Malo je delatnosti koje su postale tako javnima i netajnovitima kao što je seks. U njegovu slučaju vlada razjašnjenje jasno kao dan. Možda mi nismo uopšte onoliko želeli znati koliko u međuvremenu možemo znati. Raspolažemo informacijama o pratećim ili uzrokovanim procesima u mozgu i drugim delovima tela prilikom seksualnog uzbuđenja, osećaja privlačnosti ili prilikom seksualnog doživljaja. Uzbuđenje, tako uči endokrinologija, prati pojačano lučenje estrogena i androgena. Kada pak raste stepen testosterona tada raste žudnja prema novom seksualnom partneru te se tako stabilnost mogućega odnosa dovodi u opasnost. Ako je požuda našla svoju priliku, pojačava se kod muškarca stupanj vazopresina, što oživljava, barem kratkoročno, spremnost na vernost. Osećaj romantične privlačnosti povezan je s visokim udelom dopamina i norepinefrina a s niskim stepenom serotonina. Jednoj romantičnoj ljubavi endokrinolozi daju 6. do 8. meseci, tako je dugo u svakom slučaju hemija mozga za to spremna. Stabilni brak treba osećajni sistem potpomognut oksitocinom i vazopresinom.
Ništa manje hladnije zaokupljena je ljubavlju sociologija kulture. U Luhmanovoj varijanti ljubav se tumači kao poseban slučaj jednoga komunikacijskog događaja. Kod uzbuđenja komunicira žudnja za žudnjom, u romantičnoj ljubavi komunicira nekomunikabilnost, komunicira se dakle tako da se od jake komunikacije ne može komunicirati, kod trajne veze imamo otpornu na poremećaje, recipročnu afirmaciju samopredstavljanja.
Ono što je jednom bio jedan uzbudljiv, kadšto tragično zamršen odnos: jedinstvo seksualnosti, oplodnje i ljubavi, u međuvremenu se rasplelo. Seksualnost je naširoko u pogonu, za oplodnju još uvek doduše služi seksualnost, ali je izgledno da tako zadugo neće biti. Reprodukcijska medicina pobedonosno korača. Sudbonosni je čvor erosa svezan seksualnošću, razmnožavanjem i ljubavlju razvezan, nekoć isprepletene komponente su kao pojedinačne očito lakše za rukovanje. Seks, oplodnja, odnos — pripadaju u međuvremenu različitim trgovačkim sistemima, svako sa svojim pravilima. To bi se moglo nazvati diferenciranjem vrednosnih sfera na vlastitom telu.
Seks i teorija
Teorijska izviđanja u ovom području završavaju u međuvremenu brzo u statistikama, sokovima, strukturama. Edip je odslužio, mitovi više nisu u potražnji. U seksu i graničnim područjima ne da se više ništa otkriti od one “noći u nama” o kojoj je Foucault nekad govorio. Setimo se one teorije-događaja od pre 25 godina kada je Michel Foucault objavio prvi tom “Istorije seksualnosti”.
Foucault je tada formulisao svoje čuđenje da je zapadnjačka volja za znanjem vekovima naslućivala u seksu skrivenu istinu o čoveku. Seks je, piše Foucault, “postao objekt ogromne sumnje, opšti i uznemiravajući smisao s kojim se uprkos našem ponašanju i našoj egzistenciji susrećemo, slaba tačka od koje nam preti nedaća. Deo noći koju svako od nas u sebi nosi”.
Za teoriju o čoveku seks nije više nikakav izazov. S te strane ne očekujemo nikakvo objašnjenje o mogućoj dubokoj istini o ljudima. Znači, dakle, da je seks prestao biti erogena zona za teorijsku produkciju.
Zasigurno je seksualnost kao i ranije uzbuđujuća, no teorije o njoj to više nisu. Na to upravo mislim kad govorim o “ohladnelom erosu”. Posredi je dakle ohlađenje teorijâ.
Je li to loše ako se teorije “ohladne”? Nije li život sa svojim strastima i zapletima dostatno vruć? Zašto bi nas trebale teorije dodatno zagrevati? Ne trebamo li upravo ohlađenje putem teorije, putem distanciranog, treznog razmatranja? Zašto bi trebalo dići ruke od spoznajne šanse jednostavno zato što se još u teoriji traži uzbuđenje za koje postoje dostatne i odgovarajuće prilike? To može vrediti za teorije u strogom naučnom smislu, ali ne i za filozofiju. Ona održava jedan drugačiji odnos prema uzbuđujućih stvari života. Ona pripada od davnina jednom teorijskom tipu gde se ne misli samo o uzbuđenju nego i iz uzbuđenja. Ona ne sme nipošto izgubiti dodir s jednim oživljavajućim središtem koji se rado predstavlja prikriven iza vela tajni. Ko ili šta igra ulogu oživljajućega središta, često se menja: bit, Bog, materija, duh, ali i struktura ili dijalektika. Ma koji da je taj čarolijski pojam koji celinu dovodi do živoga razvića, njega mora biti. Novalis je zahtevao od filozofiranja “deflegmatiziranje i vivificiranje (oživljavanje)”. Velikoj filozofiji prošlosti zaista je vazda uspevalo dospeti u jedan krug koji bi se mogao nazvati oživljavajućim krugom. Ona želi shvatiti ono što zahvata. Hermeneutički krug, o kojemu se tako puno govori u društvenim naukama, možda je samo jedna išćezavajuća forma ovoga oživljavajućeg kruga.
Platonov “Symposion”
U Platonovom su “Symposionu” s neizmernim posledicama razvijene dve teze. Prvo: eros jest taj koji svet drži zajedno; drugo: filozofija je nastavljanje erosa drugim sredstvima. Samo po sebi se razume da u ovoj intimnoj kooperaciji s filozofijom ova životna snaga koja se nazivlje “erosom” jeste više nego seksualnost. Posredi je jedan svemoćni eros. S njim se zacelo stiže u jedan vivificirajući krug.
Može biti da je za Platonovu akademiju vredelo da tu pristup ima samo onaj ko je studirao matematiku — za “Symposion” su u svakom slučaju vredeli drugi pristupni uslovi. Mora se, kaže Platon, biti obuzet “pomamom Erosa” želi li se o njemu primereno govoriti. Objašnjavanje ljubavi moguće je samo uz pomoć izjavljivanja ljubavi. Najuopštenije formulisanje ove postavke glasi: slično prepoznaje slično. U “Symposionu” svi leže jedan pored drugoga, izmenjuju nežnost, piju, jedu, slušaju muziku i razgovaraju — o erosu. Erotski naklonjeni jedan spram drugoga muškarci na ovoj zabavi organiziraju svoj diskurs o erosu kao plemenito takmičenje. Razvijaju teorije kao što se plete venac. Moraju biti uverljive, ali takođe i lepe — tek tada mogu imati pravo na istinu. Svečano je raspoloženje jedna pretpostavka za to da i tvrdnje udobrovoljavaju. Sam eros mora govor o erosu okrilatiti.
Iznose se u krug teorije o erosu, koje se slažu u tomu da žele oboje: objašnjeni eros i sveobjašnjavajući eros.
Nakon što je prvi govornik proslavio eros kao kosmičku moć živoga, Aristofan govori drugačijim tonom. Iznosi poznati mit o rascepljenim, zaobljenim, celim ljudima, polovine koje se međusobno traže. Jedno iznenađujuće pretumačenje: svepovezujući je eros posledica jedne duboke rane. Budući da su jaki, četveronožni, s dva lica ljudi želeli drsko osvojiti božje prestolje, Zeus ih je na pola rasekao. Istorija ovoga erosa pripoveda o jednom izgubljenom jedinstvu, o krivici i kazni i o čežnji za ponovnim sjedinjenjem. Život je zbrka puna protuslovlja, jer i dokle god se ove dve polovine međusobno ne pronađu; kada se pak pronađu, tada se sve obustavlja. Zasićeni jedno drugoga, posvuda naokolo leže potpuni ljudi, blaženo mirujući.
Već se kod Aristofana nagoveštava teorija koja će se kasnije razviti kod kasnoga Freuda. Za čim žudi želja? Za ispunjenjem. No štoa je ispunjenje? Prestanak želje. Za čim dakle žudi želja? Za prestankom želje. Freud je nazvao ovu paradoksalnu želju prema obustavi želje “načelom nirvane”, odakle je kasnije izvodio nagon za smrću.
Postoji opasnost da diskurs o erosu zapne. Kraj kretnje kao smisao i cilj kretnje — može li to biti? Ne — to ne može biti. Ne može i ne sme biti to da je ispunjenje erosa ohlađenje kao krajnji cilj želje. Da bi se to zaobišlo, eros na sme biti poslednjim, nego mora ostati pretposlednjim. Preostaje Sokratu — koji se sa svoje strane poziva na Diotomu — čuvati vreli eros od prestanka žarenja u momentu fuzije (spajanja) i od ohlađenja: “Jer se ljubav uopšte ne veže za lepotu — nego na stvaranje i rađanje lepog”. Ovim se eros predefiniše: to nije ona želja koja iz dva želi načiniti jedno, nije fuzioniranje cilj, nego iz dva postaje jedno kako bi nešto treće nastalo.
No, ne znači li to da se eros razume kao nagon za razmnožavanjem? To je za Platona suviše grubo, jer on izričito pravi razliku između telesnoga i duhovnoga rađanja. Telesno je rađanje grubo i zato niža varijanta stvaralačkoga procesa. Istinsko se rađanje zbiva u duhovnom. Duhovna rađanja su dela, kao na primer Solonovo zakonodavstvo, dobra vladavina, jedno pametno vođenje rata; tome pripadaju također pesnička dela; uopšte tome pripada sve pomoću čega nešto stupa “iz nebitka u bitak”. To je obrazac kojim Platon/Diotima erotsko obuhvata kao stvaralačko. Ono što će Freud kasnije nazvati “sublimacijom” ovde je već razvijeno, svakako ne s implicitnim rangiranjem, prema kojemu je seksualno istinsko, a sublimno sekundarna ili zamenska forma. Kod Platona je sublimiranje suprotno od višega ranga zbiljnosti.
Platon preduzima velike napore da bi jednu misao jasno obelodanio: dobro shvaćeni eros ne želi nešto progutati, nego pro-iz-vesti, ne konzumirati, nego produkovati. Eros želi pustiti bitak da bude. Želi ga pustiti da bude u jednom dvostrukom smislu: pro-iz-vesti ga, pustiti ga vani u bitak. To je delotvoran aspekt. No opstoji još i kontemplativan aspekt: “gledanje” lepoga, kako kaže Platon. Pri tome će bitak biti ostavljen u smislu: ostavljen na miru, tako da se da se on u svojoj punoći može pokazati. Mir u posmatranju priprema pojavnom svetu jednu pozornicu. Lepota se dakle pokazuje samo zakočenoj požudi. Tako se mora za pojavljivanje lepoga pri posmatranju nešto i učiniti: mora se susprezati. Zato Platon može kontemplaciju nazvati čak “pro-iz-vođenjem (Hervorbringen)”.
Takvo je erotsko posmatranje za Platona model za teoriju uopšte, za filozofiju. Zato je ona najdublje erotska. Ona se zahvaljuje erosu ili, kao što će Freud kazati, “ciljem zaprečenoj” ljubavi. Platonova teorija jest komunikacija s bitkom koja drži odstojanje. Filozofija nije samo ljubav spram mudrosti, nego ona dolazi iz ljubavi. To znači: teorija u ovom razumevanju može zbiljnost objašnjavati samo jer i sve dok je izjavljivanje ljubavi. I ovde se krug zatvara: eros shvatiti znači sebe a priori filozofiji, njezinoj pokretačkoj snazi (p)osvedočiti. Filozofija je spoznaja iz ljubavi.
Shizma
Sve je to lepo i krasno i može nas zavesti da nešto važno previdimo, naime veliku shizmu koja razdvaja svet ljubavi. Mislim na rascep između onih koji vole i onih koji žude za tim da budu voljeni. Oni koji vole su ispunjeni, voljeni također, ali onaj koji ima potrebu da postane voljen, kako bi za svoju vlastitu ljubav i vlastiti život bio ohrabren, i tada ovo postati voljen ne iskusi — to je za njega slabo. On je jednim bezdanom odvojen od uspeloga života, pati od erosa koji je za njega ohladnio.
Je li ovaj skandal našao svoju filozofiju? Isprva ne jednu filozofiju nego jednu veru. Bila je to hrišćanska vera. Sa njom je stigla jedna univerzalna ljubavna ponuda u svet, dometi koje su bili veliki. Pažnja se premešta s entuzijazma onoga koji voli na potrebu za ljubavlju. Sada postoji, na sav Nietzscheov gnev, po prvi puta jedna ontologija ljubavi, koja polazi od ove potrebe a ne od uzvišenoga osećaja ljubavnika. Jedna ontologija koja počinje time da je čovek jedno biće koje mora iskusiti potvrdu da bi sam sebe mogao potvrditi. Sve je bilo na ovoj antici stranoj ontologiji ljubavi zasnovano, filozofija također. U velikim se spekulacijama o Bogu i svetu svedočilo njihovo krajnje načelo — to je ljubav predstavljena kao trougao. Ljubav između ljudi vredi samo kao mali odsečak. Druga su dva ljubavna aspekta bili: ljubav prema Bogu i Božja ljubav prema svetu.
Između ovih polova cirkuliše ljubav koja izvire iz Boga, iz njegove ljubavi spram sveta i spram ljudi. U hrišćanskoj metafizici, koja počinje s Augustinom, čovek nije primarno, u njegovoj sklonosti padu, biće koje potrebuje spoznaju, nego ljubavi potrebno biće, i jedna ispravna spoznaja jest ona koja u oživljavajućem krugu dolazi na razlog/temelj ljubavi i od njega polazi. Ne treba zaboraviti da je ova metafizika s njezinim spekulacijama o Bogu istovremeno želela biti gurnuta u središte ljudskog iskustva. Zaobilazni put o ovim mislima o Bogu čuvalo ju je od toga da ne misli suviše nisko o ljudima. U pogledu na Boga svedočile su se njegove nemoguće mogućnosti. Tako se našlo odvažnosti da se jedna temeljna ljudska činjenica — da čovek bez ljubavi nije životno sposoban — podigne na nivo kozsmičkoga načela.
Ni svet niti čovek, tako se učilo, ne bi nijednog trenutka mogli egzistirati bez Božje ljubavi. Samopoverenje i poverenje u svet moguće je samo u iskustvu ove ljubavi. Šta se voli kad se Bog voli? Neguje se jedna erotska intimnost sa svetskim temeljem/razlogom, iako je reč samo o “agape” i “caritas”.
No, čemu ovo tako velikog formata, ova Božja ljubav kao davatelj života, ne može li jedan broj manje? Čemu ovo preformisanje u prekomerno, metafizičko? Manjka li nama nešto kada ovo preformisanje ne možemo više dokučiti? Nije li dostatna ljubav koja među ljudima horizontalno cirkuliše, zašto još jednu vertikalu podizati, zašto posezati za zvezdama i ljubav kao nebesku silu prizivati?
Možda je ljudski sklop time preopterećen, darivati onu ljubav koja je potrebna za ‘moći biti’. Hrišćanski je Bog zaista bio, ovde se Nietzscheu može dati posve za pravo, jedna ponuda ljubavi za one koji su u ovom pogledu bili uskraćeni, jedna kompenzacija za jezivu nepravičnost erosa i za peh koji se može imati s roditeljima koji ničemu ne vrede. Usto, ako opstoji jedan Bog koji voli, ljudi su rasterećeni od toga da moraju jedan drugome biti sve. Mogu tako prestati za svoj manjak u bitku okrivljavati jedni druge i sebe međusobno držati za to odgovornim, kada se osećaju strancima u ovome svetu. Ne moraju se također više tako sa strahom boriti za svoj identitet, jer mogu verovati da ih jedino Bog zaista poznaje. Zasigurno se dakle tako lakše živi s jednim Bogom koji voli u pozadini. Neprilika je samo u tomu — u njega se mora verovati. Ako se to više ne da ispravno postići, ostaje se upućen na sretan spoj okolnosti, na to da je unutar-svetski darovatelj ljubavi dostupan, i na tegobno umeće samozagrevanja.
Prevod: Mario Kopić
izvor
Нема коментара:
Постави коментар