Povodom : da li je moguće prepoznati nazadne ideološke pokrete vremena u kom se živi?
rečnik :
za vlast: "za decu“, „za životnu sredinu“, „za reforme“, „za budućnost“, „ najbolji“, „ najuspešniji.. ( izvuci dalje iz Vučićevih govora); etikete za oponente: „korumpirani“, „korupcija“, „propadanje“; „uništenje“, „rušilački“, „pohlepa“, „hipokrizija“, „laž“, „permisivnost“, „bolesni“, „pretnja“, „izdajnici“, „fašisti“, „oni/njih“ ( izvuci dalje iz Vučićevih govora).
*******
Hajdeger je jedan od mislilaca (Paunda, Hamsun,Selin) uz čije se ime, uprkos moralnom posrnuću tridesetih i četrdesetih godina, bez dileme upisuje epitet veliki. I njegovo najvrednije, kapitalno delo 20 veka, Biće i vreme, primetno sadrži problematične konstante Heideggerovog mišljenja. Da na videlo dana nisu izašle tzv. Crne beleške, neka vrsta dnevnika vođenog od 1931. do smrti, javnost bi "zaboravila" političke ideje ovog filozofa. Sa ovim izdavačkim poduhvatom postalo je gotovo nemoguće stati u njegovu odbranu, mada su pojedini filozofi, kao Žak Derida, čvrsto stali na stranu filozofskog ( a ne političkog) mišljenja.
" Derida je bio jasan: ćutanjem o svojoj nacističkoj epizodi Hajdeger je više uradio nego da se, automatski, posuo pepelom po glavi, jer njegovo bi se javno odricanje od nacizma utopilo u niz takvih gestova, dok ovako, kad god se povede reč o Hajdegeru, problem nacizma uvek se iznova otvara. Uz to, dodavao je Derida, šta je bitnije: Hajdegerova nesrećna, glupa, beščasna epizoda, ili (kako je francuski filozof smatrao) remek-delo Biće i vreme? Problem se komplikuje utoliko što je upravo Hajdeger primetio da životopis autora nije bitan za recepciju njegovog dela: o životu Platona ili Aristotela znamo jako malo (o Homeru ni toliko), možda su bili najgori ljudi na svetu, možda i najbolji, ali ništa od toga nije bitno sve dok nas uzbuđuje njihovo delo."( izvor citata )
Činjenice
1. 1. maja 1933. stupio u redove Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP);
2. između novembra 1933. i februara 1934. godine Hajdeger je držao seminare naslovljene „O suštini i pojmu prirode, istorije i države“ u kojima je
nedvosmiselno data podrška nacističkoj politici;
3. u aprilu 1933. izabran je za rektora Albert-Ludvigs univerziteta,;
4. u aprilu 1934. je demisionirao;
5. nakon demisioniranja Hajdeger se povukao u ćutnju;
6. Hajdegerov sin, Herman Hajdeger, potvrdio je da Hajdeger nije poricao svoju involviranost u nacionalsocijalistički pokret.;
7. Sam Hajdeger nije opovrgao svoje stavove iz tog perioda mada je dao pregršt lapidarnih izjava.
Hana Arent: Hajdeger u osamdesetoj
Zajedno s osamdesetim rođendanom Martin Heidegger slavi i jubilej pedesetogodišnjega javnog predavačkog delovanja. Platon je jednom rekao: ”Jer početak je također Bog, dokle god obitava među ljudima, on spašava sve” (Zakoni, 775).
Dopustite mi, dakle, da započnem s tim izlaskom u javnost, ne s godinom 1889. u (Heideggerovom rodnom mestu) Meßkirchu, nego s godinom 1919., s ulaskom tog predavača u nemačku akademsku javnost na Univerzitetu u Freiburgu. Jer Heideggerova je slava starija od objavljivanja dela Bivstvovanje i vreme godine 1927. pa je čak i pitanje da li bi izuzetan uspeh te knjige – ne samo pažnja koju je smesta pobudila, nego pre svega izvanredno trajan efekat s kojim se može meriti vrlo malo objavljenih knjiga ovoga veka – bio moguć bez onog, kako se to kaže, predavačkog uspeha koji joj je prethodio i koji je on, barem prema mišljenju onih koji su tada studirali, samo potvrdio.
S tom se ranom slavom zbivalo nešto čudno, nešto možda još čudnije nego s Kafkinom slavom ranih dvadesetih godina ili sa slavom Braqueovom ili Picassovom decenijom pre toga, koji su ostali nepoznati i onome što se uopšte podrazumeva pod javnošću, pa ipak im je delovanje bilo izvanredno. Jer u ovom slučaju nije bilo ničega na čemu bi se slava zasnivala, nije bilo nikakvih spisa, osim, možda, skripti kolegijuma, a ova su prelazila iz ruke u ruku; u tim su kolegijumima tumačeni opštepoznati tekstovi i nisu sadržavali nikakvo učenje koje bi se moglo izlagati i širiti dalje. Jedva da je postojalo nešto više od imena, ali je to ime putovalo Nemačkom poput glasa o potajnom kralju. Značilo je to nešto posve drugo nego centrirati se oko kakvog učitelja, u nekakvim ”krugovima” kojima bi on dirigovao (otprilike kao u krugu Stefana Georgea) i koji bi se, premda dobro znani javnosti, od nje ograđivali aurom tajne koju bi, navodno, trebali poznavati samo članovi toga kruga. Tu nije bilo ni tajne ni članstva; doduše, oni do kojih je glas dopirao poznavali su se jer su svi odreda bili studenti. Prigodno je među njima bilo i prijateljstva, kasnije bi tu i tamo dolazilo i do stvaranja klika, ali to nikada nije bio neki krug i nije bilo nikakve ezoteričnosti.
Do koga je dopirao taj glas i što je zborio? U to vreme, nakon Prvog svetskog rata, na nemačkim univerzitetima nije doduše bilo nikakvih buntovništva, ali je bila naširoko rasprostranjena neka nelagoda, i to kako među nastavnim osobljem, tako i među studentima na svim onim fakultetima koji su bili više no puka škola za sticanje poziva, te među svim onim studentima za koje je studij značio više no pripremu za neko zvanje. Filozofija nije bila studij za hleb, nego daleko pre studij onih odlučnih gladnica koje su upravo zato bile pune zahteva. Za njih se smisao nije nalazio u mudrosti o životu i svetu, tome je stajao na raspolaganju bogat izbor ponuđenih svetonazora i svetonazorskih stranaka; no takav izbor filozofiji nije bio potreban. Šta su pak oni hteli, to ni sami nisu znali. Univerzitet im je obično nudio škole – neokantovce, neohegelijance, neoplatoničare itd. – ili pak staru školsku disciplinu, u filozofiji jasno razdeljenu na predmete poput spoznajne teorije, estetike, logike, etike i tomu slično, a sve se to zapravo u beznadnoj dosadi pre likvidiralo nego što se predavalo. Protiv toga, prvenstveno udobnog, ali na svoj način i posve solidnog pogona, javila se tada, još pre Heideggerovog dolaska, nekolicina buntovnika. Govoreći hronološki, bio je tu Edmund Husserl sa svojim pozivom Ka samim stvarima!, što je značilo: Okanite se teorija, okanite se knjiga!, i etabliranje filozofije kao stroge nauke koja bi se usudila pojaviti uz druge akademske discipline. Mislio je to, naravno, posve naivno i nebuntovnički, ali bilo je to ipak nešto na što se kasnije mogao pozvati tek Max Scheler i, malo kasnije, Martin Heidegger. U Heidelbergu je, osim toga, bio još i Karl Jaspers, koji se svesno bunio i koji je poticao iz jedne druge, nefilozofske tradicije i, kao što je znano, dugo bio prijatelj s Heideggerom upravo zato jer ga se ono buntovničko u Heideggerovim namerama dojmilo kao nešto izvorno filozofsko posred puko akademskog naklapanja o filozofiji.
Tu je nekolicinu ujedinjavalo – poslužimo se Heideggerovim rečima – to što su mogli razlikovati ”učeni predmet (gelehrte Gegenstand) i mišljenu stvar” (gedachte Sache) (Aus der Erfahrung des Denkens, 1947), te što su bili prilično ravnodušni prema učenom predmetu. Glas je tada dopro do onih koji su više ili manje bili izrazito svesni raskida s tradicijom i ”mračnih vremena” koja su nadošla, koji su stoga učenost upravo u stvarima filozofije smatrali igrom u dokolici i bili spremni prilagoditi se akademskoj disciplini samo zato jer im je bilo do ”mišljene stvari” ili, kako bi to Heidegger danas rekao, do ”stvari mišljenja” (Zur Sache des Denkens, 1969). Glas koji ih je vabio tom privatnom docentu u Freiburg i, nešto kasnije, u Marburg javljao je o tome da postoji neko ko je zaista dopro do stvari što ih je bio proklamovao Husserl, neko ko zna da one nisu akademska prigoda nego briga čoveka koji misli, i to ne od juče i danas nego od pamtiveka, te koji upravo zato što mu je prekinuta nit tradicije mora iznova otkriti prošlost. Tehnički je bilo presudno to što se, na primer, nije govorilo o Platonu, niti se prikazivalo njegovo učenje o idejama, nego što se čitavog semestra korak po korak sledio i ispitivao jedan dijalog, sve dok više nije postojalo nikakvo hiljadugodišnje učenje, nego krajnje savremena problematika. Danas nam se to verovatno čini posve bliskim, jer tako sada rade mnogi; pre Heideggera to nije činio niko. Glas je jednostavno kazivao: mišljenje je ponovno oživelo, obrazovna blaga prošlosti, za koja se verovalo da su mrtva, ponovo su progovorila, pri čemu se ustanovilo da ona donose posve druge stvari od onih što su se tek s nepoverenjem naslućivale. Postoji učitelj; možda je moguće učiti se mišljenju.
Dakle, potajni kralj u carstvu mišljenja, u carstvu koje je, premda posve odvojeno od ovoga sveta, u njemu ipak toliko zakriveno da se ne može znati da li uopšte egzistira. Pa ipak, njegovi su stanovnici brojniji nego što se misli. Jer kako bi se inače mogao objasniti taj jedinstveni, često podzemni uticaj hajdegerovskog mišljenja i njegove misaone žetve, uticaj koji je tako daleko nadilazio krug učenika i ono što se uopšte razumevalo pod filozofijom?
Duhovnu fizionomiju ovoga veka nije tako presudno sa-odredila Heideggerova filozofija, za koju se s pravom može pitati da li uopšte postoji (Jean Beaufret), nego ju je sa-odredilo Heideggerovo mišljenje. To mišljenje poseduje samo njemu svojstvenu kvalitetu bušenja koje, kad bi se htelo jezično shvatiti i dokazati, leži u tranzitivnoj upotrebi glagola ”misliti”. Heidegger nikada ne misli ”o” nečemu, on misli nešto. Tom skroz naskroz nekontemplativnom delatnošću on buši u dubinu, ali ne zato da bi u toj dimenziji – o kojoj bi se s pravom moglo reći da na taj način i s tom preciznošću ranije nije bila ni otkrivena – otkrio ili čak izneo na svetlo dana neki poslednji i osiguravajući temelj, nego zato da bi, ostajući u dubini, krčio putove i postavljao ”putokaze” (Wegmarken, to je i naslov jedne zbirke tekstova iz godina 1929-1962). Takvo mišljenje može sebi postaviti zadatke, ono se može baviti ”problemima”, ono, naravno, uvek ima nešto specifično čime se upravo bavi ili, tačnije, što ga upravo potiče; ali se ne može reći da ima kakav cilj. Ono je neprekidno na delu, te samo krčenje putova služi pre otvaranju jedne dimenzije, nego nekom unapred ugledanom i zatim dosegnutom cilju. Ti se putevi mirno mogu nazvati ”drvarski putevi” (Holzwege) (prema naslovu zbirke eseja iz godina 1935-1946), jer upravo oni, ne vodeći nikakvom cilju postavljenom izvan šume da bi ”naglo prestali u neprohodnome”, upravo oni, dakle, onome ko tu šumu ljubi te se u njoj oseća kao u domu, bivaju daleko primereniji negoli brižno sagrađene ulice problema po kojima se amo-tamo žure istraživanja cehovskih filozofa i naučnih duhova. Metafora ”drvarski putevi” pogađa nešto vrlo bitno, ali ne tako kako bi se isprva moglo činiti, da neko dospeva na drvarski put kojim se ne ide dalje, nego tako da, poput drvoseče, čiji je posao šuma, hoda putevima što ih je on sam učinio prohodnima, pri čemu krčenje staza ne pripada poslu ništa manje no samo obaranje stabala.
U toj dimenziji dubine, što je otvara tek njegovo bušilačko mišljenje, Heidegger je raspleo veliku mrežu takvih misaonih puteva, a to što je on zgradu nasleđene metafizike, u kojoj se ionako već odavno niko nije posve dobro osećao, doveo do rušenja u toj meri u kojoj to već podzemni hodnici i rovovi čine s onim čemu temelji nisu dostatno osigurani, to je bio jedini neposredni rezultat uvažen s razumevanjem, te je upravo on i stvorio školu. Istorijski, to je zbivanje možda zbivanje prvoga reda, ali mi koji smo izvan svih cehova, pa i istorijskih, ne trebamo se zbog toga brinuti. Ako se Kanta iz jedne specifične perspektive s pravom moglo nazvati ”onim koji je sve razmrvio”, to ima malo veze s onim ko je bio Kant, za razliku od njegove istorijske uloge. A što se tiče Heideggerovog dela u rušenju metafizike, koje je ionako predstojalo, njemu i samo njemu valja zahvaliti što je to rušenje usledilo na način dostojan prethodnika; što je metafizika bila do kraja domišljena, pa je nije samo u trku srušilo ono što je usledilo nakon nje. ”Kraj filozofije”, kao što to Heidegger veli u Prilogu stvari mišljenja (Zur Sache des Denkens), ali kraj koji filozofiji čini čast i u dostojanstvu je čuva, a pripremio ga je njen najveći dotadašnji privrženik. Čitavog života on je u svoje seminare i predavanja polagao temelje filozofskih tekstova, da bi se tek u starosti odvažio i usudio održati seminar o jednom vlastitom tekstu. Prilog stvari mišljenja sadrži ”Protokol seminaru o predavanju ‘Zeit und Sein”’, koji čini prvi deo knjige.
Rekla sam: taj se glas sledio da bi se učilo mišljenju, a ono što smo iskusili bilo je: da mišljenje kao čista delatnost – što znači niti gonjena žeđu za znanjem, niti porivom za saznanjem – može postati strast koja nad drugim sposobnostima i darovima ne vlada nego ih pre sređuje i njima ovladava. Mi smo toliko navikli na stara suprotstavljanja uma i strasti, duha i života, da nam se donekle čini stranom predstava o strasnom mišljenju u kojemu se sjedinjuju mišljenje i životnost. Prema jednoj posvedočenoj anegdoti, Heidegger je to sjedinjenje sam izrazio jednom jedinom lapidarnom rečenicom, kad je na početku nekog predavanja o Aristotelu, umesto navedenog biografskog uvoda, rekao: ”Aristotel se rodio, radio i umro”. I samo to je, kao što smo kasnije mogli spoznati, uslov mogućnosti filozofije uopšte. No više je nego upitno da li bismo to, posebno u našem veku, ikada bili spoznali bez Heideggerove misleće egzistencije. To mišljenje koje se uzdiže iz jednostavne činjenice rođenosti u svet (In-die-Welt-Geborensein), da bi se ”mislio smisao koji vlada u svemu što jest” (Gelassenheit, 1959), može jednako tako malo posedovati svoju krajnju svrhu – saznanje ili znanje – kao i život sam. Kraj života jeste smrt, ali čovek ne živi zarad smrti, nego zato jer je on živuće biće, i on ne misli zarad bilo kojeg rezultata, nego jer je on ”misleće, to jest smisleće biće (denkendes, d.h. sinnendes Wesen)”.
Posledica je toga da se mišljenje, posebno destruktivno, odnosno nekritički, odnosi prema vlastitim rezultatima. Doduše, filozofi su još od filozofskih škola staroga veka pokazivali fatalnu težnju za gradnjom sistema, te se danas često mučimo oko demontiranja sazidanih zdanja, kako bismo uopšte otkrili ono uistinu mišljeno. No toj težnji nije poreklo u mišljenju samom, nego u posve drugim i sa svoje strane posve legitimnim potrebama. Želimo li mišljenje u njegovoj neposrednoj, strasnoj životnosti meriti njegovim rezultatima, tada će se s njime zbiti isto što i s Penelopinom koprenom: ona se, satkana preko dana, noću opet neumoljivo rasparala, sledećeg dana je sve opet počelo iznova. Svaki se od Heideggerovih spisa, uprkos prigodnom pozivanju na već obelodanjene, čita kao da počinje od samog iskona, te uvek preuzima samo onaj jezik što ga je sam skovao, dakle terminologiju, a pojmovi su pritom tek ”putokaz” prema kojima se orijentiše novi hod mišljenja. Upravo na to svojstvo mišljenja smera Heidegger, kada naglašava: ”ukoliko kritičko pitanje o tome šta bi bila stvar mišljenja nužno i postojano pripada mišljenju”; kada povodom Nietzschea govori o ”neobazrivosti mišljenja što uvek iznova započinje”; kada kaže da mišljenje poseduje ”karakter hoda unazad”. A taj hod unazad on praktikuje kada Bivstvovanje i vreme podvrgava ”imanentnoj kritici” ili kada utvrđuje da odeređena interpretacija platoničke istine ”nije održiva” ili pak kada posve uopšteno govori o ”osvrtu” na vlastito delo, ”koji uvek biva retroactatio”, ne neko poricanje, nego novo mišljenje već mišljenoga (u Zur Sache des Denkens).
Svaki mislilac, ako je već dovoljno star, mora težiti tome da razreši rezultate onoga što je već mislio, i to jednostavno tako da ga iznova promisli. (On će zajedno s Jaspersom reći: ”I sada, tek što smo zapravo hteli započeti, mi moramo otići!”) Misleće Ja nema starosti, te je prokletstvo i blagoslov mislilaca, ukoliko su zaista u mišljenju, što stare ne ostarevajući. Sa strašću mišljenja stoji kao i s drugim strastima – to što nam biva znano kao lična svojstva, čija ukupnost, sređena voljom, odaje nešto poput karaktera, to ne odoleva navali starosti koja obuzima čoveka i tu ličnost, te je u određenom smislu prisvaja. To Ja, koje misleći ”stoji posred” razuzdane oluje, kako kaže Heidegger, i kome vreme doslovno miruje, ne samo da je bez starosti, ono je i bez svojstava, ako i jest uvek nešto navlastito drugo. Misleće Ja sve je drugo nego vlastitost (Selbst) svesti.
Osim toga, mišljenje je, kao što je to o filozofiji jednom primetio Hegel (1807. u jednom pismu Zillmannu), ”nešto samotno”, i to ne samo zato jer sam sâm u onom, kako kaže Platon, ”bezglasnom dijalogu sa samim sobom” (Sofist 263e), nego zato jer u tom dijalogu za(sa)-titra vazda nešto ”neizrecivo”, nešto što se jezikom ne može posve privesti u zvuk, što se ne može dovesti do govora, te stoga biva nepriopćivo i drugima i onome na koga se odnosi. Verovatno je da to ”neizrecivo”, a o njemu govori Platon u Sedmom pismu, i čini mišljenje nečim toliko samotnim, pa ipak upravo ono biva raznolikim hranjivim tlom iz koga se mišljenje uzdiže i neprestano obnavlja. Posve je moguće misliti kako strast mišljenja – što se u Heideggera nipošto nije dogodilo – nenadano pogađa najdruževnijeg čoveka te ga upropaštava zbog onoga što je samotno.
Platon je bio prvi i, koliko je meni znano, jedini koji je o mišljenju govorio kao o pathosu, kao o nečemu što se, pogodi li koga, podnosi u trpnji. On je u Teetetu (155 d) čuđenje nazvao početkom filozofije, ali time, naravno, nipošto nije mislio na puku začuđenost (das Sichwundern), koja se u nama javlja kada nas predusretne nešto strano. Jer to čuđenje, koje je početak mišljenja – kao što je, isto tako, začuđenost početak nauke – odnosi se na svakodnevno, na samorazumljivo, na posve poznato i upoznato. To je i razlog zašto ga nije moguće stišati ni jednim saznanjem. Heidegger, posve u Platonovu smislu, govori na jednom mestu o ”moći da se začudimo pred onim što je jednostavno”, ali nastavlja drukčije nego Platon: ”i to čuđenje prihvatiti kao prebivalište” (Vorträge und Aufsätze, 1957). Taj dodatak čini mi se presudnim za svest o tomu šta Martin Heidegger jeste. Jer ipak se nadamo, mnogi ljudi poznaju to mišljenje i samotnost povezanu s njim, ali im tu nesumnjivo nije prebivalište; a prepadne li ih začuđenost pred jednostavnim te se, prepušteni toj začuđenosti, upuste u mišljenje, tada znaju da su istrgnuti iz nasleđena im boravišta u kontinuumu poslova i bavljenja – u kojima se odvijaju stvari ljudi – te se nakon kratkog vremena njima ponovno vraćaju. Prebivalište o kojemu govori Heidegger leži, dakle, govoreći metaforično, po strani od nastambi ljudi; pa ako i na tom mestu može biti vrlo olujno, te su oluje za još jedan stepen metaforičnije nego kada govorimo o olujama vremena. Mereno drugim mestima sveta, mestima ljudskih stvari, boravište je mislioca ”mesto tišine” (Zur Sache des Denkens).
Tišinu izvorno rađa i širi samo čuđenje, pa upravo radi te tišine zaklonjenosti od svih šumova, pa i od šuma vlastitog glasa, biva neophodnim uslovom za razviće mišljenja iz čuđenja. Time se već zaključila preobrazba koja se zbiva sa svime što dospe u okružje toga mišljenja. U svojoj bitnoj odeljenosti od sveta mišljenje se uvek ima baviti onim odsutnim, stvarima ili predmetima uskraćenima neposrednom opažanju. Nalazi li se neko licem u lice suočen s drugim čovekom, tada ga opaža u njegovoj telesnosti, ali ne misli na nj. A ako to ipak čini, tada se između susretnika već pomalja zid, te se oni iz toga neposrednog susreta tajanstveno udaljuju. Da bi se u mišljenju približili nekoj stvari ili nekom čoveku, oni moraju biti daleki neposrednom opažanju. Mišljenje, kaže Heidegger, jest ”dolaženje-u-blizinu daljine” (In-die-Nähekommen zum Fernen) (Gelassenheit).
Lako je to predočiti jednim znanim iskustvom. Polazimo na put da bismo iz blizine razgledali daleke znamenitosti. Pritom se često zbiva da nam stvari koje smo videli dolaze u posvemašnju blizinu tek povratnim sećanjem jer više ne stojimo pod pritiskom utiska; kao da one tek sada, budući više neprisutne, otvaraju svoj smisao. Taj obrat merai relacija, po kome mišljenje udaljuje ono blisko, odnosno povlači se iz blizine, a u blizinu uvlači ono udaljeno, od presudna je značenja onda kada želimo da nam se razjasni prebivalište mišljenja. Sećanje (Erinnerung), koje u mišljenju postaje spomen (Andenken), u istoriji mišljenja o mišljenju kao o mentalnoj sposobnosti, odigralo je toliko eminentnu ulogu zato jer nam upravo ono garantuje da su blizina i daljina, onakve kakve se čine osetilno, pogodne za takav obrat.
O ”prebivalištu” koje je nasledio, o prebivalištu mislioca, Heidegger se izjašnjavao tek prigodno, u nagoveštajima i pre svega negativno, na primeri kada kaže da pitanje mišljenja ”ne stoji ni u uobičajenom poretku svakodnevice”, a ni ”u okružju neodgodiva zbrinjavanja i zadovoljavanja vladajućih potreba”, dapače da ”samo to pitanje jest izvan poretka” (Einführung in die Metaphysik, 1953). No ta relacija, blizina-daljina, i njezin obrat u mišljenju, provlači se kao neki temeljni ton prema kome biva ugođeno sve, čitavo delo. Prisutno i odsutno, skriveno i neskriveno, blisko i daleko, njihovo ulančavanje i odnosi koji među njima vladaju nemaju ničega zajedničkog s opštom istinom, prema kojoj ne bi moglo biti prisutnosti kada ne bi bila iskušana i neprisutnost, blizine bez daljine, neskrivenoga bez skrivenoga. Iz perspektive prebivališta mislioca, zapravo u okolini tog prebivališta, u ”uobičajenom poretku svakodnevice” i ljudskih stvari, vlada ”uskraćivanje bivstvovanja” ili ”zaborav bivstvovanja”; uskraćivanje onoga čime se mišljenje, držeći se po svojoj naravi onoga odsutnoga, ima baviti. Ukinuće toga ”uskraćivanja” uvek se plaća uskraćivanjem sveta ljudskih stvari, pa i onda kada mišljenje upravo te stvari naknadno misli u vlastitoj odeljenoj tišini. Već je i Aristotel, imajući još živo pred očima veliki Platonov primer, filozofa usrdno savetovao neka se u svetu politike ne igra kraljeva.
”Moći se”, bar prividno, ”začuditi pred onim što je jednostavno”, to je verovatno svojstveno svim ljudima, pa bismo mislioce, poznate nam iz prošlosti i sadašnjosti, mogli odlikovati time što su iz tog čuđenja razvijali moć mišljenja, odnosno mišljenje uvek primereno njima samima. No drukčije stoji s moći ”prihvatiti to čuđenje kao prebivalište”. To se zbivalo izvanredno retko, što nam se donekle sigurno potvrđuje samo kod Platona, koji se o opasnosti od tog prebivališta, i to najdrastičnije, izjasnio u Teetetu (173 do 176). Tamo on, očito kao prvu iznosi priču o Talesu i o tračkoj seljačkoj devojci koja je posmatrala kako taj ”mudrac”, da bi promotrio zvezde, pogleda upravljena prema gore, pada u bunar, te se smejala što neko ko želi poznavati nebo više ne zna šta mu leži pod nogama. Tales se, ako je verovati Aristotelu, istoga časa vrlo uvredio, pogotovu zato što su mu se sugrađani običavali rugati zbog njegovog siromaštva, pa je velikom špekulacijom s uljnim tescima hteo da dokaže da bi ”mudracima” bilo lako postati bogatima, kada bi im ozbiljno bilo do toga (Politika, 1259 a 6 i dalje). A budući da knjige, kao što je poznato, ne pišu seljakinje, podsmešljivo je tračko devojče moralo pretrpeti da mu još i Hegel kaže kako ono nema ni najmanjega smisla za ono više.
Platon – koji, kao što je poznato, u Državi ne samo da pesnicima zabranjuje njihov obrt, već i sugrađanima, ili bar razredu čuvara, želi zabraniti smeh – bojao se smeha svojih sugrađana više nego neprijateljstva mnenja prema zahtevima istine za apsolutnošću. Možda je upravio on znao da prebivalište mislioca, gledano izvana, sliči aristofanskoj kuli u oblacima. U svakom je slučaju znao da je mišljenje koje svoju misao želi izneti na trg nesposobno odbraniti se od tuđega smeha. Moguće je da ga je, među inim, i to ponukalo da u već poodmakloj starosti tri puta otputuje na Siciliju, kako bi podukom u matematici, koja mu se činila neizostavnim uvodom u filozofiju, pripomogao tiraninu Sirakuze. I nije zapazio da je taj pothvat, iz perspektive seljačkog devojčeta, ispao daleko komičniji no zla kob Talesova. U određenoj meri i s pravom jer se nije smejao, koliko znam, baš niko, i ne poznam nijedan prikaz te epizode koji bi se ma i smeškao. Zbog čega je smeh dobar, to ljudi očito još nisu otkrili – možda zato jer su ih njihovi mislioci, prisiljeni da od pamtiveka o smehu govore samo loše, pritom ostavili na cedilu, ako poneki od njih tu i tamo kadšto i jest sebi razbijao glavu o njegovim neposrednim povodima.
Sada svi znamo da se nekad i Heidegger upustio u pokušaj da promeni svoje ”prebivalište” te da se ”uključi”, kako se to onda govorilo, u svet ljudskih stvari. I što se tiče sveta, njega je stiglo nešto još gore nego Platona, jer se tiranin i njegova žrtva nisu nalazili s jedne i druge strane mora, nego u vlastitoj zemlji*. Što se tiče njega samoga, stvari, tako mislim, stoje drukčije. Bio je on još podosta mlad da bi stekao pouku iz šoka nastaloga nakon tog sukoba, koji ga je nakon deset kratkih sušičavih meseci pre 35 godina ponovo oterao u nasleđeno mu prebivalište, te da bi to iskustvo naselio u svoje mišljenje. Ono što se pritom nadalo, bilo je otkriće volje kao volje za volju, a time i volje za moć. O volji se u novom veku i, pre svega, u moderni puno pisalo, ali se o njenoj biti, uprkos Kantu, uprkos Nietzscheu, nije baš puno mislilo. U svakom slučaju, niko pre Heideggera nije uvideo koliko se ta bit protivi mišljenju i koliko na njega deluje razorno. Mišljenju pripada ”opuštenost”, te onaj ko misli mora, s obzirom na volju, u tek prividnom paradoksu reći: ”Ja hoću ne-htenje”, jer samo ”skroz kroz to”, samo ako se ”odviknemo volje”, samo se tada možemo ”upustiti… u traženu bit mišljenja, koja nije htenje” (Gelassenheit).
Nas, koji bismo hteli poštovati mislioce, pa ako nam prebivalište i jest u svetu, teško da neće iznenaditi, pa možda i razljutiti, iznalazak da su i Platon i Heidegger, upuštajući se u stvari ljudi, svoja pribežišta nalazili u tirana i firera. To ne valja pripisivati prethodno oblikovanom karakteru, već je tome pre krivo ono što Francuzi zovu déformation professionelle. Jer sklonost onom tiranskom moguće je teorijski dokazati kod skoro svih velikih mislilaca (Kant je veliko izuzeće). A ako tu težnju u njihovim delima nije moguće dokazati, onda to nije moguće samo zato jer je tek nekolicina među njima samima nakon ”moći da se začude pred onim što je jednostavno” bila spremna i ”to čuđenje prihvatiti kao prebivalište”.
Toj nekolicini, na kraju, svejedno je gde će ih baciti oluje njihovog veka. Jer oluja koja se provlači Heideggerovim mišljenjem – kao i ona koja prema nama već hiljadama godina duva iz dela Platonova – ne potiče iz ovoga veka. Potiče iz onoga Prastaroga te za sobom ostavlja i nešto dovršeno, ono što, poput svega dovršenoga, biva naslednikom Prastaroga.
(1969)
—
*Ta eskapada koju danas – nakon što se stišala ogorčenost i, iznad svega, nakon što su unekoliko ispravljene bezbrojne krive glasine – ponajčešće označavaju kao ”zabludu”, ima više aspekata: među ostalima i doba Weimarske republike, koja se svojim savremenicima nije prikazivala ni u kakvom ružičastom svetlu, kao što se zbog strašne pozadine onoga što joj je sledilo prikazuje danas. Sadržaj te zablude znatno se razlikuje od onoga što se tada pod ”zabludom” podrazumevalo i što je ona i bila. Ako je iko osim Heideggera već i došao na ideju da u nacional-socijalizmu vidi ”pokret planetarno određene tehnike i novovekovnog čoveka” – to je bilo zato što je umesto Hitlerovog Mein Kampf čitao neke od spisa italijanskih futurista, na koje se, za razliku od nacional-socijalizma, tu i tamo bio pozivao fašizam. Ta je zabluda neznatna prema daleko odlučnijoj zabludi koja se sastojala u izmicanju u navodno značajnije oblasti, a pred zbiljom gestapoovskih podruma i mučilišta u koncentracionim logorima koji su nastali odmah nakon spaljivanja Reichstaga. A što se od onoga proleća 1933. uistinu zbivalo, to je na nezaboravan način u cigla četiri stiha rekao Robert Gilbert, nemački pesnik popularnih pesama i šlagera:
Keiner braucht mehr anzupochen
Mit der Axt durch jede Tür
Die Nation ist aufgebrochen
Wie ein Pestgeschwür.
Niko neka sad ne tuče
Sekirom na svaka vrata –
Nacija nam skroz naskroz puče
Kao vred prepun kužna blata.
Doduše, Heidegger je tu ”zabludu” uvideo već nakon kratkog vremena, pa je tada rizikovao znatno više nego što je tada na nemačkim univerzitetima bilo uobičajeno. No isto se ne može reći za one bezbrojne intelektualce i takozvane naučnike, i to ne samo u Nemačkoj, koji su se, umesto da govore o Hitleru, Auschwitzu, pomoru naroda i o ”istrebljivanju” kao o permanentnoj politici iskorenjivanja, radije držali Platona, Luthera, Hegela, Nietzschea, pa čak i Heideggera, Ernsta Jüngera ili Stefana Georgea, već prema ukusu i idejama, kako bi duhovno-naučno i idejno-istorijski frizirali strašni fenomen iz kanalizacije. Štaviše, može se reći da je izmicanje pred zbiljom u međuvremenu postalo pozivom, i to ne izmicanje u nekakvu duhovnost s kojom kanalizacija ne bi imala nikakve veze, nego u sablasno carstvo predstava i ”ideja” koje se pred svakom spoznatom i spoznatljivom zbiljom odsklizalo u ono puko ”apstraktno”, da bi u njemu velike misli mislilaca izgubile svaku konzistenciju, pa su se položaji tih oblaka, od kojih jedan neprestance prožima drugi, međusobno stopili.
[Hannah Arendt, Martin Heidegger ist achtzig Jahre alt, u: Günther Neske und Emil Kettering (ur.), Antwort – Martin Heidegger im Gespräch, Tübingen 1988, str. 232-246.]
S nemačkog preveo Mario Kopić
Нема коментара:
Постави коментар