" Genocid kao ideja o krivici čitavog naroda razvila se s rušenjem Berlinskog zida. ...Pojam genocidnih ratova nije isto kao „Šoa“.... „Šoa“ je tehnički izum - u gasnim komorama Aušvica dnevno je stradalo deset hiljada ljudi,... genocid je pisana volja o uništenju čitavog naroda. Nije to ni Ruanda, ni Jermeni ni Balkan, to su ratni zločini."
Katrin Kleman
U gradiću Marbahu kod Štutgarta, čuva se Hajdegerova intelektualna zaostavština, između ostalog i "Crne sveske“, Hajdegerovi dnevnički zapisi od 1930-ih do 1970-ih. One otkrivaju ponešto o spornoj ulozi filozofa u nacionalsocijalizmu.
Prvi šok o Hajdegherovoj prošlosti usledio je osamdesetih nakon što je Viktor Farijas, čileanski istoričar izdao knjigu „Hajdeger i nacizam“. Francuski krug poklonika hajdegerovštine, među kojima su najglasniji bili Jacques Derrida i Jean Francois Lyotard, knjigu je ignorisao a autora proglasio senzacionalistom. Njima su se suprostavili predstavnici analitičke filozoije na čelu sa Richard Rorty-em. Ovi su smatrali da Fariasovo delo sadrži konkretne informacije koje se ne mogu prenebregnuti.
2014. godine pod uredništvom Petera Trawnyja objavljene su "Crne sveske" (Schwarze Hefte) na više od 1.500 stranica. One su ponovo podstakle javnu raspravu o njegovoj krivici. Kod većine su se učvrstila stara uverenja da je Heidegger tipičan primer moralnog posrnuća intelektualca.
Dilema među filozofima imala je / i ima dodatnu težinu jer zadire u sam rad ovog filozofa. Naime postavlja se pitanje u kojoj su meri njegove ideje u skladu sa ideologijom nacizma. Theodor Adorno je u "Negativnoj dijalektici" i "Žargonu autentičnosti" izneo mišljenje da je zapravo sve što je Heidegger radio bilo prožeto nacističkim duhom. Derrida je opet tvrdio da takva vrsta rasprave samo zagađuje suštinu njegove filozofije.
Heideggerova filozofska misao je briljantna rekonstrukcija tradicionalne filozofije koja je otvorila neslućene horizonte ne samo u filozofiji i šire, postavila je osnove nekih novih načina razmišljanja o budućnosti i kao takva ne može se zaobići. Pitanje njegove krivice moguće je posmatrati van njegovog dela čak i pod sumnjom / opravdanom ili ne, da i njegovo delo praktično snosi krivicu kao i sam autor.
Pitanje "krivice" bio je predmet razmišljanja Karl Jaspersa, filozofa koji je bio u vrlo specifičnom odnosu sa Heideggerom: ali za razliku od koga je zastupao liberalne i humanističke tradicije u nemačkom mišljenju.U "Pitanju krivice" Jaspers širi lepezu krivice ne isključujući ni jednog pojedinca, ali uključujući spoljne sile koje su posmatrale a mnoge i potpomagale monstruozni projekat.
Kako god, svaki prilog ovoj vrsti rasprava dragocen je bez obzira što iskustva prošlosti ne ubiru plodove.
Domenico Losurdo,
The Guardian,
Stvarno zapanjuje skandal koji je u Nemačkoj izazvalo štampanje beležaka i zapažanja Martina Hajdegera, vođenih od 1931. do 1941. „Crne sveske“ (Schwarze Hefte) nemačkog filozofa nazvane su tako po boji korica; pokazalo se da ih crnim čini pre svega sadržaj. Ali, otkud takvo iznenađenje?
U redu, sad imamo potvrdu da je Hajdeger pristupio nacističkoj partiji odmah po Hitlerovom osvajanju vlasti, i da je to učinio pun očekivanja. Njegov pogled isprva je usmeren na Nemačku:
„Nemački narod je sada na ivici ponovnog otkrića sopstvene suštine i uzdizanja do slavne sudbine“.
Posle poraza u prvom svetskom ratu nemački narod će, beleži Hajdeger, doživeti trijumfalnu renesansu spasavajući svet od katastrofe i, prvenstveno, boljševizma. Zapravo, za Hajdegera nacističko obećanje regeneracije nadilazi nemačke granice: očekivao je da nacizam ostvari željeni „slom modernosti“ i ukine egalitarijansko omasovljenje koje je, naravno, svoj najpogubniji izraz imalo u Oktobarskoj revoluciji, ali je počelo mnogo ranije, s pojavom liberalizma i demokratije. Osim što gaji bezgraničnu mržnju prema Sovjetskom Savezu, Hajdeger nadasve prezire anglo-saksonski svet.
U tom smislu nacizam je ustanovio, ili je mogao ustanoviti „novi početak“ u kulturi i politici. Crne sveske su svedočanstvo gotovo mesijanskih očekivanja koja su filozofa navela da se priključi Hitlerovoj partiji. Sve je to uglavnom tačno – ali poznavaoci Hajdegerovog dela to već sasvim dobro znaju iz njegovog Uvoda u metafiziku (1935) i pohvale „svojstvenoj istinitosti i veličini“ nacizma.
Sinonim modernosti je subverzija, budući da svojim univerzalnim ideologijama (liberalizam, demokratija, komunizam) dokida kolektivističke i tradicionalne veze koje pojedince ujedinjuju kao pripadnike određenog naroda, a narod razlučuje od njegove teritorije i istorije. Kritika modernosti neizbežno će odvesti i do jevrejskog pitanja. Crne sveske to potvrđuju: prisutni u mnogim zemljama i vezani uglavnom za urbani a ne ruralni život, Jevreji su inkarnacija „neukorenjenosti“, „udaljenosti od tla“, što ih čini subverzivnim. Ali, opet, ovi stavovi neće nimalo iznenaditi poznavaoca Hajdegerove misli: dobro je poznato pismo od 2. oktobra 1929. u kojem filozof ističe potrebu suprotstavljanja „rastućoj judaizaciji nemačkog duhovnog života“, autentično nemačkim snagama.
Crne sveske eksplicitno teoretišu o značaju „rasnog principa“ i, mada ne izravno, opravdavaju rasne zakone Trećeg rajha. Ovde nalazimo nesumnjivo nov materijal (zapravo, materijal od velike koristi) koji pridodaje onome što smo već znali. Pritom, ne treba zaboraviti jedno već čuveno, po zlu poznato pismo. Poslala ga je Hajdegerova žena, 29. aprila 1933, premda uz saglasnost supruga koji je u to vreme bio rektor univerziteta u Frajburgu, na adresu žene Edmunda Huserla, Hajdegerovog učitelja. Pismo je izražavalo Hajdegerovu podršku „strogom novom zakonu, razboritom sa nemačkog stanovišta“ a koji je profesorska mesta na univerzitetima učinio nedostupnim Jevrejima. Među njima je i Gerhart Huserl, sin slavnog filozofa, koji je kao Jevrejin oteran sa univerzitetske katedre za građansko pravo, iako je bio ranjeni veteran Prvog svetskog rata. U tom kontekstu treba podsetiti i na svedočenje Karla Jaspersa, prema kojem je Hajdeger nedugo po nacističkom usponu na vlast upozoravao na „opasno međunarodno udruženje Jevreja“.
Prema tome, iznenadna povika zbog Hajdegerovih crnih svezaka sasvim je neopravdana, ali bi još nepravednije bilo zamišljati mitsku Nemačku beznadežno lišenu iskupljenja, ignorišući društveni kontekst Hajdegerovog života i dela. Njegova judeofobija izražena je u trenutku kada se čitavim Zapadom, sa obe strane Atlantika, širi stav da su Jevreji pravi vinovnici Oktobarske revolucije. Tako je 1920. automobilski tajkun Henri Ford pisao da je revolucija u Rusiji imala rasni a ne politički predznak, i mada se koristila čovekoljubivim i socijalističkim jezikom u stvari je bila izraz težnje jevrejske rase za svetskom dominacijom. Vredi zapaziti da je na počasnom mestu u Hitlerovoj radnoj sobi visila Fordova slika, a ne Hajdegerova: poreklo nacizma i ideološki motivi koji su ga inspirisali nisu bili isključivo nemački.
Osim toga, kao što crne sveske potvrđuju, iako je Hajdeger bio nacista do kraja to ne znači da se od njega ništa ne može naučiti. Nemačka je zemlja koja je možda i više od bilo koje druge morala da se bori sa imperijalnim univerzalizmom, često sinonimom univerzalnog intervencionizma: ne računajući stare Rimljane i ekspedicije imperatora Avgusta, valjalo bi imati na umu da su prvo Napoleon III 1870-71. a zatim i sile Antante 1914-18. vodili ratove za širenje „civilizacije“ i „demokratije“, u oba slučaja u ime „univerzalnih“ vrednosti. Ovo objašnjava agresivni, reakcionarni anti-univerzalizam u Nemačkoj koji je svoj prvi izraz našao u Ničeu a zatim, pre svih, u Hajdegeru i Šmitu, obojici pristalicama Trećeg rajha. Iako je za posledičnu tragediju i beščašće odgovoran upravo taj agresivan, reakcionarni anti-univerzalizam – to ni na koji način ne iskupljuje zapadni imperijalni univerzalizam od sopstvenih odgovornosti i zločina.
Domenico Losurdo, The Guardian,
Domenico Losurdo, The Guardian,
____________________________________________________
Miodrag RACKOVIĆ
Hana Arent i Hajdeger
bitak koji se raščinjava
Veoma je lako, naročito u ovom veku, pretvoriti dramu u melodramu, svaki individualni čin u neku vrstu mitomanskog modela ponašanja. To se, gotovo na dlaku isto, dogodilo i sa koliko intelektualnom, toliko i emotivnom vezom Hane Arent i Martina Hadjegera, posebno u poslednje vreme, kada su objavljenje knjige o toj misterioznoj prepisci, kao i sama prepiska, što je dovelo do prave euforije naknadnih tumačenja ovog odnosa, pri čemu se nisu štedela sva sredstva, teška baterija psihoanalize, filozofskih tumačenja, upisivanja značenja koja su često isforsirana, traženja kulturnih modela, tako da je čak ova veza označena kao Nova Eloiza, to jest ljubav između nekakvih, ovovekovnih Eloize i Abelara, a da niko nije vodio računa koje sve to slojeve pokreće, i koja značenja izaziva već samim spominjanjem pojedinih oznaka ili kulturnih modela.
Priličnu pažnju izazvala je, pre izvesnog vremena objavljena, knjiga Elzebiete Etinger, u kojoj je publikovala, i protumačila prepisku između Hane Arent i Martina Hajdegera, tačnije njena interpretacija, ili rekonstrukcija te veze, u svetlu te prepiske, gotovo da je važnije od onoga što jedna drugom poručuju, akteri ove drame.
Iako se znalci, života pa i filozofske misli ovih dvoje značajnih filozofa, u čudu pitaju otkuda joj za takvo nešto pravo, kada se zna - da li se zna? - da raniji ispitivači Hajdegerovog dela nisu imali dopuštenje niti im je padalo na pamet, da koriste ova pisma, koliko zbog obzirnosti prema njihovoj privatnosti, toliko i zbog toga što je, sve do nedavno, bila još živa Hajdegerova žena. Pa čak ni sama Hana Arent, osim posredno, prepričavajući njihovu sadržinu, nije govorila rado ni o ovoj vezi, ni prepisci.
Džordž Štajner, koji se bavio analizom ove knjige, time na izvestan način, izražava sumnju ne samo u tačnost Etingovih interpretacija, već i u njihovu dubinu i smisao. Pogrešna je njegova tvrdnja, mislim, principijelno pogrešna, da knjiga spomenute autorice ne doprinosi ništa, niti donosi bilo šta novo u tumačenju filozofske misli ovih filozofa. Tačna je, međutim primedba da je pripiska jednostrana, pa i njena tumačenja, uglavnom sačuvana su Hajdegerova pisma, ali Arentova nije pravila kopije svojih odgovora.
Džordž Štajner, koji se bavio analizom ove knjige, time na izvestan način, izražava sumnju ne samo u tačnost Etingovih interpretacija, već i u njihovu dubinu i smisao. Pogrešna je njegova tvrdnja, mislim, principijelno pogrešna, da knjiga spomenute autorice ne doprinosi ništa, niti donosi bilo šta novo u tumačenju filozofske misli ovih filozofa. Tačna je, međutim primedba da je pripiska jednostrana, pa i njena tumačenja, uglavnom sačuvana su Hajdegerova pisma, ali Arentova nije pravila kopije svojih odgovora.
Prepiska, ili je privatna ili to nije, tačnije, ona je privatna u jednom vremenskom sloju koji zauzimaju njeni akteri; ona ne može biti manje privatna, čak i kada bi bitno doprinela razumevanju njihovog dela i uzajamnog odnosa, ali to je već stvar za neku drugu raspravu, posebno što biografska metoda kojom se Štajner služi, na zbunjujući način donosi nove nedoumice. Jer, proteklo vreme, hronotopi iz kojih posmatarmo ovaj odnos neminovno nas svrstavaju u navijače ili strasne osporavatelje tela jednog od najvećih modernih nemačkih filozofa.
Štajner nas upoznaje sa tim da je Hana Arent otpočela svoje filozofske studije 1924, u svojoj osamnaestoj godini. Hajdeger je imao trideset pet i upravo je u to vreme radio na redakciji svog kapitalnog dela Bitak i vreme, koje će biti objavljeno tri godine kasnije. Njegov harizmatski uticaj na studente, neobična teatralnost njegovih magistarskih časova i seminara, radikalno osporavaje zapadne metafizike prosto su hipnotisali Hanu Arent. Sa svoje strane, ona je u sebi nosila taloge provincijskog, teutonskog sveta, otmenog porekla, elegentnu ekcentričnost i otvorenost duha koja je posebno bila privlačna kod te brilijantne učenice (prvo pismo Hajdegerove profesionalne brige i pažnje datira od 10. februara 1925).
Etingerova, ispisujući, gradeći ovaj neobični, intelektualni, ljubavni roman, veli da je otpočetka na delu bila neka vrsta mračne dijalektike. Ta mlada Jevrejka crne kose, sa nekom milenijumskom tugom u njoj i orijentalnom senzualnošću zapalila je duhovnu i erotsku imaniginaciju Martina Hajdegera. Oznake od kojih se čoveku podiže stomak! Kakva čudesna mešavina Hajdegerovog despotskog senzibiliteta, manje ili više svesno pothranjivanog antisemitizma, staro-germanskog osećanja i te potpune potčinjenosti Hane Arent ljubavi prema svom učitelju, u kojem ima ne malo od povezanosti dželata i žrtve.
Etingerova, svakako, donekle preteruje, jer se privrženost mlade Hane Arent Hajdegeru može da bude zanos koji često studentkinje imaju prema profesorima, neka vrsta intelektualne odanosti, i divljenja, gotovo na sličan način na koji je, taj isti Hajdeger imao, na primer, prema Huserlu, ili Jaspers prema tom istom Hajdegeru.
Pri tom, Elzibieta Etinger, kao namerno, zaboravlja da se veza između Hajdegera i Arentove odvija 1924, kada još nije bilo ni pomena o zbivanjima, niti je bio na pomolu nacizam, koji će se desiti kasnije, tako radikalno opsedajući nemačke intelektualce, da je njihovo preobraćanje u ljude koji u sebi otkrivaju strasni antisemitizam, bilo fascinantno. Odnos izmedju krvnika i žrtve bio je na delu utoliko ukoliko je, to, svaki odnos između starijeg muškarca, koji mora da se skriva pred svetom, i devojke koja mu je strasno odana.
Ima čak tumača koji, zapostavljajući pomalo stvarne činjenice govore o benignosti njegovih nacističkih uverenja i pripadnosti pokretu. To je bilo, kod Hajdegera, neka vrsta salonskog fašizma, ili gospodske isključivosti, dozvoljava Etingerova: stari, dobri Dostojevski, rekao je da je sve to daleko jednostavnije, čak i kod najgorih zločinaca, a kamoli kod nas samih. Jednostavno rečeno, možda je, u toj ljubavnoj vezi, u početku, i kod Hajdegera, bilo jedva nešto više od seksualne privlačnosti, možda čak i nepromišljenosti; ko je mogao pomisliti, u kojim će se sve pravcima, i koliko će dugo, sa pauzama, granati ta veza, i kako će, u svojoj posebnosti, imati na sebi ubeležene duboke, magistralne tragove ovog tragičnog veka.
Danas se, međutim, svašta može u taj odnos upisati. Na primer, Etingerova ističe ljubav jevrejskih studenata prema Vagnerovoj muzici, koju je sugerisao, na koju ih je gotovo primoravao Hajdeger. U čemu je tu problem? Možda, u vraćanju staronemačkim mitovima, koje je jevrejskim studentima bilo strano? Ili je, možda, reč o zloupotrebi, onasilju muzikom, koja je sada bila upotrebljena u nacionalističkom, ideološkom ključu, koja je bila mobilizatorska? Ko zna? Etingerova nastoji ovoj vezi dati slojevitija, gotovo nastrana značenja, praveći od te, ipak samo prepiske, neku vrstu gotskog ljubavnog romana.
Hajdeger je bio zastravljen Arentovom nevinošću, ali i poražavajućom otvorenošću podavanja, u kojoj mu Arentova kaže da mu stoji na raspolaganju na mestu koje ti odrediš i kada ti to bude odgovaralo. Te reči govore o njenoj potrebi za pokoravanjem, ako su citati Elzebiete Etinger tačni i ne predstavljaju samo neku vrstu proizvoljne parafraze?
I, to može zvučati daleko prirodnije jer, u malom mestu kakvo je bilo Marburg, i u univerzitetskoj sredini, pa još time što je Hajdeger već bio opterećen porodicom, pismo Arentove može biti koliko znak pokoravanja, toliko i, jednostavno, praktičnog ljubavnog uputstva.
Veoma uznemiren mogućim indiskrecijama, Hajdeger je nagovorio Arentovu da pređe na Hajdelberg. Najgore je to što komentatorka ove prepiske unapred predstavlja Hanu Arent kao žrtvu, kao osobu koja je, tako reći nesvesna sebe, bila jednostavno zavedena, potčinjena svojoj strasti. Prema Etingerovoj, ovaj predlog bio je plod prefinjene hipokrizije: Hajdeger joj je to savetovao, kako bi stekla izvesno ostojanje i nezavisnost u odnosu na njegove filozofske postavke.
Oni su očigledno postali veoma intimni, brak znamenitog profesora i njegov ugled među studentima bili su dovedeni u opasnost, a morali su da budu očuvani. Za Hejdegera, ta veza je bila zamorna i puna opasnosti ta Arentovu neka vrsta duhovnog poistovećenja, koje će trajati sve do njene smrti; to nije samo uzbuđenje čula, već neobičan, opasan nadražaj intelekta.
Zašto, hipokrizija, pa još otmena? Očigledno, ni Etingerova nije uspela izbeći pošasti da, zbog čudovišnog ideološkog opredeljenja prema nacizmu, ovom filozofu, pridoda i lična, karakterna svojstva, koja i ne zaslužuje. Hajdeger je svojoj učenici dao neku vrstu alibija, argument u prilog njene odluke da se odvoji od njega, koju je sama donela i za koju je bila svesna da je jedino celishodna.
H. Arent napušta Marburg 1926, i odlazi da studira kod Karla Jaspersa, i otada Arentova postaje deo jedne veoma složene slagalice, sastavljene od sudbine, Jaspersa i njegove žene, Jevrejke, Martina i Elfrid Hajdeger i, nešto kasnije, od Henriha Blihera. Mešavina, zgusnuta i na rubu konflikta, dostojna Lakloovih Opasnih veza.
Odnos između Jaspersa i Hajdegera jedan je od najbolnijih i najfascinantnijih u istoriji evropske misli, ali on izlazi izvan okvira ovog razmatranja, kao i odnos Hajdegerov prema njegovom učitelju i dobrotvoru Huserlu. Sve je počelo strasnim i recipročnim razumevanjem; Jaspers, šest godina stariji od Hajdegera, u njemu vidi neospornog genija, čoveka koji je dostojan nastavljač nemačke filozofske misli. Kada je Jaspers bio prisiljen da emigrira, 1938. godine, i kada je, prema sopstvenom svedočenju, uvek imao kraj sebe pripremljen otrov za sebe i ženu, Hajdeger je već javno ispoljavao svoj pronacistički stav i osećajnost.
Sasvim blizu sloma, 1945. Hajdeger je našao utočište kod svog starog druga po oružju, tražeći pomoć i oproštaj, iako je to izražavanje vlastite krivice bilo jedva nešto više od mutave formule učtivosti. Jaspers ga je primio ledeno, ali to mu nije smetalo da prizna da se njegova nadarenost, ma koliko bila impresivna, ne može meriti sa Hajdegerovim genijem. Jaspers je ispoljio neobičnu potrebu za praštanjem.
Čudnovato, ali priča o ljubavi, ili samo o prepisci Hajdegera i Arentove, grana se u nekoliko pravaca i postaje daleko ozbiljnija, ako je stavimo u kontekst istorije filozofske misli s početka, ili na razmeđi ovog i prološg veka. Isuviše je dobro poznato da je Hajdeger bio učenik Huserlov, da je stariji filozof prema njemu imao gotovo roditeljski odnos, pripremajući ga za svog naslednika. Kada je Jaspers, 1920. godine, prvi put upoznao Hajdegera, gospođa Huserl ga je predstavila kao fenomenološko dete svog supruga. Taj susret je izmenio život obojice filozofa, učinio je univerzalnu nesreću nekako groteskno ličnom.
Jaspers je, rekao sam to već, bio šest godina stariji od Hajdegera, poznat u nemačkim intelektualnim krugovima. Godinu dana ranije, 1919, objavio je knjigu pod naslovom Psihologija pogleda na svet, danas za mnoge gotovo nečitljiva, jer se oslanjao na tehnički rečnik Maksa Vebera i Vilhelma Diltaja, ali rasprava je bila zapažena i donela je Jaspersu mesto šefa katedre za filozofiju, u Hajdlebergu.
Ovu dvojicu mislilaca privuklo je jednog drugome zajedničko interesovanje za ono što Jaspers u svojoj knjizi naziva graničnim situacijama - situacijama u kojima obično navika, magla zaborava obavija našu ezgistenciju, koja se rasprši kada se onda suočavamo sa fundamentalnim pitanjima života a, posebno, smrti. Značajna napomena! - jer će nas, u čitavom ovom veku, te granične situacije primoravati da često menjamo ne samo mišljenje, već i uvid u vlastitu sudbinu, u egzistenciju koja nam se odvija mimo naše volje.
Ukratko, susret kod Huserla bio je početak dugogodišnjeg prijateljstva, koje je bilo učvršćeno 1922. godine, kada je Hejdeger boravio nedelju dana kod Jaspersa, u Hajdelbergu, nakon čega su i usvojili termin, kojim su se jedan drugom obraćali, Kampfgemeindchaft, braća po oružju. Ono se učvrstilo i svešću Jaspersovom da, iako stariji i poznatiji, u ponečemu znatnom je inferiorniji u odnosu na Hajdegera.
Tome je doprinela i studija koju je, sasvim slučajno, Hajdeger počeo da piše, o Jaspersovoj Psihologiji pogleda na svet, koju je uljudno poslao svom novom prijatelju. Posle uvodnih pohvala Jaspersovoj inteligenciji i lucidnosti u tumačenju ovih fenomena i prilježnosti sa kojom je autor osvetlio psihološko viđenja sveta, Hajdeger se najoštrije usprotivio njegovom estetskom pristupu psihološkom iskustvu, koji je to iskustvo tretirao kao objekt koji se može posmatrati spolja, umesto kao nešto u čijem središtu zapravo živimo.
Da bi se dostiglo ono što je primordijalno u ljudskoj egzistenciji, pisao je Hajdeger, filozofija mora početi sa priznanjem da svest nužno postoji u vremenu, da je istorijska. Ljudsko postojanje određena je vrsta Bitka, različita od bitka pukih objekata. Kazati: Ja jesam znači potvrditi nešto što je sasvim različito od tvrdnje: ono je. To je zato što ja jesam kroz proces istorijskog samoodređenja u kojem preživljavam teskobnu brigu o svojoj egzistenciji koju moram da preuzmem i posedujem za sebe, ako želim da živim autentično, postaje nešto bitno fenomenološko, nešto što je deo moje autentičnosti. Očigledno sve ove ideje, izloženo u kritici Jaspersovog dela, o primordijalnosti, Bitku, istoricitetu, strepnji ili brizi naći će svoje mesto u Hajdegerovom Bitku i vremenu.
Ma koliko se Jaspers zahvaljivao na oštroumnim primedbama, bio je gotovo smlavljen, ne zbog Hajdegerovih oštrih objekcija, već što je shvatio da je to bio manifest novog načina mišljenja, za koje nije bio pripremljen. Ukratko, njihovo prijateljstvo je preživelo tu kritiku, pa se čak i produbilo. Jaspersa je mučilo da je Hajdeger proniknuo upravo ono što on sam nije uspeo da izrekne. Hajdeger se za Jaspersa postavio kao standard prema kojem je procenjivao svoje filozofske dosege.
U svojoj kratkoj Filozofskoj biografiji, Jaspers je tačno definisao prirodu njihovog odnosa:
Zahvaljujući Hajdegeru u savremenosti sam video ono “nešto” što se obično može naći samo u prošlosti, a to je od suštinskog značaja za filozofiranje... Video sam njegovu dubinu, ali pronašao sam i nešto drugo što nisam mogao da tačno odredim, nešto što mi je bilo teško da prihvatim... Ponekad mi se činilo da ga posedaju demoni. Tokom desetina godina stvorila se tenzija između naklonosti i odbojnosti, divljenja njegovim sposobnostima i odbijanja negove neshvatljive gluposti, osećanja saučestvovanja u osnovama filozofiranja i traga potpuno drukčijeg odnosa prema meni.
Da, o tome se čovek može obavestiti i iz Jaspersove beležnice, gotovo fascinantni rukopis od gotovo 300 stranica razmišljanja o Hajdegeru, koje je zapisivao od 1928. do 1964. godine, a koja je pronađena, posle njegove smrti, u radnom stolu ovog mislioca. To je mešavina divljenja, i čudjenja? - nije li to preblaga reč! - ali gotovo nikada nije napuštao ideju da je Hajdeger jedini među filozofima koji može da privuče moje interesovanje.
Za mene, koji pratim ideje u njihovom inicijalnom značenju, i deformacijama, od posebnog je značaja ovo ukrštanje biografija, dela svakog od ovih filozofa, i njihovih pratećih beležaka, jednog meta-filozofskog sloja, naslaga egzistencija čije duboko značenje, i posledice, nisu mogli, ipak da predvide. Čitava se duhovna istorija ovog stoleća može složiti, naslojavati iz ovih dokumenata, koji na prefinjen a slojevit način, označavaju kraj ovog veka, u potpuno razdrtim sistemima koji, kraj sve dubine ljudske misli, pokazuju da je ona, ništavna.
Čitave bi se knjige mogle napisati kada bismo samo ponderisali sa posledicama svetskih ratova, revolucija, raspada država, društvenih sistema u kojima se, jednakovredno, mogu koristiti, a i koristili su se, ideje o Bitku, istoričnosti egzistencije, strepnji i brizi nad vlastitom ljudskom suštinom. A, izvan toga, tekli su događaji, čitava jedna složena istorija entropije, u kojoj smo, sa žaljenjem, konstatovali da nije morala da se tako odvija, da je Bitak bio u redu, ali su glavnu ulogu odigrali tupavi generali i, što je još gore, kaplari.
Hajdeger je bio pomalo ljubomoran na Jaspersa, pa će mu veza između njega i Arentove, poslužiti kao platno na koje je projektovati svoje ljubavne odnose s njom. Ako je verovati Etingerovoj, Jaspers će biti šokiran povratkom Arentove Hejdegeru, posle rata, tačnije, obnovom te ljubavne veze, koja je sada dobila mnogo složenije, i šire razmere. Da bi ovaj zaplet postao još komplikovanijim, Jaspers će pokušati da Arentovu ubedi u Hajdegerov duboko uvreženi, politički antisemitizam, koja je ona želela da ublaži i opravda. Taj se dostojanstveni čovek nije mogao osloboditi ogromnog prezira koji je gajio prema Hajdegeru.
Hana Arent nije imala nikakav kontakt sa Hajdegerom od 1933. do 1950. godine, sve do povratka u Frajburg, gde se srela sa Martinom i Elfrid Hajdeger, koji su je primili ne kao Nemicu ili Jevrejku, već kao kći što dolazi iz daljine, nalik na kakav zaplet u Šilerovoj poemi. Istina, Mari Makarti drukčije opisuje taj susret, začinjući ga gotovo neverovatnim zapletima, i razgovorima. Bilo kako bilo, veza između Hajdegera i Arentove ponovo će se razbuktati i neće prestajati, bez obzira na njene oscilacije, ni sledećih dvadeset pet godina.
Iako je znala da Hajdeger gaji hladan prezir ili čak i neprijateljstvo prema njenom radu, njenoj univerzitetskoj i međunarodnoj reputaciji, Arentova se ponovo okrenula prema ovom filozofu, gotovo slepa za njegovu tvrdoću i nepokolebljivost u stavu. Prosto, za Hajdegera, posle rata, kao da je vreme bilo pokopano, postavljeno u ravni njegove izolacije i otpora koji je javnost, posebno univerzitetska, gajila prema njemu, dok je za Arentovu to bilo vreme napredovanja, sticanja ugleda i razvoja.
Kraj svega, Arentova se nije ustručavala da bude njegov literarni agent, ataše za štampu i njegova braniteljica. Često je bila primorana da laže, prejaka reč! - da intelektualnim spekulacijama ublažava, traži alibi za njegove stavove, i postupke, da obmanjuje Hajdegerove žrtve i, uopšte, da ga pred čitavim svetom predstavlja u neutralnijem svetlu, i pored toga što se znalo sve o njegovoj prošlosti i njegovim idejama.
Bilans koji izvodi Etingerova je pomalo morbidan. Ona tvrdi da je Arentova imala potrebu da se apslutno potčini Hajdegeru, da negira samu sebe. Onda prekriva Hajdegera darovima stvarnim, i svog duha, spremna je da na sebe preuzme teret zavođenja, priznajući svoju krivicu u odnosu na Elfrid. Ona poverava svom mužu prepisku sa Hajdegerom, pri čemu podrška koju ima kod njega je do te mere nesebična i neverovatna, da već deluje tragikomično. Da, postojao je prekid u njihovoj vezi, između 1952. i 1967. godine, dok je ona boravila u Sjedinjenim Državama, ali i to je bio prekid, u kojem je Hana Arent radila za Hajdegerovu stvar, pokušavala je, kako je vreme odmicalo, da izbeli njegovu biografiju. Poslednji put su se sreli sredinom avgusta 1975; Arentova umire u decembru, Hajdeger šest meseci kasnije.
Etingerova je sklona psihoanalitičkim, gotovo taktičkim spekulacijama. Tako na primer, ona tvrdi da je Hana Arent imala visoko mišljenje o sebi, da bi suviše dugo, toliko dugo trpela tu pokorenost, bez ikakvog roptanja, gotovo nesvesna svoje žrtve. Objašnjenje za to se može pronaći u njenoj volji za moć. Što su Hajdegerovske kontradikcije bile vidljivije, što je on bio izolovaniji, pa u neku ruku i zavisniji od njene potrebe da ga opravda, to je Arentova u očima sveta rasla i sticala veći ugled, a njeno mesto u njegovom životu samo su dodavali na njenom renomeu.
Mnogi su skloni da podcene Hajdegerov privatni nacizam jer, po svemu sudeći, navodno od njega sama partija nije imala nikakve koristi. Poznate su izvesne svinjarije - dobro-de, reći će njegovi branitelji, takvo je bilo vreme! - koje je učinio o odnosu na neke jevrejske profesore ili studente, ali takođe postoje i neki kojima je pomagao. Biće potrebne godine da bi se osvetlilo ponašanje Hajdegerovo prema Huserlu, jednom od njegovih učitelja i dobročinitelja, pa i prema ostalima, koji su osetili na svojoj koži zakone o progonu Jevreja sa univerziteta, da bi se sveo na pravu meru, tačnije osvetlio taj privatni nacizam, koji pokušavaju neki predstaviti naivnim, i benignim.
Početkom četrdesetih, Hajdeger je čak uklonio neprimetno iz knjige Bitak i vreme posvetu Huserlu, a isto ju je, tako neprimetno, kasnije i vratio. Neki govore čak da je Hajdeger politički denuncirao svog kolegu, budućeg dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, Hermana Štaudingera (Hermann Staudinger), u tajnim pismima nasističkim funkcionerima.
Ma koliko Etingerova pokušavala da ovoj prepisci da značaj pisama između Abelara i Eloize, prateći istoriju telesne i duhovne, erotske i intelektualne ljubavi, prva su oblik epistolarnog romana, u kojoj se ogleda odnos prema Bogu i moralu, a druga ostaju strogo u privatnom domenu, bilo da su publikovana ili ne; iz nje je Bog isključen, ona je pod znakom Apsoluta, koji je u našem veku dobio ideološki oblik. U odnosu na ideologiju, i samo na nju, vidimo, čak i kod ove prilježne, ali ipak bezazlene priređivačice prepiske, ima gotovo predomenantni značaj. Osim toga, često emfatična otkrića Etingerove ne bacaju nikakvo novo svetlo na hardegerovsku ontologiju niti na genezu misli Hane Arent, kakvu vidimo u delima Koreni totalitarizma ili u Ajhmanu u Jerusalimu. Ovako predstavljena prepiska ima mnogo od zloupotrebe, od skandaloznih ljubavnih hronika iz univerzitetskih krugova, što je, kada se uzme o obzir o kome je reč, kao i o idejama koju međusobno ukršteni donosi Hajdegera, Jaspersa i Arentove, pobuđuju, u krajnoj liniji, jadno.
O vlasti šarlatana, i manijaka
Bilo kako bilo, odnos Hane Arent i Hajdegera, u svetlu privatne prepiske, posebno u interpretaciji Elzebiete Etinger, izazvao je neslućenu pažnju u svetu koliko zbog ugleda njihovih aktera, toliko i zbog vremena u kojem se dešava, zbog moralnih problema, koje je probudila, kao i njenog značenja, te veze, koje joj se pridaje danas. Džordž Štajner govori o ovom odnosu kao o nekoj vrsti prepiske između Heloize i Abelara, već samom postavljenom tezom kao da poziva u pomoć Rusoa, i rusoizam, što po pravilu ne bismo smeli da diramo, jer se time odaljavamo od teme, iako bi se u predstavi o slobodom prirodnom čoveku lako mogli pronaći neki od postulata totalitarizma. Očigledno, on aludira na svojstva nemačkog romantizma ga zagonetnom, ali i mračnom i morbidnom - samo se treba setiti Novalisa, koji je govorio da u ljubavnom poljupcu, zar u njemu nema neke gladi za ljudskim telom? - a, mnogi ističu romantičnu boju vezanosti Arentove za Hajdegera, koja svakako nije imala u sebi, bar ne toliko izražen, poziv za vraćenje prirodi, i korenima.
Ovim se otvara novi, izuzetno složeni krug taloženja, prožimanja, trajanja i devizacije velikih evropskih ideja, tako da danas nije mali krug evropskih mislilaca koji, za sve nesreće komunizma, na primer, optužuju rusoizam, počev od ideje o povratku prirodu, o društvenom ugovoru, o plemenitom divljaku, pa do provale iracionalne svesti, koja je od plemenitog divljaka napravila vojnika revolucije...
Osim toga, prepiska između ovo dvoje ljubavnika pre bi se mogla uvrsititi u onaj tip intimnih dokumenata, koji staju uz bok isto tako intrigantnim, pa čak i skandaloznijim, erotski uzbudljivijim, prepiskama, između Flobera i Lujze Kole, na primer, ili Džojsa i Nore Barnakl. Prosto, ovo nikako nije bio neka vrsta epistolarnog romana, već grčevita, intelektualna veza, kroz koju su se prelamale dramatične mene vremena; prosto, u njima se moglo videti ono što je, davno, s početka veka, Tomas Man lucidno predstavio kao raspad celovitih filozofskih sistema.
Mogu se, samo načelno i delimično složiti sa Štajnerom da je prekršeno pravilo tajnosti sasvim lične prepiske, posebno što je Etingerova slobodno, a neki tvrde i zlonamerno, interpretirala Hajdegerova pisma, ali je sa ličnom prepiskom, kao i uopšte sa zaostavštinom pisaca, stvar u najmanju ruku složena: pod pretpostavkom da naslednike, ili priređivače rukopisa pokojnika ne obavezuje preterana skrupuloznost, sve što je ostalo sačuvano, bilo da je reč o finansijskim računima, zabeleškama na stranicama časopisa ili privatnim pismima, postaje predmetom javnog interesa, ali i manipulacije. Nije nikakvo čudo što je Crnjanski, kako se priča, vlastoručno uništio sve što je smatrao da ne treba da ostane posle njegove smrti.
Zanimanje za prepisku Arentova-Hajdeger je utoliko veće jer nije ovde reč o klasičnom ljubavnom romanu ili romansi, već pre svega o romanu ideja, pa čak i o istorijskom romanu, čija se radnja odvija u najtragičnijem periodu ovog veka, savremene ljudske istorije, u kojoj su se na najbezočniji način direktni zločini genocida i holokausta, lako pokrivali velikim idejama.
Treba podsetiti ovom prilikom na tekst Tomasa Mana, O Nemcima i Nemačkoj u kojem velik pisac govori da ne postoje rđavi i dobri Nemci, već samo jedni koji, pod ozračjem zla, postaju dobri ili rđavi. Taj pisac Marija Madjioničara, kao da je prevideo nemačku sudbinu u kojoj jedan šarlatan uspeva da očara ozbiljnu publiku, kao što se jedan bedni austrijski kaplar uspeo nametnuti kao mesija. Sa okončanjem rata, Man se osetio pobuđenim da poruči svojim zemljacima da se užasi nacizma ne mogu objasniti, pa time sa sebe sprati krivicu, jedino, i jednostavno, kolektivnom hipnozom. Biće da je nešto postojalo i u tom robovanju nacionalnim mitovima, u toj svakodnevnoj svesti o vlastitoj, i kolektivnoj ugroženosti kojom se, često, opravdavaju nasilje i zločini.
Problem nije samo u Hitleru i hitlerizmu, već i u tome što je znatna većina Nemaca svesno i dragovoljno pohrlila, prešla više od pola puta prema Fireru. Dolazak Hitlera na vlast nije bio, kako su to Nemci hteli posle rata da objasne, neka vrsta nepredvidljive industrijske nesreće, razvojnog poremećaja, bujanja kapitala, i proizvodne ekspanzije, koja je došla spolja i poremetila tradicionalne nemačke vrednosti. Više od toga, genocidni imperijalizam koji se raširio Evropom predstavljao je apologiju najdubljih tendencija u samoj nemačkoj istoriji, nešto što je odgovaralo nemačkim, nacionalnim opsenama i frustracijama.
Osim toga, u Nemačkoj se nije, kao u Rusiji, posle revolucije, vlast valjala ulicama, već je šarlatan, i manijak, došao kao samo ovaploćenje nečega mračnog u nemačkom duhu, u duhu malograđanina koji je želeo sigurnost pod terorom Vođe i ideje, koja mu je izgledala uzvišena. Kad sam spomenuo nemački romantizam, nije li jedno od posebno značajnih njegovih dela Šamisoov Petar Šlemil, kao čovek bez senke?
Što je, opet, najgore, najviđeniji nemački intelektualci, među njima i Hajdeger, nisu videli u tome nikakvo zlo, poverovali su Hitleru da im preti jevrejska opasnost, da treba rešiti jevrejsko pitanje. I, u njima je proradio malograđanin, slojevi kulture se odjednom sa njih spali, a kolektivni zanosi učinili su im se kao izraz davnog poleta i snage. Problem nacionalnog identiteta, ono izvornog, Bitka, odjednom im je izgledao rešen, Šlemil nije više morao da strahuje, ne vreba li ga praznina, stid, i podsmeh, što mu se prikrada iza leđa.
Organski Hajdegerov nacizam
Jaspers svedoči da se nije mogao načuditi Hajdegerovom antisemitizmu, i njegovom oduševljenju za Hitlera; kada je dolazilo do tog pitanja u njihovim razgovorima, otpočinjalo je Hajteherovo privatno ludilo. Ali, dragi Karl, otprilike je govorio Hajdeger, doista, doista postoji zavera međunarodnog jevrejstva protiv Nemačke. A, kada mu je Jaspers prebacio, kako može biti oduševljen tim pajacom, rđavim glumcem, tim austrijskim kaplarom, tim nekulturnim prostakom, koji nema u glavi jednu suvislu misao, Hajdeger je odgovorio: “Ma, jeste, prost je, i neotesan. Ah, jesi li video kako on ima divne ruke!”
Tomas Man je molio svoje zemljake da ne budu suviše tolerantni prema samima sebi. Njihov je zadatak da polože račune, da naprave bilans svog nacionalnlog nasleđa od Herdera do Hajdegera, najzad, da identifikuju i da se suoče sa specifično nemačkim iluzijama, koje su dovele do katastrofe. Tako jasan, precizan, duhovno dubok proziv, i opomenu, retko je ko uputio svojim zemljacima, a da o našim današnjim manijacima, bez ikakvog romantičnog nasleđa i oreola, intelektualnoj bagri, ili onom delu poštene inteligencije, koja se nalazi van zemlje ili u nekoj vrsti unutrašnje emigracije, i ne govorim.
Suprotno od toga, još uvek se, gotovo deset godina posle rastura Jugoslavije, manijačkog i zlikovačkog ratovanja, i još se više, i na drugi način, pothranjuju nacionalne magle i mitovi, pokušavajući čak da se direktno zlikovaštvo proglasi herojstvom i viteštvom. Problem raspada velikih sistema, u našim balkanskim razmerama, shvaćeno je da ništa više nema svog uporišta, da se istorija i prošlost mogu prekrajati, da se novi zločini samo talože, bez moralne vertikale, na stare, na tu haotičnu, nesabranu prošlost, koja je jedino celovita, u mitovima.
Dakle, nije problem jedino u tome da li će uspeti, zahvaljujući istorijskim iluzijama i mitovima bitange ili manijaci zasesti na čelo jednog naroda, da li će u njegovo ime počiniti masovne zločine, već ono što ostaje, kao civilizacijski, strašan talog posle njih, već tešak, dugotrajan i kompleksan proces osvešćenja, upravo to pravljenje bilansa nacionalne katastrofe, koji Nemci proživljavaju više od pola veka.
Za razliku od T. Mana, Hajdeger je imao, i do kraja u nju verovao, vlastitu priču o nemačkoj sudbini. On je ostao nepopustljiv, smatrajući da je sve ono što se desilo suštinski evropski, a ne tipično nemački fenomen. Da su pobedile plemenite, velike ideje nacionalsocijalizma, o njemu bi se govorilo, danas, sasvim drukčije. Njegova studentkinja Hana Arent delila je, bar u nekim crtama, njegovo mišljenje. Svakako, on je unekoliko u pravu. Nemačka nije jedina koja je izabrala fašističko ili autoritarno rešenje političkih boljki između dva rata, niti su koncentracioni logori, progoni drugih nacija ili političkih protivnika, etničko čišćenje, tipično nemački specijalitet. Ali, Hajdeger nije običan analitičar raspada, propasti sistema. Njegova priča je manjkava bar u jednoj tački i iz jednog prostog razloga, jer je on sam podržavao nacistički režim.
U Hajdegerovskoj viziji, užasi nacizma su jedino monumentalni primer zaborava bitka, za koje Nemci ne snose posebnu odgovornost. U Uvodu u metafiziku, koja je objavljena 1953, Hajdeger podvlači čak da je fašizam bio jedini među zapadnim političkim pokretima koji su, u jednom trenutku, ovladali odnosom između tehnologije i modernog čoveka. U tome počiva unutrašnja istina i veličina Nacional-socijalizma. Isuse, tu se već pojavljuje i mladi Marks, Hajdeger je bio isuviše pametan, da ne bi znao kuda svojom tvrdnjom cilja.
Tragediju treba tražiti u intelektualnim ograničenjima nacizma. Time Hajdeger samo ponavlja sam sebi ideju šta bi bilo da Hitler nije vodio računa o zahtevima ratnički nastrojenih imbecila u svojoj partiji već o zahtevima Bitka, takvim kakve je označio mudrac iz Frajburga. S dužnom pažnjom prema ontologiji, nacizam je mogao da ostvari svoje stvarne potencijale, stvaranja samostalne Nemačke, jake države, koja je svesna svojih korena, i istorijskog mesta, i značaja, koja bi prevladala dihotomiju između kapitala i rada.
Opet, samo na tragu tzv. praznih mesta istorije, pretpostavki kako se sudbina jednog naroda, na razmeđima istorije i ovog veka, mogla i drukčije odvijati, da nisu preovladale sile entropije, koji sada nemaju značaja i ne prelaze okvir zaludnih spekulacija. Ne bi trebalo mnogo truda da se pokaže da je takvu sudbinu taj narod, kao i Srbi, i Hrvati, nekako zaslužio, da su niti sudbine, te nepredvidljive sile, koja je čak i u grčkoj mitologiji bila iznad volje bogova, nekako upletene u istoriju, nekako fatalno određuju njen ishod i civilizacijske tokove. Mora biti da nacionalne istorije pate od tih praznih mesta, od neobičnih unazađenja, koje njihovu sudbinu i čine slojevitom, ne-planimetrijskom, tako da bi se moglo reći da se, često, ona odvija suprotno od vladajućih ideja, nekim silnicama iracionalnosti, koje se, opet, kako je to T. Man upozorio, nalaze u sferi mitske svesti.
Razume se, Hana Arent svoje viđenje zbivanja, i kataklizme, u Korenima totalitarizma, 1951. godine, formuliše na drugi način. Taj rad joj je doneo međunarodnu reputaciju političkog mislioca; bio je to kamen medjaš, bez kojeg se o problemima totalitarizma ne može sistematski govoriti. Bez sumnje, to je brilijantna studija, iako su njene poduke često mogu da zazvuče pretenciozno a njena je argumentacija preteška, za običnog čitaoca.
Oni, pažljiviji, koji do izvesne mere poznaju predmet njenih razmatranja, bili su zaprepašćeni njenom inteligencijom, ali inteligencijom koja ostavlja brojne i složene sumnje. Pre svega, može li tako magistralno delo da bude donekle, i u izvesnim aspektima, pogrešno u svojoj koncepciji, pa čak i netačno, u pojedinim detaljima? Ako su detalji netačni, celina je u svakom slučaju plauzibilna, nema te argumentacije koja će popuniti praznine, ili učiniti da poverujemo bez ikakve sumnje u tačnost njenih spekulacija, osobito kada u njima tražimo tamna mesta?
U trećem delu, na primer, pod nazivom Antisemitizam, Arentova priča o životu Jevreja na dvoru, o bankarskim transakcijama jevrejskih skorojevića, o njihovim otmenim, gotovo prustovskim salonima, u šovinizmu Jevreja Dizraelija; za nas, nedovoljno upućene, te priče su zanimljive, poput kakvog pikarskog romana jedne nacije, detalji su sjajni, gotovo da nas pune nekom nadmoćnom, prezrivom svešću prema tim čudnovatim, izolovanim Jevrejima, koji su izabrali tako reći sudbinu geta, kao prostora kojih ih izdvaja od drugih, da bi to kasnije postalo znakom njihove nesreće, ali u kakvoj su oni vezi sa fenomenom koji želi da objasni, sa pojavom totalitarizma?
Svakako, zasluge Arentove su nesumljive, posebno ako se ima u vidu da je njena studija jedna od najznačajnijih novina u političkom životu XX veka, jer je ona među prvima obratila pažnju na totalitarizam, kao globalni politički fenomen, kao oblik potpune regulacije političkog života, gotovo neke vrste društvenog, moralnog, psihičkog inžinjeringa. Staljinov i Hitlerov režim bitno su se razlikovali od tradicionalnih oblika tiranije, koja je uglavnom narod ostavljala u domaćem miru, na neki način izvan politike.
Moderne diktature, međutim, u skladu sa svojim opštim mobilizatorskim duhom, zahtevaju aktivnu pokornost svojih podanika, potpuno poništavanje individualne volje, i svojstava, zahtevaju neprestano ispoljavanje lojalnosti; oni su strah, kolektivni i pojedinačni, ugradili u taj sistem regulacije, koji im je obezbedio dugovečnost. Politika postaje naša sudbina, oblik kolektivnog nasilja.
Postoje, međutim, znatne slabosti u njenoj analizi, koje izazivaju nedoumice eksperata. Njeno delo je sastavljelo od tri velika poglavlja: antisemitizam, imperijalizam i totalitarizam. Ona prezire tradicionalne oznake o istorijskoj kauzalnosti, jer izvesne istorijske okolnosti, uslovljene su činiocima iz prošlosti koji se ne mogu objasniti, nekim, tako reći istorijskim talogom, koji tinja, a koji jednom, kada se slože okolnosti, probuja i proizvede sasvim neočekivane posledice.
Arentova smatra da od prirodnih nauka tražimo da nam objasni, a od istorije da razumemo svet oko sebe. Ona označava antisemitizam i imperijalizam kao elemente koji idu zajedno ili se kristališu u obliku moderne totalitarističke prakse. Međutim, šta daje podstrek tom procesu kristalizacije, to ostaje prilično mutno. Očigledno, ona podrazumeva da se ta tamna mesta, taj istorijski talog, iracionalno, po svojoj snazi, može izjednačiti sa racionalno shvaćenim istorijskim agensima.
Problematika kojoj se bavi Arentova pati od znatne neuravnoteženosti. Deo, posvećen totalitarizmu, gotovo se isključivo bavi teorijom i praksom nacional-socijalizma. Rasprava o staljinizmu bila je tome pridodata, kao razmišljanje, nekako gotovo uzgredno, iako su postojale bezbrojne analize ovog fenomena, počev od Borisa Suvarina i Viktora Serža, da o drugima i ne govorimo, tako da površnom čitaocu izgleda kao da je Arentova sa nacizmom želela da sredi svoje račune. Dva velika, totaliratna sistema, koja su u jednom trenutku bila suprotstavljena, često su pozajmljivala jedan od drugog modele vladanja, obogaćivali su jedan drugom totalitarističku praksu.
Štaviše, dok se nacional-socijalizam i njegovi užasni zločini nisu mogli zamisliti bez antisemitizma, koji je ugaoni kamen nacističke ideologije, u viziji staljističkog sveta on igra neznatnu ulogu. Čak je oktobarska revolucija trpela prigovore da je to maslo jevrejskog lobija, jer je znatan broj vodja revolucije bio jevrejskog porekla. Ako u jednom od dva velika istorijska primera totalitarne vlasti, odustvuje u velikoj meri taj ključni moment, kakvu stvarnu moć objašnjenja fenomena totalitarizma čuva postavljeni model ove autorice? Očigledno, reč je o nečem sasvim drugom, o promeni pravca i centra fiksacije: ono što su za Nemce bili Jevreji, za sovjete su bili imperijalizam, drugi, svetska zavera, spoljni neprijatelji...
Takođe, u njenoj analizi, linija razdvajanja između krvnika i žrtve znatno je ublažena. Jevreji su predstavljeni kao apolitičan narod, okrenut trgovini i ličnoj koristi, kao da je to bila sudbina koju su oni slobodno izabrali, bez obzira što je njihova moć adaptacije, prilagođavanja drugima, gotovo fantastična.
Arentova zaključuje da je to bio jedan od okolnosti zbog koje kao da su Jevreji sami glupo prizivali istorijski progon. Jevrejska arogancija - koja se ogledala i u mitu o izabranom narodu - igra glavnu ulogu u ovoj priči. Svakako, Arentova ne zastupa tezu da su Jevreji zaslužili takvu sudbinu, doista, ne, izuzev u onom smislu u kojem je i junak grčke tragedije odgovoran sa svoju, jer ona je deo njegove nesaznate prirode, i sudbine.
Jevrejski problem H. Arent počinje s kraja dvadesetih, kao što je to bio slučaj sa brojnim integrisanim Jevrejima. Mnogi od njih su otkrili po prvi put vlastito jevrejstvo u sebi, zahvaljujući razornoj kiselini antisemitizma koja se širila, tih godina. Sudbina strašna, koja će se ponavljati i sa pripadnicima drugih naroda, koji su bili primorani da se, ako ne okrenu, a ono bar zagledaju, u svoj nacionalni identitet, u to da su pripadnici, ipak, jedne nacije, o čemu nikada nisu mislili.
Odjednom, oni su bili primorani da se suoče sa činjenicom da je život koji su vodili bio osnovan na iluziji da su se uspeli integrisati, da su postali Nemcima; ta deziluzionizacija bila je osobito gorka za obrazovane Jevreje, jer su verovali da je Bildung, obrazovanje, nešto što ih izjednačava, što im daje propusnu kartu privilegovanih u nemačkom društvu, ili bar onih koji su izjednačeni sa ostalim građanima.
Arentova je takođe verovala da ako, u sebe upije u dovoljnoj količini Bitak, vrata nemačkog društva će joj se magično otvoriti. Zar ona nije bila dostojna učenica Hajdegera i Jaspersa, zar nije prilježno pokušavala da sledi tu ontološku ravan, koja je prosto izvirala iz klasične nemačke filozofije?
Međutim, ona nije imala samo jevrejski, već i problem Hajdegera. Ljubavna afera između M. Hajdegera i Hane Arent, koja je otpočela dvadesetih godina, opšte je poznata. Postoji nebrojeno mnogo spekulacija o ličnim i intelektualnim posledicama te veze, koje se prenose čak i na filozofske postavke Hane Arent. Ta složena strast, rekao sam to već, počela je 1925, kada je Hajdeger imao trideset pet godina, bio je otac dvoje dece, i imao ugled sjajnog profesora, naslednika fenomenološkog pokreta Edmonda Huserla. Bio se potpuno posvetio filozofiji pošto je napustio teologiju i Crkvu, ali je sebe i dalje zamišljao kao sveštenika, koji ima svoje vernike, tako da su se njegovi časovi, da bi izbegao gomilu, održavali s početka dana. Poput ispovesti.
Arentova je bila 1925, osamnaestogodišnja devojka, koja je došla iz Kiningsberga, Kantovog rodnog grada, iz porodice asimiliranih Jevreja, što su pripadala višim, gradjanskim slojevima. Njen otac je umro od sifilisa 1913, a majka joj se posle nekoliko godina preudala. Sa sestrama, iz tog braka, održavala je sasvim površne veze. Zbog toga, kod nje je, veoma rano, bio snažno razvijeno osećanje odbačenosti. Čak je u nekim svojim mladalačkim pričama, govorila o svojoj prokletoj mladosti.
Hajdegera je srela 1924. godine, na univerzitetu u Marburgu, a posle nekoliko meseci počela je njihova veza. Već po svojoj inteligenciji, izgledu, po svojoj strasnosti u zastupanju svojih ideja, po svojoj nekonvencionalnosti, Arentova je morala da izaziva pažnju. Hajdeger, inače sveštenički uzdržan, nije mogao da je ne primeti. Pa ipak, on se morao čuvati da se ta veza ne otkrije jer bi, u protivnom, morao da napusti posao, a i zbog njegove žene, koja je bila veoma ljubomorna, posebno na studentkinje koje su bile opčinjene njenim mužem.
Arentova i Hajdeger su bili doista neverovatan par; ona je bila mlada, zavodljiva Jevrejka, kosmopolitskih nazora; on je bio katolik, provincijalan, i preterano ponosan na sebe. Prema svedočenju njegovog prijatelja Henrika Pecea (Henrich Petset) veliki čarobnjak osećao je muku od života u velikim gradovima i to posebno kada je reč o mondenom duhu jevrejskih krugova u velikim, zapadnim urbanim centrima. U svojoj znamenitoj i tužnoj, rektorskoj besedi, 1933. godine, na univerzitetu u Frajburgu, on je posebno isticao snage koje su ukorenjene u tle i krv nemačkog naroda. Pa ipak, ta beseda je ostavila snažan utisak. Tako, na primer, Karl Lovit (Karl Lowith), koji je tvrdio da je Hajdegera 1936. video u Rimu sa nacističkom značkom na reveru, veli da se, kada je pročitao ovu pristupnu besedu, pitao da li treba proučavati presokratovce ili marširati sa jurišnicima.
Kao da se i u Hajdegerovom slučaju ponavlja sudbina provincijalca, koji se najbolje oseća u svojoj sredini, bliže tlu i krvi, bliže korenima. U nedavno pronađenom pismu, datiranom 1929. godine, on lamentira nad ponižavajućom judifikacijom nemačkog duha. I to četiri godine pre uspona Hitlerovog na vlast. Hajdegerov nacizam nije bio pitanje oportunizma, već straha od stranih elemenata u tom kolektivnom, nacionalnom entitetu, ma šta on značio.
Svakako, ove su činjenice neprijatne, za Hajdegera, i za nastojanje izvesnih istraživača, da njegov nacizam, smatraju benignim, bar iz dva razloga. Taj veliki filozof, koga su nazivali genijem, dostojnim da stane uz bok jednom Platonu, Kantu ili Hegelu, imao je tu odvratnu psihologiju provincijskog duha, koji nije progutao svoj provincijalizam, koji je uvek ostao na oprezu, koji se bojao sveta, i pogubnih uticaja Drugosti.
Kultura ovde ne znači ništa; neki otrunci u duši, neka neshvatljiva ili potisnuta poniženja, koja u nama podhranjuju mržnju prema drugima, bila su značajnija i od Bitka i od Vremena. Kultura je deo potrošnje, ona neophodna mera intelektualne supremacije, koju obrazovanje daje koliko prilagođenim Jevrejima, toliko nasilno i naknadno rafinovanim nemačkim provincijalnima.
Hajdeger i Elfride
Ne dešava se to prvi put; takve i slične sudbine će se ponavljati, kod nas, i na ovim prostorima, strašno i karikaturalno. Uskogrudost je, izgleda, dublje, intuitivno znanje od bilo kakvih filozofskih prosvetljenja; uskogrudost koja nam govori da smo Jedno, samo ako imamo temelje u nekoj mutnoj vezanosti za tlo, ako u toj krvi vidimo neko ponavljanje istog, prianjanje uz Bitak, koji se uplašio da gubi ontološka a počelo da stiče totalitaristička svojstva, i težinu.
Doista, ima smešnih branitelja tuđeg dostojanstva; veoma često, i lako, žrtvujemo razložnost zarad provizornih spekulacija, gotovo sramotnih opravdanja nečega što se ne može, i ne treba, opravdavati. Izvesni tumači su naglašavali da je veza sa Arentovom bila dokaz Hajdegerovog ekumenizma, pa čak i skrivene filosemitske tendencije.
Možda se i tako može tumačiti, ali Hajdeger je bio čovek koji nije imao preterano skrupula, čim je mogao da bude član savetnik Akademije nemačkog prava, dok su mu kolege bile jedan Julius Štrajser (Juilus Streicher), glavni snabdevač nemačkog tržišta nacističkom antijevrejskom pornografijom i izdavač Sturmera, ili Hans Frank, budući nemački guverner Poljske. Kredo te organizacije bio je da se postave osnove nemačkog prava na poštovanju principa rase, države, Vođe, krvi i zakonitosti. Hajdeger je s takvim ljudima radio sve do 1936. godine. Šta se tu može, često duhovni kapaciteti pojedinih mislilaca i njihova filozofska znanja nisu u upravnoj srazmeri sa individualnim moralom, često oni služe da bi opravdale našu moralnu mizeriju.
Sva je prilika da su odnosi Hajdegera sa Arentovom, kako to vide pojedini tumači, iako nisu bili lišeni nežnosti, bili duboko podjarmljivački. Njih dvoje su razgovarali tajno, obično u njenoj studentskoj sobi, posle časova i kada je to Hajdeger želeo. Sa današnjeg stanovišta, ništa čudno, u malom univerzitetskom mestu, kakav je bio Marburg, takva tajnost i skriveni sastanci, bili su posve prirodni.
Posle otprilike godinu dana, Arentova je odlučila da promeni univerzitet. Svoje preseljenje osećala je kao žrtvu, koju je ugradila u tu ljubav. Kao što će mu to objasniti u jednom pismu, ona je donela takvu odluku iz ljubavi prema vama, da ne bih prouzrokovala veće nevolje nego do sada. Hajdeger je bio zadovoljan jer je Hana Arent nastavila studije kod njegovog prijatelja Karla Jaspersa. Međutim, ona je bila duboko povređena, toliko da mu nije ni poslala svoju novu adresu. Njihova će se veza nastaviti još dve godine, duž železničke linije Marburg-Hajdelberg.
Posle nominacije za profesora na Univerzitetu u Frajburgu, Hajdeger je, 1928. godine, naglo prekinuo vezu sa Arentovom. Biće da je procenio da, to, u novim okolnostima, više nema nikakvog smisla. Godinu dana kasnije ona se udala za Gintera Andersa, nekada Gintera Šterna, berlinskog novinara, bliskog Brehtu.
Međutim, još 1928. godine, Hana Arent rediguje tezu, pod paskom Karla Jaspersa, o koncepciji ljubavi kod Avgustina. Već sam izbor teze veoma je simboličan, posebno imajući u vidu njen odnos, i propalu ljubavnu vezu, sa Hajdegerom. Esej je predstavljao ortodoksni fenomenološki pristup Avgustinovoj doktrini. Arentova je mogla tek tada videti koliko je teško pomiriti kasnija, evropska shvatanja ljubavi sa Avgustinovim uverenjem da autentičan odnos u svetu mora da bude posredovan odnosom prema Bogu. Pokušala je da razreši problem Bitka sa drugima, da bi mogla da objasni teorijske postavke Sv. Avgustina.
Svoju tezu Hana je Arent objavila 1929, u raznim časopisima, ali su brojni teolozi pokazali zlu volju, imajući u vidu postojeću literaturu o ovoj temi i što se teza bitno razlikovala od toloških tumačenja ovog fenomena. Doista, to je bilo delo strogo odanog učenika klasičnoj nemačkoj filozofiji i Hajdegerovoj fenomenologiji. Napisano je u vremenu kada je jedna jevrejska intelektualka još pothranjivala nadu o nekoj univerzitetskoj karijeri, u hladnoj i konzervativnoj sredini nemačke Akademije, kada je mislila da će znanjem, vernošću nemačkoj filozofiji uspeti da se potpuno uklopi u nemačko društvo. Trud, gotovo uzaludan; malo ko danas, u ovom delu, vidi linije koje vode prema njenom kapitalnom delu, Koreni totalitarizma.
Još je interesantnija, od tumačenja samog pojma avgustinovske ljubavi, oznaka zajedništva, koju je Arentova otkrila kod Avgustina jer je iznad svega morbidna a skrivena, natopljena teološkim suzama. To je tužna zajednica grešnika, krivaca, koji vuku svoje korene sve do prvobitnog greha u raju: Zajednički pad čovečanstva je njegovo učešće u prvobitnom grehu. Taj skandalozni karakter (to stanje greha), određen rođenjem, odnosi se na sve. Nema izuzetaka. U tome je svaka osoba. Svi su krivi. Greh je nepovratan, i ne može se ispraviti, osim u neprestanom ponavljanju, u suzama zbog tog prvotnog pada, tako da patnje koje shvatamo kao nepravedne, deo su naše krivice, koja nije ništa ni manja ni lakša, što smo je svesni.
Neobično je videti jednu prosvećenu i asimiliranu Jevrejku, odgajanu na egzistencijalnoj fenomenologiji, da prihvata prvobitni greh, kao konstantu koja određuje ljudsku sudbinu i koje se ne možemo osloboditi. Svakako, shvatila je to i Arentova, pa je, doista, kasnije objasnila intelektualne mane te mračne teološke definicije zajedništva. Tim shvatanjem kao da je sve dopušteno; naslage krivice se ne smanjuju već samo uvećavaju.
U sledećoj knjizi, koja je posvećena jednoj Jevrejki iz XVIII veka, Rahel Varnhagen, koja neće biti objavljena sve do pedesetih godina, ona je podvrgla žestokoj kritici fantazme introspekcije i deziluzije asimilacije. Istovremeno, veoma je jasno njeno odustajanje od tematskog materijala studije o Avgustinu. U ovoj knjizi, ona povezuje introspekciju sa nekom vrstom bekstva od stvarnog i nestvarnog sveta. Introspekcija postaje, u Arentovim očima, ne samo duhovni instrument već i oblik psihičke negacije, darujući čoveku neku vrstu unutrašnje autonomije kao i fatalnu ravnodušnost prema realnosti. Ona predstavlja krajnji vid narcisoidne zaslepljenosti, nešto što čoveka bitno odvaja od realiteta, što ga odvaja od Bitka.
Prateći traumatični kraj svoje veze sa Hajdegerom, Arentova je uputila pomalo sentimentalan pozdrav nemačkoj filozofiji. Kada je Nemačka Republika bila pred raspadom, u njenom duhu je zavladala velika konfuzija. Nemačka filozofija, zahvaljujući kojoj je pronašla svoj glas i poziv, izgledala je sada potpuno stopljena sa usponom fašizma. Na ličnom planu, ona je bila zapanjena brzinom sa kojom su se visoki predstavnici nemačke kulture iznenada i bezbolno preobraćali u ubeđene naciste i strasne antisemite, koji su se stopili sa jurišnicima.
Pošto je Hajdeger, 1933. godine, postao rektor univerziteta u Frajburgu i prihvatio odgovornost za antijevrejske propise na toj instituciji, u trenutku kada je Huserl izražavao svoje razočaranje na sve žešći Hajdegerov antisemitizam, Hana Arent mu je uputila jedno veoma značajno pismo prekora, čija će sadržina biti otkrivena, tek kasnije. U jednom intervuju iz 1964. godine, ona bez kolebanja izražava svoje razočarenje u nemačke intelektualce:
Problem nije bio u tome šta su činili naši neprijatelji, već prijatelji. Među intelektualcima, Gleichshaltung bejaše žestok. Napustila sam Nemačku sa idejom - svakako malo preteranom - nikad više! Nisam želela da nikada više budem uvučena u bilo kakve odnose koji bi me primorali da se nađem u takvoj situaciji.
U interpretaciji Etingerove, teško je poverovati da ove reči nije izgovorila imajući Hajdegera na pameti.
Problem nije bio u tome šta su činili naši neprijatelji, već prijatelji. Među intelektualcima, Gleichshaltung bejaše žestok. Napustila sam Nemačku sa idejom - svakako malo preteranom - nikad više! Nisam želela da nikada više budem uvučena u bilo kakve odnose koji bi me primorali da se nađem u takvoj situaciji.
U interpretaciji Etingerove, teško je poverovati da ove reči nije izgovorila imajući Hajdegera na pameti.
Gorko razočaranje Arentove u odnosu na svoj jevrejski identitet uslovilo je dramatičan preokret u njenim profesionalnim interesovanjima. Gotovo čim je završila tezu o Avgustinu, otpočela je sa istraživanjima za svoju studiju o Rahel Varnhagen, znamenitoj ženi berlinskih salona u vreme Prosvetiteljstva. Nazvala ju je eksplicitno: Život jedne Jevrejke. U svetlu onoga što danas znamo o njenoj prokaženoj romansi sa Hajdegerom, autobiografski karakter ovog dela čini se posve jasan, osobito u delu koji je odnosi na odustajanje od vlastitog jevrejstva i o njenoj veri da će uspeti da se integriše u korpus nemačke filozofije.
Varnhagenova je bila Jevrejka koja borila da nenametljivo sačuva svoj jevrejski identitet, da bi na kraju shvatila da se mora pomiriti sa svojim jevrejskim poreklom, sa svojom marginalnošću Jevrejke među neprijateljskim građanstvom. Njene su poslednje reči bile, kako o tome govori Arentova: stvari koja mi se čitavog života činila najsramotnija, koja je činila bedu i nesreću mog života - biti rođen kao Jevrejin - nizašta se na svetu ne bih lišila. Slično je reagovala i Arentova pred iskustvom antisemitizma i usponom nacizma, slobodno ispovedajući svoj judaizam. U izgnanstvu, u Francuskoj, radila je u pokretu mladih Alyah, kako bi olakšala preseljenje mladih Jevreja u Palestinu, tako da je 1945, sama, tamo prevela grupu dece.
Jedan od univerzalno prihvaćenih predubedjenja prosvetiteljstva bio je da Jevreji, narod zaostao i nekulturan, mogu da budu prihvaćeni samo kada se oslobode svog judaizma. Po Arentovoj, pruski Jevreji u vreme njene junakinje patili su od kolektive rđave savesti: Jevreji nisu hteli da budu emancipovani kao svi: oni što su želeli to je da izbegnu da njihov judaizam određuje njihovu individualnost.
Svakako, postoji još jedan aspekt zbog kojeg bi vredelo istražiti ovu knjigu o Varnhagen u svetlu onoga što danas znamo o odnosu Hajdegera i Arentove. Delo počinje polemičkim odnosom naspram iluzija romantizma a posebno naspram opasnosti koje nosi osećajnost u kojima su vrednosti usebljenja uzdignute do statusa krajnjeg cilja ljudske egzistencije. Taj napad na Bitak sadrži nekoliko iskaza, najiskrenijih i najsnažnijih, u delu Arentove:
Sentimentalne uspomene su najbolji način da se zaboravi vlastita sudbina, to predpostavlja da je sadašnjost već preobraćena u sentimentalnu prošlost... Sadašnost je prva koja se uzdiže iznad sećanja, i ona nas smesta vodi ka unutrašnjim ponorima, gde je sve večno prisutno, ili preobraćeno u virtualnost. Tako su moć i autonomnost duše obezbeđeni. Obezbeđeni po cenu istine, jer treba sve to ponovo spoznati, jer bez realnosti koju delimo sa drugim ljudskim bićima, istina gubi svako značenje. Introspekcija otvara prostor prema laži.
Doista, dirljivo pronicanje, osobito za nas koji smo se, danas, suočili ne samo sa potrebom samoispitivanja, već sa mogućnostima bekstva prema Bitku, u usebljenje, u svet virtualnosti, kao u neku vrstu zaklona pred odvratnom, ogoljenom, divljačkom realnošću, koja je i svet drugih, onih u čijoj sredini, okružen njime, živi individua, personalnost. Pri tom, Hana Arent, kao verovatno i većina nas, mada to ne želi, ili bar ne želi tako direktno, već samim pozivom da se treba odreći sentimenta, i pamćenja, koji odvodi čoveka prema prošlosti, računa da će se prihvatanjem sveta, ili Bitka, na izvestan način iskupiti, biti svoj, a da mu se ne prebacuju grehovi porekla, intelektualnog, moralnog ili nacionalnog, svejedno.
Arentova i Hajdeger su se radosno pomirili, kako to ne bez pakosti ističu tumači, 1950. godine, pa je taj susret učinio da se Arentova preobrati od neumoljive kritičarke u vernu braniteljicu njegovog dela. Hajdegerova reputacija bila je pomračena njegovom notornom kolaboracijom sa nacizmom, tako da je gurnut u stranu od univerzitetskog života. Bio mu je potreban publicista i ambasador dobre volje. Jedna od najsmešnijih epizoda prikazuje već ostarelog i na kraju snaga Hajdegera koji se brine o prodaji manuskripta Bitka i Vremena, a Arentova se pokorno obavezala da će konsultovati eksperte i podeliti im precizna upustva.
Sva je prilika, ne treba sumnjati u Jaspersovo, ispunjeno izvesnom gorčinom, svedočenje da se Arentova svim silama trudi da izbeli Hajdegerovu biografiju. Tako, na primer, učestvujući u obeležavanju Hajdegerove osamdesetogodišnjice, Arentova je pokušala da utvrdi neku vrstu suštinskog odnosa, ili razlike (?), između Hajdegerove misli i njegove podrške Hitleru. Arentova je tvrdila da je Hajdeger sam korigovao svoju grešku, brže i radikalnije od mnogih koji su se kasnije izdavali za njegove sudije. Štaviše, on je rizikovao i karijeru, što je bilo sasvim neuobičajeno u nemačkom književnom i univerzitetskom životu tog vremena.
Mrtve su postale sve te strasne osude romantičarskog usebljenja i sve te nemačke iluzije po kojima svet može da počiva u ćumezu a da pri tom palata ideja mislilaca bude netaknuta. U nečuvenom obratu, Arentova je tvrdila da je nacizam fenomen rođen iz bujice, koja nema ništa zajedničko sa životom duha, gotovo kao nekakav rusoistički, romantičarski polet. I, kako je Hajdeger primio tu zaslepljenu odanost? Svakako, prijala mu je, iako je odbijao da shvati da je njegova nekadašnja učenica i ljubavnica postala intelektualna figura svetskog ugleda.
Kada je objavljen nemački prevod Korena totalitarizma, odgovio je ledenim ćutanjem. Nekoliko godina kasnije, Arentova mu je poslala nemačko izdanje Ljudske sudbine, koju je htela njemu posvetiti: Dugujem vam sve, do najmanjeg mog stava. U pismu Jasperu, razočarana, i ponižena, ona kaže: Znam da on smatra sasvim nepodnošljivim da se moje ime pojavljuje u javnosti, da pišem knjige itd. Oduvek je smatrao, kada sam ja u pitanju, da knjige, da moje ime ne postoji, i da ja ne umem računati to tri, ili da je reč samo o interpretaciji njegovih dela.
Arentova je, 1963, objavila delo Ajhman u Jerusalimu. Ona se nikada neće osloboditi skandala koji je bio uzrokovan jednim odlomkom u kojem je dala do znanja da se ponašanje zvaničnika iz Jevrejskog Saveta može uporediti, svakako na ponešto drukčiji način, sa ponašanjem nacističkih dželata. Ostavljajući po strani složenost tih mračnih vremena, Arentova tvrdi da uloga jevrejskih vođa u destrukciji njihovog vlastitog naroda van svake sumnje zavređuje jedno od najmračnijih poglavlja njihove istorije. Ona govori čak u neobičnom misliocu i vođi nemačkih Jevreja Leo Beku kao o jevrejskom Fireru (izraz koji je ona, shvativši da je preterala, izbacila iz drugog izdanja).
Tužne su naše sudbine, koje ne samo da menjaju našu prirodu, već i prirodu naše misli, našeg moralnog bića. U svakom diskursu, toliko je naših naslaga, toliko je ponutrenosti, ili fenomenološki rečeno, usebljenja, da nam od toga biva muka. Karakterističan je u tom smislu Arentov opis Ajhmana. Ona ga predstavlja kao neznatnog, galicijskog Jevrejina koji govori bez naglašavanja pojedinih reči, kao savesni učenik koji hoće da pokaže sve što zna, i tvrdi, sa isključivošću Jevrejke iz visokih krugova - da je imao mentalitet geta.
Objašnjavajući odsustvo bilo kakog saosećanja sa žrtvama, Arentova izlaže svoju znamenitu tvrdnju o banalnosti zla, po kojoj je zlo, koje su nacisti pričinili Jevrejima bilo, za čoveka koji se nalazio iza rampe i koji se nije mogao porediti sa Himlerom ili Hajdrihom u odgovornosti za konačno rešenje, banalno.
Štaviše, ona sugeriše da u tim zločinima nije bilo intencionalnosti. Ajhman je jednostavno bio šrafčić u jednom birokratskom mehanizmu mase u kojem je zločin postalo pravilo. Najsnažniju osudu koju je ona mogla da prozbori protiv Ajhmana i nacista jeste odsustvo refleksa. Najgore je to što će se ta neosetljivost prema zločinu nastavljati da ponavlja i u drugim slučajevima masovnih zločina i etničkog čišćenja. Nedavno, imali smo i mi prilike da budemo svedoci, ili samo posredni saučesnici u nezapamćenim zločinima, na ovim prostorima, koji su bili izvršeni sa istim onim odsustvom refleksa, koji je samo drugo ime za moralnu tupost, za neku vrstu duševne okorelnosti.
Bilo je prosto neverovatno sa kojom su lakoćom ljudi postajali svirepe ubice, verbalni i stvarni zlikovci, razmećući se pred tv-kamerama, svojim zločinima, i surovošću. To sam, davno, nazvao infantilnim zločinstvom, jer je u njihovom govoru, kao i činovima, bilo isto toliko banalnosti, koliko i nepodnošljive ne-svesti o vlastitim činovima i o značenju onoga što je napravljeno tim demografskim, etničkim, geografskim inžinjeringom.
Zbog toga, mnogi tumači ovog dela smatraju da je sud Arentove moralno neosetljiv i istorijski pogrešan: njena argumentacija prestavlja strašno poistovećenje žrtava i dželata. Izgleda, da ona zaboravlja na njene ostrašćene osude u Korenima totalitarizma. U ovom delu ona insistira na radikalnosti, ne samo na banalanosti, tih različitosti zla, pokazujući da je nacizam, daleko od toga da bude sistem osnovan na odsustvu refleksa, bio delo ideologije. Ona nije shvatala zašto se podigla tolika buka oko njenog dela.
Pokazujući da je Arentova bila zaokupuljena da oslobodi Hajdegera krivice u isto vreme i da osudi žrtve nacizma, knjiga Etingerove baca mračnu senku na delo Ajhman u Jerusalimu. Kao da je Arentova želela da se izdigne iznad tih istočnoevropskih Jevreja, stanovnika getoa koji su, po njenom mišljenju, dragovoljno pristali da budu kolektivno izloženi masakru. Ona je, sasvim apsurno i nedovoljno promišljeno, želela, braneći Hajdegera, da u tim zločinima i žrtve nose svoj, makar i neznatni, deo krivice. Nema sumnje, teza o banalnosti zla je delimično tačna, i to samo u značenju te poražavajuće prostote, te jednostavne svesti ubica, koji svoj posao obavljaju, bez ikakve moralne griže, kao da se radi o činovničkoj urednosti ili o ispunjenu neke više nacionalne dužnosti, koja se ne moće dovoditi u pitanje.
Medjutim, banalnost zla ne izgleda nimalo jednostavno, osobito kada se ima u vidu da se prostota, svirepost, ali i beznačajnost njegovih izvršilaca, kasnije, javljaju kao metod tog paklenog plana uništenja Drugog, drugih nacija, sistematskog ponižavanja i proganjanja čitavih naroda. U današnjim etničkim, međunacionalnim, fingiranim ratovima za teritorije, ili za ispravljanje istorijskih nepravdi, ili za puko održavanje lične vlasti, bilo kako da ih označimo, banalnost zla, ta vrsta kolektivnog istrebljenja drugih za koje ne treba nikakvo moralno opravdanje, javlja se kao oblik pranja, beljenja nacionalne, i pojedinačne savesti. Zlo je postalo konfekcija, nešto što možemo da posmatramo sa gnušanjem, ali što ne možemo odvojiti od sveta banalnosti, za koju gotovo i da nema kazne.
Već sam spomenuo te famozne Hitlerove ruke, kojima se divio Hajdeger. Jeste, Hitleru nedostaje kulture, primitivan je, dozlaboga, ali te ruke, kojima maše po zraku, to je fascinantno. Mora da se Jaspers krstio, videvši na delu Hajdegerov politički egzistencijalizam, koji pokazuje da je mesto razuma, kada je moć u pitanju, veoma ograničeno, da su unutrašnje predrasude, ona virtualna zbilja, nešto što se često postavlja iznad kulture.
U predavanjima, koji su pratili jačanje Hitlerove moći, Hajdeger je žestoko branio princip Vođe, a sve to govoreći na predavanjima o Helderlinu. Čudesno, jer prolaze, eto, desetine godina, a manipulacija sa pesnicima, štaviše, sa idejama koje su ugrađene u biće nacije i mišljenja istorije, ne prestaju. Istinski i jedini Firer ostvaruje u vrlini svog Bitka carstvo polubogova. On je verovao da je demokratija odgovorna za pad antičkih gradova. Duh njegove političke misli bio je vulgarni ničeanizam: u protivljenju protiv socijalne jednakosti vidi svojstvo Moderniteta. Samo uzvišeni i jaki duhovi vuku svet napred, modernost je izraz dominacije a ne egalitarnosti.
Ako priziva antičke Grke, jer kod njih principi hijerarhije i dominacije zauzimaju počasno mesto, on to čini da bi opravdao revolucionarni aktivizam, to je više nego jasan panegirik velikim bićima, tridesetih godina, autentičnim vođama, koji su u privilegovanom odnosu sa Bitkom. U Arentovoj koncepciji oblik političkog života nije nikada bio niti će biti podržan od većine. Greška demokratske neutralnosti društva jednakosti jeste u tome što ono ne uviđa vlasitu nesposobnost većine za politička pitanja takva kakva su.
Tu već prestaje moć asimilacije tog mišljenja, koje se prilagođavalo ne zahtevima dana, već emocijama, što su počele da izlaze izvan moralnog obzorja. Arentova je sve više ličila na osobu koja ne može da pokupi stvari i da ih, makar u neredu, upakuje u svoj kofer. Nažalost, nije jedina. Uvek se pokrivamo nedovoljno prostranim, filozofskim pokrivkama, kada osetimo da nam moral, negde iza ili izvan nas samih, počinje da kašlje.
Najzad, zar ideje nisu, tu, da pokrije naše dvosmislenosti i moralne izazove? I, nije prvi put, da značenjima bogate ideje često završavaju kao oblik slavljenja banalnosti koja je, videlo smo to već, gotovo razorna, samo kada podivlja, kada pokuša da se postavi na mesto izuzetnosti, kada veliča nasilje, kao ontološko svojstvo, kojem se niko, s ozbirom da iza nje stoji moć totalitarne drževe, ne može usprotiviti.
ALEA
Нема коментара:
Постави коментар