Ako ste nedavno pogledali na noćno nebo, mogli ste vidite "vozić" jarkih svetala (60) u nizu koji se kreće.
Bilo je brojnih izveštaja sa kraja na kraj sveta. U nedoumicu ljudi su pomišljali na sve samo ne na satelite, o kojima je zapravo reč, a koje je lansirala američka kompanija SpaceX kojom upravlja Elon Musk, južnoafrički biznismen.
Sateliti su deo ambicioznog projekta Starlink kojim će se u nižu zemljinu orbitu ( 290 km iznad površine ) u sledecćoj deceniji lansirati 42.000 ovih satelita za pružanje internetskih usluga za svaki centimetar sveta. Prema planu sateliti će se lansirati dva puta mesečno, po 60. Pomoću ugrađenih ionskih motora oni će se podići na visinu do svojih operativnih orbita između 340 i 550 kilometara. To će trajati nekoliko meseci.
Broj Starlink satelita je otprilike 21 puta veći od broja operativnih satelita koji su trenutno u svemiru - a pravi uticaj nastale mega-konstelacije kompanijae još je uvek misterija.
Lansiranje satelita - rakete Falcon 9
Ne zna se kolika će biti cena za pristup usluzi. Procenjuje se da će brzina biti nešto sporija od širokopojasne mreže ali brža od postojećih satelitskih internetskih usluga.
Broj satelita u orbiti
Prvi satelit, Sputnik, lansiran je 1957 i od tada je u zemljinu orbitu poslato ukupno 8 378 satelita. Trka u lansiranju satelita se nastavlja istim tempom ( npr. 2017. god. 453 objekta, 2018. god. 382 objekta ). Tri najpoznatija mesta lansiranja su Plesetsk kozmodrom u Rusiji (2 101 lansiranje);Kozmodrom Baikonur u Kazahstanu (1734 lansiranja); i Cape Canaveral u Sjedinjenim Državama (1203 lansiranja).
Prema Indeksu objekata lansiranih u svemir, a koji je pripremila kancelarija Ujedinjenih naroda za pitanja svemira (UNOOSA), 4.987 satelita vrtelo se oko Zemljine orbite tokom početka 2019. godine ( sedam je u orbiti ostalih planeta ) od kojih je samo 1.957 operativno! (Union of Concerned Scientists (UCS), the Satellite Database).Ostalo je smeće i otpad!!!
Najveći broj satelita, prošle godine, lansiran je radi komunikacija i promatranja Zemlje. Demonstracijski sateliti došli su na treće mesto. Firme, vlade i vojske su tri glavna korisnika u protekloj godini, s više od 800 satelita pokrenutih za komercijalne aplikacije. ( izvor )
Total number of operating satellites: 2,218
United States:1,007 Civil:35,Commercial:620,Government:163,Military:189
Russia: 164
China: 323
Other: 724
LEO: 1,468
MEO: 132
Elliptical: 56
GEO: 562
izvor
Reakcije na Starlink projekat
SpaceX i druge kompanije bacaju svoje oštre kapitalističke oči u prostor oko Zemlje. SpaceX i OneWeb jedine su do sada lansirale velike satelitske konstelacije. Ali, niz drugih kompanija planira učiniti isto, a na kraju će svi ti sateliti dostići neverovatne brojke. .
Mnogi unutar svetske zajednice izrazili su zabrinutost zbog potencijalnih nuspojava ogromnog broja satelita.( gomilanje opasnog otpada do usled niza velikih sudara u niskoj zemljinoj orbiti, prozvano je Kesslerovim sindromom )
Početkom aprila Međunarodna svemirska stanica (ISS) morala je promeniti poziciju kako bi izbegla polje delova svemirskih ostataka iz stare rakete Ariane 5 koju je pokrenula Evropska svemirska agencija koja se nalazila na udaljenosti od 1000 metara od stanice. To je bio drugi put u tri nedelje da ISS mora zaobići svemirsko smeće.
gomilanje otpada u svemiru
Možda je najžešće kritike dolaze od astronoma koji na Starlink gledaju kao na ogromnu pretnju njihovom radu. Sateliti već prikrivaju slike noćnog neba, tako da njihov još veći broj može značajno ometati njihovu sposobnost gledanja udaljenih objekata u Svemiru.
Kraljevsko astronomsko društvo i Američko astronomsko društvo objavili su izjave u kojima su izrazili zabrinutost ali i želju za saradnjom sa kompanijama koje se bave satelitskim poslovima. Kritička mišljenja su dali i pojedini istaknuti astronomi ( Stefano Gallozzi, Marco Scardia i Michele Maris iz talijanskog INAF-a - Osservatorio Astronomico di Roma- Korak do zaštite neba )
Astronomi su skrenuli pažnju i na pronbleme koje će imati radioastronomi čiji su detektori već zasićeni sveprisutnim zračenjem komunikacija satelita s svemirskih stanica i sa tla."
Zabrinutost izražavaju ljudi koji su uključeni u praćenje satelita. Zemljina orbita je prilično napučena, na svemirskoj magistrali već dolazi do ukrštanja putanja kojima se kreću sateliti brzinom hiljada kilometara na sat. Svaki novi satelit povećatva rizik od sudara i otežava lansiranje novih.
SpaceX-u su već upućene pritužbe naučnika i satelitskih promatrača. Firma je već preduzela neke korake kako bi ublažila astronomske probleme, a zatim je objavila više podataka o pozicioniranju svojih satelita kako bi se pomoglo u praćenju. Pre januarskog lansiranja SpaceX je podelio procene osnovnog smera, brzine i lokacije koji će zauzeti sateliti nakon raspoređivanja, a firma će i dalje deliti podatke putem vazduhoplovstva. Tim podacima može pristupiti putem određenih web mesta. Logično je bilo očekivati da će se pojaviti masa stranica putem kojih će građani moći pratiti ovaj događaj . Evo jedne i druge .
Ali za mnoge ti koraci nisu dovoljni.
Svemirska nadzorna mreža vazduhoplovstva jeste glavni izvor za satelitsko praćenje. Problem je što podaci o praćenju vazduhoplovnih snaga nisu uvek precizni. Sateliti se u principu ne mogu pratiti direktno, beleže se, povremeno, orbite objekata dok prolaze iznad njih. Najbolji način praćenja je kombinacija procena ratnog vazduhoplovstva i podataka o pozicioniranju koje je prikupio sam satelit. Tek zajedno ovi podaci mogu pružiti jasniji prikaz mesta na kom se satelit zaista nalazi na nebu.
Nadalje, s obzirom da SpaceX lansira istovremeno 60 satelita šanse da se oni približe drugim satelitima su puno veće. A to je zastrašujuća perspektiva. Sudari između objekata velike brzine u orbiti skloni su stvaranju stotina do hiljadu komada krhotina, koji tada mogu ugroziti druge objekte u svemiru.
SpaceX je odbio da komentiraše mnoge sledeće pritužbe jer svaka letelica Starlink opremljena je novim autonomnim sistemom izbegavanja koji satelit skreće sa puta potencijalnog sudara, sve samostalno.
Prvi obelodanjeni sudar satelita
dogodio se " u Zemljinoj orbiti na visini 790 km iznad površine između starog i isluženog Ruskog satelita Cosmos 2251 i telekomunikacijskomg satelitua iz klase Iridium - Iridium 33. (sudarili su se pri ukupnoj brzini od 42 000 kilometara na sat.)
Statistički gotovo nemoguć scenarij sudara u svemiru ipak se dogodio. Dva satelita udarila su jedan u drugog negde iznad Sibira, a kao posledica istog sada u svemiru imamo preko 600 komada manjih i većih delova koji se nekontrolisano vrte oko Zemlje i predstavljaju potencijalnu opasnost po druge letelice. Pilotirani svemirski brodovi i Međunarodna svemirska stanica zasad nisu ugroženi od ovih delova obzirom se nalaze gotovo četiri stotine kilometara niže. No s vremenom će se delovi raspadnutih satelita sve više spuštati prema Zemlji da bi u konačnici ušli u gušće slojeve atmosfere i izgoreti praveći pri tome veštačke "zvezde padalice". Tokom tog puta postoji mogućnost da se njihova putanja poklopi s putanjom ISS-a.
Brigadni general vojske SAD iz US Strategic Command izjavio je kako njihovi radari svakodnevno prate preko 18.000 objekata u Zemljinoj orbiti te da imaju katalogizovane praktički sve veštačke objekte veće od 8 cm u promeru. Pravo je čudo kako nisu na vreme uočili opasnost sudara dva velika satelita (ruski Cosmos, lansiran 1993. teži preko 950 kg, a američki Iridium, lansiran 1997. oko 560 kg).
( izvor )
Ešli Vens,
ILONOV SVET
Misliš li da sam lud?“
To pitanje sam čuo od Ilona Maska pred kraj duge zajedničke večere u skupom restoranu s morskom hranom u Silicijumskoj dolini. Stigao sam prvi u restoran i skrasio se sa džin-tonikom, znajući da će Mask – kao i uvek – kasniti. Petnaestak minuta kasnije, Mask se pojavio u kožnim cipe- lama, firmiranim farmerkama i kariranoj košulji. Mask je visok metar i osamdeset tri, ali ako pitate bilo kog njegovog poznanika, reći će vam da on izgleda mnogo krupnije. Ramena su mu apsurdno široka, stamen je i gabaritan. Pomislili biste da će svoj stas koristiti kao prednost i ušetati u prostoriju kao alfa mužjak. Umesto toga, on izgleda gotovo smeteno. Glava mu je malo nakrenuta naniže dok hoda, brzo se rukuje i pozdravlja kada stigne do stola i parkira tur na stolicu. Potom, Masku je potrebno nekoliko minuta da se zagreje i primetno opusti. Mask me je pozvao na večeru kako bismo malo pregovarali. Osamnaest meseci pre toga obavestio sam ga da smeram da napišem knjigu o njemu, a on je mene obavestio o tome kako smera da ne sarađuje. Njegovo odbijanje je bolelo, ali me je gurnulo u režim nepopustljivog novinara. Ako budem morao da ovu knjigu napišem bez njega, šta da se radi. Mnogo ljudi je otišlo iz Maskovih kompanija, Tesla motors i Spejseks (SpaceX), i oni su bili voljni da govore, a ja sam već poznavao dosta njegovih prijatelja. Intervjui su se nizali, iz meseca u mesec, i posle dvestotinak tako obrađenih ljudi, Mask mi se ponovo javio. Pozvao je moj kućni broj i rekao da stvari mogu da se odigraju na dva načina: ili će mi veoma zagorčati život, ili će mi ipak pomoći s projektom. Bio je voljan da sarađuje pod uslovom da pročita knjigu pre nego ona ode u štampu, i doda svoje fusnote. Nije nameravao da se petlja u moj tekst, ali želeo je da ima priliku da stvari ispravi tamo gde mu se učine činjenično netačne. Bilo mi je jasno otkud to. Mask je želeo izvesnu kontrolu nad pričom o svom životu. On se ujedno drži kao naučnik i trpi prave mentalne patnje ako naiđe na činjeničnu grešku. Greška na odštampanoj stranici grickala bi mu dušu – zauvek. I premda sam mogao da shvatim njegov stav, nisam mogao da mu dozvolim da pročita knjigu, iz profesionalnih, ličnih i praktičnih razloga. Mask ima svoju verziju istine, a to nije uvek ona verzija istine koju prihvata ostatak sveta. Isto tako, sklon je opširnim odgovorima čak i na najjednostavnija pitanja, pa sam već video fusnote kako se šire na trideset strana. Opet, dogovorili smo se da večeramo zajedno, proćaskamo o svemu tome i vidimo na čemu smo.
Naš razgovor je započeo diskusijom o ljudima koji se bave odnosima s javnošću. Mask je čuven po tome što brzo troši PR osoblje, i Tesla je tragao za novim direktorom za komunikacije. „Ko je najbolji PR na svetu?“, upitao je, tipično maskovski. Onda smo razgovarali o zajedničkim poznanicima, Hauardu Hjuzu i fabrici Tesla. Kad je konobar došao po našu porudžbinu, Mask je zatražio da ovaj predloži nešto što bi se uklopilo u njegovu ishranu siromašnu ugljenim hidratima. Odlučio se za komade prženog jastoga natopljene crnim mastilom lignje. Pregovori nisu ni započeli, a Mask je već ogovarao. Započeo je velikim strahom zbog kojeg noću nije mogao da spava: konkretno, time da bi suosnivač i generalni direktor Gugla Lari Pejdž mogao da gradi flotu robota s veštačkom inteligencijom, sposobnih da unište čovečanstvo. „To me zaista brine“, rekao je Mask. Nije mu bilo nimalo lakše zbog toga što su on i Pejdž bili bliski prijatelji, niti što je on Pejdža smatrao u osnovi dobronamernom osobom, a ne nekim poput Doktora Zlog.* Zapravo, u tome i jeste bio problem. Zbog svoje dobroćudne prirode, Pejdž je pretpostavljao da će nas mašine zauvek slušati. „Ja nisam toliki optimista“, rekao je Mask. „On bi mogao slučajno da proizvede nešto zlo.“ Kada je hrana stigla, Mask ju je konzumirao. To jest, nije toliko jeo koliko ju je proždrao u nekoliko ogromnih zalogaja. U očajničkoj želji da Masku udovoljavam tako da i dalje ćaska, dao sam mu veliki komad bifteka sa svog tanjira. Plan je bio delotvoran... čitavih devedeset sekundi. Meso. Njam. Ćao nema više.
Bilo je potrebno izvesno vreme da skrenem Maska s priče o smaku sveta usled veštačke inteligencije i dovedem ga do glavne teme. Onda, dok smo se primicali knjizi, Mask je počeo da me ispipava, čačka po tome zbog čega sam tačno poželeo da pišem o njemu i procenjuje moje namere. Kad se ukazao odgovarajući trenutak, iskoristio sam ga i preuzeo razgovor. Malo adrenalina bilo je izlučeno i pomešano sa džinom, pa sam se upustio, kako sam mislio, u četrdesetpetominutnu propoved o svim mogućim razlozima zbog kojih Mask treba da me pusti da kopam duboko po njegovom životu a da on ostane bez sve te kontrole koju je želeo da dobije zauzvrat. Taj govor se vrteo oko imanentnih ograničenja fusnota, utiska da Mask manijakalno želi kontrolu nad svim i svačim, i ugrožavanja mog novinarskog integriteta. Na moje veliko iznenađenje, Mask me je prekinuo posle samo nekoliko minuta i jednostavno rekao: „Važi.“ Mask najviše od svega ceni odlučnost i poštuje ljude koji nastavljaju dalje iako im je rečeno ne. Desetine drugih novinara i ranije su od njega tražile da im pomogne u pisanju knjige, ali ja sam bio jedini serator koji je Maska nastavio da gnjavi posle prvobitnog odbijanja, i čini se da se njemu to dopalo.
Večera je odmicala uz prijatan razgovor, a Mask je harao po hrani s malo ugljenih hidrata. Jedan konobar se pojavio sa džinovskim desertom, skulpturom od šećerne vune, i Mask je navalio na nju, kidajući pregršti slatkog paperja. Bilo je dogovoreno. Mask mi je dozvolio pristup rukovodiocima u njegovim kompanijama, njegovim prijateljima i porodici. Večeraćemo zajedno jednom mesečno dokle god bude trebalo. Mask će prvi put dozvoliti jednom novinaru da zaviri u unutrašnji mehanizam njegovog sveta. Dva i po sata pošto smo počeli, Mask je spustio ruke na sto, počeo da ustaje, a onda zastao, pogledao me u oči i ispalio neverovatno pitanje: „Misliš li da sam lud?“ Zbog čudnovatosti tog trenutka načas sam ostao bez reči, dok su mi se sve sinapse žarile u pokušaju da ustanove je li to možda nekakva zagonetka i, ako je tako, kako bi na nju vešto trebalo odgovoriti. Tek pošto sam s Maskom proveo dosta vremena, shvatio sam da je to pitanje više bilo namenjeno njemu nego meni. Šta god da sam rekao, ne bi bilo važno. Mask je zastao poslednji put i naglas se upitao može li mi se verovati, i onda mi pogledao u oči kako bi doneo sud. Delić sekunde kasnije rukovali smo se i Mask se odvezao crvenim Teslinim sedanom model S.
Svako proučavanje Ilona Maska mora da započne u sedištu Spejseksa ( SpacweX ) u Hotornu u Kaliforniji – predgrađu Los Anđelesa nekoliko kilometara od Losanđeleskog međunarodnog aerodroma. Posetioci će tamo zateći dva džinovska postera Marsa jedan kraj drugog na zidu koji vodi do Maskovog boksa. Poster s leve strane prikazuje Mars kakav je danas – hladnu, golu crvenu kuglu. Poster s desne strane prikazuje Mars sa ogromnom zelenom kopnenom masom okruženom okeanima. Planeta je zagrejana i preobražena tako da odgovara ljudima. Mask u potpunosti namerava da pokuša to da ostvari. Pretvaranje ljudi u kolonizatore svemira njegov je zvanični životni cilj. „Voleo bih da umrem uveren u to da je pred čovečanstvom svetla budućnost“, rekao je on. „Ako uspemo da rešimo održivu energiju i otisnemo se na put da postanemo multiplanetarna vrsta sa samoodrživom civilizacijom na drugoj planeti – da se uhvatimo ukoštac sa ostvarenjem najgoreg scenarija, po kojem će doći do gašenja ljudske svesti – tada“, i tu je načas zastao, „mislim da će to biti veoma dobro.“
Ako neke stvari koje Mask govori i čini zvuče apsurdno, to je zato što one na određenom nivou i jesu takve. U ovom slučaju, na primer, Masku je sekretarica upravo donela malo keksa – i sladoled sa čokoladnim mrvicama na vrhu, pa je on usrdno govorio o spasavanju čovečanstva dok mu je sa donje usne visila gromuljica deserta.
Maskova spremnost i volja da se poduhvati nemogućih stvari od njega je stvorila božanstvo u Silicijumskoj dolini, gde drugi generalni direktori poput Pejdža govore o njemu sa strahopoštovanjem, a novopečeni preduzetnici streme tome da „budu kao Ilon“ baš kao što su u prošlosti stremili tome da budu kao Stiv Džobs. Međutim, Silicijumska dolina funkcioniše u iskrivljenoj verziji stvarnosti, pa izvan granica njene zajedničke fantazije Mask često izgleda kao neko ko mnogo više polarizuje ljude. To je lik sa električnim kolima, solarnim panelima i raketama koje uvaljuju lažnu nadu. Ma kakav Stiv Džobs. Mask je naučnofantastična verzija F. T. Barnuma,* čovek koji se izuzetno obogatio zloupotrebljavajući strahove i mržnju koju ljudi osećaju prema sebi. Kupite teslu. Nakratko zaboravite na to u kakav ste haos doveli planetu.
Ja sam odavno spadao među ove potonje. Mask mi je izgledao kao dobronamerni sanjar – osvedočeni član tehnoutopijskog kluba Silicijumske doline. Ta grupa meni liči na mešavinu obožavalaca Ajn Rand i inženjerskih apsolutista za koje je njihov hiperlogični pogled na svet odgovor na sve. Kad bismo samo prestali da im smetamo, oni bi rešili sve naše probleme. Jednog dana, ubrzo, moći ćemo da učitamo svoj mozak u računar, opustimo se i sve prepustimo njihovim algoritmima. Njihova ambicija je dobrim delom izvor nadahnuća, a ono što rade jeste od pomoći. Ali teh- noutopisti su dosadni sa svojim otrcanim frazama, kadri da melju satima a da ne kažu suštinski mnogo. Više zabrinjava njihova skrivena poruka da su ljudska bića manjkava i da je naše čovečanstvo gnjavaža i teret koji se u dogledno vreme mora dovesti u red. Kada sam slušao Maska na skupovima u Silicijumskoj dolini, njegovi pompezni govori često su mi zvučali kao nešto iz tehnoutopijskog priručnika. A najgore od svega bilo je to što se činilo da njegovim kompanijama zaduženim za spasavanje sveta i ne ide naročito dobro.
Ipak, početkom 2012. godine cinici kao što sam ja nisu mogli da ne primete šta Masku zapravo polazi za rukom. Njegove kompanije koje su ranije bile u škripcu uspevale su da ostvare dostignuća bez presedana. Spejseks je odaslao kapsulu za snabdevanje do Međunarodne svemirske stanice i bezbedno je vratio na Zemlju. Tesla motors je proizveo model S, divan potpuno električni sedan zbog kojeg je automobilskoj industriji zastao dah, a Detroit se prenuo kao da ga je neko otreznio šamarčinom. Ta dva uspeha uznela su Maska do najređih visina među poslovnim titanima. Samo je Stiv Džobs mogao da se pohvali sličnim dostignućima u dve toliko različite industrije, ponekad objavljujući novi Eplov (Apple) proizvod i Piksarov (Pixar) blokbaster u istoj godini. A opet, Mask nije bio gotov. On je istovremeno predsednik i većinski akcionar Solarsitija (SolarCity), kompanije za solarnu energiju koja se brzo razvija i sprema se za kotiranje na berzi. Mask je nekako uspeo da dovede do najvećeg napretka koji su svemirska, automobilska i energetska industrija videle posle više decenija, naizgled jednim potezom.
Odlučio sam 2012. godine da pogledam iz prve ruke kakav je Mask i napišem o njemu glavni članak za Blumberg biznisvik. U tom trenutku u Maskovom životu sve je prolazilo preko Meri Bet Braun, njegove sekretarice i odane saradnice. Ona me je pozvala u posetu onome što sam potom počeo da nazivam Masklendom.
Ko god prvi put dođe u Masklend, počešaće se po glavi baš kao i ja. Kažu vam da se parkirate na Rokit roudu broj 1 u Hotornu, gde se nalazi sedište Spejseksa. Čini se nemogućim da bilo šta dobro može u Hotornu pronaći dom. To je sumorni deo okruga Los Anđelesa gde grupe oronulih kuća, oronulih prodavnica i oronulih restorana okružuju ogromne industrijske komplekse što izgledaju kao da su sagrađeni u vreme nekakvog arhitektonskog „dosadnog pravougaonog pokreta“. Zar je Ilon Mask zaista svoju kompaniju smestio usred ovog otpada? Onda, dobro, sve počinje da ima više smisla kada ugledate pravougaonik površine od preko 50.000 kvadratnih metara obojen u razmetljivu nijansu bele po imenu „jedinstvo tela, duše i uma“. To je glavna zgrada Spejseksa.
Tek posle prolaska kroz prednja vrata Spejseksa veličina onoga što je ovaj čovek uradio postala je očigledna. Mask je sagradio pravu-pravcatu fabriku raketa usred Los Anđelesa. A ta fabrika nije proizvodila jednu po jednu raketu. Ne. Ona je proizvodila mnogo raketa – od samog početka pa do kraja. Fabrika je bila ogromna zajednička radna zona. Pri njenom zadnjem delu nalazili su se ogromni odeljci za isporuke u koje su mogli da stanu džinovski komadi metala, da bi se potom prevozili do dvospratnih mašina za zavarivanje. S jedne strane su bili tehničari u belim mantilima koji su pravili matične ploče, radio-uređaje i ostalu elektroniku. Drugi ljudi su bili u specijalnoj hermetičkoj staklenoj komori i gradili kapsule koje će rakete poneti do Svemirske stanice. Tetovirani muškarci s maramama oko glava obmotavali su raketne motore žicama uz treštanje Van Hejlena. Dovršena tela raketa bila su naređana jedno za drugim i spremna za utovar na kamione. Još raketa, u drugom delu zgrade, čekalo je na premaz belom farbom. Bilo je teško odjednom sagledati celu fabriku. Tamo su bile stotine tela u stalnom kretanju i vrtlogu oko raznovrsnih bizarnih mašina.
To je samo zgrada broj jedan u Masklendu. Spejseks je kupio nekoliko zgrada koje su bile deo Boingove fabrike kabina za avione 747. Jedna od tih zgrada ima zakrivljeni krov i liči na avionski hangar. Ona služi kao istraživački, razvojni i dizajnerski studio za Teslu. Tu je kompanija smislila izgled sedana model S i njenog sledbenika, terenca po imenu model X. Na parkingu ispred studija Tesla je sagradio jednu od svojih stanica za punjenje baterija gde vozači iz Los Anđelesa besplatno mogu da dopunjuju struju. Centar za punjenje je sasvim lako primetiti pošto je Mask podigao belo-crveni obelisk označen Teslinim logom usred infiniti bazena.
Za vreme mog prvog intervjua s Maskom, održanog u dizajnerskom studiju, počeo sam da shvatam kako on to govori i radi. On je pun samopouzdanja, ali ne polazi mu uvek za rukom da to i pokaže. Pri prvom susretu Mask može da izgleda stidljivo i gotovo nespretno. Njegov južnoafrički naglasak još je prisutan, ali se gubi, i njegov šarm nije dovoljan da nadoknadi Maskovo zastajkivanje u govoru. Poput mnogih drugih inženjera ili fizičara, Mask će načas zaćutati dok traga za preciznom frazom, i često će se stuštiti u ezoteričnu, naučnu zečju rupu ne pružajući ruku pomoći niti dajući usput pojednostavljena objašnjenja. Mask očekuje od vas da ga pratite. Ništa od svega toga nije odbojno. Mask je, zapravo, uvek spreman na šalu i ume da bude sasvim šarmantan. Jedino što se u svakom razgovoru s njim osećaju svrha i pritisak. Mask zapravo nikad neobavezno ne ćaska. (Tek će se posle tridesetak sati intervjua Mask zaista opustiti i dozvoliti mi da proniknem u drugi, dublji nivo njegove psihe i ličnosti.)
Poznati generalni direktori obično imaju gomilu pomoćnika oko sebe. Mask se Masklendom kreće uglavnom sam. To nije lik koji će se ušunjati u restoran. To je lik koji je vlasnik kafane i hoda okolo po njoj s punim autoritetom. Mask i ja smo razgovarali dok se on muvao po glavnoj dvorani studija zagledajući delove prototipova i vozila. Gde god bi se zaustavio, zaposleni su hrlili Masku i zasipali ga informacijama. On je pažljivo slušao, razmišljao o tome i klimao glavom kad god je bio zadovoljan. Ljudi bi se onda udaljili, a Mask bi prišao novom vrelu informacija. U jednom trenutku glavni dizajner Tesle Franc fon Holchauzen želeo je da Mask proceni neke nove gume i felne koje su stigle za model S, kao i raspored sedenja za model X. Porazgovarali su, a onda otišli pozadi u prostoriju gde su funkcioneri prodavca visokokvalitetnog grafičkog softvera pripremili prezentaciju za Maska. Želeli su da se pohvale novom tehnologijom trodimenzionalnog iscrtavanja koja bi omogućila Tesli da doteruje finiš virtuelnog modela S i u mnogo pojedinosti vidi kako bi se senke ili ulična svetla odbijali od karoserije vozila. Teslini inženjeri su zaista želeli te računarske sisteme i bilo im je potrebno Maskovo odobrenje. Ljudi su davali sve od sebe da Maska privole toj zamisli dok su zvuci bušilica i džinovskih industrijskih ventilatora zaglušivali njihovu govoranciju. Mask, koji je bio u kožnim cipelama i na sebi imao firmirane farmerke i crnu majicu, što je u suštini bila njegova radna uniforma, morao je da stavi 3D naočari zbog te demonstracije i izgledao je ravnodušno. Rekao im je da će razmisliti o tome i onda pošao prema izvoru najveće buke – radionici duboko u dizajnerskom studiju, gde su Teslini inženjeri gradili skele za devet metara visoke ukrasne kule koje se postavljaju ispred stanica za punjenje. „Ta stvar izgleda kao da bi mogla da preživi uragan pete kategorije“, rekao je Mask. „Da mi to malo stanjimo.“ Mask i ja smo na kraju uskočili u njegova kola – crni model S – i sjurili se natrag do glavne zgrade Spejseksa. „Mislim da se verovatno previše pametnih ljudi bavi internetom, finansijama i pravom“, rekao je Mask usput. „To je delimično uzrok činjenice da nismo videli toliko mnogo inovacija.“
Masklend je bio otkrovenje.
Došao sam u Silicijumsku dolinu 2000. godine i završio smešten u Tenderlojnu u San Francisku. To je jedini deo grada koji će vas tamošnji stanovnici moliti da zaobilazite. Bez mnogo truda, možete zateći nekoga kako svlači pantalone i kenja između parkiranih kola ili sresti nekog kako sumanuto udara glavom u zid autobuske stanice. U bircuzima blizu lokalnih striptiz-klubova transvestiti se nabacuju radoznalim privrednicima dok pijanci tonu u san na ležajima i seru u gaće u okviru svog opuštenog nedeljnog rituala. To je gadan kraj San Franciska gde se ljudi bodu noževima, i ispostavilo se da je odatle bilo sjajno posmatrati kako umire san o internet kompanijama.
San Francisko odavno već dobro poznaje pohlepu. On je postao grad na talasu zlatne groznice, i čak ni katastrofalni zemljotres nije mogao zadugo usporiti ekonomsku pohotu San Franciska. Ne dozvolite da vas zavaraju hipi-vibracije. Ritam ovog mesta sastoji se od procvata i propasti. A San Francisko je 2000. godine bio poprište procvata nad procvatima obuzeto krajnjom pohlepom. Bilo je sjajno živeti tada, kada je gotovo čitavo stanovništvo bilo prepušteno fantaziji – ludilu o brzom bogaćenju pomoću interneta. Pulsiranje energije iz te zajedničke samoobmane bilo je opipljivo, i njegovo neprestano zujanje prožimalo je ceo grad. A ja sam se nalazio u centru najzloglasnijeg dela San Franciska i posmatrao koliko visoko i nisko ljudi mogu dospeti kada se prepuste ekscesima.
Priče koje prate bezumlje poslovanja u to doba dobro su poznate. Više niste morali da stvorite nešto što bi drugi ljudi poželeli da kupe kako biste osnovali perspektivnu kompaniju. Bilo je dovoljno samo da vam sine zamisao o nečemu u vezi sa internetom i da objavite to svetu, pa da revnosni ulagači finansiraju taj vaš misaoni eksperiment. Čitav cilj bio je da se zaradi što više novca za najkraće moguće vreme zato što su svi znali, makar podsvesno, da stvarnost kad-tad mora da se umeša.
Stanovnici doline su krajnje bukvalno shvatili onaj kliše o tome kako treba raditi jednako revnosno kao što se igrate. Od ljudi u dvadesetim, tridesetim, četrdesetim i pedesetim godinama očekivalo se da rade po celu noć. Kancelarijski boksovi su postali privremene kuće, i svi su zapostavljali ličnu higijenu. Začudo, da bi se od Ničeg naizgled napravilo Nešto, bilo je potrebno mnogo rada. Ali kada je stiglo vreme za dekompresiju, postojalo je izobilje mogućnosti za potpuni razvrat. Najneuspešnije kompanije i medijske sile tog doba kao da su se međusobno borile za prevlast u domenu sve raskošnijih žurki. Staromodne kompanije koje su se trudile da „prate trend“ redovno su zakupljivale prostor u dvoranama za koncerte i onda naručivale igrače, akrobate, otvoreni šank i bend Bernejkid lejdis. Mladi tehnolozi su dolazili na svoj besplatni džek i kokišku i šmrkali kokain u mobilnim klozetima. Pohlepa i sitnosopstvenički interes bili su jedine stvari koje su u to vreme imale bilo kakvog smisla.
I dok su dobra vremena valjano dokumentovana u hronikama, loša vremena koja su usledila svi su – nimalo iznenađujuće – ignorisali. Zabavnije je prisećati se iracionalnih preterivanja nego haosa koji je potom preostao.
Neka zato bude rečeno, da se zna, kako je implozija internet fantazije o brzom bogaćenju ostavila San Francisko i Silicijumsku dolinu u dubokoj depresiji. Beskrajnim tulumima je došao kraj. Prostitutke više nisu lunjale ulicama Tenderlojna u šest ujutro i nudile ljubav pre odlaska na posao. („Hodi, dušo. Bolje je od kafe!“) Umesto Bernejkid lejdis imali ste povremeno imitatore Nila Dajmonda na sajmu, poneku besplatnu majicu i knedlu od stida u grlu.
Tehnološka industrija nije imala pojma šta da radi sa sobom. Glupavi investitori koje je zahvatio taj mehur nisu želeli da ispadnu još gluplji, pa su potpuno prestali da finansiraju nove kompanije. Velike ideje preduzetnika zamenile su najsitnije moguće zamisli. Kao da je Silicijumska dolina sveukupno otišla na rehabilitaciju. Zvuči to melodramatično, ali je istinito. Milioni pametnih ljudi postali su uvereni u to da izmišljaju budućnost. A onda... puf! Najednom je u modu ušlo to da igrate na sigurno.
Dokazi za tu nelagodnost vide se u kompanijama i idejama formiranim u tom periodu. Gugl se pojavio i zaista počeo da se razvija oko 2002. godine, ali on je bio izdvojen od ostalih. Između Gugla i Eplovog uvođenja ajfona 2007. proteže se pustoš nezanimljivih kompanija. A nove popularne stva- ri koje su se upravo pomaljale – Fejsbuk (Facebook) i Tviter (Twitter) – svakako nisu ličile na svoje prethodnike – Hjulit–Pakard (Hewlett-Packard), Intel (Intel), San majkrosistems (Sun Microsystems) – koji su pravili fizičke proizvode i zapošljavali u tom procesu desetine hiljada ljudi. U godinama koje su usledile cilj je prešao od preduzimanja ogromnih rizika zarad stvaranja novih industrija i velikih novih ideja do jurnjave za lakšom zaradom preko zabavljanja korisnika i izbacivanja jednostavnih aplikacija i reklama. „Najoštroumniji ljudi moje generacije razmišljaju o tome kako da nateraju ljude da klikću na reklame“, rekao mi je Džef Hamerbaher, jedan od prvih inženjera u Fejsbuku. „A to je baš bezvezno.“ Silicijumska dolina je počela strašno da podseća na Holivud. U međuvremenu, korisnici kojima je ona služila okrenuli su se sebi, opsednuti svojim virtuelnim životima.
Jedan od prvih koji su ukazali na to da ovaj zastoj u inovacijama može da bude znak mnogo većeg problema bio je Džonatan Hjubner, fizičar iz Pentagonovog Mornaričkog centra za rat u vazduhu u Čajna Lejku u Kaliforniji. Hjubner je verzija trgovca smrću iz serije Prepusti to Biveru. Sredovečan, mršav i proćelav, voli da nosi komplet zemljanih boja – kaki pantalone, smeđu košulju na prugice i platneni kaki sako. On projektuje naoružanje još od 1985. i ima neposredan uvid u najnoviju i najsavršeniju tehnologiju u vezi s materijalima, energijom i softverom. Posle propasti internet kompanija, bio je ozlojeđen zbog nezanimljive prirode navodnih inovacija koje su mu dospevale na radni sto. Godine 2005. Hjubner je napisao rad s naslovom „Mogući opadajući trend u svetskim inovacijama“, koji je predstavljao optužbu protiv Silicijumske doline ili u najmanju ruku zlokobno upozorenje.
Hjubner je odlučio da upotrebi drvo kao metaforu da bi opisao to kako on vidi stanje inovacija. Čovek se već uzverao uz deblo i dospeo na najviše grane, koristeći većinu zaista velikih, revolucionarnih ideja – točak, elektricitet, avion, telefon, tranzistor. Sada smo ostali da visimo pri kraju grana na vrhu drveta i uglavnom usavršavamo nekadašnje izume. Da bi tu tvrdnju podupro u radu, Hjubner je pokazao da je učestalost izuma koji menjaju život ljudi počela da se smanjuje. Koristio je i podatke kako bi dokazao da je s vremenom opao broj podnetih patenata po osobi. „Mislim da je verovatnoća da dođemo do novih sto vrhunskih izuma sve manja i manja“, rekao mi je Hjubner u intervjuu. „Inovacije su ograničen resurs.“
Hjubner je predvideo da će morati da prođe oko pet godina dok ljudi ne prihvate njegovo stanovište, i ispostavilo se da je to njegovo predviđanje bilo krajnje precizno. Oko 2010. godine Piter Til, suosnivač Pejpala (PayPal) i jedan od prvih investitora u Fejsbuk, počeo je da promoviše zamisao da je tehnološka industrija izneverila ljude. „Želeli smo leteće automobile, a umesto njih dobili smo 140 slovnih mesta“ postao je slogan njegove firme za investiranje kapitala u rizična nova preduzeća Faunders fand (Founders Fund). U eseju pod naslovom „Šta se dogodilo sa budućnošću“, Til i njegovi istomišljenici opisali su kako su Tviter, njegove poruke od 140 slovnih mesta i slični izumi izneverili društvo. Tvrdio je da je naučna fantastika, koja je nekada slavila budućnost, postala distopijska zato što ljudi više ne gledaju s optimizmom na sposobnost tehnologije da menja svet.
Priklanjao sam se u velikoj meri takvim razmišljanjima sve dok prvi put nisam posetio Masklend. I premda se Mask nije nimalo ustezao da govori o onome što smera, malobrojni su ljudi van njegovih kompanija koji su bili u prilici da vide fabrike, centre za istraživanje i razvoj i mašinske radionice, te da sagledaju iz prve ruke opseg onoga što on radi. Bio je to lik koji je preuzeo dobar deo etike Silicijumske doline s brzim potezima i vođenjem organizacija neopterećenih birokratskom hijerarhijom, i to je primenio na usavršavanje velikih, fantastičnih mašina i stremljenje za stvarima što imaju potencijal da donesu onaj pravi proboj koji nam je nedostajao
Po svemu, Mask je trebalo da zapadne u opštu malodušnost. Uskočio je pravo u maniju sa internet kompanijama 1995. godine, čim je završio studije, i osnovao kompaniju po imenu Zip2 – primitivan Gugl maps u kombinaciji sa Jelpom (Yelp). To prvo preduzeće završilo je kao veliki, brzi hit. Kompak (Compaq) je kupio Zip2 1999. za 307 miliona dolara. Mask je zaradio 22 miliona dolara na tom poslu i gotovo sav iznos ulio u svoj sledeći poduhvat, startap kompaniju iz koje će nastati Pejpal. Kao najveći akcionar u Pejpalu, Mask se fantastično obogatio kada je Ibej (eBay) 2002. godine kompaniju kupio za 1,5 milijardu dolara.
Međutim, umesto da nastavi da se mota po Silicijumskoj dolini i zapadne u istu depresiju kao i njegove kolege, Mask se odselio u Los Anđeles. Konvencionalna pamet tog doba nalagala je da duboko udahnete i sačekate da sledeća velika stvar stigne u dogledno vreme. Mask je odbacio tu logiku tako što je 100 miliona dolara uložio u Spejseks, 70 miliona dolara u Teslu i 10 miliona dolara u Solarsiti. Mask je mogao da odabere brži način da spiska svoje bogatstvo samo da je konstruisao mašinu za bukvalno uništavanje novca. On je postao samostalni investitor za ultrarizične poslovne poduhvate i udvostručio uloge u proizvodnji supersloženih fizičkih proizvoda na dva najskuplja mesta na svetu, u Los Anđelesu i Silicijumskoj dolini. Gde god je to moguće, Maskove kompanije će proizvoditi stvari od samog početka i truditi se da iznova osmisle sve ono što su aeronautička i svemirska, automobilska i solarna industrija prihvatile kao uobičajeno.
Sa Spejseksom Mask se bori protiv džinova u američkom vojno-industrijskom kompleksu, među kojima su i Lokid Martin (Lockheed Martin) i Boing (Boeing). On se bori i protiv država – prevashodno protiv Rusije i Kine. Spejseks se pročuo kao jeftin dobavljač u okviru te industrije. Ali to samo po sebi nije zaista dovoljno za pobedu. Svemirski biznis nalaže bavljenje haosom politike, udvorištva i protekcionizma, što podriva temelje kapitalizma. Stiv Džobs je bio suočen sa sličnim silama kada je ustao protiv muzičke industrije kako bi izneo ajpod i Ajtjuns na tržište. Razdražljivi ludisti u muzičkoj industriji bili su mala deca u poređenju s Maskovim neprijateljima, koji zarađuju tako što prave oružje i države. Spejseks je testirao rakete za višekratnu upotrebu koje mogu da nose teret u svemir i spuste se ponovo na Zemlju, na svoje lansirne platforme, precizno. Ako neka kompanija uspe da usavrši tu tehnologiju, zadaće razoran udarac svim svojim konkurentima i gotovo sigurno ostaviti bez posla neke pouzdane firme iz raketne industrije, stvarajući od Sjedinjenih Država svetskog lidera u odvoženju tereta i ljudi u svemir. To je pretnja zbog koje Mask smatra da je stekao više žestokih neprijatelja. „Spisak onih kojima ne bi smetalo da me nema sve je duži“, rekao je Mask. „Moja porodica se plaši da će Rusi izvršiti atentat na mene.“
Sa Tesla motorsom Mask je pokušao da unapredi način na koji se automobili proizvode i prodaju, istovremeno gradeći svetsku distribucionu mrežu goriva. Umesto hibrida, koji su u Maskovom žargonu nedovoljno optimalni kompromisi, Tesla stremi da proizvodi sasvim električne automobile za kojima ljudi žude, a to pomera granice tehnologije. Tesla ne prodaje svoja vozila preko dilera; prodaje ih preko mreže i u galerijama nalik na Epl smeštenim u skupim tržnim centrima. Tesla takođe ne očekuje veliku zaradu od servisiranja svojih vozila, pošto električnim automobilima nije potrebna zamena ulja niti drugi postupci održavanja tradicionalnih kola. Model direktne prodaje koji je Tesla usvojio ističe se kao glavni trn u oku dilera automobila naviknutih na cenkanje s kupcima i zgrtanje profita na preteranim cenama održavanja. Tesline stanice za punjenje strujom sada se pružaju duž mnogih velikih auto-puteva u Sjedinjenim Državama, Evropi i Aziji i za samo dvadesetak minuta mogu kolima ponovo dodati stotine kilometara atraktivnog putovanja. Te stanice, takozvani superpunjači, rade na solarnu energiju, a vlasnici tesle ne plaćaju ništa za dopunu. Dok dobar deo američke infrastrukture propada, Mask gradi futuristički, pouzdani transportni sistem koji će omogućiti Sjedinjenim Državama da nadmaše ostatak sveta. Maskova vizija i, odnedavno, izvedba kao da kombinuju najbolje osobine Henrija Forda i Džona D. Rokfelera.
Sa Solarsitijem Mask je investirao u najvećeg konstruktora i finansijera solarnih panela za pojedince i firme. Pomogao je u smišljanju ideje za Solarsiti i ima zvanje njegovog predsednika, dok njegovi rođaci Lindon i Piter Rajv vode kompaniju. Solarsiti je uspeo da bude jeftiniji od desetina komunalnih kompanija i postane sam za sebe velika komunalna firma. Dok su kompanije koje su se bavile čistom tehnologijom bankrotirale zabrinjavajuće redovno, Mask je izgradio dve najuspešnije svetske kompanije za čistu tehnologiju. Kompanija Mask, carstvo fabrika, desetina hiljada radnika i industrijske moći, nadmašila je ostale i pretvorila Maska u jednog od najbogatijih ljudi na svetu, s procenjenom neto vrednošću od oko 10 milijardi dolara.
Posle posete Masklendu počelo je da mi biva malo jasnije kako je Masku sve to pošlo za rukom. I dok govor o tome da će „čoveka odvesti na Mars“ nekim ljudima može da zvuči kao pijano baljezganje, Masku je on podario jedinstven poklič za okupljanje svih njegovih kompanija. To je nalik na sveobuhvatni cilj koji formira ujedinjavajući princip za sve što on radi. Zaposleni u sve tri kompanije veoma su toga svesni, kao i toga da iz dana u dan pokušavaju da postignu nemoguće. Kad Mask postavi nerealistične ciljeve, verbalno zlostavlja zaposlene i tera ih da rade do izmaka snage, podrazumeva se da je to – na nekom nivou – deo agende za Mars. Neki njegovi nameštenici ga zbog toga vole. Drugi ga se gnušaju, ali ostaju neobično lojalni zahvaljujući poštovanju prema njegovoj motivaciji i misiji. Mask je razvio nešto što nedostaje velikom broju preduzetnika u Silicijumskoj dolini: smislen pogled na svet. On je posednuti genije na najvećem zadatku koji je iko ikada mogao da smisli. On nije toliko generalni direktor u poteri za bogatstvom koliko general koji zapoveda svojim jedinicama kako bi obezbedio pobedu. Dok Mark Zakerberg želi da vam pomogne da podelite s drugima fotografije svoje bebe, Mask želi da... pa... spase ljudsku rasu od samonametnutog ili slučajnog uništenja.
Da bi uspeo da upravlja svim tim poduhvatima, Mask živi na gotovo apsurdan način. Njegova tipična sedmica počinje u palati u Bel Eru. Čitav ponedeljak on provodi radeći u Spejseksu. Utorak započne u Spejseksu, a onda uskoči u svoj mlaznjak i odleti do Silicijumske doline. Nekoliko dana provede radeći u Tesli, čije su kancelarije u Palo Altu, a fabrika u Fremontu. Mask nema kuću u Severnoj Kaliforniji, pa odseda u luksuznom hotelu Rouzvud ili kod prijatelja. Da bi dogovorila boravak kod prijatelja, Maskova sekretarica šalje imejl s pitanjem: „Soba za jednu osobu?“, i ako prijatelj kaže „Da“, Mask se kasno uveče pojavi na njegovim vratima. Najčešće boravi u gostinskoj sobi, ali se dešava i to da zaspi na kauču pošto se malo opusti uz video-igre. Onda se vraća u Los Anđeles i Spejseks u četvrtak. Deli starateljstvo nad svojih pet mladih sinova – dvojkama i trojkama – s bivšom suprugom Džastin, i oni su kod njega četiri dana nedeljno. Svake godine Mask pravi tabelu s količinom vremena koje provede nedeljno u letu kako bi lakše stekao uvid u to koliko stvari izmiču kontroli. Upitan kako preživljava takav raspored, Mask je rekao: „Imao sam teško detinjstvo, pa je to možda od pomoći.“
U jednu našu posetu Masklendu on je morao da udene intervju pre polaska na kampovanje u nacionalnom parku Krejter lejk u Oregonu. Bilo je gotovo osam uveče u petak, pa je Mask smerao da ubrzo potrpa sinčiće i njihove dadilje u svoj privatni mlaznjak, a onda se sastane s vozačima koji će ga odvesti do njegovih prijatelja na mestu kampovanja; prijatelji će onda pomoći Maskovom klanu da se raspakuje i privede kraju dolazak po mrklom mraku. Preko vikenda biće pešačenja. Onda će opuštanju doći kraj. Mask će u nedelju posle podne odleteti natrag u Los Anđeles. Potom će te večeri krenuti sam u Njujork. Odspavati. U ponedeljak gostovati u jutarnjim kontakt-emisijama. Ići na sastanke. Slati imejlove. Spavati. Odleteti natrag u Los Anđeles u utorak ujutro. Raditi u Spejseksu. Odleteti u San Hose u utorak posle podne da poseti fabriku Tesla motorsa. Odleteti iste večeri u Vašington na sastanak s predsednikom Obamom. Odleteti u sredu uveče natrag u Los Anđeles. Provesti nekoliko dana radeći u Spejseksu. Potom će otići na konferenciju koju je za taj vikend organizovao predsednik Gugla Erik Šmit, u Jeloustonu. U to vreme Mask se upravo razišao sa svojom drugom suprugom, glumicom Talulom Rajli, i pokušavao je da izračuna može li u sve to umešati i lični život. „Mislim da sam dobro raspodelio vreme na posao i decu“, rekao je Mask. „Ipak, voleo bih da više vremena posvetim izlascima sa ženama. Treba da nađem devojku. Zato moram da pronađem još malo vremena. Možda čak još pet ili deset – koliko vremena žena zahteva nedeljno? Možda deset sati? To mu dođe kao neki minimum? Ne znam.“
Mask retko pronalazi vreme za opuštanje, ali kada to učini, proslave su podjednako dramatične kao i ostatak njegovog života. Na svoj trideseti rođendan Mask je zakupio zamak u Engleskoj za dvadesetak ljudi. Od dva pa do šest ujutro oni su igrali varijaciju žmurke po imenu sardine, gde jedna osoba šmugne i sakrije se, a svi ostali tragaju za njom. Druga žurka zbila se u Parizu. Mask, njegov brat i rođaci bili su budni u ponoć i odlučili su da voze bicikle gradom do šest ujutro. Prespavali su ceo dan i onda se uveče ukrcali u Orijent ekspres. I ponovo su probdeli noć. Lucent dosje ekspirijens – avangardna grupa zabavljača – bila je u luksuznom vozu i bavila se čitanjem iz dlana i akrobatikom. Kad je voz sutradan stigao u Veneciju, Maskova porodica je večerala i potom ostala na verandi hotela iznad Velikog kanala sve do 9 ujutro. Mask voli i kostimirane zabave, pa se na jednoj pojavio odeven kao vitez i sa suncobranom ušao u dvoboj s kepecom u kostimu Darta Vejdera.
Za jedan skorašnji rođendan Mask je pozvao pedeset ljudi u zamak – ili makar ono što je u Sjedinjenim Državama najbliže zamku – u Teritaunu u državi Njujork. Ta proslava je za temu imala japanski stimpank, neku vrstu erotskog sna ljubitelja naučne fantastike – s mešavinom korseta, kože i obožavanja mašina. Mask se obukao kao samuraj.
Proslava je obuhvatala i izvođenje Mikada, viktorijanske komične opere Gilberta i Salivena smeštene u Japan, u malom pozorištu usred grada. „Nisam siguran da su Amerikanci to ukapirali“, kazala je Rajlijeva, kojom se Mask ponovo oženio pošto mu je omanuo plan o izlascima u trajanju od deset sati nedeljno. Amerikanci i svi ostali uživali su u onome što je usledilo. Kad se vratio u zamak, Mask je stavio povez preko očiju, gurnuli su ga uza zid i dali mu da drži balone, po jedan u obe ruke i još jedan između nogu. Onda je bacač noževa prionuo na posao. „Već sam ga gledao, ali zabrinuo sam se da mu to možda nije dan“, rekao je Mask. „Opet, pomislio sam, možda me strefi u jedno jajce a ne u oba.“ Posmatrači su bili zapanjeni i zabrinuti za Maska. „To je bilo bizarno“, rekao je Bil Li, investitor u tehnologiju i jedan od Maskovih dobrih prijatelja. „Ali Ilon veruje u nauku u svemu.“ Jedan od najboljih svetskih sumo rvača pojavio se na prijemu zajedno s još nekoliko svojih zemljaka. U zamku je postavljen ring i Mask se suočio sa šampionom. „Imao je sto šezdeset kila, i to ne onih što poskakuju“, rekao je Mask. „Adrenalin me je sasvim obuzeo i uspeo sam da lika odignem od tla. Pustio me je da dobijem tu prvu rundu, i onda me pobedio. Mislim da su mi leđa još sjebana od toga.“
Rajlijeva je od planiranja takvih žurki za Maska napravila pravu umetnost. Upoznala se s Maskom još 2008, kada su se njegove kompanije urušavale. Posmatrala je kako on gubi čitavo bogatstvo i kako ga štampa ismeva. Ona zna da je žalac iz tih godina i dalje tu i da se kombinovao s drugim traumama u Maskovom životu – tragičnim gubitkom bebe, sina, i brutalnim odrastanjem u Južnoj Africi – stvorivši izmučenu dušu. Rajlijeva se veoma trudila da se postara za to da se Mask posle bekstva s posla i takve prošlosti oseća makar osveženo, ako već ne i izlečeno. „Pokušavam da se setim zabavnih stvari koje on nije ranije radio i koje bi mu pomogle da se opusti“, kazala je Rajlijeva. „Sada pokušavamo da nadoknadimo njegovo mizerno detinjstvo.“
Koliko god iskreni, pokušaji Rajlijeve nisu bili sasvim delotvorni. Nedugo posle sumo-žurke zatekao sam Maska ponovo na poslu u sedištu Tesle u Palo Altu. Bila je subota, a parking je bio pun vozila. U kancelarijama Tesle radilo je na stotine mladih ljudi – neki od njih su projektovali delove automobila na računarima, a drugi su eksperimentisali elektronskom opremom na svojim radnim stolovima. Maskov grohotan smeh grunuo bi svakih nekoliko minuta i razlegao se čitavim prostorom. Kada je Mask došao u salu za sastanke gde sam ga čekao, napomenuo sam da je zadivljujuće to što se toliko ljudi pojavilo u subotu na poslu. Mask je tu situaciju sagledavao u drugačijem svetlu, požalivši se da sve manje i manje ljudi odnedavno radi vikendom. „Jebote, smekšali smo“, odgovorio je Mask. „Nameravao sam da svima pošaljem imejl. Jebote, mekani smo.“ (Upozorenje: u ovoj knjizi će se često pominjati „jebote“. Mask obožava tu reč, baš kao i većina ljudi u njegovom najbližem krugu.)
Ovakva izjava kao da se uklapa u naš utisak o drugim vizionarima. Nije teško zamisliti kako Hauard Hjuz ili Stiv Džobs kore svoju radnu snagu na sličan način. Izgradnja stvari – naročito velikih stvari – pravi je džumbus. U dve decenije koje je Mask utrošio na stvaranje kompanija, ostavio je za sobom trag ljudi koji ga ili obožavaju ili iz dna duše preziru. Za vreme mog izveštavanja, ti su ljudi čekali u redu da mi iznesu svoje viđenje Maska i brutalne pojedinosti o tome kako funkcionišu on i njegovo poslovanje.
Moje večere s Maskom i povremena putovanja u Masklend otkrili su drugačiji skup mogućih istina o tom čoveku. On je odlučio da sagradi nešto što ima potencijal da bude daleko veličanstvenije od svega što su proizveli Hjuz ili Džobs. Mask je preuzeo industrijske grane poput svemirske i automobilske industrije od kojih Amerika kao da je odustala, i stvorio od njih nešto novo i fantastično. U srcu ovog preobražaja nalaze se Maskove veštine tvorca softvera i njegova sposobnost da ih primeni na mašine. On je spojio atome i deliće na način koji su malobrojni smatrali mogućim, i rezultati su bili spektakularni. Sasvim je tačno da Mask tek treba da postigne potrošački uspeh reda veličine ajfona, ili da dosegne više od milijarde ljudi kao Fejsbuk. Za sada, on i dalje proizvodi igračke za bogataše, a njegovo propupelo carstvo mogli bi od kolapsa da razdvajaju tek eksplozija rakete ili masovni opoziv tesla vozila. S druge strane, Maskove kompanije su već postigle mnogo više nego što su njegovi najglasniji klevetnici smatrali mogućim, a obećanja onoga što dolazi moraju okorele tipove ostaviti pune optimizma čak i u trenucima njihove najveće slabosti. „Za mene je Ilon sjajni primer za to kako Silicijumska dolina može biti kadra da se iznova pronađe i fokusiranjem na poboljšanja postojećih proizvoda bude relevantnija od potere za brzim kotiranjem na berzi“, rekao je Edvard Jung, slavni softverski inženjer i pronalazač. „Te stvari su važne, ali nisu dovoljne. Treba da pogledamo drugačije modele za obavljanje stvari koji su po prirodi dugoročniji i u koje je tehnologija više integrisana.“ Ta integracija koju Jung pominje – skladno stapanje softvera, elektronike, naprednih materijala i računarskih konjskih snaga – čini se da je Maskov talenat. Ako samo malo začkiljite, učiniće vam se da Mask možda koristi svoje veštine da poploča put do doba neverovatnih mašina i ovaploćenja naučnofantastičnih snova.
U tom smislu, Mask je mnogo više nalik na Tomasa Edisona nego na Hauarda Hjuza. On je pronalazač, slavni privrednik i industrijalac sposoban da velike zamisli pretoči u velike proizvode. Upošljava hiljade ljudi koji kuju metal u američkim fabrikama u doba kada se to smatralo nemogu- ćim. Rođen u Južnoj Africi, Mask sada izgleda kao najinovativniji američki industrijalac i osobeni mislilac, te čovek koji će najverovatnije Silicijumsku dolinu postaviti na ambiciozniji kurs. Zahvaljujući Masku, Amerikanci bi mogli da se probude za deset godina s najmodernijim auto-putem na svetu: s tranzitnim sistemom kojim upravljaju hiljade punjačkih stanica na solarni pogon i kojim prolaze električni automobili. Dotad, Spejseks bi mogao sasvim lako da lansira rakete svaki dan, i prevozi ljude i predmete do desetina svemirskih staništa, pripremajući se za duži put do Marsa. Ovakav napredak je istovremeno teško pojmiti, i naizgled je neizbežan ukoliko Masku jednostavno pođe za rukom da kupi sebi dovoljno vremena da do njega dovede. Kao što je to rekla njegova bivša supruga Džastin: „On radi ono što hoće, i neumoljiv je u tome. Ovo je Ilonov svet, a mi ostali samo živimo u njemu.“
Нема коментара:
Постави коментар