se rugamo, rugamo se sebi – sami biramo. "

Tatyana Tolstaya

The New Yorker,

TRAGANJE ZA BOGOM


Kršten sam i vaspitan u pravoslavnoj hrišćanskoj veri. Njoj su me učili i u detinjstvu i za sve vreme mog dečaštva i mladosti. Ali kad sam kao osamnaestogodišnjak izišao sa druge godine studija na Univerzitetu, već nisam verovao ni u šta od svega onoga čemu su me učili. Sudeći po nekim uspomenama, ja nikad nisam ni verovao ozbiljno, već sam samo imao poverenja u ono čemu su me učili, i u ono šta su preda mnom ispovedali odrasli; ali je to poverenje bilo veoma kolebljivo.
Sećam se kako mi je, kad mi je bilo jedanaest godina, jedan dečak, učenik gimnazije, koji je davno umro, Volođenka M., došavši kod nas jedne nedelje, kao poslednju novost pričao o otkriću do koga su došli u gimnaziji. Otkriće se sastojalo u tome da nema boga i da je ono čemu nas uče sve sama izmišljotina (to je bilo 1838. godine). Sećam se kako su se starija braća zainteresovala za tu novost i pozvala i mene na razgovor. Sećam se kako smo živnuli i primili tu vest kao nešto vrlo zanimljivo i sasvim mogućno.

Sećam se još i toga kad je moj najstariji brat Dmitrij, već student, s njemu svojstvenom strašću najedanput posvetio veri i počeo ići na sve službe, postiti, voditi čist i moralan život, kako smo gasvi, pa čak i najstariji, neprestano ismejavali i, ko zna, zašto, prozvali ga Noje. Sećam se kako je Musin-Puškin, tada staratelj Kazanskog univerziteta, kad nas je pozvao svojoj kući na igranku, podrugljivo nagovorio brata, koji je odbijao da igra, da zaigra jer je i David igrao pred kovčegom. Tada sam se slagao s tim šalama starijih i iz njih izvlačio zaključak da katihizis treba učiti, da u crkvu treba ići, ali da sve to ne treba uzimati suviše ozbiljno. Sećam se još i toga da sam vrlo mlad čitao Voltera, i njegovi podsmesi ne samo da me nisu uznemiravali nego su me uveseljavali. Moje otpadništvo od vere dogodilo se u meni tako kako se događalo i događa i sada čoveku mog obrazovanja. Kako mi se čini, ono se u najvećem broju slučajeva događa ovako: ljudi žive onako kako svi žive, a svi žive po načelima koja ne samo što nemaju ništa zajedničko s veronaukom nego su joj najčešće oprečna ; vera ne učestvuje u životu, i u odnosima s drugim ljudima nikad ne dovodi do sukoba, niti se u ličnom životu iko upravlja po njoj; vera se ispoveda negde tamo daleko od života i nezavisno od njega. Ako se s njom i sukobiš, sukobiš se samo kao s nekom spoljnom pojavom, nepovezanom sa životom.
Po čovekovom životu, po njegovim delima, ni ranije kao ni sad, nije se moglo znati da li taj čovek veruje ili ne veruje. Ako i ima razlika između onih koji javno ispovedaju pravoslavlje i onih koji ga se odriču, ta razlika nije u korist prvih. Kao i sada tako i ranije, javno prihvatanje i ispovedanje
pravoslavlja najčešće se sretalo među glupim, grubim i pokvarenim ljudima, i među onima koji su sebe smatrali veoma značajnim. Pamet, poštenje, iskrenost, dobrota i moral najčešće se sreću među ljudima koji su priznavali da ne veruju.

U školama uče učenike katihizisu i šalju ih u crkvu ; od činovnika traže potvrdu da su bili na pričešću. Ali čovek iz moje sredine, koji više ne uči i nije u državnoj službi, i danas, a u ranija vremena još više, mogao je proživeti desetina godina a da se nijedanput ne seti da živi među hrišćanima i da i sam ispoveda hrišćansku pravoslavnu veru. Kao i danas tako se i ranije veronauka, primljena na poverenje i održavana spoljnim pritiskom pomalo povlači pod uticajem znanja i životnih iskustava suprotnih veronauci, i čovek vrlo često dugo živi uobražavajući da je u njemu cela ona vera koja mu je predata još u detinjstvu, a od nje već odavno nema ni traga.

Pričao mi je S., pametan i istinoljubiv čovek, kako je on prestao verovati. Kad mu je bilo već dvadeset šest godina, jedanput je na noćištu za vreme lova, po svom starom običaju, po navici još iz detinjstva, uveče počeo da čita molitvu. Njegov stariji brat, koji je bio s njim u lovu, ležao je na senu i posmatrao ga. Kad je S. završio molitvu i spremao se da legne, brat mu je rekao: "A ti još uvek to radiš?"

I više ništa nisu rekli jedan drugom. I S. je od toga dana prestao da čita molitvu i da ide u crkvu. I već se trideset godina ne moli, ne pričešćuje se i ne ide u crkvu. I ne zbog toga što je upoznao ubeđenja svoga brata i što ih je prihvatio, i ne zato što je doneo neku odluku u sebi, već jedino zato što su te reči njegovog brata bile kao udarac prstom u zid koji je bio gotov da se sruši pod svojom sopstvenom težinom ; ova reč je bila samo opomena da je onde gde je on mislio da je vera, već odavno pusto, i da su zbog toga reči koje on izgovara pri molitvi, i to što se krsti, i klanjanje za vreme molitve, potpuno besmislene radnje. Spoznavši njihovu besmislenost, on nije mogao da ih i dalje vrši.

Mislim da se tako dogodilo i događa sa ogromnom većinom ljudi. Govorim o ljudima mog obrazovanja, govorim o ljudima koji su iskreni pred sobom, a ne onima koji su od predmeta vere napravili sredstvo za postizanje nekih privremenih ciljeva. Takvi ljudi su najokoreliji nevernici, jer ako je vera za njih sredstvo za postizanje kakvih praktičnih ciljeva, to onda i nije nikakva vera. Ovi obrazovani ljudi su u takvom položaju da je svetlost znanja i života rastočila veštačko znanje, pa oni ili su to već primetili i oslobodili mesto, ili to još nisu primetili.

Vera koja mi je predata u detinjstvu iščezla je iz mene kao i iz drugih, samo s tom razlikom što sam ja vrlo rano počeo čitati i razmišljati, pa sam i vrlo rano postao svestan svog odricanja od vere.Od šesnaeste godine prestao sam čitati molitvu i prestao, iz vlastitog ubeđenja, ići u crkvu i postiti.
Prestao sam verovati u ono što mi je predato u detinjstvu, ali sam u nešto verovao. Ne bih mogao reći šta sam verovao. Verovao sam ja i u boga ili, bolje reći, nisam se odricao boga, ali kakvog boga — ne bih umeo reći ; nisam se odricao ni Hrista i njegovog učenja, ali u čemu se sastojalo njegovo učenje, ne bih umeo reći. Danas, sećajući se tog vremena, ja jasno vidim da je moja vera — ono što je pored prirodnih instinkata pokretalo moj život— jedina istinska moja vera u to vreme bila vera u usavršavanje. Ali u čemu se sastojalo to usavršavanje, i kakav je cilj tog usavršavanja, ne bih mogao reći. Trudio sam se da se umno usavršim — učio sam sve što sam mogao i na šta me je život navodio ; trudio sam se da usavršim svoju volju — sastavljao sam pravila za sebe i trudio se da ih se pridržavam ; usavršavao sam se fizički, jačajući snagu i veštinu svakojakim vežbama, a svakakim lišavanjima učio se izdržljivosti i
strpljivosti. Sve sam to smatrao usavršavanjem. Osnov svega bilo je, naravno, moralno usavršavanje ali je ono ubrzo zamenjeno usavršavanjem uopšte, to jest željom da budem bolji ne pred samim sobom ili pred bogom, već željom da budem bolji pred ljudima zamenila želja da budem jači od drugih ljudi, to jest slavniji, važniji, bogatiji od drugih.

(...) Ne mogu a da se tih godina ne setim bez užasa, mržnje i bola u srcu. Ubijao sam ljude u ratu,izazivao na dvoboje da bih ubio, gubio na kartama, ćerdao trud mužika, tukao ih, bludničio, varao. Laž, lopovluk, preljube svake vrste, pijančenje, nasilje, ubistvo...Nije bilo prestupa koji nisam vršio, i zbog svega toga su me moji vršnjaci hvalili, smatrali me i smatraju za prilično moralnog čoveka.
Tako sam živeo deset godina.

U to vreme počeo sam pisati iz taštine, koristoljublja i oholosti. U svojim sastavima radio sam isto što i u životu. Da bih stekao slavu i novac, zbog čega sam i pisao, trebalo je prećutkivati ono što je dobro, a baviti se ružnim. Tako sam i radio. Koliko puta sam se dovijao da u pisanju sakrijem, pod vidom ravnodušnosti i čak lakog podsmeha, one moje težnje ka dobru koje su bile smisao mog života. I postizao sam to: hvalili su me. U dvadeset šestoj godini došao sam posle rata u Petrograd i sprijateljio se s piscima. Primili su me kao svoga, laskali mi. Nisam se ni okrenuo, a već su me staleški književnički pogledi na život ljudi s kojima sam se sprijateljio osvojili i potpuno izbrisali sve moje ranije pokušaje da postanem bolji. Takvi pogledi pružili su mojoj razuzdanosti teoriju koja ju je opravdavala Pogled na život te moje sabraće po peru sastojao se u tome da život teče uopšte razvijaju ći se, i da u tom razvoju imamo glavni udeo mi, misleći ljudi, a od mislećih ljudi glavni uticaj imamo mi— umetnici, pesnici. Naš poziv je da učimo ljude. Da ne bismo sebi postavljali ono prirodno pitanje: šta ja znam i čemu da učim druge — u toj teoriji se objašnjavalo da to nije ni potrebno znati, i da umetnik i pesnik nesvesno uče druge ; sebe sam smatrao za izvršnog umetnika i pesnika, i zato mi je bilo sasvim prirodno da prihvatim tu teoriju. Ja sam umetnik, pesnik, i pisao sam, učio druge, ni sam ne znajući čemu. Za to su mi plaćali, imao sam odličnu hranu, stan, žene društvo, bio sam slavan. Sigurno je, dakle, da je bilo vrlo dobro ono čemu sam učio druge.

___________

'Šta je sa tobom Lave Nikolajeviču, prilično dobro propovedaš, ali da li i činiš ono što propovedaš?'

"Ovo je krajnje prirodno pitanje, pitanje koje mi uvek postavljaju, uglavnom ga izgovarajući pobedonosno, kao da će mi njime zapušiti usta. 'Ti propovedaš, a kako sam živiš?' Odgovaram tada da ja ne propovedam, da nisam u stanju da propovedam iako to strasno želim. Ja mogu propovedati samo svojim delima, a moja su dela rđava... I odgovaram im tada da sam kriv i zao, i dostojan svakog prezira zbog svoje nesposobnosti da postignem dobra dela.

U isto vreme, ne zbog toga da bih se opravdao, već zbog želje da objasnim nedostatak svoje istrajnosti, ja odgovaram dalje: 'Pogledajte moj sadašnji život i uporedite ga sa prošlim, pa ćete videti da ja pokušavam da postignem takva dela. Istina je da nisam ispunio ni hiljaditi deo njih, i sramim se zbog toga, ali ja sam omanuo u ispunjavanju ne zbog toga što sam to želeo, već zato što sam bio nesposoban. Poučite me kako da pobegnem iz mreže iskušenja koja me okružuju, pomozite mi i ja ću ih svakako ispuniti; čak i bez te pomoći, ja želim i nadam se da ću u tome uspeti.

Napadnite me slobodno, to i sam radim, ali napadnite radije mene nego li put koji sledim i na koji ukazujem svima koji me pitaju gde mislim da se nalazi. Ako znam put do kuće, a pijan njime hodim, je li on zbog toga išta manje pravi put do kuće samo zato što ja po njemu posrćem? Ako to nije pravi put, pokažite mi drugi; ali ako posrnem i izgubim stazu, morate mi pomoći, morate me održati na pravoj stazi, kao što sam i ja spreman učiniti isto za vas. Nemojte me obmanuti, neka vam ne bude drago što sam se izgubio, nemojte uzvikivati radosno: 'Pogledajte ga! Rekao je da ide kući, a eto ga puzi u blatu!' Ne, nemojte biti zluradi, već mi pružite pomoć i podršku."

_____________

Vrlo daroviti ljudi dali su se na istraživanje šta je u stvarima istinito, a šta lažno, da bi rešenjem tog pitanja postigli duševnu nepomućenost ... Prisutnost je vrednija od znanja. Nešto se ostvaruje samo onda kad je ujedinjeno. Ako se nečemu oduzme jedinstvo, to više nije ono samo. Ni kuća ni čovek neće postojati ako nemaju jedinstvo. Jedinstvo je zdravlje i lepota. I Duševna vrlina se ostvaruje kad je Duša ujedinjena u Jedno ili Celinu. Poteškoća se javlja najviše zato što se Jedno ne može dokučiti ni znanjem, ni mišljenjem, kao ostali predmeti mišljenja, već pomoću te prisutnosti vrednije od znanja. O Jednom se zato ne može ni govoriti, ni pisati, ali se može upućivati na njega. Duša doživljava otpadanje od stanja Jedinstva i nije potpuna jedino kad prima spoznaju nečeg. Jer spoznaja je pojam, a pojam je mnoštvo. Duša mimoilazi Jedno, jer upada u iluziju konačnog broj i mnoštvo. Ona mora projuriti preko znanja, nikako ne napuštati stanje Jedinstva, već ostaviti i znanje i ono što se može znati da se dođe do svetla Sunca.

,Rodio sam se, vaspitao, rastao zahvaljujući njima; oni su iskopali gvožđe i naučili seći šumu, pripitomili krave i konje, naučili sejati, naučili živeti zajedno, uredili naš život; oni su me naučili da mislim, da govorim. I ja, koji sam njihovo delo, koga su oni nahranili, napojili, naučili, koji mislim njihovim mislima i rečima, dokazao sam im da su oni - besmislica! Nešto se tu ne slaže - govorio sam sebi - Negde sam ja pogrešio. Ali u čemu je bila pogreška, nikako nisam mogao ustvrditi ... da sam se mogao do tako smešnog stepena prevariti i misliti da je moj, Solomonov i Šopenhauerov život pravi, normalni život, a život milijardi nešto nedostojno pažnje ... Dugo sam živro u tom bunilu koje je naročito svojstveno, ne na rečima već na delu, nama, najliberalnijim i učenim ljudima ...

I shvatio sam da vera u svom najbitnijem značenju nije samo saglašavanje s onim što je rečeno čoveku, kako se najčešće shvata vera - vera je spoznanje o smislu ljudskog života po kome čovek ne uništava sebe, več živi. Vera je sila života... Kad ne bi verovao da za nešto treba živeti, ne bi živeo ... ako on shvata privid konačnog, on sigurno veruje u beskonačno. Ne može se živeti bez vere... Sad mi je postalo jasno da je čoveku, da bi mogao živeti, potrebno - ili da ne vidi beskonačno, ili da ima takvo objašnjenje smisla života u kome bi se konačno izjednačavalo s beskonačnim ... Ali došlo je vreme kad sam prestao verovati u konačno ... i otkad postoje ljudi pronađeni su odnosi konačnog prema beskonačnom - i iskazani. Sve te pojmove kojima se izjednačava konačno s Beskonačnim i dobija smisao života, pojam Boga, Slobode, Dobra, mi podvrgavamo logičkom ispitivanju. A ti pojmovi ne mogu izdržati kritiku razuma. Počinjao sam da shvatam da se u odgovorima koje daje Vera čuva najdublja Mudrost čovečanstva i da ja nisam imao prava da ih poričem na osnovu razuma, i da, što je najglavnije, jedino ti odgovori odgovaraju na pitanje o životu. Ja sam to shvatao, ali mi od toga nije bilo lakše. Sada sam bio spreman da prihvatim svaku veru, samo ako ona ne bi zahtevala od mene neposredno poricanje razuma, što bi bilo laž. Bez obzira na to što sam pravio sve moguće ustupke, izbegavao svaki spor, nisam mogao prihvatiti veru tih ljudi - video sam da ono što su oni propovedali kao veru nije bilo objašnjenje već zamagljivanje smisla života, a da su oni sami propovedali svoju veru, ne zato da bi odgovorili na pitanje o životu, koje je mene privelo veri, već zbog nekih drugih, meni tuđih ciljeva ....

Što su mi više i podrobnije izlagali svoja verovanja, sve sam jasnije uviđao njihovu zabludu i gubio svoju nadu da ću u njihovoj veri naći objašnjenje smisla života ... Jasno sam osećao da oni obmanjuju sebe, i da ni oni kao ni ja nemaju drugog smisla života sem da žive dok žive, i da uzmu sve što im dođe pod ruku ... živeli su isto tako ružno, ako ne i gore, kao i oni koji ne veruju. I shvatio sam da vera tih ljudi nije ona vera koju sam tražio, da njihova vera nije vera već samo jedna od epikurejskih uteha u životu. Hrišćanskim istinama bilo je pridodato takođe mnogo praznoverja, ali je razlika bila u tome što su praznoverja bila sasvim nepotrebna vernicima iz mog kruga, nisu uopšte bila povezana s njihovim životom, bila su samo epikurejska razonoda svoje vrste ...

Osvrnuo sam se još dalje oko sebe. Duboko sam se uneo u život ogromnih masa u prošlosti i sadašnjosti. I video sam, ne dvojicu, trojicu, desetoricu, već stotine hiljada, milione takvih koji su shvatili smisao života koji su umeli da žive u miru. I svi oni, beskrajno različiti među sobom po svom načinu života, umu, obrazovanju, položaju, svi su oni podjednako i potpuno suprotno mom neznanju znali smisao života i smrti, spokojno radili, podnosili lišavanja i patnje, živeli i umirali, nevideći u tome težinu već dobro. I ja zavoleh te ljude. Shvatio sam da je istinu zaklonilo od mene ne toliko moje pogrešno mišljenje koliko sam moj život, koji sam provodio u onim izuzetnim uslovima epikurejstva i zadovoljavanja strasti. I tačno je da je moj život - život povlađivanja strastima - i bio besmislen i zao, i zbog toga se i odgovor da ‚‚Život je zlo i bemislica" odnosio na moj život, a ne na život ljudi uopšte. Shvatio sam onu istinu koju sam kasnije našao u Jevanđelju da su ljudi više voleli tamu nego svetlo, zato što su njihova dela bila zla. Jer svako ko čini zla dela mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti da se ne bi njegova dela otkrila ...

Zavoleo sam dobre ljude, omrznuo sebe, i priznao istinu. Sad mi je sve postalo jasno. Život celog sveta teče po nečijoj volji - neki tim životom celog sveta i našim životima radi nešto svoje. Da bi bilo nade da ćemo shvatiti smisao te volje, treba je pre svega izvršavati, raditi ono što se od nas traži. Ako ja ne budem radio ono što se od mene traži, a još manje šta se traži to od svih nas i od celog sveta. Ako bi golog i gladnog prosjaka doveli s raskrsnice u neko pokriveno mesto jednog divnog preduzeća, nahranili ga, napojili i naterali da pokreće gore-dole neku motku, sigurno je da, pre nego što bi prosjaku bilo jasno zašto su ga doveli s raskrsnice, zbog čega pokreće motku, da li je dobro uređenje celog preduzeća, on pre svega trebalo da pokreće tu motku ... Ako bude pokretao motku, shvatiće da ta motka pokreće pumpu, da pumpa dovodi vodu, da se voda razleva po alejama; tada će ga izvesti iz pokrivenog bunara i dati mu drugi posao, i on će sabirati plodove i ući će u milost svoga gospodara, i prelazeći s nižeg na viši posao, sve dublje i dublje shvatajući uređenje celog preduzeća i učestvujući u njemu nikad neće ni pomisliti zašto je tu i nikad neće prebacivati svome gazdi. Tako ne prebacuju svome Gospodaru ni oni koji izvršavaju Njegovu volju... a mi pametnjakovići, jedino osećamo da nigde ne pripadamo i da nam je potrebno da se sami od sebe spasavamo kako god znamo ...

Svest o neispravnosti (nedovoljnosti) racionalnog saznanja pomogla mi je da se oslobodim sablazni jalovog mudrovanja. Ubeđenje da se spoznanje istine može postići samo životom, pobudilo me je da posumnjam u ispravnost svog života ... I opet mi se predstavljao onaj bog, naš tvorac u trojstvu, koji je poslao svoga sina iskupitelja. I opet se taj, od sveta i od mene odvojen, bog topio i topio na moje oči kao komad leda, i opet mi ništa nije ostajalo ...

Pojam boga nije Bog, govorio sam sebi ... Nije to ono što ja tražim. Tražim ono bez čega ne bi moglo biti života... i setio sam se svih onih umiranja i oživljavanja koja su se u meni zbivala stotinama puta. Setio sam se da sam živeo samo onda kad sam verovao u Boga ...
Kad zaboravim i ne verujem u Njega ja umirem. Spoznati Boga i živeti - to je jedno isto. Bog je život. Živi pronalazeći Boga ... Vratio sam se u onu veru koja me je stvorila i nešto htela od mene ... Razlika je samo bila u tom što sam nekad sve to bio prihvatio nesvesno; sad sam, međutim, znao da bez toga ne mogu da živim ... I Bog je tako stvorio čoveka da svaki može izgubiti dušu... Taj smisao bio je jasan i blizak mome srcu... Želeo sam svom svojom Dušom da budem sposoban da se sjedinim s narodom, izvršavajući obrednu stranu njegove vere, ali to nisam mogao učiniti. Osećao sam da bih lagao samog sebe, da bih se podsmevao Onome što mi je predstavljalo Svetinju ako bih to učinio ...
Ali kad sam prišao carskim dvorima i kad mi je sveštenik naredio da ponovim kako verujem da je ono što ću progutati istinsko telo i istinska krv, ubolo me posred srca; to ne samo da je bio pogrešan ton, bio je to strog zahtev nekoga koji, očigledno, nikad nije ni znao šta je to vera...

U želji da poverujem, smerno sam progutao tu krv i telo bez huljenja, ali udarac mi je bio nanesen. I, znajući unapred šta me očekuje, drugi put nisam mogao otići... Samo je meni, nesrećniku, bilo jasno da je istina tananim nitima isprepletena s lažju i da je ja ne mogu prihvatiti u takvom vidu... Išao sam onamo gde mi je izgledalo svetlije... I meni, koji sam se uzdao u istinu o sjedinjenju u ljubavi, nehotice je palo u oči da sama vera razara ono što je dužna da stvara. Sveštenici svih raznih veroispovesti, njihovi najbolji predstavnici, ništa mi nisu rekli sem da veruju da su oni u istini, a oni drugi u zabludi, a da sve ono što oni mogu je da se mole za njih... Samo mi je jedan sve objasnio, ali tako da više nikoga nisam ni pitao ... Sve sam shvatio. Ja tražim veru kao silu života, a oni traže najbolje sredstvo da pred ljudima ispune određene obaveze... Obratio sam svoju pažnju na to šta se radi u ime veroispovesti, i uhvatio me užas... U to vreme Rusija je bila u ratu. I Rusi su u ime hrišćanske ljubavi počeli ubijati svoju braću. Nisam mogao da ne mislim o tome. Nije se moglo ne videti da je ubijanje zlo suprotno samim osnovama vere. A u isto vreme molili su se u crkvama za uspeh našeg oružja... Mada sam video da je kod naroda bilo manje primese tih laži koje su me odbijale, nego kod predstavnika crkve - ipak sam video da je u verovanju naroda laž bila dodata istini. Ali odakle laž, a odakle istina? I laž i istina prenete su preko onog što nazivamo crkvom. I laž i istina sadrže se predanju, u tzv. svetom predanju i spisima. I, hteo ne hteo, pristupio sam proučavanju, istraživanju tih spisa i predavanja - istraživanju koga sam se dotad tako bojao... Da u učenju vere ima istine, u to ne sumnjam, ali je nesumnjvo da u tom učenju ima i laži i ja moram da istinu pronađem i laž, i da ih odvojim jednu od druge ..

Pokušavam da se probudim, ali ne mogu. Šta da radim, šta da radim? - pitam se i pogledam naviše. Gore je takođe provalija. Gledam u tu provaliju neba i trudim se da zaboravim na tu provaliju dole i, stvarno zaboravljam. Beskonačnost onog dole odbija me, i strah me je od nje; beskonačnost onog gore privlači me i bodri. Tako visim nad provalijom na poslednjim remenima ... znam da visim, ali gledam samo gore, i strah iščezava... pa ako ležiš na tom remenu sredinom tela i gledaš gore, o padanju ne može biti ni govora. Sve mi je to bilo jasno, i bio sam zadovoljan i miran. I kao da mi neko kaže: Pazi, zapamti. I tada sam se probudio”.

izvor

________________

Odgovor

                                            na odluku Sinoda od 20 – 22. februara
                                        i na pisma koja sam dobio povodom tog slučaja

U početku nisam hteo da odgovaram na odluku Sinoda o meni, ali je ova odluka izazvala vrlo mnogo pisama u kojima meni nepoznati korespondenti, jedni psuju zbog ovoga što odbacujem ono što ja i ne odbacujem, drugi me savetuju da poverujem u ono u šta ja nisam prestajao verovati, treći izjavljuju da imaju isto mišljenje, u šta sumnjam da u stvarnosti postoji, i izražavaju saosećanje, na koje sumnjam da imam pravo; i odlučio sam da odgovorim i na samu odluku i da ukažem na ono što je u njoj nepravedno, i na pisma koja mi šalju nepoznati korespondenti.

Odluka Sinoda uopšte ima mnogo nedostataka. Ona je nezakonita ili namerno dvosmislena; ona je proizvoljna, neosnovana, nepravična i, osim toga, sadrži klevetu i podstrekava na ružna osećanja i postupke. On je nezakonita ili namerno dvosmislena zato što ako ona hoće da bude isključenje iz crkve, ona ne zadovoljava one crkvene propise po kojima se može proglasiti takvo isključenje, ako je ona, pak, izjava o tome da onaj ko ne veruje u crkvu i njene dogme ne može ni da joj pripada, onda se samo po sebi razume da takva izjava ne može imati nikakav drugi cilj sem taj da, pošto to u suštini nije isključenje, liči na isključenje, što se upravo i dogodilo pošto je tako i shvaćeno.

Ona je proizvoljna zato što u svim navedenim tačkama okrivljuje samo mene za neverovanje, dok ne samo veliki broj nego i skoro svi obrazovani ljudi u Rusiji zastupaju takvo neverovanje, i neprestano su ga izražavali i izražavaju i u diskusijama, i u predavanjima, u brošurama i knjigama. Ona je neosnovana zato što ističe da je glavni povod što se ona pojavila sve veće širenje moga lažnog učenja koje sablažnjava ljude, a meni je, međutim, vrlo dobro poznato da jedva ako ima stotinjak ljudi koji sa mnom dele isto mišljenje, i da je širenje mojih spisa o religiji, zahvaljujući cenzuri, tako ništavno da većina ljudi koji su pročitali odluku Sinoda nema ni pojma o tome šta sam pisao o religiji, što se dobro vidi iz pisama koja dobijam.

Ona sadrži očiglednu neistinu tvrdeći da je crkva pokušavala da me urazumi, ali da su njeni pokušaji ostali bezuspešni, a u stvari ničega sličnog nikad nije ni bilo.

Ona predstavlja ono što se pravnim jezikom zove kleveta, jer u njoj ima namerno neistinitih tvrdnji koje idu na moju štetu.

Ona, najzad, podstrekava na ružna osećanja i postupke, jer je, kao što se moglo i očekivati, kod neprosvećenih i nepromišljenih ljudi izazvala ozlojađenost i mržnju prema meni koja dovodi i do pretnje ubistvom, i koja se ispoljava u pismima koja dobijam. „Sad si ti predan anatemi i posle smrti dopašćeš večitih muka i izdahnućeš kao pas…prokletstvo tebi…matori đavole…proklet bio.“ – piše jedan, drugi prekoreva vladu što već nisam zatvoren u manastir, i pismo mu je puno psovki. Treći piše: „Ako te vlada ne ukloni – mi ćemo te sami naterati da ućutiš.“ ; pismo se završava prokletstvom. „Imam ja načina, nitkove, da te uništim.“, piše četvrti… slede nepristojne psovke. Znake takve ozlojeđenosti posle odluke Sinoda primećujem i u susretima s nekim ljudima. Na sam dan 25.februara, kad je odluka bila objavljena, šetajući trgom čuo sam reči upučene meni: „Evo đavola u čovekovom liku.“, i da je masa bila drugog sastava, vrlo je mogućno da bi me istukli kao što su pre nekoliko godina istukli čoveka kraj Pantelejmonovske kapele.

Prema tome, odluka Sinoda je uopšte ružna; to što je na kraju rečeno da se lica koja su potpisala mole za mene da postanem kao oni, ne čini je lepšom.

To je tako u opštim crtama, a u pojedinostima je ova odluka nepravična u sledećim stvarima.

U odluci se kaže: „U svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavni, grof Tolstoj, sablažnjen ohološću svoga uma, drsko je ustao na Gospoda i na Hrista njegovog i na njegovo sveto dostojanstvo, javno se pred svima odrekao hraniteljice i vaspitateljice matere svoje, Crkve pravoslavne.“

To da sam se ja odrekao crkve koja sebe naziva pravoslavnom, potpuno je tačno. Ali ja se nje nisam odrekao zato što sam ustao protiv Gospoda, već, naprotiv, samo zato što sam svom svojom dušom želio da Mu služim. Pre nego što ću se odreći crkve i sjedinjenja s narodom koje mi je neizrecivo drago, ja sam, posumnjavši po nekim znacima u istinitost crkve, posvetio nekoliko godina da bih učenje crkve izučio teorijski i praktično: teorijski – pročitao sam sve što sam mogao o učenju crkve, izučio i kritički analizirao dogmatsku teologiju; praktično – strogo se pridržavao, tokom više godina, svih propisa crkve, posteći sve postove i posećujući sva bogosluženja. Ja sam se uverio da je učenje crkve teorijski lukava i štetna laž, a praktično je skup najgrubljeg praznoverja i vrađbina koje potpuno prikrivaju sav smisao hrišćanskog učenja.[1]

Ja sam se stvarno odrekao crkve, prestao sam da ispunjavam njene obrede i u zaveštanju sam napisao svojim rođacima da ne puste k meni crkvene sluge kad budem umirao i da moje mrtvo telo sklone što brže, bez ikakvih zaklinjanja i molitava nad njim, kao što se sklanja svaka odvratna i nepotrebna stvar da ne bi smetala živima.

Ono, međutim, što je rečeno da sam ja „posvetio svoj književni rad i talent koji mi je od Boga dat na širenja učenja suprotnih Hristu i crkvi“ itd. i da „u svojim delima i pismima koje sam razaslao u velikom broju svojim učenicima i po celom svetu, a naročito u granicama naše drage otađbine, propovedam s fanatičkom revnošću nipodaštavanje svih dogmi pravoslavne crkve i same suštine hrišćanske vere.“ – to je netačno. Nikada se nisam brinuo za širenje svoga učenja. Istina, ja sam u svojim delima iznosio svoje shvatanje Hristovog učenja i nisam ta dela sakrivao od ljudi koji su želeli da se s njima upoznaju, ali ih nikad sam nisam štampao; ljudima sam govorio kako ja shvatam hristovo učenje samo onda kad su me o tome pitali. Tim ljudima sam govorio ono što mislim i, ako sam ih imao pri ruci, davao im svoje knjige.

Zatim je rečeno da ja „odbacujem Boga, u svetoj trojici slavljenog stvoritelja i sadržatelja sveta, odručem se gospoda Isusa Hrista, bogočoveka, iskupitelja i spasitelja sveta, koji je stradao nas radi i našega radi spasenja i vaskrsao iz mrtvih, da poričem bezgrešno čovečansko začeće Hrista gospoda i devičanstvo pre rađanja i posle rađanja prečiste Bogorodice“, to da ja odbacujem neshvatljivu trojicu i basnu o padu prvog čoveka, koja u naše vreme nema nikakvog smisla, bogohulnu istoriju o Bogu koga je rodila devica da bi iskupio rod ljudski, to je potpuno tačno. Međutim, Boga – duha, Boga – ljubav, jedinoga Boga – početak svega, ne samo da ne odbacujem nego ništa drugo i ne priznajem da postoji osim Boga, i sav smisao života i vidim u izvršavanju Božije volje izražene u hrišćanskom učenju.

Još je rečeno: „Ne priznaje zagrobni život ni nagradu prema zaslugama“. Ako se zagrobni život razumije u smislu drugog dolaska Hrista, pakla s večitim mukama i đavolima, i raja kao stalnog blaženstva, onda je potpuno tačno da ja ne priznajem takav zagrobni život; ali večni život i naknadu ovde i svuda, sad i uvek, priznajem do to mere da, stojeći prema svojim godinama na ivici groba, često moram da se prisiljavam da ne poželim telesne smrti, to jeste, rođenje u novom životu, i verujem da svaki dobar postupak povečava istinsko dobro moga večnog života, a svahi hrđav postupak ga smanjuje.

Rečeno je također da je odbacujem sve tajne. To je potpuno tačno. Sve tajne smatram niskim, grubim vrađbinama koje nisu u skladu s pojmom Boga i hrišćanskim učenjem i, osim toga, smatram ih kršenjem pravih zapovesti Jevanđelja. U krštavanju novorođenčadi ja vidim očigledno izopačenje sveg onog smisla što ga je moglo imati krštavanje odraslih koji svesno primaju hrišćanstvo; u obavljanju tajne braka među onima koji su se sjedinili ranije i u dopuštenju razvoda i u osvećenju braka između razvedenih, vidim direktno narušavanje i smisla i slova jevanđeljskog učenja. U periodičnom opraštanju grehova na ispovestima vidim štetnu obmanu koja samo podstiče na greh i uništava strah od sagrešenja.

Isto tako u sveštanju masla, kao i u miropomazanju, vidim metode prostih vrađbina, kao i u poštovanju ikona i mošti, kao i u svim onim obredima, molitvama, zakletvama kakvih je pun trebnik. U pričešćivanju vidim obogotvorenje ploti i izopačenja hrišćanskog učenja. U sveštenstvu, pored toga što se javno priprema za obmanjivače, vidim i direktno kršenje Hristovih reči koje direktno zabranjuju svakome, ma ko to bio, da se naziva učiteljem, ocem i nastavnikom (Jevanđelje po Mateju, 23,8-10).

Rečeno je, najzad, kao poslednja i najveća moja krivica, da ja „ismevajući najsvetije predmete vere nisam ni zadrhtao kad sam izložio podsmehu najsvetiju od svih tajni – pričešće“. To da ja nisam ni zadrhtao opisujući jednostavno i objektivno ono što sveštenik radi dok priprema tu takozvanu svetu tajnu, to je sasvim tačno; ali to da je ta takozvano tajna nešto sveto, a da je jednostavno opisivanje kako se ona vrši bogohuljenje – to je potpuno netačno. Nije huljenje vere nazivati pregradu pregradom a ne ikonostasom, i čašu čašom, a ne putirom, nego je najstrašnije i najogavnije huljenje koje nikako ne prestaju, da ljudi, iskorišćavajući sva moguća sredstva obmane i hipnoze – uveravajući decu i prostodušan narod da će ako se na određen način i izgovaranje određenih reči iseckaju komadiči hleba pa potom stave u vino, u te komadiče uči Bog; i da će, ako se u ime nekog živog unese taj komadič u sebe, taj biti zdrav; ako se taj komadič unese u sebe u ime nekog umrlog, onda će tome na onom svetu biti lepše; i da će u onoga ko pojede taj komadič ući sam Bog.

To je strašno! Bilo kako da neko shvata Hristovu ličnost, i njegovo učenje koje uništava zlo sveta, i tako jednostavno, lako i nesumnjivo pruža dobro ljudima, ako ga samo ljudi ne izopačavaju, to čitavo učenje je prikriveno i pretvoreno u prostačke vrađbine kupanja, mazanja uljem, pokreta telom, zaricanja, gutanja komadiča I sl; da od tog učenja ne ostaje ništa. Iako jednom neki čovek pokuša da opomene ljude da učenje Hristovo nije u tim vrađbinama, molepstvijima, službama, svećama, ikonama, već u tome da ljudi vole jedan drugog, da ne plačaju zlo zlim, da ne sude, da ne ubijaju jedan drugog, onda se digne povika onih kojima su te obmane korisne, i ti ljudi na sav glas, snepojavnom drskošću govore u crkvama, štampaju u knjigama, novinama, katihizisima, da Hristos nikad nije zabranjivao zakletvu,  nikad nije zabranjivao ubistvo (smrtne kazne, ratove), da su njegovo učenje o neprotivljenju zlu izmislili neprijatelji Hrista sa satanskom lukavošću.[2]

I što je najglavnije, strašno je što oni ljudi kojima je to korisno ne obmanjuju samo odrasle nego, imajući na to pravo, obmanjuju i decu, onu istu za koju je Hristos govorio da teško onome ko njih obmane. Strašno je to što ti ljudi, radi svojih sitnih koristi, čine tako užasno zlo, skrivajući od ljudi istinu koju je Hristos otkrio i koja im pruža takvo dobro – čijem hiljaditom delu nije ravna korist koju su oni dobili od svega toga što čine. Oni postupaju kao onaj razbojnik koji ubija čitavu porodicu od pet do šest duša da bi odnio staru potkošulju i 40 kopjejki. Njemu bi rado dali i sve odelo i sav novac samo da ih ne ubije. Ali on ne može drukčije da postupi. Isto je tako i s religioznim varalicama. Mogli bismo se dogovoriti da dobiju i po deset puta više, da ih držimo u najvećem luksuzu, samo da ne upropašćavaju ljude svojim obmanama. Ali oni ne mogu drukčije da postupaju. I to je ono što je užasno. I zbog toga ne samo da se mogu razotkrivati njihove obmane nego je to i dužnost. Ako je išta svetinja, onda to svakako nije ono što oni zovu svetim tajnama, već baš ta obaveza da razobličavaš njihove religiozne obmane kad ih vidiš.

Ako Čuvaš maže svoga idola pavlakom ili ga šiba, ja mogu ravnodušno da prolazim pored toga zato što to što on radi – radi u ime meni tuđeg, svog praznoverja i ne tiče se onoga što je za mene svetinja; ali kad ljudi, ma koliko ih mnogo bilo, ma koliko staro bilo njihovo praznoverje i ma kako oni bili moćni, propovedaju grube vrađbine u ime toga Boga kojim i ja živim, i onog Hristovog učenja koje mi je dalo život i može ga dati svim ljudima, ja ne mogu da to mirno gledam. I ako to što oni rade ja nazivam pravim imenom, onda ja samo činim ono što moram, što ne mogu da ne činim ako verujem u Boga i hrišćansko učenje. Ako pak oni umesto da se užasnu pred svojim bogohulstvom, nazivaju bogohulstvom razotkrivanje njihovih obmana, onda to samo dokazuje jačinu njihovih obmana, i treba samo da poveća napore ljudi koji veruju u Boga i u Hristovo učenje da se uništi ova obmana koja skriva istinitost Boga od ljudi.

Za Hrista koji je iz hrama izagnao Bikove, ovce i trgovce, mogli su govoriti da huli. Kad bi on sad došao i video šta se u njegovo ime radi u crkvi, sigurno bi sa još većim i opravdanijim gnevom poizbacivao sve te strašne antimise, i koplja, i krstove, i čaše, i sveće, i ikone, i sve ono pomoću čega oni, vraćajući, sakrivaju od ljudi Boga i njegovo učenje.

Prema tome, eto šta je tačno a šta netačno u odluci Sinoda o meni. Ja stvarno ne verujem u ono u šta oni govore da veruju. Ali ja verujem u mnogo šta u šta oni hoće da ubede ljude da ja ne verujem.

Verujem u sledeće: verujem u Boga, koga shvatam kao duh, kao ljubav, kao početak svega. Verujem da je On u meni i ja u Njemu. Verujem da je božija volja jasnije i razumljivije od ičega izražena u učenju Hrista čoveka – i smatram da je najveće huljenje shvatati ga kao boga i moliti mu se kao bogu. Verujem da je istinsko blago čoveka u izvršavanju Božije volje, njegova je pak volja da ljudi vole jedan drugog i da stoga postupaju jedan s drugim tako kako bi želeli da s njima postupaju, kao što je i rečeno u Jevanđelju – da su u tome zakon i proroci. Verujem da je zbog toga smisao života svakog pojedinog čoveka samo u povečavanju ljubavi u sebi; da povečavanje ljubavi vodi svakog pojedinog čoveka u ovom životu ka sve većem i većem dobru, što više ljubavi bude u čoveku, to mu posle smrti pruža još veće dobro, a ujedno – i to on više pomaže da se u svetu uspostavi carstvo Božije, to jest takvo uređenje života u kome će razdor, obmane i nasilje koji sada caruju, biti zamenjeni slobodnom voljom, istinom i bratskom ljubavlju među ljudima. Verujem da postoji samo jedno sredstvo za trijumf ljubavi: molitva – ne zajednička molitva u hramovima koju je Hristos direktno zabranio (Jevanđelje po Mateju, 6, 5-13), već molitva za koju je Hristos dao obrazac – usamljena, koja se sastoji u uspostavljanju i jačanju svoga saznanja o smislu svoga života i njegovoj zavisnosti samo od Božije volje.

Vređala, ogorčavala ili sablažnjavala koga god, smetala čemu god, ili kome god, ili se ne sviđala ova moja verovanja – ja ih tako malo mogu izmeniti koliko i svoje telo. Meni samom treba da živim, meni samom i da umrem (i to vrlo skoro) i zbog toga ja ne mogu nikako drukčije verovati nego tako kako verujem, spremajući se da idem onom Bogu od koga sam proizišao. Ja ne kažem da je moja vera jednom za sva vremena data istina, ali ja ne vidim druge – jednostavnije, jasnije i koja bi više odgovarala svim potrebama moga uma i srca; ako takvu spoznam, odmah ću je primiti zato što Bogu ne treba ništa osim istine. Vratiti se onome od čega tek što sam s toliko patnji otišao ja nikako ne mogu, kao što se ptica ne može ponovo vratiti u ljudsku jajeta iz koga je izišla.

„Onaj koji počne s tim što zavoli hrišćanstvo više nego istinu, uskoro će zavoleti svoju crkvu ili sektu više nego hrišćanstvo, i završiće time što će voleti sebe (svoje spokojstvo) više nego sve na svetu.“ – rekao je Kolridž.

Ja sam išao obrnutim putem. Počeo sam s tim što sam zavoleo svoju pravoslavnu veru više od svoga spokojstva, zatim sam zavoleo hrišćanstvo više od svoje crkve – sad volim istinu više od svega na svetu. I danas se za mene istina podudara s hrišćanstvom kako ga ja shvatam. I ja ispovedam to hrišćanstvo; i u onoj meri u kojoj ga ispovedam, spokojno i radosno živim i spokojno i radosno približavam se smrti.

4.aprila 1901.godine

Moskva.

[1] Treba samo pročitati trebnik i potanko pretresti sve obrede koje hrišćansko sveštenstvo neprekidno vrši i koji se smatraju hrišćanskim bogosluženjem, pa uvideti da svi ti obredi nisu drugo do razne vrađbine prilagođene svim mogućim slučajevima u životu. Da bi dečak otišao u raj kad umre, treba ga namazati uljem i okupati, izgovarajući pri tom izvesne reči; da bi porodilja prestala da bude nečista, treba izgovoriti određene zavetne molitve; da bi bilo uspeha u poslu i miru u novom domu, da bi dobro rodilo žito, da bi se sprečila suša, da bi se putovanje srećno završilo, da bi se izlečio od bolesti, da bi se olakšao položaj mrtvaca na onom svetu – za sve to i za hiljade drugih okolnosti postoje izvesne molitve koje na određenom mestu i za odrežene darove izgovara sveštenik. (prim. L.N.Tolstoja)

[2] Propoved Amvrosija, harkovskog episkopa (prim.L.N.Tolstoja)