"Kapitalistički realizam" nije izvorna jezična kovanica. Njome se još 1960-ih služila skupina nemačkih pop-artista te Michael Schudson u svojoj knjizi iz 1984. Advertising, The Uneasy Persuasion, a i jedni i drugi su iznosili parodijske aluzije na socijalistički realizam. Ono što je novo u vezi s mojom upotrebom tog termina jest njegovo opsežnije - čak neumerenije - značenje. Kapitalistički realizam kako ga ja razumem ne može se ograničiti na umetnost ili na kvazipropagandni običaj na koji funkcioniše oglašavanje. On je više nalik prožimajućoj atmosferi, koja uslovljava ne samo proizvodnju kulture već i regulisanje rada i obrazovanja, a ponaša se kao neka vrsta nevidljive barijere koja ograničava misao i delovanje.
Ako je kapitalistički realizam toliko bešavan i ako su postojeći oblici otpora tako beznadni i nemoćni, odakle može doći delotvorni izazov? Moralna kritika kapitalizma, naglašavajući načine kojima uzrokuje patnju, samo pojačava kapitalistički realizam. Siromaštvo, glad i rat mogu se prikazati kao neizbežan deo realnosti, dok se nada da bi se ti oblici patnje mogli eliminisati lako može opisati kao naivni utopizam. Kapitalistički realizam može jedino biti ugrožen ako ga se prikaže nedoslednim ili neodrživim; ako se, takoreći, pokaže da tobožnji "realizam" kapitalizma nije ništa takvo.
Ne treba ni reći da se ono što se smatra "realističkim", ono što se čini mogućim na svakoj tačci u društvenom polju, definiše nizom političkih određenja. Neka ideološka pozicija nikad stvarno ne može biti uspešna sve dok nije naturalizovana, a ona ne može biti naturalizovana dok se god o njoj razmišlja kao o vrednosti a ne kao o činjenici. Prema tome, neoliberalizam je nastojao eliminisati samu kategoriju vrednosti u etičkom smislu. U poslednjih trideset godina kapitalistički je realizam uspešno ustoličio "poslovnu ontologiju" u kojoj je jednostavno očigledno da se sve u društvu, uključujući zdravstvo i obrazovanje, treba voditi kao posao. Kao što je svaki radikalni teoretičar od Brechta preko Foucaulta i Badioua držao, emancipatorska politika mora uvek razoriti pojavljivanje "prirodnog poretka", mora razotkriti da je ono što se prikazuje kao nužno i neizbežno samo kontingencija, baš kao što mora učiniti da ono što se prethodno smatralo nemogućim izgleda ostvarivo. Vredi se prisetiti da je ono što se trenutačno naziva realističnim nekad samo bilo "nemoguće": gomile privatizacija koje su se događale od 1980-ih bile bi nezamislive samo desetljeće ranije, a trenutačni političko-ekonomski izgled (sa sindikatima čija je sudbina sve više neizvesna, denacionalizovana komunalnim službama i železnicom) jedva da bi se mogao zamisliti 1975. godine. S druge strane, ono što je nekad bilo izrazito moguće danas se smatra nerealističnim. "Modernizacija je", zapaža gorko Badiou, "naziv za strogu i servilnu definiciju mogućega. Te ‘reforme’ neizbežno nastoje učiniti nemogućim ono što je nekad bilo ostvarivo (za najveći broj ljudi) i učiniti profitabilnim (za prevladavajuću oligarhiju) ono što to nekad nije običavalo biti."
Ovde bi možda trebalo uvesti elementarnu teoretsku distinkciju iz lakanovske psihoanalize oko koje se Žižek tako mnogo potrudio kako bi joj pridao savremeno važenje: razliku između Realnoga i realnosti. Kao što Alenka Župančič objašnjava, određivanje načela realnosti psihoanalize poziva nas da budemo sumnjičavi prema svakoj realnosti koja sebe prikazuje kao prirodnu. "Načelo realnosti", piše Župančičeva:
" nije neka vrsta prirodnog načina povezanog s time kako stvari jesu ... Načelo realnosti je samo ideološki posredovano; moglo bi se čak tvrditi da ono uspostavlja najrazvijeniji oblik ideologije, ideologije koja sebe prikazuje kao empirijsku činjenicu, ili biološku, ekonomsku i svaku drugu nužnost (a koju smo skloni opažati kao neideološku). Upravo bismo ovde trebali biti najoprezniji prema funkcionisanju ideologije."
Za Lacana je Realno ono što svaka "realnost" mora potisnuti; dapače, realnost se uspostavlja upravo putem tog potiskivanja. Realno je nepredstavljivo X, traumatska praznina koja se može samo letimično opaziti u raspuklinama i nedoslednostima na polju navodne realnosti. Stoga bi jedna strategija usmerena protiv kapitalizma mogla uključivati prizivanje Realnoga (Realnih) koje je u podlozi realnosti koju nam kapitalizam prikazuje.
Ekološka je katastrofa jedno takvo Realno. Na jednom nivou, naravno, moglo bi izgledati kao da su pitanja Zelenih jako daleko od toga da budu "nepredstavljive praznine" u kapitalističkoj kulturi. Klimatske promene i pretnja iscrpljivanjem resursa nisu bili toliko potisnuti koliko su inkorporisani u oglašavanje i marketing. Taj odnos prema ekološkoj katastrofi ilustruje da je struktura fantazije o kojoj kapitalistički realizam zavisi pretpostavka da su resursi beskonačni, da je sama zemlja samo ljuska koju kapital u određenom trenutku može skinuti kao istrošenu kožu, te da se svaki problem može rešiti pomoću tržišta (na kraju krajeva, Wall-E predstavlja verziju te fantazije - ideje da je beskonačna ekspanzija moguća, da se kapital može množiti bez rada - na dalekom svemirskom brodu, Axiomu, sav rad obavljaju roboti; da je krajnja istrošenost resursa na Zemlji samo privremena smetnja, i da, nakon prikladnog razdoblja oporavka, kapital može oblikovati zemljinu površinu planeta i ponovno ga kolonizovati). Ipak, ekološka se katastrofa u kasnom kapitalizmu ocrtava samo kao neka vrsta simulakruma, pri čemu su njene realne implikacije za kapitalizam previše traumatične da bi ih se asimiliralo u sistem. Važnost kritika Zelenih je u tome da one nastoje ukazati da se u temelju kapitalizma, daleko od toga da bi bio jedini održivi političko-ekonomski sistem, zapravo nalazi razaranje celoga ljudskog okoliša. Odnos između kapitalizma i eko-katastrofe nije ni podudaran ni slučajan: "potreba" kapitala "za konstantnim širenjem tržišta", njegov "fetiš rasta", znači da je kapitalizam po samoj svojoj naravi suprotstavljen svakom poimanju održivosti.
mentalno zdravlje
No teme Zelenih već su postale zona sporenja, već su područje u kojem se odvija borba za politizaciju. U onome što sledi istaknuo bih dve druge aporije u kapitalističkom realizmu koje još ni blizu nisu politizovane na istom nivou . Prva je mentalno zdravlje. Mentalno je zdravlje, zapravo, paradigmatičan slučaj kako operiše kapitalistički realizam. Kapitalistički realizam ustrajeava na tome da se mentalno zdravlje tretira kao da je prirodna činjenica, nalik vremenu (ali, s druge strane, vreme više nije toliko prirodna činjenica koliko je političko-ekonomska posledica). Tokom 1960-ih i 1970-ih, radikalna teorija i politika (Laing, Foucault, Deleuze i Guattari, itd.) ujedinili su se oko ekstremnih mentalnih stanja kao što je šizofrenija tvrdeći, npr. da ludilo nije bila prirodna već politička kategorija. No sada je potrebna politizacija poremećaja koji su nam mnogo više svima zajednički. Doista, upravo je samo to zajedništvo problem: u Velikoj Britaniji Državna zdravstvena služba danas najčešće leči depresiju. Oliver James je u svojoj knjizi Selfish Capitalist uverljivo postavio saodnos između sve većih stopa mentalnih poremećaja i neoliberalnog načina kapitalizma koji se praktikuje u zemljama kao što su Velika Britanija, SAD i Australija. U skladu s Jamesovim tvrdnjama želim izneti argument da je nužno preformulisati rastući problem duševne napetosti (i duševnog poremećaja) u kapitalističkim društvima. Umesto da se prema njemu odnosimo kao prema obavezi koju pojedinci moraju prihvatiti kako bi razrešili vlastitu psihološku nevolju, umesto da prihvatamo nepregledne privatizacije duševne napetosti koja se događa proteklih trideset godina, trebamo se pitati: kako je postalo prihvatljivo da je toliko mnogo ljudi, a posebno toliko mnogo mladih ljudi, bolesno? "Pošast mentalnoga zdravlja" u kapitalističkim društvima dala bi naslutiti da je kapitalizam, umesto da bude jedini društveni sistem koji deluje, inherentno disfunkcionalan te da je vrlo visoka cena privida kako on deluje.
birokratija
Drugi fenomen koji želim istaknuti jest birokratija. Nastojeći dokazati neodrživost socijalizma, neoliberalni su ideolozi često oštro napadali hijerarhizovanu birokratiju koja je navodno dovodila do institucionalne skleroze i neefektivnosti u planskim ekonomijama. S trijumfom neoliberalizma birokratija je trebala postati suvišna, relikvija neoplakane staljinističke prošlosti. Ipak, to je u suprotnosti s iskustvima većine ljudi koji rade i žive u kasnom kapitalizmu, kojima birokratija i dalje čini velik dieo svakodnevnoga života. Umesto da nestane, birokratija je promenila svoje obličje; i to novo, decentralizovano obličje dopustilo joj je da se razmnoži. Tvrdokornost birokratije u kasnom kapitalizmu sama po sebi ne pokazuje da kapitalizam ne funkcioniše - naprotiv, ona daje naslutiti da se način na koji kapitalizam doista funkcioniše uveliko razlikuje od slike koju prikazuje kapitalistički realizam.
Delomično sam se odlučio usredotočiti na probleme s mentalnim zdravljem i birokratijom zato što se oba ističu na području kulture kojim sve više dominiraju imperativi kapitalističkog realizma: u obrazovanju. Tokom najvećeg dela tekućeg desetljeća radio sam kao predavač na koledžu za dodatno obrazovanje, i u onome što sledi, naširoko ću se nadovezivati na svoja tamošnja iskustva. U Velikoj Britaniji, koledži za dodatno obrazovanje obično su bili mesta koja su studente, često poreklom iz radničke klase, privlačila ako su želeli alternativu formalnijim državnim obrazovnim institucijama. Otkad su koledži za dodatno obrazovanje izuzeti od nadzora lokalnih vlasti početkom 1990-ih, postali su predmetom i "tržišnih" pritisaka i ciljeva koje nameće vlada. Oni su bili na čelu promena koje će se proširiti ostatkom obrazovnoga sistema i državnim službama - neka vrsta laboratorija u kojem su se isprobavale neoliberalne "reforme" obrazovanja, i kao takve, one su savršeno mesto za počinjanje analize posledica kapitalističkoga realizma.
izvor
Prevela Snježana Hasnaš
Sa bloga Ja- ateist
Mark Fišer: Kapitalistički realizam
- 1 deo
- 2 deo
- 4 deo
- 5 deo
- 6 deo
- 7 deo
- 8 deo
- 9 deo
Нема коментара:
Постави коментар