уторак, 07. новембар 2017.

Karl Jaspers, Četiri pojma krivice





Valja razlikovati:


1. Kriminalnu krivicu: Zločini se sastoje u objektivno dokazivim radnjama koje krše jednoznačne zakone. Instancija je sud, koji u formalnom postupku pouzdano utvrđuje stanje stvari i na njega primenjuje zakone.

2. Političku krivicu: Ona se sastoji u radnjama državnikâ i u državljanstvu neke države zbog kojih moramo snositi posledice radnji te države čijoj sili podležemo i u čijem poretku živimo (politička odgovornost). Svaki je čovek suodgovoran za to kako se njime vlada.
Instancija je sila i volja pobednika, i u unutrašnjoj i u vanjskoj politici. Odlučuje uspeh. Proizvoljnost i sila smanjuju se političkom pameću koja misli na daljnje posledice te priznavanjem normi koje
važe pod nazivom prirodnog i međunarodnog prava.

3. Moralnu krivicu: Za radnje, koje ipak uvek počinimo kao  pojedinci, imamo moralnu odgovornost, i to za sve svoje radnje, pa tako i za političke i vojne što ih sami izvršavamo. Nikada naprosto ne
vredi izreka »zapovest je zapovest«. Naprotiv, kao što zločini ostaju zločinima i kada su zapoveđeni (premda već u skladu s opasnošću, pritiskom i strahom vrede ublažavajuće okolnosti), tako svaka
radnja podleže i moralnoj proceni. Instancijaje vlastite savesti komunikacija s prijateljem i bližnjim, s čovekom koji voli i kojega zanima moja duša.

4. Metafizičku krivicu: Postoji solidarnost među ljudima kao ljudima koja svakoga čini suodgovornim za sve nepravo i za svu nepravdu na svetu, a posebno za zločine koji se događaju u njegovoj prisutnosti ili s njegovim znanjem. Ako ne činim ono što mogu da bih ih sprečio, onda sam
sukrivac. Ako nisam založio svoj život da bih sprečio ubistvo drugih, nego sam to trpio, osećam se krivim na način koji se ne može primereno shvatiti u pravnom, političkom i moralnom smislu. Činjenica da još živim nakon što se dogodilo tako nešto pritišće me kao neizbrisiva krivica. Ako nas sreća ne poštedi te situacije, mi kao ljudi dolazimo do granice na kojoj moramo birati: ili bezuslovno založiti svoj život bez svrhe, jer nema izgleda na uspeh, ili zbog nemogućnosti da uspemo radije ostati na životu. Da negde među ljudima bezuslovno vredi da mogu živeti samo zajedno i da uopšte ne mogu živeti ako ovaj ili onaj trpi zločine ili nepravdu pri raspodeli fizičkih životnih uslova,  to tvori supstanciju njihova bića. Ali u tome što se ta bezuslovnost ne iskazuje u solidarnosti svih ljudi, državljana, pa ni manjih grupa, već ostaje ograničenom na čovekovu najužu zajednicu, sastoji se ta krivica svih nas. Instancija je samo Bog.

    To razlikovanje četiri pojma krivice pojašnjava smisao prigovorâ. Tako, na primjer, politička krivica znači doduše odgovornost svih državljana za posledice radnji njihove države, ali ne i
kriminalnu i moralnu krivicu svakog pojedinog državljanina s obzirom na zločine koji su počinjeni u ime države. O zločinima može odlučivati sudac, a o političkoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici doista se može govoriti samo u borbi ljubavi između uzajamno solidarnih ljudi. O metafizičkoj krivici možda je moguće izraziti se u konkretnoj situaciji, u književnom ili filozofskom delu, ali teško da ju je moguće lično saopšiti. Nje su najdublje svesni oni koji su jednom dospeli do one bezuslovnosti  ali su upravo time iskusili kako zakazuju u tome što tu bezuslovnost ne iskazuju
spram svih ljudi. Ostaje stid zbog nečega što je stalno prisutno, što se ne može konkretno razotkriti i o čemu se može samo još uopšteno raspravljati.

     Razlikovanja između pojmova krivice trebaju nas sačuvati od površnog brbljanja o krivici u kom se sve bez stepenovanja posmatra na istom nivou  kako bi se doneo neprecizan sud u stilu lošeg suca. No razlikovanja nas na kraju trebaju vratiti jednom izvoru o kojemu nije moguće jednoznačno govoriti kao o našoj krivici.

        Zato sva takva razlikovanja postaju zabludom ako nismo svesni koliko je to što se razlikuje ujedno i povezano. Svaki pojam krivice ima posledice u sferama drugih pojmova krivice.

     Kada bismo se mi ljudi mogli osloboditi one metafizičke krivice, bili bismo anđeli i sva bi tri druga pojma krivice postala bespredmetnima.

      Moralni propusti osnova su stanja u kojima tek nastaju politička krivica i zločin. Počinjanje bezbrojnih malih radnji iz nemara, udobno prilagođavanje, olako opravdavanje neprava, sudelovanje u stvaranju javne atmosfere koja zamućuje pogled i kao takva tek omogućava ono zlo, sve to ima posledice koje također uslovljava političku krivicu za stanja i događaje.

       Sferi moralnoga pripada i nedostatak svesti o značenju moći u ljudskom suživotu. Zastiranje te osnovne činjenice jednaka je krivica  kao i lažna apsolutizacija moći kao jedinog odredbenog faktora zbivanja. Sudbina je svakog pojedinca da bude upleten u odnose moći u kojima živi. To je neizbežna krivica svih, krivica  čoveka kao takvoga. Protiv te krivice može se delovati tako da se zauzima za onu moć koja ozbiljuje pravo, ljudska prava. Propuštanje sudelovanja u strukturiranju odnosa moći, u borbi za moć u smislu služenja pravu, osnovna je politička krivica, a ujedno i moralna. Politička
krivica postaje moralnom  onde gde se pomoću moći razara smisao moći ozbiljenje prava, ethos i čistoća vlastitog naroda. Jer onde gde moć ne ograničava samu sebe vladaju nasilje i teror, a kraj je propast života i duše.

Politička odgovornost i kolektivna krivica 



      Najpre se još jednom setimo činjenice: čovekov sud i osećaj u celom se svetu pretežno vode kolektivnim predodžbama. Nemac ma ko taj Nemac bio danas se u svetu smatra nečime s čime se nerado ima posla. Nemački Židovi u inostranstvu  su nepoželjni kao Nemci te u bitnome slove
za Nemce, a ne za Židove. Zbog tog kolektivnog mišljenja politička se odgovornost ujedno obrazlaže i kao kazna zbog moralne krivice. U istoriji je to kolektivno mišljenje bilo česta pojava. U barbarstvu rata stanovništvo se shvaćalo kao celina, bilo je izloženo pljački, silovanju i prodaji u ropstvo. Uz to je nesretnike stizala i moralna propast u pobednikovu sudu. Poraženi se ne trebaju samo podvrgavati, već i priznavati i okajavati. Ko je Nemac, bio kršćanin ili Židov, zao je u duši.

      S obzirom na rasprostranjenost, premda ne i uopštenostt takvog shvatanja uvek se iznova osećamo ponukanima da svoje jednostavno razlikovanje između političke odgovornosti i moralne krivice ne upotrebljavamo samo za obranu, već i da ispitamo moguću istinitost tog kolektivnog mišljenja. Ne odustajemo od razlikovanja, ali ga moramo ograničiti stavom da se ponašanje koje je dovelo do odgovornosti temelji na ukupnom političkom stanju koje takoreći ima moralan karakter jer suodređuje moral pojedinca. Pojedinac se ne može potpuno odvojiti od tog stanja, jer on svesno ili
nesvesno živi kao njegov deo i uopšte ne može izbeći njegov uticaj, pa i kad je u opoziciji. Reč je o nečemu poput kolektivne moralne krivice u načinu života stanovništva u kojemu kao pojedinac učestvujem i iz kojega izrastaju političke realnosti.

     Jer ne mogu se odvojiti političko stanje i celokupan način života ljudi. Nema apsolutnog razlikovanja između politike i čovekove biti, sve dok čovek kao pustinjak ne propada u osami.
Političko stanje određujeŠvajcarca,  Holanđanina, , a svi smo mi u Nemačkoj dugo bili odgajani za poslušnost, dinastička uverenja, ravnodušnost i neodgovornost u pitanjima političke realnosti i nešto od toga je u nama, pa i kada se suprotstavljamo tim stavovima. Da celokupno stanovništvo doista snosi posledice svih radnji države quidquid delirant reges plectuntur Achivi samo je empirijska činjenica. Da ono zna za svoju odgovornost, to je prvi znak buđenja njegove političke slobode. Samo ukoliko to znanje postoji i priznaje se, sloboda doista postoji i nije samo vanjski zahtev neslobodnih ljudi.

    Unutrsšnja politička nesloboda sluša, a s druge se strane ne oseća krivom. Znati za svoju odgovornost znači početak unutrašnjeg prevrata koji želi ozbiljiti političku slobodu. Suprotnost slobodnog i neslobodnog uverenja pokazuje se, na primjer, u shvatanju državnog vođe. Pitalo se: jesu li narodi krivi za vođe koje trpe? Na primjer, je li Francuska kriva za Napoleona? Smatra se da je velika većina bila uz njega, da je htela moć i slavu što ih je Napoleon donosio. Napoleon je bio
moguć samo zato što su ga Francuzi hteli. Njegova veličina je u sigurnosti s kojom je shvatio što su očekivale narodne mase, što su htele čuti, koji su privid želele, koje materijalne realnosti. Je li Lenz možda s pravom rekao: »Država je stupila u život koji je odgovarao geniju Francuske«? Da, jednom delu, jednoj situaciji ali ipak ne geniju jednog naroda uopšte! Ko može na taj način odrediti genij nekog naroda? Iz istog su genija izrasle i posve drukčije realnosti.

     Možda bi se moglo pomisliti da onako, kao što je muškarac odgovoran za izbor ljubljene s kojom, povezan brakom, u sudbinskoj zajednici prolazi kroz svoj život, i narod odgovara za onoga kojemu se
poslušno predaje. Zabluda je krivica. Njezine posledice moraju se nemilosrdno snositi. Ali baš bi to bilo pogrešno. Ono što je moguće u braku i što mu je primereno, to je u državi već u načelu propast:
bezuslovno vezivanje uz jednog čoveka. Vernost sledbeništva nepolitički je odnos u uskim krugovima i u primitivnim uslovima. U slobodnoj državi vrede načela kontrole i smenjivosti svih ljudi. Stoga postoji dvostruka krivica: prva je bezuslovno  političko predavanje nekom vođi uopšte, a druga je narav vođe kojemu se podvrgava. Atmosfera podvrgavanja je takoreći kolektivna krivica.


Preveo Kiril Miladinov

Iz: Karl Jaspers, Die Schuldfrage. Zur Politischen Haftung Deutschlands (Pitanje krivice. O političkoj
odgovornosti Nemačke). Knjiga je izvorno objavljena godine 1946. Odlomke donosimo
prema Piperovu izdanju iz 1987.


izvor 
PDF 



3 коментара:

  1. Metafizička krivica-krivica svih nas, ne priznajem. "Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu.(Ajn Rand)
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moje najteže iskustvo je bespomoćnost; učinio si sve a učinjeno nije ništa. Nisi kriv a pritisak krivice ne prestaje, godinama. Uzalud svest, razum da si bio bespomoćčan. Tuga.

      Избриши
  2. Nepotreban osecaj krivice se razvio na istom patoloskom terenu na kojem se razvila krivica u religiji. Zaludno!
    Z.

    ОдговориИзбриши