At or with me : Fridrih Niče , Genealogija morala, 4. Šta znače asketski ideali?

Edward Munch, Friedrich Nietzsche ( 1905-1906)

Nehajne, podrugljive, nasilničke —
takve nas želi mudrost: ona je žena i
uvek voli samo ratnika.

Tako je govorio Zaratustra

Šta znače asketski ideali? — Kod umetnika ništa ili mnogo šta; kod filozofa i učenih ljudi, nešto kao njuh i instinkt za najpovoljnije preduslove visoke duhovnosti; kod žena, u najboljem slučaju, više ljubaznosti pri zavođenju, malo mekuštva na lepom telu, anđeosku umilnost krasne punačke životinje; kod fiziološki nagrđenih i razdešenih (kod većine smrtnika), pokušaj da sebe vide kao "suviše dobre" za ovaj svet, sveti oblik raspusnosti, njihovo glavno sredstvo u borbi s potajnim bolom i dosadom; kod sveštenika pravu svešteničku veru, njihovo najbolje oruđe moći, kao i "najvišu" dozvolu za moć; kod svetaca, najzad, izgovor za zimski san, njihovu novissima gloriae cupido,* njihov mir u ničemu ("bog"), njihov oblik ludila. A što je asketski ideal čoveku uopšte tako mnogo značio, u tome se izražava osnovna činjenica ljudske volje, njen horror vacui:** njoj je potreban cilj — i ona će radije hteti ništa nego ne hteti. — Razumete li me?... Jeste li me razumeli?... "Ni najmanje, dragi gospodine!" — Počnimo onda od početka.

-------------------
* Najdublju žudnju za slavom.
** Strah od praznine.
----------------------

Šta znače asketski ideali? — Ili, da uzmem jedan pojedinačan slučaj povodom koga sume često pitali za savet, šta znači na primer kad jedan umetnik kao Rihard Vagner u svojim starim danima iskazuje poštovanje čednosti? U izvesnom smislu on je to zapravo uvek činio, ali tek sasvim na kraju u asketskom smislu. Šta znači ova promena "smisla", ovaj radikalni preokret smisla? — jer to je bilo posredi, Vagner se time naglo preokrenuo pravo u svoju suprotnost. Šta znači to kad se jedan umetnik: naglo preokrene u svoju suprotnost?... Tu nam se odmah, ako se malo zadržimo na ovom pitanju, u sećanju javlja najbolje, najsnažnije, najradosnije, najodvažnije razdoblje koje je možda postojalo u celom Vagnerovom životu: bilo je to onda kad ga je intimno i duboko zaokupljala misao o Luterovoj ženidbi. Ko zna kakva je slučajnost zapravo doprinela tome da danas umesto te svadbene muzike imamo Majstore pevače? I koliko u ovima još odzvanja ona? Međutim, nikako se ne može sumnjati u to da bi i u ovoj "Luterovoj svadbi" bila reč o pohvali čednosti. Dakako, i o pohvali čulnosti: — čini mi se da bi upravo tako bilo u redu, da bi upravo to bilo "vagnerovski". Jer između čednosti i čulnosti nema nužne suprotnosti; svaki dobar brak, svaka prava, iskrena ljubav je iznad ove suprotnosti. Vagner bi, kako mi se čini, dobro bio učinio da je ovu prijatnu faktičnost pomoću jedne ljupke i smele komedije o Luteru dao svojim Nemcima da ponovo osete, jer među njima ima, i uvek je bilo, mnogo klevetnika čulnosti; i možda je najveća Luterova zasluga upravo u tome što je imao hrabrosti za svoju čulnost (tada se ona zvala, dosta ublaženo, "jevanđelska sloboda" ...). Međutim, čak i onda kad stvarno postoji ona suprotnost između čednosti i čulnosti, ona, na sreću, nipošto ne mora biti neka tragična suprotnost. To bi moglo da važi bar za sve uspelije, blagorodnije smrtnike koji su daleko od toga da svoju labilnu ravnotežu između "životinje i anđela" bez ustezanja smatraju argumentom protiv života — najtananiji i najblistaviji među njima, kao Gete, ili Hafiz, videli su u tome čak jednu životnu draž više. Takve "protivrečnosti" upravo mame na život... Na drugoj strani, sasvim je prirodno da će unesrećene svinje, kad jednom budu dovedene dotle da obožavaju čednost — a ima takvih svinja! — videti i obožavati u njoj samo svoju suprotnost, suprotnost unesrećenim svinjama, i to s kakvim tragičnim groktanjem i revnošću! može se samo zamisliti, onu mučnu i suvišnu suprotnost kojoj je Rihard Vagner na kraju svoga života neosporno hteo još da da muzičko ruho i da je postavi na scenu. A čemu? — s pravom možemo upitati. Jer šta su se njega ticale, šta se nas tiču svinje?

Pri tome se, naravno, ne može zaobići ono drugo pitanje: šta se njega zapravo ticao onaj muški (ah, tako nemuževan) "prostak", onaj ubogi đavo i dete prirode Parsifal, koga je on tako zamršenim sredstvima učinio na kraju katolikom — šta, zar je taj Parsifal uopšte bio ozbiljno zamišljen? Moglo bi se, naime, suprotno pomisliti, čak poželeti — da je Vagnerov Parsifal vedro zamišljen, tako reći kao epilog i satirska drama kojom se tragičar Vagner na upravo njemu doličan i dostojan način hteo oprostiti od nas, od sebe takođe, a pre svega od tragedije, naime ekscesom najviše i najsmelije parodije na tragičko kao takvo, na svu onu raniju groznu zemaljsku ozbiljnost i zemaljsku bedu, na konačno prevladan najgrublji oblik u protivprirodnosti asketskog ideala. To bi, kako rekosmo, bilo dostojno jednog velikog tragičara koji, kao svaki umetnik, na vrhunac svoje veličine stiže tek onda kad sebe i svoju umetnost ume da vidi s visine — kad ume da se smeje sebi. Da li je Vagnerov Parsifal njegov potajni smeh nadmoćnosti nad samim sobom, trijumf njegove izvojevane poslednje, najveće umetničke slobode, umetničke onostranosti? To bi se, rekosmo, moglo poželeti: jer šta bi bio Parsifal shvaćen ozbiljno? Da li je zbilja potrebno da se u njemu vidi (kako je neko rekao nasuprot meni) "plod slepe mržnje prema saznanju, duhu i čulnosti"? Proklinjanje čula i duha u mržnji i u jednom dahu? Otpadništvo i povratak hrišćanski bolećivim i mračnjačkim idealima? I na kraju čak samoporicanje, samoponištavanje jednog umetnika koji je dotle svom snagom svoje volje težio suprotnom, naime najvišem uznošenju duha i čula u svojoj umetnosti? I ne samo u svojoj umetnosti nego i u svom životu. Treba se samo setiti kako je Vagner u svoje vreme s oduševljenjem išao stopama filozofa Fojerbaha: Fojerbahova reč o "zdravoj čulnosti" zvučala je tridesetih i četrdesetih godina Vagneru kao i mnogim Nemcima (oni su se nazivali "mladonemcima") kao reč spasenja. Da li je on na kraju promenio mišljenje o tome? Pošto je, u najmanju ruku, izgledalo da namerava da drukčije poučava druge... I ne samo trubama Parsifala sa scene: — u sumornim, koliko neslobodnim toliko i smetenim spisima njegovih poslednjih godina ima stotinu mesta koja odaju potajnu želju i volju, klonulu, nesigurnu, nesamostalnu volju da se na osoben način propoveda povratak, obraćanje, odricanje, hrišćanstvo, srednji vek i da se svojim učenicima kaže: "Sve je ovo ništa! Potražite spas drugde!" Jednom se čak priziva "krv Spasitelja"...

Da povodom takvog slučaja, u kome ima mnogo mučnog, kažem svoje mišljenje — a to je tipičan slučaj — da je svakako najbolje odvojiti umetnika od njegovog dela toliko da se on sam ne uzima tako ozbiljno kao njegovo delo. On je, napokon, samo preduslov svoga dela, materinsko krilo, zemljište, pod određenim okolnostima đubre na kome, iz koga ono raste — pa prema tome, u većini slučajeva, nešto što se mora zaboraviti ako se želi uživati u samom delu. Upuštanje u poreklo dela je stvar fiziologa i vivisektora duha: nikad i ni pod kojim uslovima estetički nastrojenih ljudi, umetnika! Pesnik i tvorac Parsifala nije bio nimalo pošteđen dubokog, temeljitog, čak strašnog uživljavanja i poniranja u srednjovekovne duševne kontraste, neprijateljske odvojenosti od svake uzvišenosti, strogosti i discipline duha, neke vrste intelektualne perverznosti (neka mi bude dopušteno da upotrebim ovu reč), kao što ni noseća žena nije pošteđena neprijatnosti i neobičnosti trudnoće, koje se, kao što je rečeno, moraju zaboraviti da bi se radovalo detetu. Treba se čuvati pogreške u koju sam umetnik vrlo lako upada zbog psihološke contiguity,* kako kažu Englezi: kao da je on sam ono što može da predstavi, izmisli, izrazi. A stvar zapravo stoji tako da on, i kad bi bio to, nikako to ne bi predstavio, izmislio, izrazio; Homer ne bi ispevao Ahila, ni Gete Fausta, da je Homer bio Ahil ili Gete Faust. Savršen i potpun umetnik je za sva vremena odvojen od "realnog", stvarnog; s druge strane, razumljivo je što ponekad može do očajanja da bude umoran od te večite "nerealnosti" i lažnosti svoga unutrašnjeg života — i što tada pokušava da zahvatom prodre u ono što mu je upravo najviše zabranjeno, da bude stvaran. S kakvim uspehom? Nije teško pogoditi... To je ona tipična slabost volje umetnika: ista ona slabost kojoj je podlegao i ostareli Vagner i koju je on tako skupo, tako kobno morao da plati (zbog nje je izgubio znatan deo svojih prijatelja). I najzad, sasvim nezavisno od te slabosti volje, ko ne bi poželeo, zbog samog Vagnera, da se on drukčije oprostio od nas i od svoje umetnosti, ne jednim Parsifalom nego pobedonosnije, samosvesnije, više vagnerovski — a manje pometeno, manje dvoznačno u odnosu na celo njegovo htenje, manje šopenhauerovski, manje nihilistički?...
* Bliskosti, dodira.

Šta, dakle, znače asketski ideali? U slučaju jednog umetnika, to shvatamo polako: baš ništa!... Ili tako mnogo da je to isto što i ništa!... Izostavimo najpre umetnike: oni nikad nisu dovoljno nezavisni u svetu i prema svetu da bi njihove ocene i menjanje tih ocena po sebi zasluživali pažnju! U svim vremenima, oni su bili sluge morala ili filozofije ili religije, sasvim nezavisno od toga što su, na žalost, prilično često bili suviše nesamostalne udvorice svojih pristalica i pokrovitelja i dovitljivi laskavci pred starim ili novim vlastima. U najmanju ruku, njima je uvek potrebna zaštita, oslonac, neki već učvršćen autoritet: umetnici nikad ne stoje čvrsto na svojim nogama, samostalnost nije u skladu s njihovim najdubljim instinktima. Tako je na primer Rihard Vagner, kad je "došlo vreme", uzeo za svoga čelnika i zaštitnika filozofa Šopenhauera: — ko bi mogao i pomisliti da bi on imao hrabrosti za neki asketski ideal bez oslonca koji mu je pružila Šopenhauerova filozofija, bez Šopenhauerovog autoriteta koji je u Evropi došao do prevage sedamdesetih godina (ostavljajući po strani pitanje da li bi umetnik u novoj Nemačkoj uopšte mogao opstati bez mleka pobožnog mišljenja, pobožnog u odnosu prema carstvu)? — I time smo stigli do ozbiljnijeg pitanja: šta znači to kad se jedan pravi filozof prikloni asketskom idealu, jedan zaista samostalan duh kao Šopenhauer, čovek i vitez čvrstog pogleda koji je imao hrabrosti u odnosu prema samom sebi, koji ume sam da zauzme svoj stav, ne očekujući prvo predvodnike i mig odozgo? — Razmotrimo ovde odmah čudan i za mnoge ljude čak zadivljujući Šopenhauerov stav prema umetnosti: jer je Rihard Vagner, očigledno, u prvom redu zbog njega pristao uz Šopenhauera (po nagovoru jednog pesnika, zna se da je to bio Herveg), i to do te mere da je time nastala direktna teorijska protivrečnost između njegovog ranijeg i kasnijeg estetičkog uverenja — prvo je izraženo na primer u spisu Opera i drama, a drugo u spisima koje je objavio posle 1870. godine. Posebno je od tada, što možda najviše začuđuje, Vagner bezobzirno promenio svoje mišljenje o vrednosti i mestu same muzike: nije se osvrtao na to da je do tada od nje bio napravio sredstvo, medijum, "ženu" kojoj je bila neophodna svrha, muškarac, da bi uspela — naime drama! On je najednom shvatio da se in majorem musicae gloriam* može više učiniti sa Šopenhauerovom teorijom i njegovim novotarijama — naime sa samostalnošću muzike kako ju je Šopenhauer shvatio: muzika izdvojena, postavljena prema svim ostalim umetnostima, nezavisna umetnost po sebi, koja ne nudi, kao ove, slike fenomenalnog sveta, nego naprotiv govori jezikom same volje, neposredno iz "ponora", kao njeno najautentičnije, najizvornije, najdirektnije objavljivanje. S ovim izvanrednim podizanjem vrednosti muzike, koje je, izgleda, proizlazilo iz Šopenhauerove filozofije, najednom je nečuveno porastao i ugled samog muzičara: sad je on postao proročište, sveštenik, čak više od sveštenika, veka vrsta posrednika onog "po sebi" stvari, telefon onostranosti — on otad nije objavljivao samo muziku, taj trbuhozborac boga — on je objavljivao metafiziku: kakvo čudo što je najzad jednog dana počeo da propoveda asketske ideale?...
-------------------
* Za veću slavu muzike.
---------------------

Šopenhauer se koristio Kantovim shvatanjem estetičkog problema, mada na njega, to je sasvim izvesno, nije gledao Kantovim očima. Kant je imao nameru da umetnosti ukaže čast kad je među predikatima lepog davao prvenstvo i u prvi plan stavljao one koji čine čast saznanju: bezličnost i opšte važenje. Ovde nije mesto za raspravljanje o tome da li je ovo u osnovi bio promašaj; hteo bih samo da naglasim to da je Kant, kao i svi filozofi, pri posmatranju estetičkog problema, umesto da pođe od iskustava umetnika (stvaraoca), o umetnosti i lepom razmišljao jedino sa stanovišta "posmatrača" i pri tom u pojam "lepog" neopaženo uneo samog "posmatrača". Da je barem ovaj "posmatrač" bio filozofima lepog dovoljno poznat! — naime kao značajna lična činjenica i iskustvo, kao obilje sopstvenih snažnih doživljaja, želja, iznenađenja, ushićenja u oblasti lepog! Bojim se, međutim, da je uvek bilo obrnuto: i tako od njih već od samog početka dobijamo definicije u kojima se, kao u onoj čuvenoj definiciji koju Kant daje o lepom, krije nedostatak tananijeg ličnog iskustva u vidu strahovite osnovne zablude. "Lepo je", rekao je Kant, "ono što se dopada bez interesa." Bez interesa! Neka se ova definicija uporedi s onom koju je dao jedan stvarni "posmatrač" i umetnik — Stendal, koji lepo na jednom mestu naziva une promesse de bonheur.* Ovde je svakako odbačeno i izbrisano upravo ono što Kant jedino ističe u vezi s estetičkim stanjem: le désintéressement. Ko je u pravu, Kant ili Stendal? Naravno, ako naši estetičari neumorno, u prilog Kantu, ponavljaju tvrdnju da se pod čarobnim dejstvom lepote mogu "nezainteresovano" posmatrati čak i statue obnaženih žena, onda se zaista na njihov račun možemo malo i nasmejati: — iskustva umetnika su u ovoj škakljivoj stvari "interesantnija", i Pigmalion u svakom slučaju nije nužno bio "neestetički čovek". Mislimo utoliko bolje o nevinosti naših estetičara koja se ogleda u takvim argumentima; upišimo na primer u čast Kantu ono što je s naivnošću seoskog popa rekao o svojstvu čula dodira! — Ovde se vraćamo Šopenhaueru, koji je na sasvim drugačiji način od Kanta bio blizak umetnosti, a ipak nije izišao iz okvira Kantove definicije; kako se to dogodilo? Okolnosti su prilično čudne: on je izraz "bez interesa" protumačio na najličniji način, polazeći od iskustva koje je kod njega moralo biti najredovnije. Malo je stvari o kojima Šopenhauer govori tako sigurno kao o dejstvu estetičke kontemplacije: on kaže za nju da deluje direktno protiv polne "zainteresovanosti", slično dakle lupulinu i kamforu, i nikad mu nije bilo dosta veličanja ovog oslobođenja od "volje" kao velike prednosti i koristi estetičkog stanja. Čak bi se moglo postaviti pitanje da možda i njegovo osnovno shvatanje "volje i predstave", misao da je oslobođenje od "volje" mogućno jedino posredstvom "predstave", ne proizlazi iz uopštavanja onog seksualnog iskustva. (Uzgred rečeno, kod pitanja u vezi sa Šopenhauerovom filozofijom ne treba nikad gubiti iz vida da su to shvatanja dvadesetšestogodišnjeg mladića, tako da su ona karakteristična ne samo za Šopenhauera nego i za to životno doba.) Čujmo, na primer, jedno od najizrazitijih među mnogobrojnim mestima koja je napisao u slavu estetičkog stanja (Svet kao volja i predstava, I, 231), oslušnimo ton, patnju, sreću, zahvalnost s kojima su izgovorene ove reči. "To je bezbolno stanje koje je Epikur cenio kao najviše dobro i kao stanje bogova; u tom trenutku,mi smo oslobođeni nedostojnog pritiska volje, mi slavimo praznik prestanka robovanja htenju, Iksionov točak miruje"... Kakva žestina reči! Kakve slike muke i teške dodijalosti! Kakvo gotovo patološko suprotstavljanje "onog trenutka" i vremena "Iksionovog točka", "robovanja htenju", "nedostojnog pritiska volje"! A, recimo, da je Šopenhauer sto puta bio u pravu što se njega lično tiče, šta bi to značilo za uviđanje suštine lepog? Šopenhauer je opisao jedno dejstvo lepog, ono koje smiruje volju — da li je i to dejstvo samo redovno? Stendal, kao što smo rekli, ne manje čulna, ali srećnije sazdana priroda od Šopenhauera, ističe jedno drugo dejstvo lepog: "Lepo obećava sreću", njemu se čini da je pravo stanje stvari upravo pokretanje volje ("interesa") lepim. I zar se, najzad, ne bi i samom Šopenhaueru moglo prigovoriti da se on ovde neopravdano smatra kantovcem, da Kantovu definiciju lepog uopšte nije shvatio kantovski — da se i njemu lepo dopada iz jednog "interesa", čak iz najjačeg, najličnijeg interesa: interesa čoveka podvrgnutog torturi da se oslobodi torture?... I, ako se vratimo našem prvom pitanju "šta znači to kad se jedan filozof klanja asketskom idealu?", dobićemo ovde bar prvi nagoveštaj: on hoće da se oslobodi jedne torture.
--------------------------
* Obećanje sreće.
------------------------

Čuvajmo se da nam se pri reči "tortura" ne smrači odmah lice: upravo u ovom slučaju ima mnogo šta da se kaže protiv toga i prilično da se oduzme — ima se čak čemu i nasmejati. Naime, ne potcenjujmo to što su Šopenhaueru, koji se prema polnosti odnosio u stvari kao prema ličnom neprijatelju (uključujući i njeno oruđe, ženu, taj "instrumentum diaboli"*), bili potrebni neprijatelji da bi ostao dobrog raspoloženja; što je voleo opore, jetke, crno-zelene reči; što se ljutio ljutnje radi, iz strasti; što bi se razboleo bez svojih neprijatelja, bez Hegela, žene, bez čulnosti i cele volje za životom, opstankom, što bi postao pesimist (jer pesimist nije bio, ma koliko to želeo). Šopenhauer ne bi inače tu ostao, u to se možemo kladiti, on bi pobegao: međutim, njegovi neprijatelji su ga čvrsto držali, oni su ga uvek iznova zavodili da ostane u životu, gnev mu je, baš kao i antičkim kiničarima, bio naslada, okrepljenje, naknada, remedium** protiv odvratnosti, on mu je bio sreća. Toliko o ovom najličnijem u slučaju Šopenhauer; na drugoj strani ima kod njega još nešto tipično — i tek se tu vraćamo svom problemu. Dok god ima filozofa na zemlji i gde god ih je bilo (od Indije do Engleske, da uzmemo ove suprotne polove obdarenosti za filozofiju), neosporno postoji neka posebna razdražljivost i mržnja filozofa prema čulnosti — Šopenhauer je samo najrečitiji i, ako se ima sluha za to, njihov najzavodljiviji i najdražesniji izraz — postoji isto tako posebna, afektivna naklonost i privrženost filozofa asketskom idealu uopšte, u tom pogledu se ne treba zavaravati. I jedno i drugo povezano je, kao što je rečeno, s tipom; ako ih kod nekog filozofa nema, onda je on — to je izvesno — uvek samo "takozvani" filozof. Šta to znači? Jer to činjeničko stanje treba tek protumačiti: po sebi, ono je tu za sva vremena, glupo kao svaka "stvar po sebi". Svaka životinja, pa i la b?te philosophe,*** instinktivno teži optimumu povoljnih uslova u kojima ona može potpuno ispoljiti svoju snagu i dostići maksimum osećanja moći; svaka životinja, isto tako instinktivno i sa istančanim njuhom koji "nadmaša svaki um", zazire od svakovrsnih smetnji i prepreka koje joj se nađu ili bi se mogle naći na tom putu prema optimumu (ne govorim o njenom putu prema "sreći", nego o putu prema moći, prema činu, prema najmoćnijem činu i u većini slučajeva, u stvari, o njenom putu ka nesreći). Tako filozof zazire od braka sa svim onim što bi ga na brak moglo navesti — jer m je brak smetnja i zla kob na putu ka optimumu. Ko je od dosadašnjih velikih filozofa bio oženjen? Heraklit, Platon, Dekart, Spinoza, Lajbnic, Kant, Šopenhauer — nisu bili; štaviše, ne možemo ih ni zamisliti kao oženjene. Oženjen filozof spada u komediju, to je moja teza: a onaj izuzetak Sokrat, pakosni Sokrat, on se, izgleda, oženio ironice**** da bi upravo potvrdio ovu tezu. Svaki filozof bi govorio kako je jednom govorio Buda kad mu je javljeno da mu se rodio sin: "Rahula mi se rodio, iskovani su mi okovi" (Rahula ovde znači "mali demon"); svakom "slobodnom duhu" morao bi jednom doći trenutak za razmišljanje, pod pretpostavkom, naravno, da je pre toga imao neki nepromišljen trenutak — kao što je negda došao tom istom Budi — "veoma je skučen", mislio je on, "život u kući, to je mesto nečistoće; sloboda je u napuštanju kuće"; "došavši na tu misao, on napusti kuću". U asketskom idealu ima tako mnogo nagoveštenih mostova ka nezavisnosti da filozof nije kadar da bez unutrašnjeg klicanja i pljeskanja sluša priču o svima onima koji su jednog dana rekli ne svakoj neslobodi i otišli u bilo kakvu pustinju: čak i pod pretpostavkom da su to bili samo jaki magarci i u svemu suprotnost snažnom duhu. Pa šta onda znači asketski ideal kod filozofa? Moj odgovor je — biće da je to već odavno jasno: pri pogledu na njega, filozof se smeška optimumu uslova najviše i najsmelije duhovnosti — on time ne odbacuje "život", on time, štaviše, potvrđuje svoj život, i samo svoj život, i to možda u tolikoj meri da mu nije strana ni zločinačka želja: pereat mundus, fiat philosophia, fiat philosophus, fiam!*****
------------------
* Oruđe đavola.
** Lek.
*** Filozofska životinja.
**** Ironije radi.
***** Neka propadne svet, samo neka bude filozofija, neka bude filozof, neka budem ja.
--------------------

Vidi se da to nisu neki potkupljivi svedoci i sudije o vrednosti asketskog ideala, ti filozofi! Oni misle na sebe, — šta ih se tiče "svetac"!Oni pri tome misle na ono što je njima najneophodnije: slobodu od prinude, smetnje, buke, poslova, obaveza, briga; jasnost u glavi; igru, skok i let misli; dobar vazduh, redak, čist, slobodan, suv kao što je vazduh na visinama, pri kome sve animalno postaje duhovnije i dobija krila; mir u svim nižim sferama; svi psi čvrsto na lancu; nikakav lavež neprijateljstva i rutave osvete; nikakvo nagrizanje povređene sujete; skromnu i pokornu utrobu, marljivu kao vodenica, ali daleku; srce strano, s one strane, buduće, posthumno — sve u svemu, oni pri asketskom idealu misle na vedri asketizam obogotvorene i okrilaćene životinje koja iznad života više luta nego što miruje. Zna se koje su tri velike svečane reči asketskog ideala: siromaštvo, skrušenost, čednost: i ako sad izbliže pogledamo život svih velikih, plodnih, pronalazačkih duhova — uvek ćemo u njemu naći, do izvesnog stepena, sve ovo troje. Nikako ne, što se razume samo po sebi, kao neke njihove "vrline" — kakve veze ima ova vrsta ljudi s vrlinama! — već kao najprikladnije i najprirodnije uslove njihovog najboljeg opstanka, njihove najlepše plodnosti. Pri tom je sasvim mogućno da je njihova vladajuća duhovnost morala najpre zauzdati preteranu i preosetljivu gordost ili razularenu čulnost, ili da je možda svoju volju za "pustinjom" s mukom održavala nasuprot sklonosti ka luksuzu i probirljivosti, kao i nasuprot rasipničkoj darežljivosti srca i ruke. Ali ona je to činila upravo kao vladajući instinkt koji je sa svojim zahtevima prodirao uprkos svim ostalim instinktima — ona to i dalje čini; da ne čini, ne bi ni vladala. U tome, dakle, nema nikakve "vrline". Uostalom, pustinja o kojoj sam upravo govorio, u koju se jaki nezavisni duhovi povlače i usamljuju — o, kako ona izgleda drukčije od onoga kako obrazovani ljudi zamišljaju pustinju! — pa to su, naime, pod određenim uslovima, upravo oni sami, ti obrazovani. I odista je tako da nijedan glumac duha ne bi u njoj nikako izdržao — za takve ona nije dovoljno romantična i sirijska, ni izdaleka nije pozorišna pustinja! Naravno, i u njoj ima kamila: ali sva sličnost je samo u tome. Namerna nejasnost možda; sklanjanje od samog sebe; zaziranje od buke, počasti, štampe, uticaja; skroman posao, svakodnevica, nešto što čoveka više prikriva nego što iznosi na videlo; povremeno ophođenje sa bezazlenim živahnim životinjama i pticama, čiji prizor krepi; planina za društvenost, ali ne mrtva nego s očima (to jest jezerima); u izvesnim okolnostima čak i soba u gostionici punoj običnog sveta gde je čovek siguran da će ga zameniti s drugim i gde se bez zazora može govoriti sa svakim — to je ovde "pustinja": ah, ona je dovoljno pusta, verujte mi! Kad se Heraklit povukao u dvorišta i među kolonade ogromnog Artemidinog hrama, ta "pustinja" je bila dostojanstvenija, priznajem: a zašto danas nemamo takve hramove? (Možda ih i imamo: upravo se sećam svoje najlepše radne sobe, Piazza di San Marco, naravno u proleće, takođe pre podne, vreme između deset i dvanaest časova.) Ali ono što je Heraklit izbegao ostalo je i danas isto i mi se toga klonimo: buka i demokratsko brbljanje Efežana, njihova politika, njihove poslednje vesti o "carstvu" (Persiji, razume se), njihovi "današnji" poslovi na tržnici — jer mi filozofi treba da budemo pošteđeni pre svega jedne stvari: svega što je "današnje". Mi poštujemo tišinu, hladnoću, otmenost, daljinu, prošlost, uopšte sve od čijeg se prizora duša ne mora braniti i zatvarati — nešto s čime se može govoriti a da se ne govori glasno. Neka se oslušne samo zvuk koji ima duh kad govori: svaki duh ima svoj zvuk, voli svoj zvuk. To tamo, na primer, mora biti da je agitator, hoću reći praznoglavac, prazna tikva: ma šta u njega ušlo, iz njega se vraća muklo i teško, opterećeno odjekom velike praznine. Onaj tamo gotovo uvek govori promuklo: nije li možda i mislio promuklo? Bilo bi to mogućno — treba pitati fiziologe — ali ko u rečima misli, misli kao govornik, a ne kao mislilac (to pokazuje da on u osnovi ne misli stvari, ne misli "saobrazno stvari", već samo u odnosu na stvar, da on zapravo misli sebe i svoje slušaoce). Taj treći govori nametljivo, suviše nam se približava, osećamo mu dah — nevoljno zatvaramo usta, mada nam on govori kroz knjigu: zvuk njegovog stila otkriva razlog tome — on nema vremena, on sam sebi ne veruje dovoljno, mora da govori danas jer nikad više neće doći do reči. A duh koji je siguran u sebe govori polako; on traži skrovitost, on pušta da se na njega čeka. Filozof se poznaje po tome što se kloni triju sjajnih i bučnih stvari: slave, velmoža i žena, čime nije rečeno da one ne dolaze njemu. On izbegava suviše jarku svetlost: stoga se kloni svoga vremena i njegovog "dana". Po tome je sličan senci: što mu se sunce više kloni zalasku, on biva sve veći. Što se tiče njegove "skrušenosti", on podnosi, kao što podnosi tamu, i izvesnu zavisnost i zamračenje: štaviše, on strahuje od ometanja munjama, on se plaši nezaštićenosti suviše usamljenog i napuštenog drveta na kome svaka oluja iskaljuje svoj bes i svaki bes svoju oluju. Njegov "materinski" instinkt, skrivena ljubav prsma onome što u njemu raste, upućuje ga na stanja koja ga oslobađaju da misli na sebe; u istom smislu kao što je instinkt majke u ženi održavao dosad zavisnost žene uopšte. Najzad, oni, ti filozofi, ne zahtevaju mnogo, njihova deviza je "ko poseduje, biva posednut" — ne, kako moram reći već ne znam po koji put, iz neke vrline, iz neke zaslužne volje za umerenošću i jednostavnošću, nego zato što njihov vrhovni gospodar tako od njih zahteva, pametno i neumoljivo zahteva: on ima na umu samo jedno i sve — vreme, snagu, ljubav, interes, samo za to skuplja, samo za to štedi. Ta vrsta ljudi ne voli da bude ometana neprijateljstvima, pa ni prijateljstvima: ona lako zaboravlja ili prezire. Praviti mučenika od sebe, to joj nije po ukusu; "za istinu patiti" — to prepušta častoljubivima i pozorišnim junacima duha i ostalima koji za to imaju dovoljno vremena (oni sami, filozofi, imaju šta da čine za istinu). Oni su prilično škrti na velikim rečima; govori se da ih odbija već i sama reč "istina": zvuči im razmetljivo... Najzad, što se tiče "čednosti" filozofa, očito je da ova vrsta duha ispoljava svoju plodnost negde drugde a ne u deci; možda negde drugde nalazi i trajanje svog imena posle smrti, svoju malu besmrtnost (još neskromnije su se izražavali filozofi u staroj Indiji: "Čemu potomstvo onome čija je duša svet?"). U tome nema ničeg od čednosti iz nekih asketskih skrupula i mržnje prema čulima, kao što nema čednosti ni u tome kad se atleta ili džokej uzdržavaju od žene: štaviše, to zahteva, bar za vreme velike trudnoće, njihov vladajući instinkt. Svaki artist zna kako je štetno spavanje sa ženom u stanjima velike duhovne napetosti i pripreme; onima koji su najjači i koji imaju najpouzdanije instinkte nije za to potrebno prethodno iskustvo, rđavo iskustvo — nego upravo njihov "materinski" instinkt ovde bezobzirno raspolaže, u korist nastajućeg dela, svim ostalim zalihama i prilivima snage, krepkosti animalnog života: veća snaga tada troši manju. — Uostalom, pogledajmo sad napred razmotreni Šopenhauerov slučaj u svetlosti ovog tumačenja: kod njega je, očigledno, prizor lepog kao početni nadražaj delovao na glavnu snagu njegove prirode (na snagu prisebnosti i prodornog pogleda), tako da se ona onda naglo razbuktala i najednom ovladala svešću. Time nikako ne bi trebalo da bude isključena mogućnost da ona svojevrsna slast i punoća koje su svojstvene estetičkom stanju poteknu upravo iz sastojka "čulnost" (kao što iz istog izvora proističe onaj "idealizam" devojaka stasalih za udaju) — da se, prema tome, pri nastupanju estetičkog stanja ne gasi čulnost, kao što je verovao Šopenhauer, nego se samo preobražava i više se ne javlja u svesti kao polni nadražaj. (Na ovo pitanje vratiću se drugom prilikom, kad bude reči o još delikatnijim problemima dosad tako zanemarene i još nerasvetljene fiziologije estetike.)

Izvestan asketizam, videli smo, čvrsta i vedra uzdržljivost s puno volje spadaju u povoljne uslove najviše duhovnosti, kao i u njihove najprirodnije posledice: stoga se nikako ne treba čuditi što se upravo filozofi prema asketskom idealu nisu nikad odnosili bez izvesnog predubeđenja. Ako se s malo više pažnje osvrnemo na prošlost videćemo da je ta veza između asketskog ideala i filozofije još tešnja i čvršća. Moglo bi se reći da se filozofija uopšte svojim prvim koracima i koračićima na zemlji učila tek na uzici ovog ideala — činila ih je, ah, još tako nevešto, ah, sa tako mrzovoljnim izrazom lica, tako spremna da padne i da leži na trbuhu, taj mali bojažljivi trapavko i mekušac s krivim nogama! Sa filozofijom je u početku bilo kao sa svim dobrim stvarima — dugo nisu imale samopouzdanja, osvrtale su se da vide neće li im neko priteći u pomoć; još više, plašile su se svih koji su ih posmatrali. Neka se nabroje po redu pojedini nagoni i vrline filozofa — njegov nagon ka sumnji, njegov nagon ka poricanju, njegov nagon iščekivanja ("neodlučnosti"), njegov analitički nagon, njegov nagon ka istraživanju, traženju, odmeravanju, njegov nagon ka poređenju i izjednačavanju, njegova volja za neutralnošću i objektivnošću, njegova volja za svako "sine ira et studio"* — zar nije već jasno da su se svi oni odreda najduže suprotstavljali prvim zahtevima morala i savesti? (Da i ne govorimo o umu uopšte, koji je još Luter rado nazivao gospođom mudricom, mudrom bludnicom). Zar bi se jedan filozof, kad bi postao svestan sebe, morao osećati kao otelovljeno "nitimur in vetitum"** — i zar bi se prema tome čuvao da "sebe oseća", da postane svestan sebe?... Kako rekosmo, tako je i sa svim dobrim stvarima kojima se danas ponosimo; čak i merilima starih Grka mereno, celo naše moderno biće, ukoliko nije slabost nego moć i svest o moći, izgleda kao sušta obest i bezboštvo: jer upravo su stvari suprotne onima koje mi danas poštujemo, najduže imale savest na svojoj strani i boga kao svoga čuvara. Obest je danas sav naš odnos prema prirodi, naše nasilje nad prirodom pomoću mašina i tako nepromišljene dovitljivosti tehničara i inženjera; obest je naš odnos prema bogu, hoću reći prema bilo kom tobožnjem pauku svrhe i morala iza velike mreže uzročnosti — mogli bismo, kao Karlo Smeli u borbi sa Lujem XI, reći: "Je combats l'universelle araignée"***; — obest je naš odnos prema sebi, jer mi eksperimentišemo sa sobom na način koji ne bismo dozvolili ni prema jednoj životinji i sa zadovoljstvom i radoznalošću rasecamo svoju dušu pri živom telu: baš nas briga za neki "spas" duše! Posle sami sebe lečimo: poučno je biti bolestan, u to ne sumnjamo, još poučnije nego biti zdrav — čini nam se da su nam izazivači bolesti danas čak potrebniji nego bilo kakvi lekari i "spasitelji". Nesumnjivo je da vršimo nasilje nad sobom, mi razdrobljivači duše, mi koji pitamo i koji smo i sami u pitanju kao da život nije ništa drugo nego razbijanje i lomljenje; a baš time nužno moramo iz dana u dan postajati još upitniji, još dostojniji da pitamo, i upravo time dostojniji — da živimo?... Sve dobre stvari su nekad bile rđave; iz svakog naslednog greha nastala je nasledna vrlina. Brak je, na primer, dugo izgledao kao ogrešenje o pravo zajednice; nekad je plaćana novčana kazna za neskromnost i za polaganje prava na ženu za sebe (tu spada, na primer, jus primae noctis,**** još i danas u Kambodži privilegija sveštenika, tih čuvara "starih dobrih običaja"). Osećanja blagosti, dobronamernosti, popustljivosti i samilosti — kasnije sve više cenjena, tako da su postala gotovo "vrednost po sebi" — veoma dugo su protiv sebe imala čak samo prezir: ljudi su se stideli blagosti kao što se danas stide okrutnosti (uporedi S one strane dobra i zla, str. 232). Potčinjavanje pravu: — o, s kakvim su opiranjem savesti otmeni rodovi u celom svetu napuštali krvnu osvetu i podvrgavali se sili prava! "Pravo" je dugo bilo vetitum***** prestup, novina, ono je nastupilo sa silom, kao sila kojoj se čovek pokoravao samo sa stidom pred samim sobom. Nekad je svaki, pa i najmanji korak na zemlji plaćan duhovnim i telesnim mukama: celo to shvatanje "da je ne samo za koračanje napred, ne! za koračanje uopšte, za kretanje, za promenu bio potreban bezbroj mučenika", zvuči nam upravo danas tako čudno — na to sam skrenuo pažnju u Jutarnjoj rumeni, str. 17 i dalje. "Ništa nije skuplje plaćeno", kaže se tamo na str. 19, "nego ono malo ljudskog uma i osećanja slobode kojima se danas ponosimo. Ali zbog tog ponosa nam je danas gotovo nemogućno da onaj ogromni vremenski period 'moralnosti morala' koji je prethodio 'svetskoj istoriji' osetimo kao stvarnu i presudnu epohu koja je odredila karakter čovečanstva: epohu u kojoj je patnja svuda važila kao vrlina, svirepost kao vrlina, pritvorstvo kao vrlina, osveta kao vrlina, poricanje uma kao vrlina, a nasuprot tome, dobro osećanje kao opasnost, radoznalost kao opasnost, sažaljenje kao opasnost, biti dostojan sažaljenja kao sramota, rad kao sramota, ludilo kao božanska milost, promena kao nešto nemoralno i bremenito propašću!"
--------------------------------- * Bez mržnje i naklonosti, nepristrasno.
** Težimo zabranjenom.
*** Borim se protiv svetskog pauka.
**** Pravo prve bračne noći.
***** Nešto zabranjeno.
-----------------------

10.

U istoj knjizi na str. 39 objašnjeno je šta se mislilo o najstarijoj generaciji kontemplativnih ljudi i pod kakvim pritiskom je ona morala da živi — isto toliko prezrena koliko je smatrana i bezopasnom! Kontemplacija se na zemlji pojavila najpre u prerušenom vidu, u dvosmislenom obliku, sa zlim srcem i često nespokojnom glavom: u to nema sumnje. Ono neaktivno, usporeno, neratničko u instinktima kontemplativnih ljudi je dugo izazivalo duboko nepoverenje njihove okoline: protiv toga nije bilo drugog sredstva osim odlučnog ulivanja straha. A u to su se razumevali, na primer, stari bramani. Najstariji filozofi umeli su svom životu i svojoj pojavi da daju smisao, ozbiljnost i pozadinu koji su ulivali strah; ako se bolje razmisli, iz jedne još osnovnije potrebe: naime, da bi sami sebi ulili strah i strahopoštovanje. Jer sve vrednosne sudove u sebi nalazili su okrenute protiv sebe, prema "filozofu u sebi" morali su savladati svaku vrstu sumnje i otpora. Kao ljudi strašnih vremena, oni su to činili strašnim sredstvima: svirepost prema sebi, proračunato samomučenje — to je bilo glavno sredstvo ovih usamljenika željnih moći, novotara misli kojima je bilo potrebno da najpre u sebi samima nadvladaju bogove i predanja da bi sami mogli verovati u svoje novotarije. Podsećam na čuvenu priču o kralju Višvamitri koji je iz hiljadugodišnjih samomučenja izvukao takvo osećanje moći i takvu samouverenost da se odvažio na gradnju novog neba; neprijatan simbol najstarije i najnovije priče o filozofima na zemlji — svak ko je bilo kad gradio "novo nebo" našao je snagu za to tek u sopstvenom paklu ... Sažmimo celo ovo stanje stvari u kratke formule: filozofski duh se uvek morao najpre prerušiti i uzeti spoljni izgled ranije utvrđenih tipova kontemplativnog čoveka, sveštenika, čarobnjaka, vrača, vidovnjaka, uglavnom religijskog čoveka, da bi uopšte mogao opstati: asketski ideal je filozofu dugo služio kao pojavni oblik, kao egzistencijalna pretpostavka — morao je da ga prikazuje kako bi mogao biti filozof, morao je da veruje u njega kako bi mogao da ga prikazuje. Izrazito negativan, neprijateljski i podozriv stav filozofa prema svetu, životu i čulima koji se održao sve do najnovijeg vremena i tako stekao priznanje maltene kao filozofsko držanje po sebi — posledica je, pre svega, očajnih uslova u kojima je filozofija uopšte nastala i opstala: naime, utoliko što filozofija zadugo nikako ne bi bila mogućna na zemlji bez asketskog plašta i prerušavanja, bez asketskog samonesporazuma. U slici i neposrednije rečeno: asketski sveštenik se sve do najnovijeg vremena predstavljao u odurnom i sumornom obliku gusenice u kome je filozofija jedino mogla da živi i životari... Da li se to odista promenilo? Da li se šarena i opasna krilata životinja, onaj "duh" koji je ta gusenica krila u sebi, najzad stvarno, zahvaljujući jednom sunčanijem, toplijem, vedrijem svetu, ipak iščaurila i izišla na svetlo? Postoji li danas već dovoljno gordosti, odvažnosti, smelosti, samopouzdanja, volje duha, volje za odgovornost, slobode volje da je "filozof" sada na zemlji zaista mogućan?...

11.

Tek sada pošto smo sagledali asketskog sveštenika, ozbiljno prilazimo svom problemu: šta znači asketski ideal? — tek sad postaje "ozbiljno", sad imamo pred sobom pravog predstavnika ozbiljnosti uopšte. "Šta znači istinska ozbiljnost?" — možda nam se već ovde nameće ovo još temeljnije pitanje: pitanje za fiziologa, razume se, ali mi ga zasad ostavljamo po strani. Asketski sveštenik nalazi u onom idealu ne samo svoju veru nego i svoju volju, svoju moć, svoj interes. Njegovo pravo na postojanje stoji i pada s onim idealom: kakvo onda čudo što ovde nailazimo na strašnog protivnika, pod pretpostavkom, naime, da smo protivnici onog ideala, na protivnika koji se za svoju egzistenciju bori protiv onih koji opovrgavaju onaj ideal?... S druge strane, ni najmanje nije verovatno da će tako interesom opredeljen stav prema našem problemu imati za ovoga neku naročitu korist; teško da će sam asketski sveštenik biti najbolji branilac svog ideala, iz istog razloga iz koga žena obično ne uspeva kad hoće da brani "ženu po sebi" — a kamoli najobjektivniji ocenjivač i sudija u ovde pokrenutom sporu. Prema tome, pre će biti da ćemo morati još da mu pomognemo — to je već sada jasno — da se od nas brani, nego da bismo se morali bojati da će on nas opovrgnuti... Ono oko čega se ovde vodi borba jeste vrednovanje našeg života od strane asketskih sveštenika: oni ga (zajedno s onim čemu on pripada, "prirodom", "svetom", i ukupnom sferom postajanja i prolaznosti) dovode u vezu s jednim sasvim drukčijim načinom postojanja, kome se on suprotstavlja i koji isključuje, osim u slučaju da se možda okrene sam protiv sebe, da sam sebe negira; tada, u slučaju asketskog života, život važi kao most ka onom drugom načinu postojanja. Asket se odnosi prema životu kao stranputici kojom se naposletku mora poći nazad unatraške sve dok se ne stigne na njen početak, ili kao prema zabludi koja se ispravlja — ili treba da se ispravi činom: jer on zahteva da se sa njim ide, on silom nameće, gde god može, svoje vrednovanje postojanja. Šta znači to? Tako čudovišan način vrednovanja ne stoji zapisan u istoriji čoveka kao izuzetak i retkost: on je jedna od najraširenijih i najtrajnijih činjenica koja postoji. Možda bi velika slova kojima je ispisan naš zemaljski način postojanja, čitana sa neke daleke planete, mogla zavesti na zaključak da je zemlja zapravo asketska planeta, kutak nezadovoljnih, nadmenih i odvratnih stvorenja koja nisu sposobna da se oslobode dubokog nezadovoljstva sobom, zemljom, celim životom i koja sama sebi nanose bol koliko god mogu iz zadovoljstva u nanošenju bola — verovatno njihovog jedinog zadovoljstva. Pa pogledajmo koliko je pojava asketskog sveštenika redovna, koliko opšta koliko se on javlja gotovo u svim vremenima; on ne pripada nikakvoj posebnoj rasi; uspeva svuda; izrasta iz svih staleža. Nije on svoj način vrednovanja gajio i dalje širio putem nasleđivanja: posredi je nešto sasvim drugo — neki duboki instinkt mu, u celini uzeto, čak zabranjuje rasplođavanje. Biće da je to potreba prvog reda koja čini da ova životu neprijateljska vrsta uvek raste i uspeva — biće da je to interes samog života da takav tip protivrečenja sebi ne izumre. Jer asketski život je protivrečenje sebi: tu vlada osvetoljublje kome nema ravna, osvetoljublje nezadovoljnog instinkta i volje za moć koja bi htela da zagospodari ne nečim u životu, nego životom samim, njegovim najdubljim, najjačim, najosnovnijim uslovima; tu se čini pokušaj da se snaga upotrebi za zatvaranje izvora snage; tu se pogled hladno i zlurado okreće protiv samog fiziološkog napredovanja, naročito protiv njegovog izraza, lepote, radosti; dok se zadovoljstvo oseća i traži u neuspevanju, kržavljenju, bolu, nesreći, ružnoći, u dobrovoljnom gubitku, obezličenju, samobičevanju i samožrtvovanju. Sve je to paradoksalno u najvišem stepenu: tu se suočavamo s rascepljenošću koja hoće sebe rascepljenu, koja u toj patnji sebe uživa i postaje čak sve samosvesnija i pobedonosnija ukoliko njena sopstvena pretpostavka, fiziološka vitalnost opada. "Trijumf upravo u poslednjoj agoniji": asketski ideal se oduvek borio u tom superlativističkom znaku; u toj zagoneci zavođenja, u toj slici ushićenja i muke otkrivao je on svoju najjaču svetlost, svoj spas, svoju konačnu pobedu. Crux, nux, lux* — to je za asketski ideal jedno.
-----------------
* Krst, orah, svetlost.
----------------

12.

Pretpostavimo da takva oličena volja za protivrečnošću i protivprirodnošću bude dovedena do toga da filozofira: na čemu će ona iskaliti svoj najdublji hir? Na onome što se najpouzdanije oseća kao istinsko, kao realno: ona će zabludu tražiti upravo tamo gde pravi životni instinkt bezuslovno nalazi istinu. Ona će na primer, kako su to činili asketi vedantafilozofije, telesnost svesti na iluziju, bol isto tako; mnoštvo, celu pojmovnu suprotnost "subjekt" i "objekt" proglasiće za zabludu — ništa drugo do zabludu! Svome ja će otkazati veru, sebi samom odreći "realitet" — kakav trijumf! — sad ne više samo nad čulima, nad očiglednošću, nego mnogo viša vrsta trijumfa, nasilje i svirepost prema umu, čime naslada dostiže vrhunac kad asketsko samopreziranje, samoizrugivanje uma određuje: "postoji carstvo istine i bića, ali upravo je um iz njega isključen!"... (Uzgred rečeno: još i u Kantovom pojmu "inteligibilni karakter stvari" zaostalo je nešto od ove sladostrasne asketske rascepljenosti koja voli da okreće um protiv uma: naime "inteligibilni karakter" kod Kanta znači jednu vrstu svojstva stvari o kojoj intelekt shvata taman toliko da je ona za intelekt potpuno neshvatljiva.) — Najzad, ne budimo, upravo kao saznavaoci, nezahvalni prema takvim odlučnim obrtanjima uobičajenih perspektiva i vrednovanja s kojima je duh isuviše dugo, prividno zločinački i nekorisno, besneo sam protiv sebe: tako jednom drukčije videti, hteti-drukčije-videti, nije beznačajna vežba i priprema intelekta za njegovu potonju "objektivnost" — ova shvaćena ne kao "nezainteresovano opažanje" (koje je nakaradan pojam i besmislica), nego kao moć da se svojim za i protiv potpuno vlada i da se njima raspolaže: tako da se upravo različitost perspektiva i tumačenja afekata ume iskoristiti za saznanje. Pa čuvajmo se onda bolje, draga moja gospodo filozofi, opasnog starog pojmovnog nadrimudrovanja koje je izmislilo "čist, volje i bola lišen, vanvremenski subjekt saznanja", čuvajmo se zamki takvih protivrečnih pojmova kao što su "čisti um", "apsolutna duhovnost", "saznanje po sebi": — tu se uvek traži da zamislimo neko nezamišljivo oko, oko koje ni na šta nije usmereno, koje je lišeno aktivne i interpretativne moći bez koje viđenje ne može da bude viđenje nečega, tu se dakle od oka uvek zahteva glupost i besmislica. Postoji samo perspektivističko gledanje, samo perspektivističko "saznavanje"; i ukoliko više omogućavamo afektima da dođu do reči o nekoj stvari, utoliko više očiju umemo da angažujemo oko jedne iste stvari, utoliko će biti potpuniji naš "pojam" te stvari, utoliko će biti potpunija naša "objektivnost". A volju uopšte odstraniti, afekte sve bez izuzetka isključiti, pod pretpostavkom da bismo to mogli: šta, zar to ne bi značilo kastrirati intelekt?...

13.

Ali vratimo se našem problemu. Takva samoprotivrečnost kakva se, izgleda, ispoljava u asketu, "život protiv života", naprosto je — to je sada već jasno — fiziološka a ne samo psihološka besmislica. Ona može biti samo prividna; mora biti neka vrsta privremenog izraza, neko tumačenje, formula, podešavanje, psihološko nerazumevanje nečega čija se prava priroda dugo nije mogla razumeti, dugo se nije mogla opisati po sebi — gola reč saterana u jednu staru rupu ljudskog saznanja. I da ukratko suprotstavim činjeničko stanje: asketski ideal ima svoj koren u instinktu zaštite i održanja života koji se degeneriše, koji svim sredstvima nastoji da se održi i opstane; on ukazuje na delimičan fiziološki zastoj i zamor protiv kojih se najdublji, neoštećeni životni instinkti neprestano bore novim sredstvima i načinima. Asketski ideal je jedno od tih sredstava: prema tome, stvar stoji upravo suprotno onome kako zamišljaju poklonici ovog ideala — život se u njemu i posredstvom njega bori sa smrću i protiv smrti, asketski ideal je trik u službi održanja života. U tome što je on mogao, kako to istorija potvrđuje, u tolikoj meri da utiče na čoveka i da vlada njime, naročito tamo gde je izvršeno civilizovanje i pripitomljavanje čoveka, izražava se jedna značajna činjenica, obolelost dosadašnjeg tipa čoveka, bar pripitomljenog čoveka, fiziološka borba čoveka sa smrću (tačnije: sa zasićenošću životom, zamorenošću, sa željom za "krajem"). Asketski sveštenik je otelovljena želja da se bude drugačiji, da se bude na drugom mestu, i to najviši stepen te želje, njen. pravi žar i prava strast: ali baš moć njegove želje je okov koji ga ovde privezuje, baš ga ona čini oruđem koje mora raditi na tome da stvara povoljnije uslove za opstanak ovde i da se bude čovek — upravo tom moći on drži i vezuje za život celo stado neuspelih, ozlovoljenih, promašenih, unesrećenih, svih onih koji pate od sebe, instinktivno idući pred njima kao pastir. Jasno je valjda šta hoću da kažem: taj asketski pastir, taj prividni neprijatelj života, taj čovek koji sve poriče — upravo on spada među najveće snage održavanja i potvrđivanja života... A otkud ona obolelost, šta je drži? Jer čovek je bolesniji, nesigurniji, promenljiviji, neodređeniji od bilo koje druge životinje, to je nesumnjivo — on je prava bolesna životinja: otkuda to? Sigurno je da je on bio i odvažniji, više uvodio novine, više prkosio, više sudbinu izazivao nego sve ostale životinje uzete zajedno: on, veliki eksperimentator sa samim sobom, nezadovoljnik, nezasitnik koji se za poslednju vlast bori sa životinjom, prirodom i bogovima — on, još uvek nepobeđeni, večito okrenut prema budućnosti, koji zbog svoje sopstvene nadiruće snage nema nigde više mira, tako da mu sopstvena budućnost nemilosrdno kao mamuza razdire meso svake sadašnjosti — pa kako da takva odvažna i bogata životinja ne bude i najviše ugrožena, najduže i najdublje bolesna među svim bolesnim životinjama?... Čoveku je, prilično često, dosta toga, postoje prave epidemije te zasićenosti (tako oko 1348. godine, u vreme igre mrtvih): ali čak i to gađenje, ta zamorenost, to nezadovoljstvo samim sobom — sve to izbija iz njega takvom silinom da odmah postaje nov okov. Njegovo ne upućeno životu izvlači na svetlost dana, kao nekom čarolijom, pravo obilje nežnijih da; pa i kad se ozledi, taj majstor razaranja i samorazaranja — posle ga sama rana prisiljava da živi...

14.

Ukoliko je obolelost kod čoveka normalnija — a tu normalnost ne možemo osporiti — utoliko bi više trebalo ceniti retke slučajeve duševno-telesne moćnosti, srećne slučajeve čoveka, utoliko bi uspele trebalo predostrožnije čuvati od najgoreg vazduha, vazduha bolesnih. Činimo li to?... Bolesni su najveća opasnost za zdrave; nesreća za jake ne dolazi od najjačih nego od najslabijih. Zna li se to?... U celini uzevši, nikako ne bi trebalo želeti smanjivanje straha od čoveka: jer taj strah prisiljava jake da budu jaki, ako zatreba i surovi — taj strah održava srećno uspeli tip čoveka. Ono čega se treba plašiti, što deluje zlokobnije od svake druge zle kobi, nije veliki strah od čoveka nego jako osećanje odvratnosti prema čoveku; kao i veliko sažaljenje prema njemu. Ako bi se ovo dvoje jednog dana udružilo, odmah bi neminovno na svet došlo nešto najstrašnije, "poslednja volja" čoveka, njegova volja za onim ništa, nihilizam. I odista, za to je već mnogo šta pripremljeno. Kome za mirisanje ne služi samo nos nego i oči i uši, taj danas gotovo svuda oseća, gde god se makne, nešto kao ludnički ili bolnički vazduh — govorim, razume se, o kulturnim oblastima čoveka, o svakoj vrsti "Evrope" koja već postoji na zemlji. Bolesni su velika opasnost čoveka, a ne zli, ne "divlje zveri". Oni koji su od početka unesrećeni, potlačeni, slomljeni — oni, ti najslabiji, oni najviše podrivaju život, oni najopasnije truju i potkopavaju naše poverenje u život i čoveka. Kako da se umakne onom kobnom pogledu koji za sobom ostavlja duboku tugu, onom unatrag okrenutom pogledu nakaze od rođenja koji nam otkriva kako takav čovek sam sebi govori — onom pogledu koji je uzdah. "O, kad bih mogao da budem neko drugi! Tako uzdiše taj pogled: ali tu nade nema. Ja sam onaj koji sam: kako bih pobegao od sebe sama? Pa ipak — sit sam sebe!"... Na takvom tlu samoprezira, pravom močvarnom tlu, raste svaki korov, svako otrovno rastinje, i sve tako malo, tako skriveno, tako nepošteno, tako sladunjavo. Tu gamižu crvi osvetoljubivosti i zlopamćenja; tu vazduh zaudara na tajne i rovarenja; tu se stalno plete mreža najpodlije zavere — zavere onih koji pate protiv srećno uspelih i pobedonosnih, tu se lik pobednika mrzi. I kakva lažljivost samo da se ova mržnja ne bi prizvala kao mržnja! Kakvo obilje velikih reči i poza, kakva veština "opravdanog" klevetanja! Ti neuspeli: kakva plemenita rečitost teče s njihovih usana! Koliko sladunjave,sluzave, skrušene odanosti pliva u njihovim očima! Šta oni zapravo hoće? U najmanju ruku da predstavljaju pravednost, ljubav, mudrost, nadmoćnost — to je ambicija ovih "najnižih", ovih bolesnika! I koliko veštine u toj ambiciji! Divljenja je vredna naročita veština s kojom se tu krivotvori žig vrline, čak i zvuk, zlatni zvuk vrline. Ti slabići i neizlečivi bolesnici, sad su vrlinu u potpunosti uzeli pod svoje, to je van svake sumnje: "Jedino mi smo dobri, pravedni", govore oni, "jedino mi smo homines bonae voluntatis."* Oni kruže među nama kao otelovljeni prekori i opomene — kao da su zdravlje, uspešnost, snaga, ponos, osećanje moći već sami po sebi poročne stvari za koje se jednom mora ispaštati, gorko ispaštati: o, kako su oni sami u suštini spremni na to da druge navedu na ispaštanje, kako žude za tim da budu dželati! Među njima je bezbroj osvetoljubivih prerušenih u sudije kojima je u ustima stalno reč "pravda" kao neka otrovna sluz, uvek napućenih usana, uvek spremni da pljunu na sve što ne nosi nezadovoljstvo na licu i što uzdignute glave ide svojim putem. Među njima je redovno i ona najogavnija vrsta sujetnih, one lažljive nakaze koje se upinju da predstavljaju "lepe duše" i da po mogućstvu svoju nakaradnu čulnost, zamotanu u stihove i druge pelene, iznesu na pazar kao "čistotu srca": to je vrsta moralnih onanista i "samozadovoljivača". Volja bolesnih da predstavljaju bilo koji oblik nadmoćnosti, njihov instinkt za tajne staze koje vode tiraniji nad zdravima — gde se sve ona ne nalazi, ta volja za moć upravo najslabijih! Naročito bolesna žena: niko joj nije ravan u dovitljivosti da vlada, da tlači, da tiraniše. U toj težnji, bolesna žena je bezobzirna prema svemu živom, prema svemu mrtvom, ona otkopava i najdublje zakopane stvari (Bogosi kažu: "Žena je hijena"). Treba samo pogledati zaleđe svake porodice, svake društvene grupe, svake zajednice: svuda borba bolesnih protiv zdravih — tiha borba većinom blagim otrovom, ubodima igle, podmuklom igrom s paćeničkim izrazom lica, a ponekad i s onim bolesničkim farisejstvom bučnih gestova koje najradije izigrava "plemenito negodovanje". Sve do u posvećene odaje nauke hteo bi da se čuje taj promukao srdit lavež bolesnih pasa, zajedljiva pritvornost i pomama tih "plemenitih" fariseja (još jednom bih podsetio čitaoce koji imaju uši na onog berlinskog apostola osvete Ojgena Diringa, koji se u današnjoj Nemačkoj na najnepristojniji i najodvratniji način služi moralnom reklamom: prvi među svim današnjim bukačima-moralistima, čak i među sebi jednakim antisemitima). Sve su to odreda osvetoljubivi ljudi, ti fiziološki unesrećeni i crvotočni, celo naježeno carstvo podmukle osvete, neiscrpne, nezasite u izlivima gneva protiv srećnih, kao i u maskaradama osvete, u nalaženju izgovora za osvetu: kad bi oni, zapravo, došli do svog poslednjeg, najtananijeg, najsublimnijeg trijumfa osvete? Nesumnjivo onda kad bi uspeli da svoju sopstvenu bedu, svu bedu uopšte uguraju u savest srećnih, tako da bi se ovi jednog dana počeli stideti svoje sreće i možda jedan drugom govoriti: "Sramota je biti srećan! previše je bede!" ...Međutim, ne bi moglo biti većeg i kobnijeg nesporazuma nego kad bi srećni, uspešni, moćni dušom i telom počeli da sumnjaju u svoje pravo na sreću. Odbacimo taj "naopaki svet"! Odbacimo to sramno razmekšavanje osećanja! Da bolesni ne prenose bolest na zdrave — a to bi bilo jedno takvo razmekšavanje — to bi trebalo da bude vrhovno načelo na zemlji: ali za to treba, pre svega ostalog, da zdravi budu odvojeni od bolesnih, da se čuvaju čak i od prizora bolesnih, da se ne pobrkaju sa bolesnima. Ili bi možda njihov zadatak bio da budu bolničari ili lekari?... Svoj zadatak ne bi mogli gore promašiti i poreći — ono više se ne sme toliko poniziti da bude oruđe nižeg, patos distance treba za sva vremena da drži i zadatke odvojene! Njihovo pravo na život, preimućstvo zvona s punim zvukom pred prozuklim i napuklim, hiljadu puta je veće: samo oni su jemci budućnosti, jedino oni su odgovorni za budućnost čoveka. Ono što oni mogu, što oni treba da čine, to nikad ne smeju moći niti treba da čine bolesni; ali da bi mogli da čine ono što samo oni treba da čine, kako bi još mogli da budu lekari, utešitelji, "spasitelji" bolesnih... I zato dajte čistog vazduha! Čistog vazduha! I u svakom slučaju, što dalje od svih ludnica i bolnica kulture! I stoga dobro društvo, naše društvo! Ili usamljenost, ako mora biti! Ili u svakom slučaju dalje od ogavnog zadaha unutrašnjeg truljenja i skrivene crvotočine bolesnih!... Da bismo se mi sami, dragi moji prijatelji, bar za neko vreme još odbranili od dve najgore pošasti koje se mogu sručitn upravo na nas — od velike zgađenosti nad čovekom, od velikog sažaljenja prema čoveku!...
-----------------
* Ljudi dobre volje.
----------------------

15.

Ako se u svoj dubini shvatilo — a ja zahtevam da se upravo ovde duboko zahvati, duboko shvati — u kojoj meri je nemoguće da zadatak zdravih bude negovanje bolesnih, lečenje bolesnih, onda je samim tim shvaćena i jedna potreba više — potreba za lekarima i bolničarima koji su i sami bolesni: i sad imamo i čvrsto držimo u rukama smisao asketskog sveštenika. Asketski sveštenik mora važiti kao predodređeni spasilac, pastir i zastupnik bolesnog stada: tek tako možemo shvatiti njegovu ogromnu istorijsku misiju. Vlast nad paćenicima je njegovo carstvo, na nju ga upućuje njegov instinkt, u njoj mu je njegova prava umetnost, njegovo majstorstvo, njegova vrsta sreće. On i sam mora biti bolestan, on bolesnima i promašenima mora u osnovi biti sličan da bi ih razumeo — da bi se s njima razumeo; ali on mora biti i jak, mora biti gospodar nad sobom više nego nad drugima, zdrav i čitav naročito u pogledu svoje volje za moć, da bi ulio poverenje i strah bolesnima, da bi mogao da im bude uporište, odbrana, oslonac, prinuda, nadzornik, tiranin, bog. On mora da ih brani, da štiti svoje stado — od koga? Od zdravih, razume se, i od zavisti prema zdravima; on mora biti prirodan protivnik i prezirač svakog sirovog, bujnog, neobuzdanog, čeličnog, nasilno-zverskog zdravlja i moći. Sveštenik je prvi oblik delikatnije životinje koja još lakše prezire nego mrzi. On neće biti pošteđen rata protiv zveri, rata lukavstva ("duha") više nego rata snage, što se samo po sebi razume — pod određenim okolnostima za to će mu biti potrebno da od sebe načini gotovo nov tip zveri, ili bar da ga predstavlja, novu životinjsku strahotu u kojoj kao da su u koliko privlačno toliko i zastrašujuće jedinstvo povezani severni medved, gabak, hladan, vrebajući tigar i, ne u manjoj meri, lisica. Ako ga nužda sili, on s medveđom ozbiljnošću i dostojanstvom, pametan, hladav, prividno nadmoBan, kao glasnik i govornik tajanstvenih sila, stupa među druge zveri, rešen da na tom tlu, samo ako mogne, poseje patnju, razdor, samoprotivrečnost i da, čvrsto uveren u svoju veštinu, u svako doba drži paćenike u svojoj vlasti. Istina, on donosi masti i balzame; ali da bi bio lekar, on najpre mora da zada ranu; i dok potom ublažava bol koji izaziva rana, on istovremeno truje ranu — jer pre svega, u to se razume ovaj čarobnjak i ukrotitelj zveri u čijoj blizini sve zdravo nužno oboleva i sve bolesno nužno postaje krotko. U stvari, ovaj čudni pastir dosta dobro brani svoje bolesno stado — on ga brani i od samog sebe, od tinjave poganštine, podmuklosti, zloće i svega ostalog što je svojstveno odnosima među bolesnicima; on se bori mudro, uporno i potajno protiv anarhije i stalne opasnosti unutrašnjeg raspadanja stada u kome se neprekidno skuplja i gomila onaj najopasniji eksploziv osvetoljubivost. Aktivirati taj eksploziv tako da ne raznese ni stado ni pastira, to mu je najveća majstorija i ujedno njegova najveća korisnost; ako bismo hteli da vrednost svešteničke egzistencije izrazimo najkraće, rekli bismo: sveštenik je preusmerivač osvetoljubivosti. Naime, svaki paćenik instinktivno traži uzrok svoje patnje; još tačnije, učinioca; još određenije, krivog učinioca osetljivog na patnju; ukratko, nešto živo na šta bi pod bilo kakvim izgovorom mogao činom ili in effigie* da sruši teret svojih afekata: jer rasterećenje afekata je najveći pothvat koji paćeniku obećava olakšanje, odnosno omamu, njegov narkotik protiv svake muke za kojim nevoljno žudi. Jedino u tome se, koliko ja naslućujem, može naći stvarni fiziološki uzrok zlopamćenja, osvete i ostalog što je njima slično, to jest u težnji da se bol priguši afektom: taj uzrok se obično traži, sasvim pogrešno kako mi se čini, u defanzivnom protivudaru, u prostoj odbrambenoj reakciji, "refleksnom pokretu" u slučaju neke iznenadne štete i ugrožavanja, otprilike onakvom kakav još čini žaba bez glave da bi se oslobodila kiseline koja nagriza. Ali razlika je bitna: u jednom slučaju se želi sprečiti dalje oštećivanje, u drugom mučan, skriven, sve nepodnošljiviji bol ublažiti jačom emocijom bilo koje vrste i bar za trenutak ga odstraniti iz svesti — za to je potreban afekt, po mogućstvu što žešći i, za njegovo pokretanje, prvi prikladan izgovor. "Neko mora biti kriv što se ja loše osećam" — taj način zaključivanja je svojstven svima bolesnima, i to utoliko više ukoliko im pravi uzrok njihovog lošeg osećanja, fiziološki uzrok, ostaje skriven (on može biti, recimo, oboleli nervus sympathicus, ili preterano lučenje žuči, ili nedostatak kalijum-sulfata i kalijum-fosfata u krvi, ili nadimanje stomaka koje ometa krvotok, ili oboljenje jajnika i slično). Paćenici su svi do jednog neobično spremni i dovitljivi u nalaženju izgovora za bolne afekte; oni uživaju već i u svojoj sumnji, u mudrovanju o tegobama i prividnim oštećenjima, riju po utrobi svoje prošlosti i sadašnjosti tragajući za mračnim, problematičnim događajima koji im pružaju priliku da uživaju u mučnim sumnjama i da se omamljuju sopstvenim otrovom zloće — otvaraju najstarije rane, izazivaju krvavljenje davno zalečenih ožiljaka, od prijatelja, žene, deteta i svih koji su im bliski prave zlotvore. "Ja patim: za to neko mora biti kriv" — tako misli svaka bolesna ovca. A njen pastir, asketski sveštenik, na to dodaje: "Baš tako, draga moja ovco! Neko mora biti kriv za to: ali ti sama si taj neko, jedino ti si kriva za to — ti si sama krivac!"... To je prilično smelo i prilično pogrešno: time se bar nešto postiže, time se, kako je rečeno, menja pravac želje za osvetom.
-------------------
* U slici, simbolično.
-------------------

16.

Sad se već vidi šta je, po mom mišljenju, isceliteljski instinkt života bar pokušao da postigne preko asketskog sveštenika i za šta mu je morala da služi privremena tiranija takvih paradoksalnih i paralogičkih pojmova kao što su "krivica", "greh", "grešnost", "poročnost", "prokletstvo": da bolesne učini do izvesne mere neškodljivim, neizlečive da razori iznutra, pomoću njih samih, blaže obolele da strogo uputi na sebe same, da obrne pravac njihovog osvetoljublja unazad ("jedno je potrebno") i da tako rđave instinkte svih koji pate iskoristi za samodisciplinovanje, samonadzor, samosavlađivanje. Samo po sebi se razume da pri ovakvoj "medikaciji", pri lečenju golim afektima, nikako ne može biti reči o stvarnom izlečenju u fiziološkom smislu; ne bi se čak smelo ni tvrditi da je instinkt života na bilo koji način imao u vidu izlečenje. Neka vrsta zbijanja i organizovanja bolesnih, na jednoj strani (reč "crkva" je najpopularniji naziv za to), neka vrsta privremenog osiguranja zdravije sazdanih, potpunije izlivenih na drugoj, i samim tim stvaranje jaza između zdravih i bolesnih — to je zadugo bilo sve! A bilo je to mnogo! bilo je to vrlo mnogo!... [Kao što se vidi, u ovoj raspravi polazim od pretpostavke koju, s obzirom na čitaoce kakvi su mi potrebni, ne moram da obrazlažem: da "grešnost" kod čoveka nije činjenica već, naprotiv, samo tumačenje činjenice, naime fiziološke poremećenosti viđene iz moralno-religijske perspektive koja za nas nema ničeg više obaveznog. — Time što se neko oseća "kriv", "grešan", ni u kom slučaju još nije dokazano da se on s pravom tako oseća; kao što neko drugi nije zdrav samo zato što se oseća zdravim. Treba se samo setiti čuvenih suđenja vešticama: tada ni najoštroumnije i najhumanije sudije nisu sumnjale u postojanje krivice, u to nisu sumnjale čak ni same "veštice" — a krivice ipak nije bilo. Da onu pretpostavku sad izložimo u proširenom obliku: sam "duševni bol" za mene uopšte nije činjenica nego samo tumačenje (kauzalno tumačenje) činjenica koje se dosad nisu dale egzaktno formulisati; dakle nešto što još samo lebdi u vazduhu i što je u naučnom pogledu neobavezno — zapravo, samo krupna reč umesto posve suvog i praznog znaka pitanja. Ako neko ne može da iziđe nakraj s nekim "duševnim bolom", za to nije kriva, grubo rečeno, njegova "duša"; verovatnije će to biti njegov stomak (grubo govoreći, kako smo rekli: čime nipošto nije izražena želja da me grubo čujete i grubo shvatite...). Jak i srećno uspeo čovek vari svoje doživljaje (uključujući i dela i nedela) kao što vari svoje obede, čak i kad mora da guta tvrde zalogaje. Ako s nekim doživljajem ne može da "iziđe nakraj", ta vrsta nevarenja je fiziološka kao i ona druga — i, u stvari, često samo jedna od posledica one druge. S takvim shvatanjem može se, među nama rečeno, još uvek biti najljući protivnik svakog materijalizma...]

17.

A da li je on stvarno lekar, taj asketski sveštenik? Već smo videli da je jedva dopušteno nazivati ga lekarom, ma koliko se on sam rado osećao kao "spasilac" i uživao da ga kao "spasioca" poštuju. On se bori samo protiv patnje, protiv neugode paćenika, ne protiv njihovog uzroka, ne protiv stvarne bolesti — na tome se mora zasnivati naš najprincipijelniji prigovor svešteničkom lečenju. Ali ako se stavimo u položaj koji samo sveštenik poznaje i ima, našem divljenju neće biti kraja šta je on sve iz te perspektive video, tražio i našao. Ublažavanje patnje, "uteha" svake vrste — u tome je njegov pravi genije: kako je domišljato shvatio svoju utešiteljsku ulogu, kako je bez dvoumljenja i smelo birao sredstva za nju! Posebno bi se hrišćanstvo moglo nazvati pravom riznicom genijalno smišljenih sredstava za utehu, toliko je u njemu nagomilano osvežavajućeg, ublažavajućeg i omamljujućeg, toliko je u tu svrhu preduzeto najopasnijih i najsmelijih koraka, sa kakvom tananošću, prefinjenošću, južnjačkom prefinjenošću je ono iznašlo kakvim se stimulativnim afektima mogu bar privremeno savladati duboka depresija, teška zamorenost, crna tuga fiziološki osujećenih! Jer, uopšteno govoreći: kod svih velikih religija bila je reč uglavnom o suzbijanju izvesne zamorenosti i tromosti naraslih do epidemije. Unapred se može uzeti kao verovatno da s vremena na vreme na određenim mestima u svetu, širokim masama gotovo nužno ovlada neko fiziološko osećanje sputanosti koje, međutim, usled nedostatka fiziološkog znanja ne prodre kao takvo do svesti, tako da se njegov "uzrok", a i lek za njega, može tražiti i ispitati samo u psihološko-moralnoj sferi (to je, naime, moja najopštija formula za ono što se obično vaziva "religijom"). Takvo osećanje sputanosti može biti najrazličitijeg porekla: recimo, kao posledica ukrštanja suviše raznorodnih rasa (ili staleža — staleži uvek izražavaju i razlike u poreklu i rasama: evropski "Weltschmerz",* "pesimizam" devetnaestog veka u suštini je posledica besmisleno naglog mešanja staleža); ili uslovljeno pogrešnom emigracijom — neka rasa dospela u klimu za koju njena moć prilagođavanja nije dovoljna (slučaj Indijaca u Indiji); ili posledica starosti i zamora rase (pariski pesimizam od 1850. godine naovamo); ili pogrešne ishrane (alkoholizam u Srednjem veku; bezumlje vegetarijanaca, koji doduše imaju za sobom autoritet plemića Kristofera kod Šekspira); ili pokvarene krvi, malarije, sifilisa i slično (nemačka depresija posle Tridesetogodišnjeg rata koji je pola Nemačke zarazio opakim bolestima i time pripremio tlo za nemačku servilnost, nemačku malodušnost). U svakom takvom slučaju se pokušava povesti najšira borba protiv osećanja nezadovoljstva; obavestimo se ukratko o njegovim najvažnijim pojavama i oblicima. (Ovde, naravno, ostavljam sasvim po strani posebnu borbu filozofa protiv osećanja nezadovoljstva koje se obično uvek vodi istovremeno — ona je dovoljno zanimljiva, ali suviše apsurdna, suviše praktično nevažna, suviše sitničava i zaludna, kao kad bi se htelo dokazati da je bol zabluda pod naivnom pretpostavkom da on mora iščeznuti kad se zabluda uvidi — ali gle! On neće, pa neće da iščezne...) Borba protiv onog osnovnog nezadovoljstva vodi se na prvom mestu sredstvima koja životno osećanje uopšte obaraju na najnižu tačku. Ako je ikako mogućno, nikakvo htenje, nikakva želja više; izbegavati sve što pokreće afekte i uzbuđuje krv (ne jesti so: higijena fakira); ne voleti; ne mrzeti; biti ravnodušan; ne svetiti se; ne bogatiti se; ne raditi, prositi; ako je mogućno kloniti se žena sasvim ili što više: u duhovnom pogledu, Paskalov princip: "il faut s'abêtir"**. Rezultat moralno-psihološki izražen: "gubljenje sopstva", "posvećivanje"; jezikom fiziologije izražen: hipnotisanje — pokušaj da se za čoveka postigne nešto slično zimskom snu nekih životinjskih vrsta, ili letnjem snu mnogih tropskih biljaka, to jest minimum potrošnje i razmene materija, tek toliko da se održi život a da u stvari ne dopire do svesti. Za tu svrhu je utrošena ogromna količina ljudske energije — možda uzalud?... Da su takvi sportaši "svetosti", kojima sva vremena i gotovo svi narodi obiluju, stvarno našli istinski spas od onoga protiv čega su se uz vrlo strog training borili, u to se uopšte ne može sumnjati — oni su se pomoću svog sistema hipnotičkih sredstava u bezbrojnim slučajevima stvarno oslobađali one duboke fiziološke depresije, zbog čega se njihovi metodi ubrajaju u najopštije etnološke činjenice. Isto tako, ni u kom slučaju nije dopušteno da se već sama po sebi takva sklonost ka izgladnjavanju tela i gušenju požude smatra simptomom ludila (kako to rado čine jedna trapava vrsta "slobodnih duhova", izelica, i plemić Kristofer). Utoliko je izvesnije da ona otvara ili može da otvori put ka raznoraznim duhovnim poremećajima, ka "unutrašnjim prosvetljenjima" na primer, kao kod svetogorskih hezihasta, ka halucinacijama zvuka i oblika, bujnim izlivima i ekstazama čulnosti (slučaj svete Tereze). Tumačenja koja su o takvim stanjima davali ljudi opsednuti njima, uvek su bila krajnje zanesenjački lažna, to je već po sebi razumljivo: samo ne treba prečuti ton najiskrenije zahvalnosti koji odzvanja već u samoj volji za takav način tumačenja. Najviši stupanj, samo spasenje, onu konačno postignutu opštu hipnotisanost i mir, oni uvek smatraju tajnom po sebi koja se ne može izraziti ni najvišim simbolima, ulaskom i povratkom u temelj stvari, oslobođenjem od svake varke, "znanjem", "istinom", "bićem", odustajanjem od svakog cilja, svake želje, svakog činjenja, iskoračenjem van domena dobra i zla. "Dobro i zlo" — kaže budist — "oboje su okovi: i jednim i drugim zagospodario je Savršeni"; "učinjeno i neučinjeno" — kaže vernik vedante — "ne zadaje mu nikakav bol; kao mudrac, on stresa sa sebe dobro i zlo; nikakav čin više ne vređa njegovo carstvo; on se uzdigao iznad obojega, i iznad dobra i iznad zla": dakle, jedno opšte indijsko shvatanje, kako bramanističko tako i budističko. (Ni u indijskom ni u hrišćanskom načinu mišljenja se ne smatra da se ono "spasenje" može postići vrlinom, moralnim popravljanjem, ma koliko se i u jednom i u drugom visoko cenila hipnotička vrednost vrline: to valja zapamtiti — uostalom, to jednostavno odgovara činjeničnom stanju. Ostati u tome istinit, možda bi se to smelo smatrati vrhuncem realizma u trima najvećim, moralom inače tako duboko prožetim religijama. "Za čoveka znanja nema dužnosti"... "Spas se ne postiže dodavanjem vrlina: jer on se sastoji u biti-jedno sa bramom čije se savršenstvo ne može uvećavati nikakvim dodavanjem; isto tako, spas se ne postiže ni smanjenjem nedostataka: jer brama, s kojom biti jedno jeste ono što čini spas, večito je čista" — to su mesta iz Šankarinog komentara koja navodi prvi pravi poznavalac indijske filozofije u Evropi, moj prijatelj Paul Dojsen.) "Spas" u velikim religijama mi ćemo, dakle, poštovati; naprotiv, malo teže će nam biti da ozbiljno shvatimo mišljenje koje o dubokom snu imaju ti ljudi toliko siti života da im je preteško čak i da sanjaju — naime, o dubokom snu koji je već ulaženje u bramu, već postignuta unio mystica*** s bogom. "A kad on zatim padne u duboki san" — kaže se o tome u najstarijem i poštovanja najvrednijem "spisu" — i "potpuno se umiri da više ne vidi nikakvu sliku sna, tada je on, dragi moj, sjedinjen s bivstvujućim, ušao sam u sebe, okružen saznajućim sopstvom on više nema svesti o tome šta je izvan njega, a šta u njemu. Preko toga mosta ne prelaze ni dan ni noć, ni starost ni smrt, ni patnja, ni dobro ni rđavo delo". "U dubokom snu" — kažu isto tako vernici ove najdublje od triju velikih religija — "duša se odvaja od ovoga tela, uzdiže se u najvišu svetlost i tako se pojavljuje u sopstvenom obličju: tamo je ona najviši duh sam koji luta naokolo šaleći se i igrajući, uveseljavajući se sa ženama, kočijama ili prijateljima; tamo ona više ne misli na ovo telo kao privesak, za koje je prâna (životni dah) privezana kao vučna stoka upregnuta u kola." Uprkos tome, mi ćemo i ovde, kao u slučaju "spasa", imati na umu da je time, mada u raskoši orijentalskog preterivanja, samo izražena ista ona ocena koju je dao jasni, hladni, grčko-hladni, ali raspinjani Epikur: hipnotičko osećanje ovog ništa, mir najdubljeg sna, ukratko odsustvo patnje — to napaćenima i duboko potištenima već može važiti kao najviše dobro, kao vrednost nad vrednostima, to oni moraju oceniti kao pozitivno, osetiti kao samu pozitivnost. (Po istoj logici osećanja, u svim pesimističkim religijama ništa znači bog.)
-----------------------------------
* Svetski bol, bolno osećanje sveta.
** Treba se zaglupljivati.
*** Mistično sjedinjenje.
------------------------------------

18.

Mnogo češće od takvog hipnotičkog gušenja svake senzibilnosti, osetljivosti za bol, koja pretpostavlja već ređe snage, pre svega odvažnost, preziranje mišljenja, "intelektualni stoicizam", protiv depresivnih stanja primenjuje se jedan drugačiji training koji je u svakom slučaju lakši: mehanička delatnost. Da se pomoću nje paćenički život olakšava u meri koja nije beznačajna, to je van svake sumnje: danas se ta činjenica, pomalo nečasno, naziva "blagoslovom rada". Olakšanje se sastoji u tome da se pažnja paćenika skrene sa patnje — da se svest zaokuplja činjenjem i opet samo činjenjem, i da, prema tome, malo mesta ostane za patnju: jer teskobna je ona, ta odaja ljudske svesti! Mehanička delatnost i ono što je prati — kao apsolutna pravilnost, tačna i nesvesna poslušnost, jednom zasvagda utvrđen način života, ispunjenje vremena, izvesna sloboda, čak i odgajanje za "bezličnost", za samozaborav, za "incuria sui"* — kako je temeljito, kako je lepo asketski sveštenik umeo da je iskoristi u borbi protiv bola! Upravo kad je imao posla s paćenicima iz nižih staleža, s robovima rada ili zatvorenicima (ili sa ženama, koje su većinom i jedno i drugo: robovi rada i zatvorenici), bila mu je dovoljna samo mala umešnost u menjanju naziva i prekrštavanja da bi oni u ranije omrznutim stvarima ubuduće videli blagodat, relativnu sreću: — nezadovoljstvo roba sopstvenom sudbinom ni u kom slučaju nije pronalazak sveštenika. Kao sredstvo u borbi s depresijom, još cenjenije je upućivanje na malu radost koja je lako dostupna i koja može postati pravilo; ta terapija se često primenjuje u vezi s onom prethodnom. Najčešći oblik u kome se radost na taj način prepisuje kao lek jeste radost u priređivanju radosti (kao dobročinstvo, darivanje, olakšavanje, pomaganje, bodrenje, tešenje, pohvaljivanje, isticanje za primer); time što prepisuje "ljubav prema bližnjem", asketski sveštenik prepisuje u stvari, mada u najmanjim dozama, pokretanje najjačeg, najživotvornijeg nagona — volje za moć. Sreća "najmanje nadmoćnosti" koju sobom donose svako dobročinstvo, uslužnost, pomaganje, pohvaljivanje, najizdašnije je sredstvo utehe kojim se fiziološki osujećeni obično služe, pod uslovom da su dobro savetovani: u drugom slučaju, jedni drugima zadaju bol prepuštajući se, naravno, istom osnovnom instinktu. Ako se u rimskom svetu potraže začeci hrišćanstva naći će se udruženja za uzajamno pomaganje, udruženja siromašnih, bolesnih, pogrebna udruženja, izrasla na dnu tadašnjeg društva, u kojima je svesno negovano ono glavno sredstvo protiv depresije, sitna radost, radost uzajamnog činjenja dobrih dela — a možda je to tada bilo nešto novo, pravo otkriće? U tako izazvanoj "volji za uzajamnost", za obrazovanje stada, za "zajednicu", za "društvo" mora sad opet, makar i u malom, doći do novog i mnogo punijeg izraza ona probuđena volja za moć: u borbi s depresijom, obrazovanje stada je važan korak i značajna pobeda. Sa jačanjem zajednice raste i novo interesovanje za pojedinca, koje ga često uzdiže iznad onog najličnijeg u njegovom neraspoloženju, iznad njegove odvratnosti prema sebi (Gelinksove [Arnold Geulinx (1624-69)] despectio sui**). Svi bolesni i bolešljivi instinktivno teže, iz potrebe da se oslobode potmulog nezadovoljstva i osećanja slabosti, nekoj organizaciji stada: asketski sveštenik je ušao u trag ovom instinktu i podstiče ga; gde postoji stado, postoji i instinkt slabosti koji je hteo stado, kao i sveštenička pamet koja je stado organizovala. Jer ne sme se prevideti ovo: jaki isto tako po prirodnoj nužnosti teže razdvajanju kao što slabi teže zbijanju; ako se prvi povezuju, to se dešava samo kad je u izgledu neki zajednički napadački čin, ili zajedničko zadovoljenje njihove volje za moć, uz značajan otpor pojedinačne savesti; oni drugi se, naprotiv, zbijaju iz zadovoljstva koje nalaze u samom okupljanju — pri tom se njihov instinkt isto tako zadovoljava kao što se instinkt rođenih "gospodara" (to jest samotnjačke vrste zveri čovek) organizacijom u stvari nadražuje i uznemirava. Ispod svake oligarhije je — cela istorija to potvrđuje — uvek prikrivena žudnja za tiranijom; svaka oligarhija stalno podrhtava od naprezanja, za kojim oseća potrebu svaki pojedinac u njoj, da bi obuzdala ovu žudnju. (Tako je, na primer, bilo kod Grka: Platon to potvrđuje na bezbroj mesta, Platon, koji je poznavao sebi ravne — i sebe sama...)
----------------------
* Nebrigu o sebi.
** Preziranje samoga sebe.
-----------------

19.

Sredstva asketskog sveštenika koja smo dosad upoznali — opšte gušenje životnog osećanja, mehanička delatnost, sitne radosti, pre svega radost koju pruža ljubav prema bližnjem, organizovanje stada, buđenje osećanja moći zajednice usled čega zadovoljstvo pojedinca napredovanjem zajednice prigušuje njegovo nezadovoljstvo sobom — to su, prema savremenim merilima, njegova nevina sredstva u borbi s nezadovoljstvom: okrenimo se sada onim zanimljivijim, "vinim" sredstvima. Kod svih njih je reč o jednom: o nekoj vrsti raspusnosti osećanja koja je upotrebljena kao najdelotvornije omamljujuće sredstvo protiv dugog, tupog, parališućeg bola; zbog toga je sveštenička dovitljivost u razmišljanju o ovom jednom pitanju "čime se postiže raspusnost osećanja" bila neiscrpna... To zvuči grubo: jasno je da bi prijatnije zvučalo i možda za uho prijemčivije bilo da sam rekao "asketski sveštenik je uvek iskorišćavao oduševljenje koje se nalazi u svim jakim afektima". Ali čemu raznežene uši naših modernih mekušaca još milovati? Zašto da mi činimo i najmanji ustupak njihovom licemerstvu reči? Za nas psihologe bilo bi u tome već licemerstvo čina, nezavisno od toga što bi nam se to smučilo. Naime, dobar ukus psihologa (drugi bi možda rekli: njegova čestitost) sastoji se danas u tome, ako ga uopšte ima, što se suprotstavlja sramno moralizatorskom načinu govora kojim je malo-pomalo zaprljano celokupno moderno suđenje o ljudima i stvarima. Jer ne treba se zavaravati o ovome: ono što čini najosobenije obeležje modernih duša i modernih knjiga nije laž, nego ovaploćena nevinost u moralističkoj lažljivosti. Obaveza da ovu "nevinost" svuda ponovo otkrivamo — to je možda najodvratniji deo našeg posla u svemu, ne baš sasvim bezazornom radu koje psiholog danas mora da uzme na sebe; to je deo naše velike opasnosti — to je put koji možda upravo nas vodi ka velikom gađenju... Ne sumnjam čemu će moderne knjige (ako potraju, za šta, naravno, ne treba strepeti, i isto tako ako jednom dođe neko pokolenje sa strožim, pouzdanijim i zdravijim ukusom) — čemu će sve što je moderno uopšte poslužiti, moći da posluži tom pokolenju: kao lek za povraćanje — i to zbog svoje moralne zaslađenosti i lažnosti, svog unutrašnjeg feminizma koji se rado naziva "idealizmom" i u svakom slučaju veruje da je idealizam. Obrazovani ljudi današnjice, naši "dobri" ljudi ne lažu — to je istina; ali to im ne služi na čast! Prava laž, autentična, odlučna, "časna" laž (treba pogledati šta o njenoj vrednosti kaže Platon) bila bi za njih nešto suviše oporo, suviše jako; ona bi zahtevala nešto što se od njih ne sme zahtevati: da otvore oči prema sebi samima, da sami umeju kod sebe razlikovati "istinito" od "lažnog". Njima priliči jedino "nečasna laž"; sve što se danas oseća "dobrim čovekom", potpuno je nesposobno da se prema bilo kojoj stvari postavi drukčije nego nečasno-lažljivo, neizmerno-lažljivo, ali nevinolažljivo, srdačno-lažljivo, plavooko-lažljivo, kreposno-lažljivo. Ti "dobri ljudi" — svi su do jednog do dna duše zaokupljeni moralom, a što se poštenja tiče, obrukani i zauvek nagrđeni: ko bi od njih podneo još istinu "o čoveku"!... Ili, da postavimo pitanje jednostavnije: ko bi od njih podneo istinitu biografiju!... Nekoliko primera: lord Bajron je zabeležio o sebi ponešto najličnije, ali Tomas Mor je bio "suviše dobar" za tako nešto: on je spalio papire svoga prijatelja. Izgleda da je isto to učinio i dr Gviner, izvršilac Šopenhauerovog testamenta: jer i Šopenhauer je zabeležio ponešto o sebi, a možda i protiv sebe ("εις εαυτον"["eis heauton"]*). Valjani Amerikanac Tejer, Betovenov biograf, najednom je stao u svom radu: kad je dospeo do izvesne tačke ovog poštovanja dostojnog i naivnog života, dalje nije mogao... Pouka: koji bi pametan čovek danas još napisao neku časnu reč o sebi? — taj bi već morao pripadati redu svete drzovitosti. Obećava nam se jedna autobiografija Riharda Vagnera: ko sumnja u to da će to biti uviđavna autobiografija?... Setimo se još i onog komičnog zaprepašćenja koje je izazvao katolički sveštenik Jansen saojom nezgrapnom i bezazlenom slikom reformacijskog pokreta u Nemačkoj; šta bi tek bilo kad bi nam neko taj pokret jednom drukčije prikazao, kad bi nam jednom neki pravi psiholog opisao pravog Lutera, ne više s moralističkom prostodušnošću seoskog popa, ne više sa sladunjavom i punom obzira sramežljivošću protestantskih istoričara, nego, recimo, s neustrašivošću jednog Tena, vođen snagom duše, a ne obazrivom popustljivošću prema snazi?... (Nemci su, uzgred rečeno, najzad dali klasičan tip te popustljivosti — mogu ga pripisati sebi u zaslugu, ponositi se njime: naime, u svom Leopoldu Rankeu, tom klasičnom advokatu svake causa fortior,** tom najrazboritijem od svih razboritih "pozitivista".) * "O samom sebi" ili "Samoposmatranje", naslov spisa Marka Aurelija Antonija. ** Jačeg razloga.

20.

Ali mislim da ste me već razumeli: — sve u svemu, ima dovoljno razloga, zar ne, što se mi psiholozi ne možemo danas osloboditi izvesnog nepoverenja prema sebi samima... Verovatno je da smo i mi još "predobri" za svoj posao, verovatno smo i mi još žrtve, plen, bolesnici ovog savremenog moralizovanog ukusa, ma koliko sami verovali da ga preziremo — verovatno je da on i nas još zaražava. A na šta je upozoravao onaj diplomat kad je govorio sebi jednakima? "Budimo nepoverljivi, draga moja gospodo, pre svega prema svojim prvim pobudama!" — rekao je on — "one su skoro uvek dobre"... Trebalo bi da tako danas govori i svaki psiholog sebi jednakima... I time se vraćamo svome problemu koji od nas iziskuje u stvari izvesnu strogost, izvesno nepoverenje naročito prema "prvim pobudama". Asketski ideal u službi namere da se raspale osećanja: — ko se seća prethodne rasprave, on će već naslutiti u ovih devet reči sažetu suštinu onoga što sad treba izložiti. Osloboditi ljudsku dušu svih njenih okova, uroniti je u strahotu, studen, vatru i ushićenja tako da se kao udarom groma najednom oslobodi svega sitnog i sitničavog u svom nezadovoljstvu, tuposti i neraspoloženju: — koji putevi vode tom cilju? I koji od njih najsigurnije?... U suštini, svi veliki afekti imaju tu moć — pod pretpostavkom da se naglo rasterete: gnev, strah, požuda, osveta, nada, trijumf, očaj, svirepost; i odista je asketski sveštenik, bez razmišljanja, stavio u svoju službu čitavu gomilu divljih pasa u čoveku, i sad ovog sad onog pušta s lanca, uvek s istim ciljem: da trgne čoveka iz tihe tuge, da makar i za trenutak odagna njegov tupi bol, njegovu beznadnu bedu, i uvek s religijskim tumačenjem i "opravdanjem". Svako takvo raspojasavanje osećanja mora docnije da se plati, to se samo po sebi razume — ono čini bolesnog bolesnijim — pa je taj način otklanjanja bola, meren modernim merilima, stoga "vin". Ipak se mora, jer pravičnost to zahteva, utoliko jače naglasiti da je on primenjivan čiste savesti, da ga je asketski sveštenik propisivao s najdubljom verom u njegovu korisnost, čak i neophodnost — i da se često zbog jada koji je izazivao, i sam gotovo uništavao; isto tako, da žestoke fiziološke posledice takvih preteranosti, možda čak i duševni poremećaji, u osnovi ipak ne protivreče ukupnom smislu tog načina lečenja koji je, kako smo ranije pokazali, bio usmeren ne na lečenje bolesti nego na suzbijanje depresivnog raspoloženja, na njegovo ublažavanje ili zatomljivanje. Taj cilj se i tako postizao. Do glavnog zahvata kojim se asketski sveštenik služio da bi svaka vrsta potresne i zanosne muzike našla odjeka u ljudskoj duši dolazilo je tako — to svak zna — što se koristio osećanjem krivice. Na poreklo tog osećanja ukazano je u prethodnoj raspravi — to je deo psihologije životinja, ništa više: tamo se osećanje krivice pojavilo pred nama tako reći u sirovom stanju. Tek u rukama sveštenika, tog pravog umetnika u osećanjima krivice, ono je dobilo svoj lik — o, kakav lik! "Greh" — jer tako sveštenici nazivaju životinjsku "nečistu savest" (nazad okrenutu surovost) — to je bio dosad najveći događaj u istoriji bolesne duše: u njemu imamo najopasniji, najkobniji, najlukaviji pronalazak religijske interpretacije. Čovek, pateći od samog sebe, nekako, u svakom slučaju fiziološki, kao životinja zatvorena u kavezu, ne znajući zašto, čemu, žudeći za razlozima — razlozi donose olakšanje — žudeći i za lekovitim i narkotičnim sredstvima, savetuje se najzad s nekim ko zna i ono što je skriveno. I gle! Dobija mig od svog čarobnjaka, asketskog sveštenika, dobija prvi nagoveštaj o "uzroku" svoje patnje: on treba da ga traži u sebi, u nekoj krivici, u nekom delu svoje prošlosti, on treba samu svoju patnju da shvati kao kaznu... Čuo je, shvatio je, nesrećnik: sad mu je kao kokoši kojoj je nož pod grlom. Više nije kadar da iziđe iz toga začaranog kruga: od bolesnika postao je "grešnik" ... I evo već dve hiljade godina ne možemo da se oslobodimo prizora tog novog bolesnika, "grešnika" — da li ćemo ga se ikad osloboditi? Kud god se okrenemo, odasvud hipnotički pogled grešnika koji se kreće uvek u istom pravcu (prema "krivici" kao jedinom uzroku patnje); svuda nečista savest, ta "odvratna životinja", kako kaže Luter; svuda prežvakana prošlost, izokrenuto delo, "zao pogled" na svekoliko činjenje; svuda odsustvo volje pretvoreno u životni sadržaj, patnja preinačena u osećanje krivice, straha i kazne; svuda bič, pokajnička košulja, izgladnelo telo, skrušenost; svuda samomučenje grešnika u groznom mehanizmu nemirne, bolesno-pohotne savesti; svuda nemi bol, bezumni strah, agonija izmučenog srca, grčevi nepoznate sreće, krik za "spasenjem". U stvari, ovim sistemom postupaka bile su temeljito savladane stara depresija, tromost i malaksalost, život je ponovo postao vrlo zanimljiv: budan, večno budan, bez sna, užaren, ugljenisan, iscrpljen, pa ipak ne umoran — takav je izgledao čovek, "grešnik" koji je bio posvećen u ove misterije. Taj stari veliki čarobnjak u borbi s nezadovoljstvom, asketski sveštenik — on je očigledno bio pobedio, njegovo carstvo bilo je došlo: nije više bilo žalbi na bol, čeznulo se za bolom; "više bola, više bola!" to je vekovima bio zov njegovih štićenika i posvećenika. Svaka neumerenost osećanja povezana s neprijatnošću, sve što je lomilo, rušilo, drobilo, zavodilo, ushićavalo, tajne mučilišta, dovitljivost samog pakla — sve je sad bilo otkriveno, odgonetnuto, iskorišćeno, sve je bilo čarobnjaku na raspolaganju, sve je otad služilo pobedi njegovog ideala, asketskog ideala... "Moje carstvo nije od ovoga sveta" — govorio je on sada kao i ranije: da li je stvarno još imao prava da tako govori?... Gete je tvrdio da postoji samo trideset šest tragičnih situacija: iz toga se naslućuje, ako se to već inače nije znalo, da Gete nije bio asketski sveštenik. Taj — zna više...

21.

O celoj ovoj vrsti svešteničkog lečenja, o "vinoj" vrsti, svaka reč kritike bila bi suvišna. Da je takva neumerenost osećanja kakvu u ovom slučaju asketski sveštenik obično propisuje svojim bolesnicima (pod najsvetijim nazivima, što se već samo po sebi razume, i prožet svetošću svoga cilja) bilo kom bolesniku stvarno koristila, gde je taj ko bi bio voljan da podrži takvu tvrdnju? U najmanju ruku trebalo bi se sporazumeti o značenju reči "koristiti". Ako njome hoće da se kaže da je takav sistem lečenja čoveka poboljšao nemam ništa protiv: jedino bih dodao šta za mene znači "poboljšao" — isto što i "ukrotio", "oslabio", "obeshrabrio", "profinio", "raznežio", "uškopio" (dakle, gotovo isto što i oštetio...). Ali ako su uglavnom u pitanju bolesni, zlovoljni, utučeni, takav sistem čini bolesnog, čak i ako ga je učinio "boljim", u svim uslovima još bolesnijim; upitajte samo lekare za duševne bolesti šta sve za sobom povlači metodična primena mučeničkog ispaštanja, pogruživanja i epileptičkih grčeva. Isto tako, osvrnite se na istoriju: kad god je asketski sveštenik primenio taj način lečenja, svaki put je bolest nezadrživo brzo rasla u dubinu i širinu. I šta je svaki put bio "uspeh"? Rastrojen nervni sistem, uz ostalo što je već i inače bilo bolesno, i to kako u velikom tako i u malom, kako kod pojedinaca tako i kod mase. Kao posledicu vežbanja u ispaštanju i iskupljivanju nalazimo ogromne epileptične epidemije, najveće za koje istorija zna, kao one za vreme vidovdanskih i ivandanjskih igara u Srednjem veku; kao drugi oblik tih posledica nalazimo strašne i dugotrajne paralize i depresije s kojima se, u određenim uslovima, temperament nekog naroda ili grada (Ženeva, Bazel) jednom zasvagda preokreće u svoju suprotnost; — tu spada i histerija oko veštica, nešto slično mesečarstvu (osam velikih epidemijskih provala samo između 1564. i 1605. godine); među daljim posledicama tog lečenja nalazimo one masovne delirijume žeđi za smrću čiji se stravični krik "evviva la morte"* razlegao celom Evropom, prekidan čas pohotnim, čas rušilačkim idiosinkrazijama; uostalom, ista promena afekata, s istim prekidima i obrtima zapaža se još i davas svuda, u svakom slučaju tamo gde je asketsko učenje o grehu ponovo uhvatilo maha (religijska neuroza se javlja kao oblik "velike boljke":** to je nesumnjivo. Šta je ona? Quaeritur***). Sve u svemu, tako se asketski ideal sa svojim sublimno-moralnim kultom, ta najoštroumnija, najbezobzirnija i najopasnija sistematizacija svih sredstava za raspaljivanje osećanja pod zaštitom svetih namera, na strašan i nezaboravan način upisao u celu istoriju čoveka i, na žalost, ne samo u njegovu istoriju... Teško da bih mogao nešto drugo navesti što je na zdravlje i rasnu snagu, naročito Evropljana, delovalo tako razorno kao ovaj ideal; on bi se bez ikakvog preterivanja mogao nazvati pravom zlom kobi u zdravstvenoj istoriji evropskog čoveka. S njegovim uticajem možda bi se mogao izjednačiti još jedino specifično germanski uticaj: mislim na trovanje Evrope alkoholom, koje je dosad čvrsto držalo korak s političkom i rasnom prevagom Germana (gde god su ubrizgali svoju krv ubrizgali su i svoj porok). Kao treći po redu mogao bi se navesti sifilis — magno sed proxima intervallo.****
* Živela smrt. ** Padavice. *** Postavlja se pitanje. **** S velikim ali prvim narednim intervalom.

22.

Asketski sveštenik je upropastio duševno zdravlje gde god je došao na vlast, pa je, sledstveno, upropastio i ukus in artibus et litteris* — on ga još i sad upropašćuje. "Sledstveno"? — Nadam se da će se ovo "sledstveno" prihvatiti bez daljega; u najmanju ruku, neću ga dokazivati. Jedna jedina napomena: ona se odnosi na osnovnu knjigu hrišćanske literature, zapravo na njen model, na njenu "knjigu po sebi". Još usred grčko-rimske velelepnosti, koja je bila i velelepnost knjige, pred licem još svežeg i celovitog antičkog spisateljstva, u vreme kad su se još mogle čitati neke knjige za čije bi se posedovanje danas dale cele biblioteke, prostodušnost i sujeta hrišćanskih agitatora — zvali su ih crkvenim ocima — već su se drznule da objave: "I mi imamo svoju klasičnu literaturu, nije nam potrebna grčka" — i pri tom se s gordošću ukazivalo na knjige legendi, apostolske poslanice i apologetske raspravice, otprilike ovako kako se danas engleska "Vojska spasa" sličnim spisima bori protiv Šekspira i drugih "pagana". Ja ne volim Novi zavet, to se već može naslutiti; gotovo sam uznemiren što sa svojim ukusom kad je u pitanju ovo najcenjenije, najprecenjenije delo stojim tako usamljen (ukus dva milenijuma je protiv mene): ali šta vredi! "Evo me, ne mogu drukčije"** — ja imam hrabrosti za svoj rđav ukus. Stari zavet — da, to je već nešto sasvim drugo: svaka čast Starom zavetu! U njemu nalazim velike ljude, herojski predeo i nešto najređe na zemlji: neuporedivu naivnost jakig srca; još više, nalazim narod. U Novom, naprotiv, sve same neke male sekte, same rokoko duše, sve nešto uvijeno, uglasto, neobično, atmosfera nekih tajnih skupština, i da se ne zaboravi: povremen zadah bukoličke sladunjavosti koji pripada epohi (i rimskoj provinciji), i nije toliko jevrejski koliko helenistički. Skrušenost i nadmenost jedna uz drugu; brbljivost osećanja koja gotovo zaglušuje; strasnost, a strasti nema; mučno prenemaganje; tu je, očigledno, nedostajalo lepo vaspitanje. Kako se sme oko svojih sitnih mana praviti toliko buke kao što to čine ovi ubogi, beznačajni ljudi! Na to se niko ne obazire, a najmanje bog. Na kraju bi hteli još i "krunu večnog života", svi ti sitni provincijalci: a čemu? zašto? — veće neskromnosti ne može biti. "Besmrtni" Petar: ko njega da podnese! Njihovo častoljublje ih čini smešnim: izlaze sa svojim najličnijim problemima, svojim glupostima, tugama i dokoličarskim brigama kao da je i sama stvar po sebi dužna da se o tome brine, nikad im nije dosta da i samog boga uvlače u sitne nevolje u koje su se zapleli. I to stalno tikanje s bogom, neukusno do krajnosti! Ta jevrejska, i ne samo jevrejska, nametljivost prema bogu, unoseći mu se u lice i njuškom i šapom!... Ima malih prezrenih "paganskih naroda" na istoku Azije od kojih bi prvi hrišćani mogli nešto bitno da nauče, nešto takta u strahopoštovanju; oni sebi ne dopuštaju, kako saopštavaju hrišćanski misionari, da ime svoga boga uopšte izgovaraju. Mislim da je to prilično delikatno; izvesno je da je to bilo suviše delikatno ne samo za "prve" hrišćane: treba se samo setiti, da bi se osetila suprotnost, na primer Lutera, toga "najrečitijeg" i najneskromnijeg seljaka koga je Nemačka ikad imala, i tona koji se upravo njemu najviše dopadao u njegovom dijalogu s bogom. Luterov otpor crkvenim posrednicima-svecima (naročito "onom đavoljem krmku papi") bio je, nesumnjivo, u suštini otpor jednog grubijana kome su dojadili crkveni dobri običaji, oni običaji strahopoštovanja po ukusu sveštenstva, koji samo posvećenije i ćutljivije puštaju u svetinju nad svetinjama, a zatvaraju je pred prostim pukom. Njemu je trebalo upravo tu jednom zasvagda oduzeti reč — ali Luter, seljak, hteo je sasvim drugačije, ovo mu nije bilo dovoljno nemački: on je, pre svega, hteo da govori direktno, da govori sam, da sa svojim bogom govori "bez ustezanja"... I, tako je i učinio. — Asketski ideal, to se svakako već vidi, nije nikad i nigde bio škola dobrog ukusa, još manje dobrih manira — bio je, u najboljem slučaju, škola svešteničkog načina ponašanja. To je stoga što u svojoj prirodi ima nešto što je smrtni neprijatelj svih dobrih načina ponašanja — pomanjkanje mere, zlovolja prema umerenosti, on sam je "non plus ultra".***

——————————
* U umetnosti i književnosti

. ** Luterove reči.

*** Krajnost.

——————————-

23.

Asketski ideal nije upropastio samo zdravlje i ukus, upropastio je on i nešto treće, četvrto, peto, šesto — uzdržaću se da kažem šta sve ne (inače kad bih stigao do kraja!). Ovde neću isticati ono što je taj ideal učinio; naprotiv, osvetliću samo šta on znači, šta nagoveštava, šta je skriveno iza njega, ispod njega, u njemu, čega je on to privremen, nejasan, pitanjima i nesporazumima opterećen izraz. I jedino s obzirom na tu nameru nisam smeo svojim čitaocima uskratiti pogled na njegove čudovišne i kobne posledice: da bih ih u stvari pripremio za poslednji i najstrašniji aspekt koji za mene ima pitanje o značaju toga ideala. Šta zapravo znači moć onog ideala, čudovišnost njegove moći? Zbog čega mu je dato ovoliko prostora? Zašto mu se nije pružio uspešniji otpor? Asketski ideal izražava jednu volju: a gde je suprotna volja u kojoj bi se izrazio suprotni ideal? Asketski ideal ima jedan cilj — on je dovoljno univerzalan da svi ostali interesi ljudskog postojanja u poređenju s njim izgledaju sitni i uski; on epohe, narode, ljude neumoljivo tumači s obzirom na taj cilj, on ne dopušta nikakvo drugo tumačenje, ne da mesta nikakvom drugom cilju; odbacuje, negira, odobrava, potvrđuje, jedino u smislu svoje interpretacije (a da li je ikad bilo doslednijeg, tako dokraja smišljenog sistema interpretacije?); ne potčinjava se nikakvoj moći; naprotiv, on veruje u svoje pravo prvenstva pred svakom moći, u svoju bezuslovnu distancu po rangu u odnosu prema svakoj moći — on veruje u to da na zemlji ne postoji nikakva moć koja ne bi tek od njega trebalo da dobije smisao, pravo na opstanak, vrednost, i to kao oruđe za njegovo delo, kao put i sredstvo za njegov cilj, za jedan cilj... Gde je suprotnost ovom zatvorenom sistemu volje, cilja i interpretacije? Zašto nedostaje ta suprotnost?... Gde je drugi "jedan cilj"?... Meni, međutim, kažu da on ne nedostaje, da je ne samo vodio dugotrajnu i uspešnu borbu s onim idealom, nego da je, štaviše, u svim glavnim stvarima već zagospodario onim idealom: da je svedočanstvo o tome sva naša moderna nauka — ova moderna nauka koja očigledno, kao prava filozofija stvarnosti, jedino u sebe veruje, ima poverenje u sebe, volju za sebe, i koja je dosad dosta dobro izlazila nakraj bez boga, onostranosti i vrlina odricanja. Međutim, takvom galamom i takvim agitatorskim brbljanjem, kod mene se ništa ne postiže: loši su muzikanti ti trubači stvarnosti, njihovi glasovi ne dopiru iz dubine, iz njih ne govori bezdan naučne savesti — jer danas je naučna savest bezdan - reč "nauka" je u ustima takvih trubača naprosto nepristojnost, zloupotreba, besramnost. Istina je upravo suprotnost ovome što se ovde tvrdi: nauka danas uopšte nema vere u sebe, a kamoli u neki ideal iznad sebe — a gde je ona ipak još strast, ljubav, žar, muka, tamo ona nije suprotnost onom asketskom idealu, nego, štaviše, samo njegov najnoviji i najotmeniji oblik. Zvuči li vam to čudno?... Pa ima dosta valjanih i skromnih radnika i među današnjim učenim ljudima kojima se dopada njihov kutak i koji su stoga što se u njemu dobro osećaju, ponekad neskromno glasni s tvrdnjom da danas treba uopšte da budemo zadovoljni, pogotovo u nauci — pošto upravo tu ima tako mnogo korisnog da se uradi. To ne poričem; najmanje bih želeo da tim čestitim radnicima pokvarim zadovoljstvo u njihovom poslu: jer ja se radujem njihovom radu. Ali time što se sad u nauci radi strogo i što ima zadovoljnih radnika, nipošto još nije dokazano da nauka kao celina ima cilj, volju, ideal, strast velike vere. Suprotno je, kako rekosmo, slučaj: tamo gde ona nije najnoviji pojavni oblik asketskog ideala — posredi su suviše retki, posebni, izuzetni slučajevi da bi se zbog njih mogao menjati ukupni sud — nauka je danas skrovište za svaku vrstu obeshrabrenosti, bezverja, sumnjičenja, despectio sui, nečiste savesti; ona je nemir izazvan odsustvom ideala, patnja zbog nedostatka velike ljubavi, nezadovoljstvo zbog nedobrovoljnog zadovoljavanja malim. O, šta sve ne skriva današnja nauka! A koliko tek treba da krije! Valjanost naših najboljih učenih ljudi, njihova marljivost koja ide do samozaborava, njihova glava koja se puši danonoćno, čak i njihova nenadmašna zanatska veština — kako sve to često ima svoj pravi smisao u tome da sami sebi ponešto učine nevidljivim! Nauka kao sredstvo samoomamljivanja: poznajete li to... Ponekad ih do dna duše uvredimo — to zna svak ko se druži s učenim ljudima — nekom bezazlenom rečju, izazovemo protiv sebe ogorčenje svojih učenih prijatelja u trenutku kad mislimo da im odajemo priznanje, dovodimo ih do jarosti samo zato što smo bili odviše grubi da bismo osetili s kim zapravo imamo posla, s paćenicima koji sami sebi neće da priznaju šta su, sa zaslepljenima i izbezumljenima koji se samo jednog boje: da ne dođu k svesti...

24.

A sad pogledajmo one ređe slučajeve koje sam pomenuo, one poslednje idealiste koji danas postoje među filozofima i učenim ljudima: imamo li možda u njima tražene protivnike asketskog ideala, njegove antiidealiste? U stvari, oni veruju da su takvi, ti "nevernici" (jer svi su oni to); izgleda da je poslednji ostatak njihove vere upravo to što su oni protivnici toga ideala, tako su ozbiljni na tomeh mestu, tako strasna postaje upravo tu njihova reč, njihovo ponašanje: — treba li već zbog toga da bude istina ono što oni veruju?... Mi "saznavaoci" postajemo polako nepoverljivi prema svakoj vrsti vernika; naše nepoverenje nas je postepeno naučilo da zaključujemo obrnugo od onoga kako se ranije zaključivalo: naime, da tamo gde jačina vere upadljivo stupa u prvi plan zaključujemo da postoji izvesna slabost u dokazivosti, čak da nije verovatno ono u šta se veruje. Ni mi ne osporavamo da vera "čoveka usrećuje", ali baš zato osporavamo da vera nešto dokazuje — jaka vera koja usrećuje čoveka pobuđuje sumnju u ono u šta se veruje, ona ne utemeljuje "istinu", ona utemeljuje izvesnu verovatnoću — obmane. A kako je u ovom slučaju? Ovi što danas poriču i što se drže po strani, ovi što su beskompromisni u jednoj stvari, u polaganju prava na intelektualnu čistotu, ovi čvrsti, strogi, uzdržljivi, herojski duhovi koji čine čast našeg vremena, svi ti bledi ateisti, antihristi, imoralisti, nihilisti, ovi (skeptici, kolebljivci, jektičavci duha (ovo poslednje su, u nekom smislu, svi do jednog), ovi poslednji idealisti saznanja koji su danas jedini nosioci i otelovljenje intelektualne savesti, — oni u stvari smatraju da su se maksimalno oslobodili asketskog ideala, ti "slobodni, vrlo slobodni duhovi": a ipak, da im otkrijem ono što sami ne mogu videti — jer su odveć blizu sebi — upravo taj ideal je i njihov ideal, oni ga i sami danas predstavljaju, a možda i niko više, ovi su i sami njegov najoduhovljeniji proizvod, njegova najisturenija borbena i izvidnička četa, njegov najzapetljaniji, najnežniji, najneshvatljiviji oblik zavođenja: — ako sam u bilo čemu odgonetač, hteo bih da to budem ovom tvrdnjom!... To ni izdaleka još nisu slobodni duhovi: jer oni još veruju u istinu... Kad su hrišćanski krstaši naišli na Istoku na onaj nepobedivi asasinski red, onaj red slobodnih duhova par excellence, čiji su najniži stepeni živeli u poslušnosti kakvu nijedan monaški red nije postigao, dobili su nekim putem i nagoveštaj o onom simbolu i onoj ključnoj reči koja je bila sačuvana samo za najviše stepene kao njihova tajna: "Ništa nije istinito, sve je dopušteno"... Eto, to je bila sloboda duha, time je samoj istini bila vera otkazana... Da li je ikad neki evropski, neki hrišćanski slobodni duh zalutao u tu postavku i lavirint njenih zaključaka? Poznaje li on iz iskustva Minotaura ove pećine?... Sumnjam u to, još više — znam da je drugačije: ništa ovima koji su beskompromisni u jednoj stvari, ovim takozvanim "slobodnim duhovima", nije više strano nego sloboda i raskidanje okova u pomenutom smislu, ni u kom pogledu nisu oni čvršće vezani, a upravo u verovanju u istinu, oni su, kao niko drugi, čvrsti i beskompromisni. Sve mi je to poznato, možda sasvim izbliza: ona poštovanja dostojna uzdržljivost filozofa na koju takvo verovanje obavezuje, onaj stoicizam intelekta koji na kraju zabranjuje sebi ne isto tako strogo kao i da, ono htenje da se zastane pred činjeničnim, pred factum brutum,* onaj "fatalizam "des petits faits" (ce petit fatalisme,** kako ga ja nazivam), u čemu francuska nauka sada traži neku moralnu prednost pred nemačkom, ono uzdržavanje od tumačenja uopšte (od vršenja nasilja, od uređivanja, skraćivanja, ispuštanja, populjavanja, izmišljanja, krivotvorenja i svega ostalog što čini suštinu svakog tumačenja) — sve to, u celini uzevši, izražava asketizam vrline kao i svako poricanje čulnosti (u osnovi, to je samo način ovog poricanja). Ali ono što primorava na njega, ona bezuslovna volja za istinom, to je vera u sam asketski ideal, mada kao njen nesvesni imperativ, ne zavaravajmo se u tom pogledu — to je vera u metafizičku vrednost istine, njenu vrednost po sebi, kako je zajemčena i potvrđena jedino u onom idealu (ona stoji i pada s njim). Ne postoji, strogo uzevši, nikakva nauka bez pretpostavki, i sama misao o njoj je nepojmljiva, paralogična: uvek mora najpre biti prisutna neka filozofija, neka "vera", da bi nauka iz nje dobila pravac, smisao, granicu, metod, pravo na postojanje. (Ko misli suprotno, ko, na primer, namerava da filozofiju postavi "na strogo naučnu osnovu", taj mora ne samo filozofiju nego i samu istinu najpre postaviti na glavu: najgrđa povreda pristojnosti prema dvema tako dostojanstvenim damama!) Da, nema nikakve sumnje — i tu dajem reč svojoj Veseloj nauci, uporedi njenu petu knjigu, str. 263, "Istinoljubiv čovek, istinoljubivi u onom odveć smelom i krajnjem smislu, kako ga pretpostavlja vera u nauku, potvrđuje time neki drugi svet, a ne ovaj svet života, prirode i istorije; a ukoliko potvrđuje taj 'drugi svet', šta? Zar on samim tim ne mora poricati njegovu suprotnost, ovaj svet, naš svet?... Još uvek je to metafizička vera na kojoj se zasnivaju naša vera u nauku — i mi, današnji saznavaoci, mi bezbožnici i antimetafizičari, i mi svoj plamen još uzimamo s onog ognja koji je potpalila nekoliko milenijuma stara vera, ona hrišćanska vera, koja je bila i Platonova, da je bog istina, da je istina božanska... A šta ako baš to biva sve manje verodostojno, ako se više ništa ne pokazuje kao božansko osim zablude, zaslepljenosti, laži — ako se i sam bog pokaže kao naša najdugotrajnija laž?" Na ovom mestu moramo stati i duboko se zamisliti. Sad je samoj nauci potrebno opravdanje (čime još nikako nije rečeno da ga ima). Pogledajmo povodom ovog pitanja najstarije i najnovije filozofije: ni u jednoj od njih nema svesti o tome koliko je najpre samoj volji za istinom potrebno opravdanje; tu postoji praznina u svakoj filozofiji — otkuda to? Otuda što je asketski ideal dosad vladao celokupnom filozofijom, što je istina postavljena kao biće, kao bog, kao najviša instanca, što istina nije nikako smela bita problem. Da li je jasno ono "smela"? Od onog trenutka kad je osporena vera u boga asketskog ideala javlja se i jedan nov problem: problem vrednosti istine. Volji za istinom potrebna je kritika — odredimo time svoj sopstveni zadatak — treba jednom pokušati da se vrednost istine dovede u pitanje... (Kome se čini da je ovo rečeno suviše sažeto neka pročita onaj odeljak Vesele nauke koji nosi naslov "Koliko smo i mi još pobožni", str. 260, još bolje celu petu knjigu toga dela, kao i predgovor Jutarnjoj rumeni.)
* Golom činjenicom. ** Sitne činjenice (taj sitni fatalizam...).

25.

Ne! Neka mi se ne dolazi s naukom kad tražim prirodnog protivnika asketskog ideala, kad pitam: "Gde je suprotna volja u kojoj se izražava suprotni ideal?" Za to nauka nije ni izdaleka dovoljno samostalna, njoj je u svakom pogledu potreban najpre vrednosni ideal, moć koja stvara vrednost, da bi tek u njenoj službi mogla da veruje u sebe — ona sama nikad ne stvara vrednost. Njen odnos prema asketskom idealu nije još nikako antagonistički; štaviše, ona uglavnom još predstavlja pogonsku snagu u njegovom unutrašnjem uobličavanju. Njeno suprotstavljanje i njena borba, kad se pobliže ispita, uopšte se ne odnose na sam ideal, nego na njegovu spoljašnjost, njegovo ruho i prerušavanje, na njegovo povremeno okoštavanje, ukrućivanje, dogmatizovanje — odbacujući ono što je egzoterično na njemu, ona ga ponovo oživljava. Oboje, i nauka i ideal, stoje na istom tlu — to sam već nagovestio; naime, na jednakom precenjivanju istine (tačnije: na jednakoj veri da se istina ne može ni oceniti ni kritikovati), i po tome su nužno saveznici, tako da se oboje, ako se povede borba protiv njih, mogu uvek samo zajedno napadati ili dovoditi u pitanje. Ocenjivanje vrednosti asketskog ideala, neminovno povlači za sobom i ocenjivanje vrednosti nauke: za to treba na vreme otvoriti oči i načuljiti uši! (Umetnost — da kažemo to unapred, jer ja ću se na to pitanje još vratiti i duže se zadržati na njemu — umetnost, u kojoj se upravo laž posvećuje, u kojoj volja za obmanom ima na svojoj strani čistu savest, mnogo je načelnije suprotstavljena asketskom idealu od nauke: tako je osetio instinkt Platona, toga najvećeg neprijatelja umetnosti kojeg je Evropa do sada proizvela. Platon protiv Homera: to je potpun, pravi antagonizam — tamo odlučan pobornik "onostranosti", veliki klevetnik života, ovde njegov nedobrovoljni obožavalac, zlatna priroda. Uslužnost umetnika u službi asketskog ideala je stoga najautentičnije kvarenje umetnika koje može postojati, na žalost jedno od najčešćih: jer ništa nije podložnije kvarenju od umetnika.) I fiziološki posmatrano, nauka se nalazi na istom tlu kao i asketski ideal: izvesno osiromašenje života je i ovde i tamo pretpostavka — afekti ohlađeni, tempo usporen, dijalektika umesto instinkta, ozbiljnost nametnuta licu i držanju (ozbiljnost, taj najprepoznatljiviji znak otežanog metabolizma, borbom i mučkim radom opterećenog života). Pogledajmo razdoblja u životu nekog naroda u kojima se učen čovek nalazio u prvom planu: to su razdoblja zamora, često sutona, propadanja — nema više nabujale snage, životne sigurnosti, izvesnosti u budućnost. Prevaga mandarina nikada ne znači nešto dobro, kao ni pojava demokratije, arbitražnih sudova umesto rata, ravnopravnosti žena, religije samilosti i svih ostalih simptoma života u opadanju. (Nauka shvaćena kao problem; šta znači nauka? — uporediti u vezi sa tim predgovor Rođenju tragedije.) Ne! Ova "moderna nauka" — dobro otvorite oči pred tim! — zasad je najbolja saveznica asketskog ideala upravo zbog toga što je najnesvesnija, najnedobrovoljnija, najskrivenija i najpodzemnija! Oni su dosad istu igru igrali, "siromašni duhom" i naučnici-protivnici onog ideala (uzgred rečeno, treba se čuvati mišljenja da su ovi poslednji suprotnost onim prvim, kao recimo bogati duhom: — to oni nisu, nazvao sam ih jektičavcima duha). Te čuvene pobede ovih poslednjih: nesumnjivo, to su pobede — ali nad čim? Asketski ideal u njima nije nikako pobeđen, pre će biti da je postajao jači, naime nedokučljiviji, duhovniji, zapleteniji time što je nauka svaki put bespoštedno rušila, odvaljivala neki zid, spoljnu utvrdu koja je bila dograđena uz njega i ogrubljivala njegov izgled. Da li se stvarno misli da poraz teološke astronomije znači i poraz onog ideala?... Da li je možda čoveku postalo manje potrebno rešenje njegove zagonetke postojanja pomoću onostranosti time što se njegov život još proizvoljnije, zaludnije, izlišnije pojavljuje u vidljivom redu stvari? Zar nije upravo samoumanjivanje čoveka, njegova volja za samoumanjivanjem, u nezadrživom porastu od Kopernika naovamo? Ah, nestala je vera u njegovo dostojanstvo, jedinstvenost, nezamenljivost na lestvici bića — on je postao životinja, životinja bez metafore, odbitka i rezerve, on koji je u svojoj ranijoj veri bio bezmalo bog ("čedo božje", "bogočovek")... Od vremena Kopernika, čovek kao da se našao na nekoj strmoj ravni — on se sve brže kotrlja naniže — kuda? U ništa? U "prodorno osećanje svog ništa"?... Pa dobro! Možda je baš to pravi put — u stari ideal?... Svekolika nauka (a ne samo astronomija, o čijem je obeshrabrujućem i degradirajućem dejstvu rekao Kant nešto vredno pomena, "ona uništava moju važnost"...), svekolika nauka, prirodna kao i neprirodna — tako nazivam samokritiku saznanja — danas ide na to da potkopa u čoveku samopoštovanje uveravajući ga da ono nije ništa drugo bilo do nastrana uobraženost; moglo bi se čak reći da ona sopstveni ponos, sopstveni kruti oblik stoičke ataraksije nalazi u tome da održi to s mukom stečeno samopreziranje čoveka kao njegovo poslednje, najozbiljnije polaganje prava na samopoštovanje (svakako s pravom: jer onaj ko prezire, još uvek je neko ko "nije zaboravio šta je poštovanje" ...). Da li se time stvarno ide protiv asketskog ideala? Da li se zaista još ozbiljno veruje (kako su teolozi neko vreme uobražavali) da je Kantova pobeda nad teološkom dogmatikom pojmova ("bog", "duša", "sloboda", "besmrtnost") donela neku štetu onom idealu — pri čemu za trenutak možemo ostaviti po strani to da li je sam Kant na tako nešto uopšte i pomišljao. Izvesno je da su transcendentalisti svih vrsta ponovo na konju posle Kanta — oslobodili su se teologa: kakva sreća! — on im je otkrio onaj skriveni put kojim sada mogu na svoju ruku i sa svom naučnom pristojnošću slediti "želje svoga srca". Isto tako, ko bi sad smeo zameriti agnostičarima ako, kao poštovaoci nepoznatog i tajanstvenog po sebi, poštuju kao boga i sam znak pitanja? (Ksaver Dudan govori negde o ravages* koje je izazvala "l'habitude d'admirer l'inintelligible au lieu de rester tout simplement dans l'inconnu";** on smatra da su stari izlazili nakraj bez toga.) Ako pretpostavimo da sve što čovek "saznaje" ostavlja nezadovoljene njegove želje, da im čak protivreči i da budi strah, kakav li je to božanski izlaz da se krivica sme tražiti ne u "željenju" nego u "saznavanju"!... "Nema saznanja: dakle — postoji bog": kakva nova elegantia syllogismi*** Kakav trijumf asketskog ideala!

_________________

* Pustošenjima

** Navika da se obožava neinteligibilno, umesto da se sasvim prosto ostane u nepoznatom.

*** Elegancija silogizma.

_______________

26.

Ili možda celokupna moderna istoriografija pokazuje više vere u život i ideale? Ona sada na najotmeniji način polaže pravo na to da bude ogledalo; odbacuje svaku teleologiju; neće više ništa da "dokazuje"; prezrivo odbija da bude sudija i u tome vidi svoj dobar ukus — potvrđuje isto tako malo kao što i poriče, ona potvrđuje, "opisuje" ... Sve je to u visokom stepenu asketski; ali to je istovremeno u još višem stepenu nihilistički, tu ne treba imati iluzija! Vidimo tužan, hladan, ali odlučan pogled — oko koje gleda napolje kao što usamljeni istraživač Arktika gleda napolje (možda da ne bi gledao unutra, da ne bi gledao nazad?...). Tu je sneg, tu je život zanemeo; poslednje vrane koje se čuju, grakću: "Čemu?", "Uzalud!", "Nada!"* — ovde ništa više ne uspeva i ne raste, u najboljem slučaju petrogradska metapolitika i Tolstojevo "milosrđe". A što se tiče one druge vrste istoričara, možda još "modernije" vrste, sladostrasne, pohotne, vrste koja koketuje i sa životom i s asketskim idealom, koja reč "artist" upotrebljava kao rukavicu i koja je potpuno prisvojila slavu kontemplacije: o, kakvu žudnju pobuđuju ti slatki pametnjakovići za asketima i zimskim predelima! Ne! Neka đavo nosi taj "kontemplativni" soj! Koliko bih radije kroz najsumorniju, sivu, hladnu maglu putovao s onim istorijskim nihilistima! — pa, ako bih morao da biram ne bih se libio da čujem čak i nekog neistoričara, antiistoričara (na primer onog Diringa čijim se rečima u današnjoj Nemačkoj opija dosad još snebivljiva, još nepriznata vrsta "lepih duša", species anarchistica u redovima obrazovanog proletarijata). Sto puta su gori "kontemplativci": ne znam ništa tako odvratno kao što je takav "objektivan" kabinetski naučnik, takav namirisan sladokusac istorije, pola pop, pola satir, parfem "Renan", koji već visokim falsetom svog odobravanja odaje šta mu nedostaje, gde mu nedostaje, gde je u ovom slučaju suđaja, ah, odveć hirurški rukovala svojim jezivim makazama! To je protiv mog ukusa i protiv mog strpljenja: neka pri takvim prizorima sačuva svoje strpljenje onaj ko nema šta da izgubi s njim — mene takav prizor dovodi do besa, takvi "gledaoci" izazivaju ogorčenje u meni protiv "prizora" više nego prizor (sama istorija, nadam se da je to jasno), pri tom me najednom spopada anakreontsko raspoloženje. Ova priroda koja je biku dala rogove, lavu χασμ' οδοντων[chasm’ odonton]** za šta mi je ta priroda dala noge?... Da njima gazim crvotočne naslonjače, kukavičku kontemplativnost, požudno evnuhovstvo pred istorijom, koketovanje s asketskim idealima, licemernu pravednost impotencije! Kapu dole pred asketskim idealom ukoliko je pošten, dok god sam u sebe veruje i dok nas ne obmanjuje! Ali ne volim te koketne stenice čija je nezajažljiva ambicija da zaudaraju na večnost, dok najzad večnost ne počne da zaudara na stenice; ne volim okrečene grobove koji glume život; ne volim umorne i istrošene koji se zaodevaju mudrošću i "objektivno" posmatraju; ne volim agitatore ukrašene junačkim perjem koji na svojoj glavi od slame nose volšebnu kapu ideala; ne volim ambiciozne umetnike koji bi hteli da u njima vidimo askete i sveštenike, a u stvari su samo tragički lakrdijaši; ne volim ni ove najnovije špekulante s idealizmom, antisemite, koji danas prevrću svojim krišćansko-arijevsko-poštenjačkim očima i nepodnošljivom zloupotrebom najjevtinijeg agitacionog sredstva, moralnog razmetanja, nastoje da uzbune sve elemente rogate marve u narodu (što nijedna vrsta duhovnog podvaljivanja u današnjoj Nemačkoj ne ostaje bez uspeha, to je posledica opustelosti nemačkog duha koja je već postala neporeciva i opipljiva i čiji uzrok vidim u suviše isključivom prihranjivanju novinama, politikom, pivom i vagnerovskom muzikom, kao i u pretpostavkama takve ishrane: najpre u nacionalnoj zakovrnutosti i sujeti, snažnom ali uskogrudom načelu "Nemačka, Nemačka iznad svega", a onda i u paralysis agitans*** "modernih ideja"). Evropa je danas bogata i dovitljiva pre svega u stimulativnim sredstvima; izgleda da ništa nije potrebnije imati nego stimulative i rakiju: otuda i silno krivotvorenje ideala, te najjače rakije duha, otuda i odvratan, smrdljiv, lažljiv, pseudoalkoholan vazduh odasvud. Voleo bih znati koliko bi brodskih tovara patvorenog idealizma, herojskih kostima i čegrtaljki velikih reči, koliko tona zaslađenog opojnog saosećanja (firma: la religion de la souffrance****), koliko štula "plemenite srdžbe" za pomoć duhovnim dustabanlijama, koliko komedijanata hrišćansko-moralnog ideala trebalo danas izvesti iz Evrope da bi njen vazduh ponovo zamirisao čistotom... Očigledno je da se s obzirom na ovu hiperprodukciju otvara nova mogućnost za trgovinu, očigledno je da se s ovim malim idealima-idolima i "idealistima" koji idu uz njih mogu praviti novi "poslovi" — neka se ne zanemari ovaj mig! Ko ima dovoljno hrabrosti za to? U našoj je ruci hoćemo li celu zemlju "idealizovati"!... Ali šta pričam o hrabrosti: ovde je potrebno samo jedno, upravo ruka, nesputana, sasvim slobodna ruka...

————————-
* Ništa (španski)

. ** Bezdan zuba.

*** Parkinsonova bolest.

**** Religija patnje.

——————————-

27.

Dosta! Dosta! Ostavimo te neobičnosti i zamršenosti najmodernijeg duha koji mogu da nas dovedu koliko do smeha toliko i do besa: oni nisu važni upravo za naš problem, za problem značenja asketskog ideala — šta se njega tiču juče i danas! Onim stvarima ću se temeljitije i ozbiljnije pozabaviti u jednoj drugoj raspravi (pod naslovom Prilog istoriji evropskog nihilizma; zato upućujem na delo koje pripremam: Volja za moć, pokušaj preocenjivanja svih vrednosti). Ovde mi je bilo važno da ukažem jedino na ovo: asketski ideal ima zasad i u najduhovnijoj sferi još samo jednu vrstu stvarnih neprijatelja i štetočina: to su komedijanti ovog ideala jer oni izazivaju nepoverenje. Inače, svuda gde je duh danas odlučno, moćno i bez krivotvorenja na delu, on je uopšte lišen ideala — popularan izraz za ovu apstinenciju je "ateizam" — izuzev njegovu volju za istinu. Međutim, ova volja, taj ostatak ideala, ako hoćete da mi verujete, to je onaj ideal sam u svom najstrožem, najduhovnijem uobličenju, posve ezoteričan, lišen svega spoljašnjeg; dakle, ne toliko njegov ostatak koliko njegova srž. Bezuslovan, pošten ateizam (a samo njegov vazduh udišemo mi, duhovniji ljudi ovoga vremena!) nije, dakle, u suprotnosti prema onom idealu kako to izgleda; naprotiv, on je samo jedna od njegovih poslednjih razvojnih faza, jedan od njegovih završnih oblika i unutrašnjih posledica — on je stravična katastrofa dvehiljadegodišnjeg odgoja za istinu koji na kraju sebi zabranjuje laž vere u boga. (Isti razvojni tok u Indiji, potpuno nezavisan i stoga nešto dokazuje; isti ideal koji vodi istom zaključku; odlučujuća tačka dostignuta pet vekova pre evropskog računanja vremena, sa Budom, ili tačnije: već sa sankija-filozofijom koju je Buda potom popularisao i učinio religijom.) Šta je zapravo, strogo uzevši, hrišćanskog Boga pobedilo? Odgovor se nalazi u mojoj Veseloj nauci, str. 290: "Sama hrišćanska moralnost, sve strože uziman pojam istinoljubivosti, ispovednička suptilnost hrišćanske savesti, prevedena i sublimisana u naučnu savest, u intelektualnu čistotu po svaku cenu. Gledati na prirodu kao da je ona dokaz božje dobrote i božjeg pokroviteljstva; tumačiti istoriju u čast božanskog uma kao postojano svedočanstvo moralnog svetskog poretka i moralnih krajnjih namera; tumačiti sopstvene doživljaje kao što ih pobožni ljudi već odavno tumače, kao da je sve božja volja, znamenje božje, kao da je sve smišljeno i poslato za spas duše: to sada pripada prošlosti, to ima savest protiv sebe, za svaku tananiju savest, to je nepristojno, nepošteno, laž, feminizam, slabost, kukavičluk — ako nas išta čini dobrim Evropljanima i naslednicima evropskog najdugotrajnijeg i najhrabrijeg samoprevladavanja, onda je to ova strogost"... Sve velike stvari propadaju same od sebe aktom samoukidanja: takav je zakon života, zakon nužnog "samoprevazilaženja" u suštini života — uvek se na kraju upućuje poruka samom zakonodavcu: "patere legem, quam ipse tulisti".* Tako je propalo hrišćanstvo kao dogma zbog sopstvenog morala; isto tako će sad morati da propadne i hrišćanstvo kao moral — nalazimo se na pragu tog događaja. Pošto je hrišćanska istinoljubivost izvlačila zaključke jedan za drugim, na kraju ona izvlači svoj najjači zaključak, zaključak protiv sebe; a to se dešava kad ona postavi pitanje "šta znači volja svih za istinom?"... I tu se opet dotičem svog problema, našeg problema, moji neznani prijatelji (jer još ne znam ni za jednog prijatelja): kakav smisao bi imalo celo naše biće ako ne taj da je u nama ona volja za istinom postala svesna sama sebe kao problema?... Usled tog samoosvešćivanja volje za istinom, od sada moral — u to sumnje nema — počinje da propada: to je ona velika drama u sto činova namenjena Evropi za sledećih dvesta godina, najstrašnija, najneizvesnija, a možda i nadom najbogatija od svih drama...

* Pokori se zakonu koji si sam doneo.

28.

Ako ostavimo asketski ideal po strani, čovek, životinja čovek nije dosad imao nikakvog smisla. Njegovo postojanje na zemlji nije u sebi imalo nikakvog cilja; "čemu čovek uopšte?" — bilo je pitanje bez odgovora; volje za čoveka i zemlju nije bilo; iza svake velike ljudske sudbine odzvanjalo je kao refren još veće "uzalud!" Asketski ideal i znači upravo to da je nešto nedostajalo, da je čovek skružen ogromnom prazninom — on sam sebe nije umeo da opravda, objasni, da potvrdi, on je patio od problema svoga smisla. Patio je i inače, bio je uglavnom bolešljiva životinja; ali njegov problem nije bila samo patnja nego to što nije bilo odgovora na krik pitanja "čemu patiti?" Čovek, najhrabrija i na patnju najnaviknutija životinja, ne odbacuje patnju po sebi: on je hoće, on je sam traži ako mu se za to pokaže neki smisao, neka svrha patnje. Besmislenost patnje, ne patnja, bila je kletva koja je dosad ležala na čovečanstvu — a asketski ideal mu je nudio smisao! Bio je to dosad jedini smisao; bolje bilo kakav smisao nego nikakav; asketski ideal je u svakom pogledu bio "faute de mieux"* par excellence. U njemu je patnja bila protumačena; izgledalo je da je strahovita praznina popunjena; vrata su se zatvorila pred svakim samoubilačkim nihilizmom. Tumačenje je — nesumnjivo — donelo sobom novu patnju, dublju, unutrašnjiju, otrovniju, patnju koja je još više podgrizala život: svu patnju je podvelo pod perspektivu krivice... Ali, uprkos svemu — čovek je time bio spasen, imao je smisao, više nije bio kao list na vetru, igračka nesmisla, "bez-smisla", on je sad mogao nešto hteti, za prvi mah svejedno kuda je hteo, čemu ili čime je hteo: sama volja bila je spasena. Dakako, ne možemo od sebe sakriti šta zapravo izražava sve ono htenje koje je svoj pravac dobilo od asketskog ideala: ta mržnja prema ljudskom, još više prema životinjskom, još više prema materijalnom, ta odvratnost prema čulima, prema samom umu, taj strah od sreće i lepote, ta čežnja da se pobegne od svakog privida, promene, postajanja, smrti, želje, od same čežnje — sve to znači, usudimo se da to shvatimo, volju za onim ništa, zlovolju prema životu, pobunu protiv najosnovnijih pretpostavki života, ali to jeste i ostaje volja!... I, da kažem i na kraju ono što sam rekao na početku: čovek će radije hteti ništa nego ne hteti...

* "U nedostatku boljeg", bolje išta nego ništa

Fridrih Nice, Genealogija morala, 1. Predgovor

Fridrih Niče, Genealogija morala, 2. Prva rasprava "dobro i zlo", "dobro i rđavo"

Fridrih Niče, Genealogija morala, 3. Druga rasprava, Krivica, Nečista savest i slično

Izvor