1. Austrijsko u Bernhardovom pisanju
Thomas Bernhard je ušao u istoriju austrijske književnosti kao jedan od najoštrijih i najbeskompromisnijih kritičara Austrije, ali ne kao jedini. Naprotiv, kritika austrijske realnosti ima dugu tradiciju i ne potiče tek od Karla Krausa, mada je on sve do Bernhardovog pojavljivanja bio naistaknutiji predstavnik te tradicije. Možda bi se moglo čak i reći da je kritika austrijske stvarnosti, odnosno ‘Morbus Austriacus’ (Fr. Her) – mržnja prema samom sebi tipična za austrijski identitet – karakteristična za savremenu austrijsku književnost. Međutim, u Bernhardovom slučaju ističu se kako intenzitet kritike tako i intenzitet reakcije na nju.
Početkom šezdesetih godina, kada je Bernhard počeo da piše, austrijska restauracija posle Drugog svetskog rata uveliko je bila završena i Austrija se prvenstveno predstavljala kao idilična zemlja s lepom prirodom, savršena za skijanje i planinarenje. Nekoliko austrijskih pisaca (Franc Inerhofer, Peter Turini) je u svojim anti-zavičajnim romanima prikazalo opis života na selu u kojem priroda ne predstavlja mesto idilične harmonije kao u klasičnoj zavičajnoj književnosti, već se pretvara u mesto straha i trepeta. I kod Bernharda priroda predstavlja preteću pojavu, tako je, na primer, u njegovom prvencu
„Mraz“ (Frost) sneg simbol za potiskivanje austrijske totalitarne prošlosti (up. Zeyringer, 2008: 189).
Ali za razliku od spomenute antizavičajne književnosti, Bernhardu nije stalo do realističnog opisa seoske stvarnosti, nego je u više navrata tvrdio da je u njegovim knjigama sve umetničko, odnosno veštačko (up. Schmidt-Dengler, 1995: 179). To, na primer, pokazuje činjenica da su protagonisti zamenljivi, dakle, da predstavljaju tipove. Osim toga, u Bernhardovim tekstovima nema auktorijalne pripovedačke instance koja bi dala objektivan opis austrijskih prilika, već se čitaocu nudi subjektivan opis Austrije određen svešću likova čija razmišljanja čitalac prati tokom lektire Bernhardovih knjiga. Spomenuti likovi sebe pri tome doživljavaju nerazdvojivo spojenim sa svojom austrijskom okolinom koja ih determiniše i parališe, od koje pate i od koje žele da se oslobode.
Pored antizavičajnog pristupa, Bernhard je i naslednik analitičkog postupka austrijske moderne, što postaje vidljivo kad pogledamo kakvim postupcima protagonisti Bernhardovih tekstova žele da se oslobode tereta austrijskog nasleđa ili tog mučnog ‘spleta porekla’ kako to naziva Franc-Jozef Murau u Bernhardovom romanu „Brisanje“ (Auslöschung). Naime, oni spomenuto oslobođenje žele da postignu putem racionalne analize svoje okoline i svoga nasleđa. Tako se u Bernhardovim tekstovima susrećemo sa skoro opsesivnim ponavljanjem formulacija koje stavljaju govor i razmišljanje u prvi plan, poput izraza kao „rekao je“, „mislio je“ i slično. Vera da kroz razmišljanje o sopstvenoj prošlosti i sopstvenoj okolini možemo postati svesni toga kakvi nas (traumatični) doživljaji uslovljavaju i koče, i da je to saznanje uslov oslobađanja, u stvari, potiče od Frojda. Hans Heler je istakao da Bernhard u svojim tekstovima kao sredstvo i u svrhu opisivanja tih oslobađajućih poduhvata koristi vokabular poput „uzrok“ (u naslovu prvog dela autobiografije) i „istraživanje uzroka“ (u „Mrazu“) ili „promišljanje i razmišljanje“ (up. Höller, 2010: 17–18). Taj vokabular potiče iz analitičkog postupka moderne, Frojdovske psihoanalize i Vitgenštajnove filozofije jezika.
Vitgenštajn je Bernharda posebno fascinirao. U njemu je video tipičnog austrijskog intelektualca dvadesetog veka, a i Vitgenštajnovo balansiranje između genija i ludila je za njega imalo posebnu čar tako da je često ugrađivao elemente Vitgenštajnove biografije u biografije svojih likova. Od Vitgenštajna je i preuzeo stav da je filozofiranje, u stvari, borba protiv začaranosti razuma. Prema Bernhardu, uzrok začaranosti razuma u Austriji, kojeg se njegovi protagoniste žele osloboditi razmišljanjem, jeste nacistički mit o krvi i zemlji koji nije prevaziđen već i dalje prožima sve što je ‘austrijsko’ (up. Höller, 2010: 14–15, 17–19).
2. Bernhardov prikaz austrijske zbilje
Nakon Drugog svetskog rata Austrija je sebe smatrala pre svega „prvom žrtvom nacionalsocijalizma“, što je omogućilo da se izbegne suočavanje sa učešćem mnogobrojnih Austrijanaca u genocidu i ratnim zločinima koje su počinile nacističke jedinice. Osnov takva tumačenja vlastite uloge bila je samovoljna austrijska interpretacija Moskovske deklaracije iz 1943. godine u kojoj su ministri spoljnih poslova SAD, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza odredili uslove pod kojima se njihov savez može održati u završnoj fazi rata i u neposrednom poratnom periodu: U spomenutoj deklaraciji su se saveznici saglasili da je Austrija bila prva žrtva nacističke agresije, ali da ipak ne znači da je samom tom konstatacijom oslobođena svih odgovornosti, naprotiv, nju treba izričito podsetiti na njeno učešće u ratu na nacističkoj strani (up. Verosta, 1947: 52–53). Međutim, u austrijskoj javnosti, te u političkom diskursu ta poruka je ubrzo bila skraćena samo na segment „žrtve Trećeg Rajha“, drugim rečima, bila je iskrivljena. Umesto da se Austrija suočila sa svojom odgovornošću u Drugom svetskom ratu, pošla je u potragu za kontinuitetom koji bi omogućio stvaranje pozitivnog imidža austrijskog identiteta i našla ga je u Habzburškoj monarhiji, što je dovelo do revitalizacije nostalgije za Dvojnom monarhijom. Ta se nostalgija nije samo ispoljavala u pop kulturi; pre svega u filmu – da navedemo samo veoma popularne filmove o carici Sisi sa glumicom Romi Šnajder. Nego je i austrijska književnost – kako konstatuje Klaudijo Magris – sve do šezdesetih godina (u velikoj meri) bila označena spomenutom nostalgijom (Magris, 1988: 304–308).
I u stvaralaštvu Tomasa Bernharda Habzburška monarhija igra vrlo važnu ulogu, ali njemu nije stalo do nostalgičnog veličanja monarhije, već mu ona služi samo kao kontrast pred kojim se jasnije ukazuje beda sadašnje austrijske države. Tu transformaciju nekadašnje značajne monarhije u beznačajnu državicu Bernhard doživljava kao traumatični pad (up. Schmidt-Dengler, 1994: 98–99). Dakle, spominjanjem Habzburške monarhije Bernhard u stvari želi da postigne potpunu suprotnost onome što je bio cilj revitalizacije Habzburškog mita u pop kulturi: umesto da uspomena na Habzburšku prošlost sadašnju Austriju čini pozitivnijom, možda čak i značajnijom i tako njezinim građanima olakša identifikaciju s njom, kod Bernharda je ta uspomena čini negativnijom, čak i neugodnom za svakoga ko živi u njoj, jer oseća beznačajnost sadašnje Austrije.
Postavlja se pitanje ko je kriv za to bedno austrijsko stanje, taj pad s visina? Bernhard navodi čitav niz krivaca: socijalnu demokratiju, republikanski princip uopšte, crkvu odnosno katolicizam, nacionalsocijalizam, ukratko: sve i svašta. Po tome se vidi da je Bernhardova kritika dosta nerazlučena, a prema Bernhardu i nema prave potrebe za razlikovanjem jer su svi navedeni faktori međusobno povezani. Nerazlučena kritika naročito dolazi do izražaja u njegovom stavu prema Brunu Krajskom, saveznom premijeru Austrije (od 1970. do 1983. godine), čija se vladavina u austrijskoj kolektivnoj svesti dugo poistovećivala sa ekonomskim prosperitetom, socijalnom sigurnošću i mnogobrojnim reformama – dakle: pozitivnim dostignućima.
Budući da Alfred Pfabigan (Pfabigan 2012: 35–48; Pfabigan, 2013: 135–146) ubedljivo pokazuje koji su se aspekti Bernhardove kritike Austrije manifestovali u liku Bruna Krajskog, sledićemo ovde uglavnom njegovu argumentaciju: Prema Bernhardu Krajski predstavlja tipičnog predstavnika austrijske političke stvarnosti, malograđanina koji je na beskrupulozan način došao na vlast. No, Krajski za Bernharda ne predstavlja samo malograđanina nego i „pseudosocijalistu“ jer se kao socijaldemokrata odrekao svetske revolucije i time izdao najveći ideal kojem pravi socijalista treba da teži. Na ovom mestu treba da konstatujemo da Bernhardova kritika nije uslovljena nikakvom simpatijom prema komunizmu ili socijalizmu, ona Krajskog, dakle, nije stigla iz levičarske perspektive, već je Bernhard bio uveren da svaki čovek treba makar težiti onom „najvišem“ u Ničeovom smislu, iako ga nikad ne može postići (up. Pfabigan, 2012, 45). To što je Krajski izdao ono ‘najviše’ i što se nije u potpunosti predao socijalističkoj ideji, po Bernhardu, vodi do oholosti.
Međutim, ta „izdaja“ nije jedini Bernhardov prekor: Na drugom mestu se smeje fotografiji na kojoj se vidi Krajski u kancelariji ispred slike Fridriha Hundertvasera. Ta sklonost Krajskog prema kulturi je u austrijskoj kolektivnoj svesti inače bila pozitivno konotirana i do današnjeg dana nezaobilazni deo mita o njemu. No, Pfabigan smatra da je ovo izraženo povezivanje politike sa umetnošću, kao na spomenutoj fotografiji, za Bernharda predstavljalo neoprostiv greh (up. Pfabigan, 2012: 43–44). Ali zašto? Inače bi građaninu trebalo da bude drago što se njegov reprezentant interesuje za kulturu i umetnost, ne samo zato što takvo pozicioniranje poboljšava njegov lični, a time i ugled cele države, nego i zato što bi se moglo očekivati da takav političar radije i finansijski podržava umetnike u svojoj zemlji, čime omogućuje napredak u oblasti umetnosti, odnosno kulture.
No, Bernhard je bio sasvim suprotnog mišljenja. Prema njemu, potpuno je nedopustivo da se politika meša u oblast kulture, jer u svetu kulture treba da vlada socijaldarvinizam koji umetniku ne daje nikakvu sigurnost na koju bi se mogao osloniti. Ta nesigurnost ga neprestano tera da pokuša da stvori remek-delo, ideal koji nikada neće postići. Svaka vrsta državne subvencije, dakle, stvara sigurnost koja koči umetnikovu čežnju za savršenstvom, umesto kojega zavlada osrednji mejnstrim koji konačno sprečava svaku vrstu prave subverzije i inovacije jer predstavnici tog mejnstrima zasedaju važne pozicije u sistemu subvencionisanja.2 Iz toga razloga sám Bernhard od 1980. godine više nije prihvatio nijednu nagradu (up. Pfabigan, 2013: 140–142).
Najkontroverzniju kritiku Bruna Krajskog Tomas Bernhard je napisao u recenziji knjige sa fotografijama „Bruno Kreisky – u čast njegovog 70. rođendana“ 1981. godine. Knjigu su izdali dvojica pisaca, Gerhard Rot i Peter Turini. Recenzija je nastala po narudžbi nedeljnika Profil, koji je zasigurno računao sa skandalom, i dobio ga je. Bernhard u toj recenziji piše da Bruno Krajski „nije veliki Jevrejin, nije dobar Jevrejin“ i dodao je konstataciju „znamo mi to“.
Na šta je Bernhard mislio? Godine 1970. Socijaldemokratska stranka Austrije (SPÖ) pod vodstvom Bruna Krajskog na izborima je postigla relativnu većinu i proglasila manjinsku vladu koju je podržavala Slobodarska stranka Austrije (FPÖ), u kojoj su se našli mnogi nekadašnji nacisti i koju je vodio
Fridrih Peter, nekadašnji pripadnik SS-a, čija je jedinica počinila mnogobrojne masakre, a po vlastitim izjavama, on u njima nije učestvovao jer je za dotično vreme slučajno bio na godišnjem odsustvu. I kad je stranka Krajskog godinu dana posle postigla apsolutnu većinu, u njegovoj vladi su se nalazila četvorica nekadašnjih nacista. Takva popustljivost prema nekadašnjim nacistima, koja je bila uobičajena u Austriji sve do afere oko Kurta Valdhajma o kojoj će još biti reči, posledica je već spomenutog viđenja sebe kao prve žrtve Trećeg rajha. Ta popustljivost je u Bernhardovim očima predstavljala „drugu krivicu“ prikazanu u obliku potiskivanja i odricanja „prve krivice“, to jest učešća mnogobrojnih Austrijanaca u nacističkim zločinima (up. Pfabigan, 2012: 45–46).
Poricanje prve krivice koja onemogućuje prevazilaženje nacizma i dozvoljava da on i dalje deluje, Bernhard je na najubedljiviji način oslikao u prvom delu svoje autobiografije pod nazivom „Uzrok“ (Die Ursache) iz 1975. godine. Bernhard u njemu opisuje svoje iskustvo u đačkom internatu u Salcburgu. Taj internat su za vreme Drugog svetskog rata vodili nacisti, a nakon završetka rata preuzela ga je katolička crkva. No, vaspitne mere su ostale iste, suštinski se ništa nije promenilo, niti je uložen nekakav poseban napor da se nešto promeni ili da se bar sklone tragovi nacionalsocijalzma: Na zidu na kojem je do kraja rata bio okačen portret Adolfa Hitlera, sada visi katolički krst, a obrisi okvira spomenutog portreta i dalje su vidljivi iza njega (up. Bernhard, 1975: 58). Svoje lično iskustvo u internatu, i na drugim mestima sa osobama javnog života, grupama i institucijama, Bernhard u svojoj kritici podiže na opšti nivo, što mu omogućava da donese paušalan sud o Austriji kao takvoj: Spomenuta slika sa portretom Adolfa Hitlera i katoličkim krstom sugeriše da između katolicizma i nacizma nema suštinske razlike, a Austrija kao većinski katolička zemlja zbog toga deluje opčinjena katoličkonacističkim mentalitetom. Tako u svim Austrijancima Bernhardovi protagonisti vide naciste koji se manje ili više uspešno maskiraju kao katolici. Tako na primer Robert Šuster u drami „Trg heroja“ (Heldenplatz) iz 1988. godine kaže da socijalisti danas nisu „ništa drugo nego katolički nacisti“ (Bernhard, 1995: 97) ili da u Austriji „svima vladaju apsolutno nacističko mišljenje i apsolutno katoličko mišljenje“ (Bernhard, 1995: 64).
Iako se radi o preterivanju, Bernhard ipak svesno i namerno koristi tzv. umetnost preterivanja. Šta postiže time? Pre svega, svakako, izaziva skandal, a time i privlači pažnju. Međutim, ako uzmemo u obzir uspeh koji su Bern hardove knjige imale i u inostranstvu, gde njegove izjave nisu delovale tako šokantno kao u Austriji, teško je verovati da je Bernhardu skandal zaista bio potreban da bi uspeo kao pisac. Međutim, izvesno je da su skandali Bernhardu bili zabavni i da je uživao u njima. Pored toga, Bernhard preterivanjem postiže jasniji pogled na austrijske prilike, time što su u njegovima iskazima „iskrivljene do prepoznatljivosti“ (Huber, Schmidt-Dengler, 2010: 22). Drugim rečima, naravno da u Austriji nisu svi nacisti, ali tom preteranom tvrdnjom skrenuta je pažnja na činjenicu da nacizam još određuje mišljenje velikog broja Austrijanaca. I konačno, burne reakcije javnosti na Bernhardove provokacije su na neki način delovale kao potvrde tih preteranih tvrdnji.
3. Reakcija austrijske javnosti na Bernhardove iskaze
Ako želimo da objasnimo reakcije na Bernhardove provokacije, čini se podobnim da se vratimo konstataciji da likovi u Bernhardovim književnim tekstovima često izražavaju isto viđenje kao Tomas Bernhard u svojim neknjiževnim tekstovima. To je javnost navelo na zaključak da izjave Bernhardovih književnih likova ne čita u kontekstu književnog dela i da preispituje funkcije raznih iskaza u njemu, već da izjave čita kao konstatacije samog autora o društvenoj realnosti. Najjasnije se spomenuto poistovećivanje vidi na primeru komada „Trg heroja“, koji je izazvao veliki skandal, ali ne posle, nego već pre prve izvedbe i pre objavljivanja drame u štampanoj formi, dakle, u trenutku kada javnost osim nekoliko citata nije znala ništa o navedenom komadu.
Da bismo razumeli kako nekoliko citata iz nepoznatog dela može da izazove burni skandal, treba da uzmemo u obzir političku i društvenu situaciju u Austriji oko 1988. U proleće 1985. godine Kurt Valdhajm, nekadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija najavio je svoju kandidaturu na izborima za predsednika Austrije. Ubrzo je u javnosti iskazana sumnja da je Kurt Valdhajm učestovao u ratnim zločinima u Drugom svetskom ratu, a sam Valdhajm je tada izjavio da je „samo vršio svoju dužnost“. Međutim, 1986. godine Valdhajm je uprkos ili možda čak i zahvaljujući spomenutoj aferi međunarodnog razmera pobedio na izborima. Međunarodna komisija istoričara je kasnije ustanovila da nema dokaza da je Valdhajm učestvovao u ratnim zločinima, ali da je ipak imao detaljne informacije o ubistvima i deportacijama. Posledica ove kontroverze bila je prva javna rasprava o ulozi Austrijanaca u Drugom svetskom ratu, koja je na kraju dovela do odustajanja od dotadašnje teze o Austriji kao prvoj žrtvi nacizma, ali istovremeno i do jačanja već spomenute desničarsko-populističke Slobodarske partije Austrije (FPÖ).
U takvoj atmosferi intendant bečkog Burgteatra Klaus Pajman pitao je Tomasa Bernharda da li želi da napiše komad povodom obeležavanja pedeset godina od anšlusa 1988. godine. Bernhard je prvo odbio i umesto toga predložio da se na svakoj radnji „arizovanoj“3 za vreme Trećeg rajha okači tabla
sa napisom „Dieses Geschäft ist judenfrei“ (Nema Jevreja u ovoj radnji.) (up. Huber, 2013: 120). Kasnije je ipak pristao da napiše komad za Burgteatar povodom njegove stogodišnjice na bečkom Ringu. Bernhard je bio svestan provokativnog potencijala svoga teksta, zbog čega je i zabranio njegovo objavljivanje pre premijere. Ipak je prvog avgusta 1988. godine Sigrid Lefler u već spomenutom nedeljniku Profil objavila članak o „Novoj borbi kulture u Austriji“ i u sklopu toga je navela i nekoliko citata iz „Trga heroja“, ali bez konteksta i bez informacije o tome ko izgovara navedene izjave. Niti ovaj prvi, niti njen sledeći članak nisu izazvali posebnu reakciju. Tek kad su konzervativni mediji u koordiniranoj akciji 7. oktobra objavili citate iz dela stvoren je pravi osnov za skandal. Tako su, na primer, novine Kronen cajtung stavile naslov „Austrija, 6,5 miliona debila“, i navele citate u kojima se tvrdi da u Austriji danas ima više nacista nego 1938. godine, da su socijalisti, u stvari, katolički nacisti, da je Beč noćna mora i da je Austrija kao takva odvodni kanal za ekskremente bez duha i bez kulture. I ti citati su, naravno, bili objavljeni bez konteksta i bez informacije od koga potiču te rečenice. Ubrzo su i druge novine izveštavale o skandaloznom vređanju Austrije i sve se više građana uključilo u javnu diskusiju u rubrici „Pisma čitalaca“. Kasnije je skandal prešao i na radio i televiziju, političari su davali izjave, pa je desničar Jerg Hajder – misleći na Klausa Pajmana – tražio da se „hulja izbaci iz Beča“, a Kurt Valdhajm je potvrdio da je u pitanju „teška uvreda austrijskog naroda“. Uskoro su i međunarodni mediji začuđeno izveštavali o skandalu u Austriji (up. Huber, 2012: 130–132).
Sám Bernhard je ceo skandal video kao potvrdu onog što je u samom komadu tvrdio. Tako je prema dnevniku Kurir u jedinom intervjuu koji je dao u to vreme, izjavio: „Da, moj komad jeste odvratan. Ali komad koji se trenutno izvodi isto tako je odvratan. Razlika je jedino u tome što jedno treba da je umetnost, a drugo je stvarnost. Toliko su bliske jedna drugoj“ (up. Davis, 2012: 149). Kao što su novinari primetili, mogao bi se steći utisak da se austrijska javnost trudi da sve više liči na Austriju u Bernhardovom delu.
Premijera komada „Trg heroja“ konačno je izvedena pod policijskom zaštitom, o njoj je čak izveštavao i dnevnik austrijske televizije i bila je, u tome je većina kritičara saglasna, potpuni uspeh Bernharda i Pajmana. Benjamin Henrihs je u nedeljniku Cajt trenutke nakon predstave opisao sledećim rečima: „Zavesa. Beskrajno klicanje, besan protest. Posle dvadesetak minuta meteža i sám se pesnik saginje. Bilo je izvršeno valjda najluđe preuzimanje vlasti u istoriji pozorišta: U tom trenutku Tomas Bernhard je postao kralj Burgteatra“ (Henrihs, 1988: 5).
Skandal se posle premijere brzo stišao, gledaoci su imali priliku da kontekstualizuju provokativne izjave, pa je postalo jasno da ih izgovaraju članovi tipične Bernhardove porodice koji svoju borbu za moć u porodici ovaj put vode kroz diskurs o Austriji. Osim toga, gledaoci su saznali da su svi članovi porodice Šuster bar jednom bili u ludnici „Am Steinhof“, dakle, radi se o duševno poremećenim ljudima, a ne o ljudima koji govore istinu (up. Pfabigan, 2012, 36–37). Tako da sám komad i ne daje nikakve odgovore, već postavlja pitanja vezana za nužnost i opasnost pamćenja prošlosti kao i za već spomenutu ‘drugu krivicu’, to jest potiskivanje austrijske odgovornosti u Drugom svetskom ratu. Samo zahvaljujući činjenici da je tek posle 1986. godine pitanje „druge krivice“ dospelo u širu javnost, komad je mogao da razvije svoju provokativnu moć.
4. Umesto zaključka
Danas je navedena krivica uveliko prihvaćena. Iz tog razloga komad Trg heroja kao i drugi tekstovi Tomasa Bernharda austrijsku javnost više ne mogu toliko da isprovociraju. Njihove poruke su postale deo istorije. Štaviše, Austrija se posle Bernhardove smrti 12. februara 1989. godine dičila ovim piscem, što se, na primer, vidi po tome da je Društvo „Tomas Bernhard“ danas uveliko subvencionisano državnim sredstvima. Da li bi to Tomasu Bernhardu bilo drago u to se može sumnjati, pogotovo u svetlu njegovog testamenta u kojem je zabranio da se bilo kakav deo njegovog stvaralaštva na bilo kakav način objavljuje ili izvodi u Austriji.
S druge strane, u Austriji kao i u drugim evropskim zemljama nacionalistička je politika trenutno u usponu, pa se čini da Bernhardova kritika dugoročno nije uspela da učini austrijsku javnost otpornom na nacionalizam i huškački govor mržnje koji ga prati. No, možda to nije postigla baš zbog
načina na koji je Bernhard izneo svoju kritiku. Naime, rano je primećeno da nema suštinske razlike između Bernhardove umetnosti preterivanja i retorikedesničarskih političara poput Jerga Hajdera nekada ili Hajnc-Kristijana Strahea danas. Radi se uglavnom sa generalizacijama i preterivanjima (npr. Svi Austrijanci su nacisti, odnosno Svi stranci su dileri.), koji u svojoj imputiranoj apsolutnosti ne pružaju adekvatnu sliku stvarnosti, ali zato izazivaju jake emotivne reakcije kod recipijenata. Takva emocionalnost ih navodi da u reakcijama pokažu svoje pravo lice koje često liči na Bernhardova imputiranja. Samim time moglo bi se reći da je Bernhard primenio istu strategiju kao, na primer, Frakcija crvene armije (RAF) u Nemačkoj – samo na književnom polju, jer je i RAF nameravao da državu terorom natera da pokaže svoje fašističko lice. Takvim postupkom, doduše, može da se skrene pažnja na određene društvene probleme – npr. da u Austriji nacizam i njegovo direktno i indirektno nasleđe u desničarskim pokretima još uvek predstavlja prihvatljivu opciju prevelikog, a i sve većeg broja Austrijanaca4 ili da politika još nije pronašla adekvatno rešenje kako da integriše migrante u društvo – dok su u isto vreme emocije postavljene u prvi plan, što otežava analizu i čini pojedinca sklonim manipulaciji. Baš tu sklonost manipulaciji koja je preduslov za uspeh svake vrste ekstremizma Bernhard svojom kritikom austrijske zbilje nije uspeo umanjiti. Austrijanci su razvili odbrambeni mehanizam prema Bernhardovim provokacijama, između ostalog i zato što su, kao što je već rečeno, čvrsto vezane za određeno istorijsko doba. No, Bernhardova primena retorike slične raznim ekstremizmima nije dovela do njenog preispitivanja, njenog razotkrivanja kao retorike i time do oduzimanja njene manipulativne moći. Drugim rečima, mehanizmi koji stoje iza takve retorike preterivanja ostali su netaknuti. Tomas Bernhard, kome su protivnici često prigovarali da „pljuje“ svoju otadžbinu odnosno da „prlja vlastito gnezdo“, kako se kaže u Austriji, a koji je tim „prljanjem“ u stvari hteo da očisti to isto austrijsko gnezdo, jedino je uspeo da na površini skloni poneku trulu grančicu.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар