Žan Bodrijar, Prozirnost zla

Deo iz teksta  "Transparence du Mal. Essai sur les phénomènes extrêmes"
(Prozirnost zla. Ogled o ekstremnim fenomenima), Galilée,
Paris, 1990, str. 11 - 42; 88 - 115


Ogled o ekstremnim fenomenima


Budući da svet vodi sumanutom stanju stvari,
Na nama je da se spram njeg sumanuto ophodimo.
Bolje je poginuti od ekstrema nego od ekstremiteta.


Nakon orgije


     Ako treba odrediti sadašnje stanje stvari, kazao bih da je to stanje nakon orgije. Orgija je svaki rasprskavajući trenutak modernosti onaj oslobađanja na svim poljima. Političko oslobođenje, seksualno oslobođenje, oslobođenje proizvodnih snaga, oslobođenje razornih snaga, oslobođenje žene, deteta, nesvesnih pobuda, oslobođenje umetnosti. Uzdizanje svih obrazaca predstavljanja,svih obrazaca protu-predstavljanja. Bila je to posvemašnja orgija stvarnoga, racionalnog, seksualnog, kritičkog i protu-kritičkoga, rasta i krize rasta. Prošli smo svim putanjama proizvodnje i virtualne natproizvodnje predmeta, znakova, poruka, ideologija i užitaka. Danas je sve oslobođeno, kocke su bačene, i svi smo se našli pred ključnim pitanjem: šta  činiti nakon orgije?

     Nadalje možemo samo simulirati orgiju i oslobođenje, hiniti da idemo sve brže u istome smeru, ali u stvarnosti mi dobijamo na ubrzanju u praznini, zbog toga što su sve konačnosti oslobođenja već iza nas, a nas sada progoni, opseda upravo naslućivanje svih posledica, dostupnost svih znakova, svih oblika, svih želja. Šta onda činiti? Upravo to je stanje simulacije, u kojemu jedino možemo još jednom odigrati sve scenarije budući da su se oni već dogodili - stvarno ili virtuelno. To je stanje ostvarene utopije, svih ostvarenih utopija, u kojemu treba paradoksalno nastaviti živeti kao da se se one nisu zbile. Ali, budući da jesu, i zato što više ne možemo živeti u nadi da ćemo ih ostvariti, ne preostaje nam drugo doli njihove hiperrealizacije u beskonačnoj simulaciji. Mi živimo beskonačno reproducirajući ideale, fantazme, slike, snove koji su nadalje iza nas, i koje, uprkos svemu, moramo iznova ponovno stvarati u nekoj vrsti kobne ravnodušnosti.

     U osnovi, posvuda se revolucija zaistq odigrala, ali uopšte ne onako kako smo očekivali. Posvuda je sve što je bilo oslobođeno, oslobođeno samo zato da bi prešlo u puko kolanje, da bi dospelo u orbitu. Uza stanovitu zadršku, moglo bi se reći da je neminovno dostignuće svakog oslobođenja podržavanje i napajanje mreža. Oslobođene su stvari osuđene na neprekidne izmene, pa, prema tome, na sve veću neodređenost i na načelo neodređenosti.

     Ništa (čak niti Bog) ne nestaje svojim krajem ili smrću, nego bujanjem, zaraznošću, zasićenjem i prozirnošću, gašenjem i istrebljenjem, epidemijom simulacije, prenosom u drugu opstojnost simulacije. Više nije na delu kobni modus iščeznuća, nego onaj fraktalne raspršenosti.
Ništa se više doista ne odražava, ni u ogledalu ni u bezdanu (koji i nije drugo doli beskonačno podvostručenje svesti). Logika viralne raspršenosti mreža više nije ona vrednosti, dakle niti istoznačnosti. Nema više revolucije, nego je na delu cirkonvolucija, involucija vrednosti. U isti mah tlačenje prema unutra i određenost svih sistema, neko unutarnje metastaziranje, grozničavo samotrovanje koje ih navodi da se rasprsnu preko vlastitih granica, da nadiđu vlastitu logiku, ne u pukoj tautology i, nego u porastu snage, u neverovatnom osnaživanju pri čemu rade na vlastitom uništenju.

     Sve nas ti neočekivani obrati vode pitanju sudbine vrednosti.Nekad sam, u neodređenoj želji za razvrstavanjem, ustanovio trilogiju vrednosti: prirodni stadij upotrebne vrednosti, robni stadij razmenske vrednosti, strukturalni stadij vrednosti-znaka. Prirodni zakon, robni zakon, strukturalni zakon vrednosti. Te su razlike, dakako, formalne, ali sve pomalo nalikuje raboti fizičara, koji svakog meseca otkriju novu česticu. Jedna ne isključuje drugu: one slede jedna za drugom i zbrajaju se u hipotetičkoj putanji. Tako ću i ja pridodati novu česticu mikrofizici privida. Nakon prirodnog stepena, robnog stepena,strukturalnog stepena, pojavio se i fraktalni stepen vrednosti.

     Prvome je odgovarao prirodni referent, a vrednost se razvijala pozivajući se na prirodno ponašanje sveta. Drugome je odgovarao opšti ekvivalent, a vrednost se razvijala pozivajući se na logiku robe. Trećemu je odgovarao kôd i vrednost se unutar njega rasprostirala pozivajući se na ukupnost modela. Na četvrtome, fraktalnom stepenu, ili viralnome, ili pak zrakastome stepenu vrednosti više uopšte nema referencije, vrednost zrači u svim smerovima, u svim međuprostorima, ne pozivajući se ni na šta, pukim dodirivanjem. Na fraktalnom stepenu više nema ekvivalentnosti, ni prirodne ni opšte, više nema u pravom smislu zakona vrednosti, postoji tek neka vrsta epidemije vrednosti, opšte metastaze vrednosti, bujanja i nasumičnog raspršivanja. U strogom smislu, više ne bi trebalo govoriti o vrednosti, budući da ta vrsta umanjenja i lančane reakcije onemogućuje svaku procenu. Ponovno se sve događa kao u mikrofizici: jednako je nemoguće računati u terminima lepo ili ružno, istinito ili lažno, dobro ili loše, kao i utvrditi istovremeno  brzinu i položaj neke čestice. Dobro više nije na vertikali zla, ništa se više ne raspoređuje po apscisama i ordinatama. Svaka čestica sledi vlastito gibanje, svaka vrednost ili delić vrednosti blista za trenutak na nebu simulacije, potom nestaje u praznini, sledeći razlomljenu crtu koja se samo iznimno spaja s drugima. To je sama shema fraktalnosti, i to je današnja shema naše kulture.

     Kad su stvari, znakovi, radnje oslobođeni svoje ideje, koncepta, svoje biti, vrednosti, referencije, svog izvora i kraja, tada počinje samoreprodukcija u beskraj. Stvari se nastavljaju odvijati dok je njihova ideja davno iščeznula. One nastavljaju funkcionisati u posvemašnjoj ravnodušnosti u odnosu na vlastiti sadržaj. A paradoks je u tome da funkcionišu samo još bolje.

      Na taj način nestalo je ideje o napretku, ali napredak se nastavlja. Ideja bogatstva koja pretpostavlja proizvodnju nestala je, ali proizvodnja se samo još bolje nastavlja. Ona se, naprotiv, još ubrzava u meri u kojoj postaje ravnodušna spram svojih prvotnih ciljeva. I za politiku se može reći da je njezine ideje nestalo, ali se politička igra nastavlja u ravnodušnosti koje ne poznaje niti vlastiti ulog. Televizija pak deluje u posvemašnjoj ravnodušnosti spram vlastitih slika (one bi se mogle nastaviti nizati čak i uz pretpostavku da čoveka nestane). Možda u svakom sistemu, u svakom pojedincu postoji tajni nagon da se reši vlastite ideje, svoje biti, kako bi se mogao razbujati u svim smerovima, ekstrapolirati u svim pravcima? Ali posledice takve rastočenosti mogu jedino biti kobne. Svaka stvar koja izgubi svoju ideju nalik je na čoveka koji je izgubio senku - ona zapada u mahnitost u kojoj se gubi.
       Tu počinje red ili metafizički nered, opadanje usled dodirivanja, kancerozno bujanje (koje se više ne podvrgava niti genetskom kodu vrednosti). Tada se na neki način na svim poljima zatire velika pustolovina seksualnosti, seksualnih bića - na račun ranijeg sistema besmrtnih i aseksualnih bića koja su se razmnožavala poput protozoa, jednostavnom deobom Istoga i otklonom od koda. Današnja tehnologizovana bića, strojevi, klonovi, proteze, sva ona teže toj vrsti razmnožavanja i posve polako uvode isti proces kod takozvanih ljudskih i seksualnih bića. Svi današnji pokušaji, na čelu s biološkim istraživanjima, nastoje utanačiti taj genetski nadomestak, linearno razmnožavanje u nizu, kloniranje, partenogenezu, male samačke strojeve.

     U vreme seksualnog oslobođenja, geslo je bilo maksimum seksualnosti uz minimum reprodukcije. Danas bi san klonskoga društva bio upravo obrnut: maksimum reprodukcije uz najmanju moguću količinu seksa. Nekad je telo bilo metafora duše, potom je bilo metafora seksa, danas pak ono više nije metafora bilo čega, ono je mesto metastaze, strojnog ulančavanja svih tih procesa, programiranja u beskraj bez simboličke organizacije, bez transcendentnog cilja, u pukoj promiskuitetnosti sa sobom samim koja je u isti mah i promiskuitetnost mreža i objedinjenih kolanja.

     Mogućnost metafore nestaje na svim poljima. To je jedan od vidova opšte transseksualnosti koja se širi daleko preko seksa - na sve discipline, u meri u kojoj one gube svoj specifični značaj i ulaze u proces pometnje i prijemčivosti, u viralni proces nerazlikovanja koje je glavni događaj svih naših novijih događanja. Ekonomija je postala transekonomija, estetika transestetika, seks transseksualan, a svi ti procesi vode transverzalnom i univerzalnom procesu u kojemu nijedan diskurs ne može više biti metaforom drugoga budući da metafore može jedino biti ako postoje razlikovna polja i različiti predmeti. Međutim, kontaminacija svih disciplina ukida tu mogućnost. Totalna metonimija, viralna po određenju (ili po neodređenju). Viralna tema nije premeštanje biološkog polja, jer sve u isto vreme i na isti način zahvaća zatrovanost, lančana reakcija, neizvesno i suludo širenje, metastaza.
Možda naša melankolija i proizlazi odatle, jer je metafora još bila lepa, estetična, kod nje je još na delu bila razlika i iluzija razlike. Danas je metonimija (nadomeštanje celine i jednostavnih delova, opšta zamena pojmova) odmenila razočaranost metafore.

    Sledi odgovarajuća zatrovanost svih kategorija, zamena jednog polja drugim, brkanje rodova. Seks više nije u seksu, nego posvuda drugde. Politika više nije politika, nego se zarazno širi na sva polja: ekonomiju, nauku, umetnost, sport... I sam sport nije više u sportu - u opštem stilu izvedbe, on pripada polju poslovanja, seksu, politici. Sve je prožeto sportskim koeficijentom izvrsnosti, napora, rekorda i detinjastog samonadilaženja. Na taj način svaka kategorija doživljava prelaz u fazi, u kojoj se njezina bit razvodnjava u homeopatske, potom u infinitezimalne doze u celokupno rešenje, sve do poništenja te ostavlja tek neutvrdivi trag, kao što je slučaj s tragovima na vodi.

     Tako sida nije u tolikoj meri posledica preteranosti u seksu i užitku, koliko seksuanog raspadanja zbog opšteg uvlačenja u sva polja života, tog izračivanja seksa u sve prizemne inačice seksualne očaranosti. U posvemašnjoj seksualizaciji imunitet opada, gubi se polna razlika i, shodno tome, sama seksualnost. U tom lomu načela seksualne stvarnosti, na fraktalni, mikrobiološki i nehomoidni nivo nastupa temeljna pometnja epidemije.

    Možda još pamtimo seks kao što voda čuva sećanje na beskonačno raspršene molekule, ali upravo to i jest molekularno pamćenje, sećanje atoma na neki raniji život, to nije pamćenje oblika i pojedinosti (može li voda zapamtiti oblik crta lica, boju očiju?). Na taj način mi pamtimo otisak neke seksualnosti bez lica, beskonačno razvodnjenog u loncu političke, medijske, komunikacijske kulture te napokon u viralnoj rasprostranjenosti side.
   
     Nametnut nam je zakon zamene rodova. Sve je seksualno. Sve je političko. Sve je estetičko. Naporedno. Sve je zadobilo političko značenje, nadasve nakon 1968.: svakodnevni život, ali i ludost, jezik, mediji, pa i želja, svi oni postaju politikom u meri u kojoj su prisutni na polju oslobađanja i kolektivnih masovnih procesa. Istovremeno, sve je postalo seksualno, sve je predmet želje: vlast, znanje, sve se tumači fantazmima i potiskivanjem, seksualni je stereotip sve prožeo. U isto vreme sve se estetizira: politika se estetizira u spektaklu, seks u reklami i porno-produkciji, ukupnost delatnosti u onome što se obično nazva kulturom, neka vrsta medijske i publicitarne semiologizacije sve preplavljuje - Xerox stupanj kulture. Svaka je kategorija dovedena do najvećeg stepena generalizacije i samim time gubi svaku osobenost i razvodnjuje se u svim drugima. Kad sve postane politika, više ništa nije politika i reč više nema smisla. Kad sve postane seks, više ništa nije seksualno i seks gubi svako određenje. Kad je sve estetika, ništa nije ni ružno ni lepo i same umetnosti nestaje. To paradoksalno stanje stvari, koje je u isti mah posvemašnje ispunjenje jedne ideje, savršenstvo modernog pokreta i njegovo poricanje, njegovo ukidanje samom njegovom preteranošću, njegovim širenjem preko vlastitih granica može se sažeti na jedan način: transpolitika, transseksualnost, transestetika.

     Više nema ni političke, ni seksualne, ni umetničke avangarde koja bi odgovarala sposobnosti anticipacije, pa prema tome i mogućnosti radikalne kritike u ime želje, u ime revolucije, u ime oslobađanja oblika. Taj je revolucionarni zamah nadiđen. Veličanstveni pokret modernosti nije doveo preobrazbi svih vrednosti, kao što smo sanjali, nego rapršenosti i zamršenosti vrednosti čiji je rezultat za nas posvemašnja pometnja, nemogućnost ponovnog sažimanja načela estetskoga određenja stvari, jednako kao ni seksualnoga ili političkoga.

     Proletarijat nije uspeo sebe ukinuti kao takav, što je istorijska očevidnost veka i po nakon Marxa. Nije se uspeo poreći kao klasa i samim time ukinuti klasno društvo. Možda je tome tako i zato što on i nije bio klasa, kao što se govorilo, a da je jedina istinska klasa bilo građanstvo, te se prema tome jedino ono moglo negirati. To što je ono zapravo učinilo, a kapital zajedno s njime stvorilo je neko društvo bez klasa, ali koje nema ničeg zajedničkog s onime koje bi proizašlo iz revolucije i negacije proletarijata kao takvoga. Proletarijat je naime naprosto nestao. Urušio se u isto vreme kad i klasna borba. Da se kapital nastavio razvijati u skladu s vlastitom proturečnom logikom, proletarijat bi ga zacelo bio porazio. Marxovoj se analizi u idealnom smislu nema šta zameriti. On naprosto nije predvideo mogućnost da se kapital, suočen s tom imanentnom pretnjom, na neki način transpolitizuje, da se postavi na orbiti ponad proizvodnih odnosa i političkih suprotnosti, da se osamostali u plutajućem, zanesenom i proizvoljnom obliku, i na taj način celi svet podredi svojoj slici. Kapital (ali, možemo li ga još tako zvati?) stvara slepu ulicu između političke ekonomije i zakona vrednosti: u tom je smislu on uspeo da izbegne svoj vlastiti kraj. Nadalje, on deluje s onu stranu vlastitih ciljeva, i ne pozivajući se ni na šta. Početni događaj te mene zacelo je bila kriza 1929., krach 1987. bio je tek epizoda istog procesa.

    U revolucinarnoj je teoriji takođe bila živa utopija o nestanku države, o tome da se politika negira kao takva, u apoteozi i razvidnosti društvenoga. Ništa od toga. Politika je doduše nestala ali se nije transcendisala u društveno, nego je društveno povukla u svome iščeznuću. Mi danas imamo transpolitiku, tj. nulti stepen politike koji je takođe stepen njezine reprodukcije i beskonačne simulacije. Jer sve što nije nadišlo samo sebe ima pravo na revival bez kraja. Stoga politika nikad neće prestati nestajati, ali neće niti bilo čemu drugome dopustiti da se postavi na njeno mesto. Mi prebivamo u histerezi politike.

     Jednako tako, umetnost nije uspela, prema estetskoj utopiji modernih vremena, da se transcendira u idealni oblik života (pre nije trebala nadilaziti samu sebe prema nekom totalitetu jer je on već bio ovde, a on bio je religijski). Umetnost se nije poništila u nekoj transcendirajućoj idealnosti, nego u opštoj estetizaciji svakodnevnog života, nestala je u ime pukog kolanja slika, u transestetici banalnosti. U tom razvoju umetnost je čak prestigla i kapital. Ako je odlučan politički događaj bila strateška kriza 1929., kojom je kapital otvorio transpolitičko razdoblje masa, temeljni događaj umetnosti zasigurno je bila pojava dadaizma i Duchampa, u kojoj je umetnost, negirajući vlastito pravilo estetske igre, započela transestetičko razdoblje banalnosti slika.

     Ni seksualna utopija nije se ostvarila. Naime, ona koja bi dovela do negacije seksa kao izdvojene delatnosti i do njegova ispunjenja kao totalnog života - onoga o čemu još sanja seksualno oslobođenje: totalitet želje i njezina ispunjenja u svakome od nas, naporedno muškoga i ženskoga, sanjane seksualnosti, ustoličenja želje s one strane razlike između spolova. Međutim, preko seksualnog oslobađanja seksualnost je jedino uspela osamostaliti se kao ravnodušno kolanje znakova seksa. Ako smo zaista na putu prelaza prema nekom transseksualnom stanju, u njemu nema ničega od revolucije života preko seksa, nego je u svemu prisutna pometnja i promiskuitetnost koji vode virtualnoj ravnodušnosti seksa.
   
     Nije li, jednako tako, posledica uspešnosti komunikacije i informacije nemogućnost društvenog odnosa da nadiđe sebe kao otuđeni odnos? U nedostatku toga on se podvostručuje u komunikaciji, umnožava se u brojnosti mreža i pada u ravnodušnost mreža. Komunikacija je nešto društvenije od društvenoga, nešto hiperrelacionalno, društvenost koju su preaktivirale tehnike društvenosti. A društvenost u svojoj biti to nije. Bila je ona san, mit, utopija, konfliktna i kontradiktorna forma, u svakom slučaju povremeni i izuzetni događaj. Banalizirajući međuprostor, komunikacija vodi društvenu formu u ravnodušnost. Zbog toga nema utopije komunikacije. Utopija komunikacijskoga društva nema smisla, budući da upravo komunikacija rezultuje nesposobnošću društva da se nadiđe u ime drugih ciljeva. Jednako je i s informacijom: preteranost znanja jednomerno se raspršuje po površini u svim smerovima, ali se jedino komutira. U međuprostoru, sagovornici su uključeni jedan u drugoga poput utikača u utičnicu. Komunicira "se", kao što dobro iskazuje neodređeni subjekt, nekom vrstom jednosmerne, trenutne struje, a da bi se komunikacija odvijala dobro, sve se treba odvijati brzo, nema vremena za tišinu. Tišina je proterana s ekrana, izgnana iz komunikacije. Posredovane slike (a posredovani su tekstovi poput slika) nikad ne ćute: slike i poruke trebaju slediti jedne za drugima, bez prekida. Međutim, upravo je tišina ona sinkopa u strujnome krugu, ona mala katastrofa, onaj lapsus koji, primerice, na televiziji, postaje nadasve značajnim -prekid opterećen istodobno teskobom i likovanjem, potvrđujući da sva ta komunikacija u osnovi nije drugo doli prisilni scenarij, neprekidna fikcija koja nas osigurava od praznine, praznine ekrana, ali takođe praznina našega duhovnog ekrana, čije slike vrebamo s istom očaranošću. Slika čoveka koji, u danu štrajka, sedi i posmatra svoj prazni televizijski ekran, jednog će dana biti među najlepšim slikama antropologije 20. veka.
izvor