Da li je Frojd čitao Ničea

Jedno od pitanja koje je posadilo zrno sumnje kod mladog Junga prema ikoni psihoanalize Sigmundu Frojdu bilo je Frojdov odgovor na Jungovo pitanje: „Da li je čitao Ničea?“


Da li je Frojd čitao Ničea?

       Veliki nemački filosof Fridrih Niče (1844–1900) sa svoji idejama uveliko je uticao na dva velikana psihološke misli, oca psihoanalize Sigmunda Frojda i Karla Gustava Junga rodonačelnika analitičke psihologije. Niče je anticipirao centralne teme Frojdove psihoanalitičke teorije uključujući porive, nesvesno, krivicu, potiskivanje, sanjanje, želju, projekciju i sublimaciju. Za razliku od Frojda koji je u više navrata izjavio da nije čitao Ničea, Jungova sklonost prema nemačkom filosofu i njegovo prihvatanje filosofskih spekulacija u celini koristilo mu je da razdvoji svoju teoriju od Frojdove. Čitav jedan seminar u trajanju od 1934. do 1939. godine Jung je posvetio Ničeovom Zaratustri. Na primer, iako je Frojd posudio Ničeov termin Das Es (preveden u engleskom izdanju Frojdovih dela kaoId), a koji se odnosi na nesvesni izvor energije, priroda ove energije značajno je različita za ova dva mislioca. Frojd je libido smatrao isključivo kao seksualnu energiju, a Jung kao čovekovu ukupnu psihičku energiju.

       Dok sam tražio razloge razlaza između Frojda i Junga palo mi je na pamet i ovo pitanje, te zašto je Frojd negirao da je bio pod uticajem Ničeovih ideja, jer dokazi govore suprotno. U zapisniku bečkog Psihoanalitičkog društva iz 1908. godine, u odgovoru na tvrdnju Alfreda Adlera da je Frojdova misao bliska Ničeu, čitamo da je Frojd izjavio „da ne zna ništa“ o Ničeovom delu, te da su svi pokušaji koje je preduzeo „bili ugušeni viškom interesovanja“. Slično tome, Jung nam kazuje da mu je „Frojd lično rekao da nikad nije čitao Ničea“,(Sećanja, snovi, razmišljanja, str. 153). Takođe:„On (tj. Frojd) uveravao me je da se nije nikad dogodilo da je čitao Ničea“,(Jung, 1939, a, par. 61). Međutim, uprkos Frojdovom insistiranju obavezni smo navesti dokaze koji upućuju na suprotno. Na primer, na tom sastanku bečkog Psihoanalitičkog društva Pol Federn pitao je:

„Do čega on (tj. Niče) nije došao?“Na što je Frojd odgovorio:„Nije uspeo prepoznati infantilizam i mehanizme potiskivanja“,(Federn i Nunberg, 1967, tom I, str. 359, 361). Takođe, Ernest Džons, Frojdov biograf, zabeležio je da je „Frojd za Ničea više puta rekao da je imao više znanja o sebi nego bilo koji čovek koji je ikad živeo, ili je verovatno da će ikad živeti“, (Džons 1953–1957, tom II, str. 344). Takve procene pretpostavljaju visok stepen bliskosti sa Ničeovim delom. Doista, ako se obratimo samom Frojdovom delu možemo videti uverljiv dokaz da je on direktno, a i indirektno, bio dobro upoznat sa Ničeovim delom. Na primer, u Psihologiji svakodnevnog života Frojd se direktno obraća 68. aforizmu Ničeovog dela S onu stranu dobra i zla, koji kaže: „Ja sam to uradio – kaže moje sećanje. To nisam ja uradio – kaže moj ponos i ostaje nepopustljiv. Konačno – sećanje popušta“. U svom radu O autobiografski opisanom slučaju paranoje (1910) Frojd piše da ga situacija pacijenta koji je u pitanju podseća na emocije izražene u Tako je govori Zaratustra, u odeljku „Pre izlaska sunca“. Pored ovog direktnog obraćanja Ničeovom delu možemo zaključiti da se Frojd upoznao sa Ničeovim delom kroz rad bečkog Psihoanalitičkog društva kada je čuo diskusiju o Genealogiji morala (01. aprila 1908. godine) i Ecce Homo (28. oktobra 1908. godine). U Istoriji psihoanalitičkog pokreta (1914) Frojd je priznao da poseduje neko znanje o Ničeu, ali to priznanje nije bilo priznanje o Ničeovom uticaju, već priznanje da je Niče anticipirao njegove centralne teme:„U novije vreme lično sam negirao da sam imao veliku korist od Ničeovog dela, sa izričitom naerom da u skupljanju psihoanalitičkih izraza ne bih bio ometen od nekih konceptualnih anticipacija“, (Frojd, 1914, str. 14–15)

Ilija Kapičič, odlomak iz teksta  Mit o nesvesnom, Frojd, Jung, Vitgenštajn 

“Dalekosežna saglasnost psihoanalize sa Šopenhauerovom filozofijom – on nije samo zastupao primarnost afektivnog života i dominantno značenje seksualnosti, već je poznavao i sam mehanizam potiskivanja – ne može da se pripiše mome poznavanju njegovog učenja. Šopenhauera sam čitao vrlo kasno u životu. Jednog drugog filozofa, Ničea, čija su se naslućivanja i pogledi često na začuđujući način poklapali sa napornim dostignućima psihoanalize, upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi je
stalo do prioriteta nego do toga da sačuvam svoju nepristrasnost.”

(Iz Autobiografije Sigmunda Frojda)


Oklevao sam da počnem da čitam Ničea jer sam osećao kako nisam dovoljno spreman za njegovo delo. U to vreme, među navodno kompetentnim studentima filozofije, vodile
su se mnoge, najčešće negativno intonirane rasprave o Ničeu, na osnovu kojih sam mogao da zaključim da je on u nekim višim krugovima pobudio neprijateljstvo. Vrhovni
autoritet bio je, naravno Jakov Burkhard, čiji su se kritički komentari o Ničeu prepričavali. Štaviše, na našem univerzitetu je bilo nekoliko osoba koje su Ničea poznavale lično i koje su stoga mogle da prenose svakovrsne, nimalo laskave pojedinosti o njemu. Većina njih nije, zapravo, pročitala nijednu Ničeovu reč, i stoga su se zadržavali na sasvim spoljašnjim karakteristikama njegove ličnosti kao što su, na primer, oholo „džentlmensko“ ponašanje, način na koji svira klavir, njegova stilska preterivanja – na onim osobenostima njegove ličnosti koje su išle na nerve dobrim ljudima iz Bazela u to vreme. Takve činjenice svakako da nisu mogle da me nateraju da odložim čitanje Ničeovog dela – naprotiv, one su delovale kao najsnažniji podstrekač. Ali u tome me je sprečavao potajni strah da sam mu možda sličan.”

(Sećanja, snovi, razmišljanja, K. G. Jung)

izvor

                                  ___________________________________
                                  PREPISKA IZMEĐU FROJDA I JUNGA  

Tako je govorio Zaratustra

...ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA

Predgovor
1.


Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga
zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetlo nebesko! U čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj peini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sasvojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moramse spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetlo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zači , kako to zovu ljudi, ka njima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«–

Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.
izvor