Aleksa Golijanin
La vida es sueño
Stojim sa M. na Savskom nasipu, iznad keja, ovde u blokovima, u savršeno bistroj, zvezdanoj noći. Ona mi pokazuje rukom ka nebu i kaže: „Sazvežđe Četiri firme.“
Sve je i dalje tako mirno, spokojno. Lepo mi je s njom, iako samo stojimo jedno pored drugog, kao i u stvarnosti, na distanci. (U stvarnosti smo miroljubivi antipodi. Ona je zaista uvek u nekom „biznisu“.)
* Ulazim u pekaru preko puta supermarketa i kažem: „Jednu kiflu s pogledom.“
* Samo reči, savršeno razgovetne, u snu: „Kada telo stane, senka ide dalje.“
Ovo poslednje možda ima veze s nečim što sam čitao tih dana, ali ne znam s čim. (Možda s Pesoom?) Možda i nema, nego samo tako zvuči, kao neka „literatura“.
Nekoliko starih beleški, iz vremena kada nisam ni slutio da bi se jednog dana mogla pojaviti knjiga Adornovih snova. Njegovo zanimanje za snove nije nikakva novost; treba samo pogledati Minima moralia ili neke njegove eseje o književnosti. Ali ta knjiga je ipak bila iznenađenje. Ništa napabirčeno od nekog sa strane, nego izbor snova koji je napravio sam Adorno, s namerom da o tome napiše i jedan esej. Ali, nije stigao: poslednji zabeleženi san je onaj od 12. aprila 1969, a Adorno je umro 6. avgusta iste godine. Ipak, iako nedovršena, knjiga je pravi mali biser. Zanimljiva je iz mnogo razloga, o čemu sam napisao i poseban tekst za naše izdanje, ali njen možda najveći kvalitet je to što vas poziva da i sami obratite malo više pažnje na taj deo svog života – prilično veliki, ali s kojim su skoro sve veze pokidane.
Kao što kaže jedna talmudska izreka, svaki neprotumačen san je kao neotvoreno pismo. Ali ne nužno i doslovno „protumačen“, na neki usiljen, čisto cerebralan način. Nekada obavimo i to, u hodu, ponekad i malo rigoroznije, kao što se osvrćemo i na svako drugo iskustvo koje nas dovoljno zaokupi. Kako nismo formirani u kulturi u kojoj se bavljenje snovima podrazumeva, zato što je tako očigledno reč o vitalnom delu stvarnosti, onda pomaže makar samostalni laički trening – čitanje Frojda i drugih (Tumačenje snova, pre svega, gde vas samo čitanje, nezavisno od toga da li je dr Frojd baš u svemu u pravu, uvlači u „proces“, u intenzivnije snevanje, odnosno, u nešto lakše prisećanje onoga što ste sanjali). Uviđate veze, ako ne uvek i ceo lanac značenja, opet se suočavate s nečim, bilo to prijatno, neprijatno ili razdiruće. Misao prosto teče dalje („Kada telo stane…“). Naučite i da se ne plašite svojih misli, himera, poriva – svojih ponora. Ali stvar je u boljem dosluhu sa snom, sa samim sobom, sa stvarnošću kao celinom. Dosluh, to je ovde prava reč. To mora da radi stalno.
Ali kako, s toliko ometanja, distrakcija, prisila, zurenja u ekran? Pored svih spoljašnjih pritisaka, sami prezasićujemo sve ulazne pore, doslovno smo začepljeni.
Ne znam da li je za to potrebna neka stručna potvrda, ali iskustveno se redovno pokazuje sledeće: kada zbog ilustracije za neku knjigu ili buklet, do kasno noću, uporno prelistavam beskrajne arhive slika, pošto sam prethodno po folderima tražio neku za koju mislim da je imam i da bi bila savršena, ali koju nikako ne mogu da nađem, kada se sve, dakle, svede na besomučno izlaganje nasumičnom i nepreglednom vizuelnom sadržaju, to za ishod skoro uvek ima košmar. „Košmar“ inače ne mora uvek da bude nešto previše strašno; a čak i kada vas nešto malo namuči, ako dakle ostavimo po strani one najgore delirijume, posle toga se budite kao i posle nekog dobrog sna. To vas može uznemiriti, ali više u smislu da iziskuje napregnutiju pažnju, nego što vas dovodi u loše raspoloženje. Naprotiv, ne možete da se načudite nekim figurama iz sna ili vas one čak i nasmeju, neočekivano obodre svojom slobodom, u odnosu na ceo budni režim mišljenja i izražavanja, čak i kada vam san zapara neku staru, duboku ranu (sinoć me je nemilice provlačio kroz jedan davni ljubavni brodolom, ali to je, u nekim malim detaljima, bilo urnebesno). Ali sada ne mogu da nađem neku drugu reč za tu zbrku koja u ovom slučaju ne znači ništa, koja ti ništa ne govori, koja ti se ničim ne obraća. Začepio si sve pore, nešto drugo ne može da prostruji, potisnuo si suviše duboko nešto što te se i dalje tiče, ali ne može da dođe do reči, do izraza, do vazduha. Budiš se kao prebijen. Dok se to ne provetri, prođe još jedan dan, često ni u čemu.[2]
1 Radio si na nečemu „svom“, nešto „kreativno“, što si sam izabrao, bez spoljašnje prisile, ali opet si se prezasitio nečim sporednim ili potpuno nepovezanim, zatrpao sve ulaze (nisi samo tražio slike koje bi ti odgovarale, nego, klik po klik, odlutao još dalje, toliko daleko da si i zaboravio zašto još sediš za kompjuterom). Isto kao da si ceo dan proveo u najgorem radnom režimu i svemu što ide uz to. Ovo drugo je dugo bila i moja sudbina, kojoj sam se donekle oteo; samo donekle, tek toliko da bih sada mogao da pišem i ovako nešto. Većina nadničara ili nema nikakve šanse da se makar malo otme ili na to i ne pomišlja. Ishod? Gubitak svakog dodira sa samim sobom, sa sopstvenim iskustvom – koje bi valjda trebalo da bude nekakva avantura, potraga za sopstvenim oblikom, izrazom, putem, a ne samo rmbanje… Nastavljamo da plivamo, neki, spolja gledano, vrlo sigurno, ali samo uz pomoć klišea, opštih mesta, bespogovornog konformizma (ponašanje, izgled, fraze koje izgovaramo, „ukus“ ili „stavovi“ koje imamo, itd.). Ishod je naizgled beskrajno raznoliko mnoštvo ljudskih gestova i mnjenja, ali kulturološki poslušno i lojalno, koje sledi manje-više istu predstavu o životu. S takvima, s pozicija vlasti ili onih koji pretenduju na vlast, možete da radite šta hoćete. Ukalupljeni, klišeizirani umovi podložni su svakoj vrsti manipulacije, često vrlo nesuptilne – pri čemu, kao što upozorava Elil, mislim baš u Propagandi (ostajem dužan tu referencu), najpodložniji manipulaciji nisu „nepismeni“, nego upravo oni „pismeni“, što znači konvencionalno obrazovani, koji inače gutaju medijske sadržaje i koji, najviše baš zbog tog svog „obrazovanja“, umišljaju da su kvalifikovani da „misle svojom glavom“! Istina, to danas obuhvata praktično sve društvene slojeve, budući da skoro svako ima neko obrazovanje, mada stepen i vrsta zainteresovanosti za medijske sadržaje drastično variraju.
(Što se tiče „nepismenih“, ovde više u smislu „necivilizovanih“, samo jedna crtica: u vreme bliže Elilovom, u nekim delovima Sovjetskog Saveza, među nekim „nepismenim“ narodima s obala Ledenog mora, nisu ni znali da se Drugi svetski rat uopšte dogodio. Ali koliko bi oni mogli podleći bilo kakvoj propagandi, ne samo zbog svoje izolovanosti, već pre svega zbog svojih kulturnih vrednosti, toliko drugačijih od naših?)
S dobrim snevačima to ne ide. I oni su, kao i svi, izloženi ometanju, moraju da rade, često i da se ozbiljno zlopate, ali kako su iskusili taj dosluh – ne samo sa snom, nego s celom misterijom iskustva – ne mogu da to drastično sužavanje ljudskog raspona prihvate kao sudbinu. Iz toga onda mogu izvući još neke zaključke. To su pravi neprijatelji ove kulture. Ostalo su njena dobra deca, čak i one najveće galamdžije.
Naravno, ta kolizija stvara poseban pritisak, koji može biti i poguban – ozbiljno poguban. Ali ozbiljan snevač je već izabrao da radije strada nego da se vrati u staro smeće. Mada, realno, on to prosto više ne može. I ne dolazi u iskušenje, jednostavno mu nema druge, i to mu je u redu, tako to oseća, tako da u tome nema ničeg posebno herojskog. Ređe biva da nekome uspe da regresira, da se vrati na bezbedno. Ali, ako i uspe, na šta to može da liči? Na nekog ko je „konačno pronašao svoj mir“, kako se to kaže, ali samo uz pomoć lobotomije. To je, dakle, put bez povratka, pa ko živ, ko lud ili mrtav. Kada smo pričali o tome, Grinvald me je podsetio na onu zen-priču o čoveku koji može da bira da ga gore pojedu divlje zveri, ili da dole, u dnu litice, za koju se drži noktima, skonča među zmijama. Onda u nekoj pukotini ugleda jagodu i posegne rukom ka njoj, iako to znači sigurnu propast. „O, kako je bila slatka!“, povikasmo uglas, kad sam se setio na koju priči misli.
S čitanjem do kasno noću je drugačije. Ako se to tako oduži, to je dobar znak. Eto vas opet u nekoj dobroj oluji. Kao radnja, jednolično, ali ne i zatupljujuće. Ne raspršujete se, nego sabirate. Tonete u san, nadovezujete se s nekim svojim mislima i figurama. I s nekim napornim smislenim radom ume da bude tako, čak i najzamornijim, kao što je, evo prisećam se, bio rad na transkriptu Kuglinog filma iz 1981; ili na La jetée (mada je to kraći film) i Sans Soleil (opet jedan duži). Sve na sluh, uz bezbrojna premotavanja napred-nazad, itd. To niko „normalan“ ne bi radio sam od sebe, toliko je zamorno. Ali dok sam to radio, svaki put uporno, u transu, spolja gledano kao zombi ili robot, po četiri ili pet dana uzastopce, ponekad i duže – najčudesniji i najluđi snovi, uvek okrepljujući. O, zašto nije uvek tako! Naporno, ali u fokusu ti je jedna stvar, za tebe važna i uzbudljiva, a ne njih milion, koje su ti prošle ekranom, skoro svaka beznačajna, tuđa, često potpuno idiotska.
Prema tome, oprez!
San i java: u oba slučaja trebalo bi da se stalno nalazimo usred nečega što nas se zaista tiče. Vidimo da nije tako, ovde pokušavamo da sagledamo neke razloge za takvo stanje, ali to bi nam moralo biti jedino prihvatljivo. Može biti naporno, zahtevno, napeto, rizično, ali presudno je da li je za nas smisleno. Ako i ne živimo, nego samo radimo i sledimo propisane klišee, onda, kao što kaže jedan situacionistički grafit, i „spavamo za gazdu“.[3] Doslovno ostajemo na dužnosti, u službi nekog ili nečeg drugog. Svako sanja, naravno, ali ako to i ne registrujemo ili ne vidimo u tome nešto dovoljno „ozbiljno“, ako nas ni najmanje ne intrigira šta se to dešava između tih „spojenih sudova“, onda zaista samo spavamo – laku noć, draga, do novog radnog dana… Ne obraćamo pažnju, ne sećamo se ničega, ili samo gledamo da to odagnamo; o tome nema nikakve priče (osim, vrlo retko, pukog ispovedanja, ako imamo kome), ne razmenjujemo ta iskustva. Skoro kao i o svemu ostalom.
Oblika, detalja i stanja ima bezbroj, ali ovde iznosim samo neka zapažanja o mehanizmu distrakcije ili ometanja. Na svakom koraku, i na javi i u snu, možemo videti dokle to ide i s kakvim posledicama. U svakom kutku ovog društvenog miljea, u kojem se svakodnevno krećemo, oblikovanog medijima i tehnologijom, u skladu s neumoljivim zahtevima jedne „kulture“ koja sebe, bez ikakvog zazora, vidi i nameće kao Radni logor, izloženi smo tako snažnom i učestalom ometanju, pored osnovnog pritiska „zarađivanja za život“ i drugih glavnih obaveza, da to ne ostavlja prostor ni za šta bitno drugačije. Bez „još jednog napora“, kako je to govorio stari Markiz, ili bez one nove „epistemološke (spoznajne) askeze“ o kojoj je govorio Ilić – ne u odnosu na „vino, žene i miomirise“ već u odnosu na sve „aksiomatske izvesnosti na kojima počiva savremeni pogled na svet“[4], u odnosu na sve te kalupe, na celu tu „ponudu“ – od nas ne ostaje doslovno ništa. Zato više i nemamo šta da prenesemo jedni drugima, da razmenimo nešto, osim nekih nemuštih, rastrzanih utisaka i polumisli. Tamo gde se to naizgled dešava, makar jednosmerno, u nekom povezanijem i aritkulisanijem obliku, na šta to liči? Kakve kolumne čitamo, kakva razmišljanja, kakvu književnost? Šta očekivati od umetnosti ili kritike, u takvoj krizi samog iskustva? Nijedna od tih stvari nije nesporna sama po sebi – ta „departmanizacija“ misli i izraza, na „žurnalistiku“, „književnost“, umetnost“, „filozofiju“, „kritiku“ – ali kada pogledamo šta dobijamo na svakoj od tih tacni, šta vidimo? Publika koja to i dalje guta proizvod je tog istog poremećaja, te degradacije, a ne dokaz kvaliteta ili nečeg ljudski relevantnog. Nestaju objektivni, elementarni uslovi za pojavu dobrih pisaca, umetnika, mislilaca (naročito društvenih kritičara). U nekim nišama, kao da nema zastoja, u muzici na primer, ali i tu ne baš na svakom koraku, pri čemu je reč o izrazu koji počiva na vrlo specifičnom daru, koji nije nužno praćen još nekim kvalitetima ili dometima, na nekom drugom ljudskom planu (najblaže rečeno).
U svakom slučaju…
Treba sastrugati sa sebe tu štroku – ceo taj nanos slika, klišea, opštih mesta, uslovnih refleksa – pročistiti sve pore i držati ih otvorenim. Odmrsiti i ponovo zategnuti sve naše mačje antene, i polako obnavljati dosluh sa svime u nama i oko nas. Možda u zvezdanom nebu onda nećemo videti „Sazvežđe Četiri firme“, nego neke zanimljivije, bogatije figure (mada je u tom snu to zaista delovalo blesavo).
Sve ono što ova kultura pokušava da napravi od nas, s nama takvima, onda možda neće ići tako lako.
28. I 2024.
Нема коментара:
Постави коментар