четвртак, 26. октобар 2017.

Razgovor sa Pascalom Quignardom - "Apsolutno treba biti najtajanstveniji čovek"







«Išao sam tragom brojnih pisaca koji su pali s konja, kao Montaigne: prošli su kroz neku vrstu smrtne ekstaze». Sa Zbačenim iz sedla, sedmim sveskom divovskog ciklusa «Poslednje kraljevstvo», dolazi do vrhunca umeće naglog izviranja koje je autor započeo delom Lutajuće sene, nagrađenim Gouncourtovom nagradom 2002. godine. Od 1969. godine Pascal Quignard neguje izazovnu estetiku bleska i raskida s književnim i filozofskim konvencijama. Ovaj Lévinasov učenik uvek je istim tempom vodio dva odvojena pothvata, iz kojih se rodilo bogato delo s više od šezdeset naslova. Romaneskni pothvat obeležen sklonošću prema ogoljenosti što je primetna u delima Terasa u Rimu, Villa Amalia, Tajnovite srodnosti, nezaboravivši Sva jutra ovoga sveta, koje je doživelo veliki uspeh nakon značajnog odjeka filmske adaptacije Alaina Corneaua. Uporedno, autor Seksualne noći stvorio je jednu teško odredivu književnu formu, između eseja, fragmenta, pesme i priče: Male rasprave, eruditske tekstove, čijih je osam svezaka 1990. godine objedinio izdavač Maegh. Počevši od 2002. rađa se «Poslednje kraljevstvo», divovski projekat, sličan Malim raspravama, kojih je čini se nastavak, ali zapravo raskida s relativnom diskurzivnošću prethodnog ciklusa. Taj epikurejac, taj skeptik još više remeti granicu među žanrovima, «rastvara» književnost mešanjem učenosti i laži,saopštava  upotrebu kontrasta, sinkope, i oštrim zubima para društveno i kulturno tkanje koje nas, po njemu, tlači od detinjstva, suprotstavljajući mu kreativni nered. Prezir prema društvu otvara se prema terra incognita, daleko od ljudi i jezika koji ih, po autoru, podvrgava legendama i dogmama: «Poslednje kraljevstvo», vrhunac doseže s Izbačenim iz sedla, varijacijama nadahnutim oprečnim figurama porobljavanja i slobode, konja i jelena. Razgovor je o svemu i svačemu i bez zadrške, s onim koji namerava «zbaciti iz sedla» jezik i mitove živeći «u mrtvom uglu društva i vremena». Ne može svako biti divlji.

U središtu sedmog sveska vašeg ciklusa naslovljenog «Posljednje kraljevstvo» je konj. Mnoge pisce, umjetnike, svece, rušite iz njihovog sedla. Nadahnuo vas je Delacroixov Preplašeni konj?

Ta slika ilustruje  reč exfridare, «izaći iz mira». Strava znači izaći iz mira. To je Géricaultova smrt. Kad se konj propinje, on izražava mešavinu strave i ekstaze. Preplašen je, smeten. Ta smetenost, iz koje se rađa panika, izaziva pad: jahač je izbačen iz sedla. Išao sam tragom brojnih pisaca koji su, poput Montaignea, pali s konja: prošli su kroz neku vrstu smrtne ekstaze. Zatim su pišući doživeli preporod. To je geneza Eseja.

Vrtite se oko domestikacije, podjarmljivanja i njegove suprotnosti: divljaštva. Treba li izbegavati čoveka?

Uzmite mačku. Uživanje u milovanju vodi je u propast. Ta je slabost prepušta jedinom biću kojemu se nikada ne sme pokloniti poverenje: čoveku.

Niste mizantrop jer pozivate na «bratstvo samotnika». Sklanjate se ne od pojedinaca, nego od društva, onoga što je u njemu okrutno i ratničko. No, društvenost prolazi kroz jezik, na koji bacate sumnju koja graniči s odbojnošću. Otkud vam ta mržnja prema zajednici?

Otklon u odnosu na društveno je nepoverenje raširenije i starije nego što se veruje. Gilgamešev suputnik Enkidu često oplakuje sećanje na stepu, prezire zidine utvrđenog Uruka. Mezopotamija, Indija, Egipat, Kina, Japan, celi Orijent poučava napuštanju grada. Tako teško stečen govorni jezik, od vrlo ranog detinjstva, zatvaranje je u neprijateljstvo osoba i suprotstavljenost dijaloga.

U Zbačenim iz sedla, jelen utelovljuje raskid s ljudima. Zašto?

Zato što se jelena ne osedlava. S njega se dakle ne ispada iz sedla. Lep je, slobodan, plašljiv, sam uživa u šumi. Taj samotnjak beži od svega što mu se približava. Trči prema izvoru u srcu prirode.

Odbijanje domestikacije, civilizacije kakvu prikazuju mitovi, zauzimalo je već osam svezaka vaših Malih rasprava, objedinjenih kod izdavača Adriena Maegha. Već ste iščitavali i nanovo prevodili velike tekstove. S «Poslednjim kraljevstvom» produbljujete razmak, nijansirajući jednu kontemplativnu poetiku. No čini se, ne upadajući u «glup projekat slikanja samoga sebe», da se približavate sebi. Razlikuju li se po tome Male rasprave od «Poslednjeg kraljevstva»?

Ne posve. Male rasprave su bile sastavljene od baroknog učenog niza. Pre svega se radilo o misaonoj potrazi, i ništa u njima nije bilo lažno. Hotimično sam njegovao aporiju, ali kontrolirajući svaki paradoks. «Poslednje kraljevstvo» je gotovo oprečno. To je celina kojom ne vladam. Našao sam kurzivnu, oceansku formu, u koju ulaze jednako halucinacija, laž, noćni san kao i istina. Mišljeno sam zamenio sanjanim. To je sled asocijacija slika, sećanja, pripovedaka, teorema što se nižu ne brinući se o koherenciji. Prikazujem sve unutarnje krize. Ujesto da donosim odgovore, ostajem zabezeknut. Podeljen. Smeten kao konj koji se uspravlja u panici ili u besu ritanja.

Našli ste glagol «chauvir [naćuliti]», koji prevodi stanje pripravnosti...

To je stanje onog ko-ide, to jest panike koja je na tren suspregnuta. Znate li da je mungo ludo teskoban? Pogledaj ga, s ručicama u zraku, kako okreće glavu u svim smerovima. Ja sam postao neka vrsta manga, ili naglo zaustavljenog jelena, nepomičnog u paprati. Sve ostaje u neizvesnosti. Zabrinjava me praznina što produbljuje poreklo reči, ali — ovo je novo — ne osećam se više krivim da tako zadirem u pravila pripovedanja, da se oslobađam prevlasti istine. U punom trku bežim od gušenja. Mogao bih reći jurim iz ovih stopa.

Koja je najlepša laž u ovom VII. svesku?

Ima ono poglavlje u kojem Louise Michel najednom susreće Féliciena Marboeufa, to jest mog prijatelja Jean-Yvesa Jouannaisa. Postoji isto tako i «Rocola i Torgahaut», pripovetka koju je jasno nadahnuo Grgur iz Toursa, u kojoj dvoje sluga, u VI. veku , progoni jedan sadistički plemić. Izmislio sam imena osoba, i kada dvoje ljubavnika bude živo zakopano, mladića sam ostavio na životu jer mu je nos bio u ustima one koja ga je volela. To nije izdaja istorije Franaka Grgura iz Toursa, nego njezino proširenje. U doba Malih rasprava, nikada se ne bih usudio toliko slobodno postupati s originalnim tekstom. Vodi me prvotna potištenost: nalazila se tu, u stanju zametka. Uslišao sam je. U tome je moja radost, moj put.

Osmi i naredni svezak «Poslednjeg carstva», Tajnoviti život već je objavljen 1988. O kakva je vradžbini reč?

Moje knjige katkad čudno prethode mome životu. Predviđaju, iskušavaju moguće. Ako se misli sećaju, fikcije žude. Uvek imam nekoliko rukopisa u rezervi . Njihovo izdavanje uvek je pomalo prerano, sporedno. Volim im se vraćati. Tallemant des Réaux ili Saint-Simon su pisali, ali nisu objavljivali. Njihova su se dela mogla izgubili. Kao i oni, ja pišem jer mi je to potrebno da nastavim da živim. A to je i moje praznoverno lice. Kada ne razumemo šta se događa, treba biti ispred vlastitog života, kako bi se zaštitili od moguće propasti.

Od čega se štitite? Čega se bojite?

Imao sam sedam ili osam nervnih  slomova. Uvek me brine da će se vrati. Slom se sastoji u nemogućnosti koncentriranja. Njegov znak za mene je da više ne mogu čitati. Knjiga je ponor, danas društvo, sutra užas. Strah sam promenio u čuđenje a čuđenje u kontemplaciju. Kad više ne možete čitati, kad stupite u depresiju kao što se stupi u samostan, zatvoreni ste u nesretnoj naredbi. Pisanje je jedini način da se izmaknete razaranju emocije. Nemoguće je da bi me nešto moglo sprečiti da pišem. Uvek moram imati nešto što mogu da objavim .

Može li vas knjiga koja ne bi bila dobro primljena, opet uroniti u tu nesreću? Jeste li osetljivi na tuđi sud?

Koje je dete neosetljivo prema majci? Prema baki? U tome je užas.

Nije vas obradovao uspeh filmske obrade Alaina Corneaua Sva jutra ovoga sveta? Nemojte mi reći da se ne volite dopasti.

Ja samo želim preživeti. Kad bi mi bio važan tuđi pogled, pisao bih nešto više u skladu sa željama čitaoca. Pisati sveske u nastavcima suprotno je od pravljenja "hitova". Meni su potrebne reke, potoci, bujice, vodopadi, obale, zavoji, širina. Bitno sam barokan.

Sva jutra ovoga svieta prvotno je bio scenarij. Iz skripta se izvukli stil. Gol, nakostrušen, divlji, trnovit. Pristajete li da vas određuju kao stilista, uz opasnost da vas optuže za usiljenost ?

Ako se stil sastoji u tome da obeležimo svoj način, kao neki slikari, muzičari ili pisci, kako bi mogli biti priznati, istaknuti, poštovani, ja nipošto nisam poklonik stila. Ali ako je stil, u rimskom smislu, stylus, ono što omogućuje urezivanje u vosak na pločicama, brisanje, prekidanje, oduzimanje, razbijanje, onda da, to je stvarno način na koji prilazim pisanju. Ono što mi se najviše sviđa nije doterivanje rukopisa, nego ponovno čitanje. To znači izrezivati, ukidati, trgati, lomiti. Englezi kažu cut up. Svaka veza, svako usklađujuće ili posledično povezivanje ili svaka opširnost mora pasti. Postoji ludo zadovoljstvo u rušenju pregrada, pa čak i odsjaja simetrije.

Izložili ste to u Tajnom životu, vašoj sledećoj knjizi, objavljenoj, dakle, pre četrnaest godina.

Tajni život nije vrhunac i poslednji deo ove celine, jer će biti i drugih, jer ovaj zbir neću završiti. Izvor je jednog žanra za koji sam se iznenadio da sam ga započeo. Osmislio sam ga na bolničkom krevetu nakon obilnog krvarenja. Gotovo sam umro, a dogodila se ta "vita nova". Forma koju sam tada stvorio, pod pritiskom opasnosti, da bih nekako okupio svoj život, sve raznolike delove svog mozga i svojih sklonosti, bio je taj ishitren, nagao pokret, stvoren od snova, vizija, skokova. Okupio sam popise, etimologije, podsetnike na detinjstvo, fragmente predaja, mitova, priča. Neopozivo sam prekinuo s filozofijom, s njezinim uverenjima, njezinim razradama, konvergencijama, zaključcima. Bio je to čin secesije. Nezgodan pothvat, jedva omeđen, otpadnički, kao na razmeđi između pesme, eseja i aforizma, što sam započeo 1968. godine u Parole de la Délie [Delijina reč], svome esej o Mauriceu Scèveu. Nastavljam ovu zamisao da istinu govorim slučajno. Nikada neću prestati tragati za njom.

Uvek tražite ono što je pre jezika, primitivno, sinkopu. Kažete da pišete "priče grizući si usne", i gajite poštovanje prema semelfaktivnim stvarima : koje se događaju samo jednom. Svaki govorni jezik po vama je repetitivan, lažan, smešan, poguban. Razbijanje romaneskne strukture, ono nesvrstivo, digresija, nepovezano, može li to tvoriti umetnost? Imate li osećaj da ste pronašli jedan književni žanr?

Spontano mi se – ali po završetku jedne duge psihoanalize – javio način neizvesnog, nesigurnog pripovedanja. Pripovedanja bez pričanja. Nametnulo mi se barokno ograničenje. Kao niz u kojem svaki element koji sledi mora biti nepredvidljiv, u nesrazmeri, u slobodnom padu u odnosu na onoga koji mu prethodi. Svako novo poglavlje ne sme pokazivati nikakvu vezu s prethodnom stranicom. Ovo ograničenje povlači za sobom kaskadu kontrasta koja bi odbijala racionalistički mozak ili bi strepnjom ispunila nekoga kome trebaju izvesnosti da bi živeo. Litica se mrvi, pada na obalu. Sve vodi ka provaliji. To je moje kraljevstvo.

Kraljevstvo zbrkanog (coq-à-l’âne)?

U trinaestom vekuu reč asne je označavala patku (cane). Petlovi su se parili s patkama. Parenje petla i patke prelazi na petla i magarca (âne). Ovidije, moj apsolutni učitelj, ponavljao je: "Ovaj svet je mnogo neodređeniji nego što mislimo. "Gde je čovek? Gde je životinja? Gde je priroda? Živo biće, vrste, rodovi, spolovi, sve to je vrlo zbrkano. U tome je haos i on može napasti u bilo kojem trenutku. Petao na magarcu označava ogrebotinu, urez. Ja grebem, zarezujem. Prelazimo s jedne teme na drugu bez direktne veze. Zanimam se za ove neprogramirane, nehotične, prirodne promene.

Uvek se vraćate u nekada, na prvobitni prizor, pre rođenja. U Seksualnoj noći ste napisali : "Nije me bilo u noći u kojoj sam začet." Taj vas izostanak proganja. Želeli biste da ste bili onde?

Sumnjam u to. Ipak je istina da je taj trenutak nevidljiv ljudskom biću koje mu sledi. Nijedna ga teorija ne može prikazati. Tragam za izvorištem, a činjenica je da je naše izvorište samo seksualno i ništa drugo. Tražim ono što je ispred. Duboko u nama nedostaje jedan stav. Mi smo siročad prizora koji nas je stvorio. Tražimo ga posvuda. To je neutaživa žeđ za onim što nam izmiče. Primorani smo zamišljati Advent zbilje. Budući da je to nemoguće, osuđeni smo sebi lagati. Nema spasenja izvan laži rečima, igranja društvene uloge, prenosa identiteta, odnosno izvan fikcije. Ako nema istine, onda smo osuđeni izmisliti je, izmisliti sebe. O tome se radi u mojim knjigama.

«Poslednje kraljevstvo», a pogotovo ovi Zbačeni iz sedla prožeti su ličnim sećanjima koja potiču iz vašeg detinjstva u mestu Verneuil-sur-Avre, gde ste rođeni. Imamo veliki paradoks: s jedne strane, mrzite da se ispovedate , pričati o sebi, autobiografiju; s druge postoji sklonost, izrazitija nego juče, da kažete «ja».

Ne mislim da imam neku vrlo posebnu unutrašnjost. Pogotovo sam se oduvek na neverojatan način osećao kao naslednik onoga što sam pročitao i slušao. Prezime što ga svako od nas nosi ime je nekog mrtvaca iz naše obitelji kojeg nismo poznavali. To je moje dvostruko lice gramatičara i muzičara. Osećam vrlo orijentalnu emociju  da sam naslednik svojih roditelja, dedova i baka, imena mrtvih, neke melodije ili poziva koji dozivaju i nastavljaju se. Još je življi osećaj da po sebi nisam nešto posebno. Mi smo neke vrste prazninâ obloženih odećom, navikama, rodbinskim povezanostima, naučenim jezikom i s mnogo učenja. Ova praznina je temeljnija od ega, od načela identiteta, od subjekta u rečenici, tih našminkanih plesača.

Unutarnji život ili unutarnja praznina?

Unutarnja praznina. To je ono što mi omogućuje bezumnu pažnju. Kao u spojenim posudama, sa vazduhom koji prolazi i privlači tekućinu. Duboko sam kontemplativan, to jest neko ko voli napuštati, ko voli da ga se osvoji, ko voli čitati, voli se opiti, mnogo više nego «gramatička osoba» koja bi htela imati «ličnu sliku». Na obali na kojoj je slučaj hteo da se rodim, ja skupljam sasvim male deliće postojanja. Pripada to više proizvoljnoj zbirci, nego razumevanju. Moja me čitanja istovremeno nadahnjuju i zbunjuju. Čitati znači prepustiti se osvajanju. To je gubitak kontrole, dezorentacije što ljudska bića sasvim može dovesti u teskobu. Nije svako sposoban izgubiti glavu. Čitati je sve samo ne mirno iskustvo. To je rizično istraživanje koje izaziva vrlo stvarne povrede, i narušava uključenost u društvo. Ja ne suprotstavljam čitanje i življenje. Ali treba biti svestan da čitamo na vlastitu odgovornost.

«Poslednje kraljevstvo» je splet skolija, aporija, skokova, neprimerenosti, citata. Biste li svoje knjige odredili kao zbirke različitih beleški?

To su moje Atičke noći. Ja, rimska žena, ne pristajem na poslušnost mužu koji me je uzeo u dobi od 8 godina da me podčini vlasti svojih otaca. Tako se održavao Rim. Gelije nastavlja Pamfilijeve knjige, a ja Aulo Gelijeve Noći. Prenosim taj neposluh u pisanje. Ne pristajem prignuti se pod svevlasti nacionalnog jezika. Mrvim ga u njegovim različitim slovima, u njegovim nastavcima, u korenima, etimologiziram ga, bežim od njegove dominacije. Prvu sam depresiju doživeo oko prve godine. Nisam hteo niti jesti niti razgovarati. Nikada neću saznati zašto to mi je kao detešcu trebalo pokazivati toliko znakova nepokoravanja onima koji su me okruživali. Iznosim svedočanstvo o onome što je moglo ne govoriti, što je moglo umreti. Nisam prekoračio dob koja se naziva razumnom, odnosno, pokušao sam se vratiti na stepen pre sticanja jezika. Učeni čovek ostaje ne-govornik koji stiče svoje reči, uči njihova slova, otvara rečnik, proverava značenje, ispituje etimologiju, okleva pred smislom. Nije onaj za kojeg je jezik transparentnost, orijentacija, vera. Onaj je za koga jezik predstavlja zaslon. Kad pišem, preuzimam jezik i pre njegova početka. Za razliku od Camusa, francuski jezik nije moja otadžbina. Ćutnja je moja otadžbina, ili moja materinska postojbina. Rođenje je moja sudbina. Zora je moje vreme.

Dajte mi barem, ako ne ključ, ono neki pravac.

Ne računajte na mene da vam odam svoje tajne! U onome što pišem postoji celo jedno tajno pismo koje me očarava. Povučeni položaj je daleko zanimljiviji od osobe koja ga zauzima, od delovanja koje vodi junak junačkog duha biografije. "Poslednje kraljevstvo" je zaklonjena tajna, poslednje mesto očuvano od nametnutog poretka, kao posve malo nesretno dete koje je našlo utočište u koje hita punom brzinom da se zaštiti.

Vaša sklonost asertivnom, vaša mržnja apodiktičkog, postavlja vas u svojevrstan stav iščekivanja.

Kada bi kralj Gilgameš poželeo znati što će činiti sledeći dan, povlačio se u šumu cedrova, spuštao bradu među kolena, u očekivanju sna koji bi mu pokazao kojim putem ići. U mojim romanima, u fikcijama koje umećem unutar moje vrste eseja, usvajam taj stav. Ono što mi se javlja u snu pokazuje mi što trebam napisati. Dosta je tajanstveno. No, ulazimo u područje predosećaja, fikcije.

Iracionalno ulazi u sve više vaših tekstova.

Ne kažem iracionalno, kažem: nepredvidljivo, barokno, intenzivno. Komponujem kontrastne plesove, po uzoru na Frobergove Svite, što će ih potom preuzeti Bach, ili na Saint-Evremondove rasprave. Volim tu učenost, razmišljanje, apoftegmu, poslovicu, uverenje, unositi ono što je nesigurno, nepredvidivo, apsurdno, upravo unutar intelektualnog poštenja. Dočim sam se u Malim raspravama zatvarao u intelektualno poštenje.

Vi lažno iskušavate istinom?

Baš suprotno: istinu stavljam na kušnju lažnog. Na latinskom se duh kaže mens. Mentalno funkcionisanje se kaže mentiri. Laž (mensonge) je golema, to je duša.

Onda ste nepošten pisac?

Potpuno. Duh je izumitelj fantazija, halucinacija, ludila. Ono što nedostaje, uzdiže ga. San i laž su isti. Ovo je mesto na kojem se sve kriptira. Važno je prihvatiti tu zastrašujuću stvar: slobodu našeg duha, koji sve vreme laže. Otuda moja potreba da sve odčaravam, od-prepašćujem, uklanjam sve bogove, svako sunce, svaki istok. Treba prestati dovoditi u red ono u čemu ga ne postoji. To je primerice osnova budističke misli. Treba rasporiti veo maje. Misao prinosi svoje surogate da prevari zbilju, glad, žeđ, žudnju, hladnoću. Napominjem da se ovo osveštavanje ne događa bez skrupula. Kada u knjigu ubacujem lažno, kada iskrivljavam tekst, osećam se krivim, ali je to neophodno u korist teksta. Mali katolički dečak, ministrant i orguljaš koji sam bio, teži reći istinu, ne varati. To su kardinalne vrline. Gazim po njima s mešavinom srama i radosti.

Vaša sklonost fragmentu, prekidanju tona, vaš je zaštitni znak, vaš pečat. Upečatljiva je u delu Sva jutra ovoga svieta. Puna rečenica je na početku Malih rasprava: "Sva jutra ovoga sveta su bez povratka". Ova se rečenica ponavlja, u različitim oblicima, u većini vaših knjiga. Koji je za van njezin točni smisao?

Pišem ujutro. Kao i mačke, zaspem u sumrak, i poput njih, ustajem vrlo rano, pre zore, u creper, to jest u vreme "ruđenja", između sivila i rumenila, u cik dana čiji je noćni ekvivalent "smeđe". U tom trenutku gospodin de Sainte-Colombe improvizuje napeve kako bi se u duhu sastao sa svojom pokojnom suprugom. Svaka se zora diže u prostoru novog svetla. To su moji trenuci neslomljive samoće, na koje se postavljam u vrebanju tajne izvorišta, poput mačke koja vreba još usnulog glodavca, ili ptica koje započinju s pokušajem peva i s još lepljivim i drhtavim krilima naznačuju putanju svog leta.

Pišete: "Vreme neprestano počinje započinjati".

Prikradam se oko te zagonetke. Jutra bez povratka znače da je svet stalno stvaranje. To je, kad bih se usudio reći, naučna pozadina mojih knjiga. U nekoj sam vrsti bratstva s fizičarima. Moderna fizika je vrlo zbunjujuća. Sklona je pretpostavci da izbijanje, da veliki prasak ne prestaje. Nažalost, neujednačen je, nepredvidljiv, neredovit! Ali se čini da svemir ne prestaje implodirati. Sve eksplodira. Sve se izobličuje. Sve posrće. Upravo ručamo na brodu koji se malo ljulja, usidren uz obalu Seine [na pristaništu Rapée]. Ali nema ničega pripovednog ili hronološkog. Istovremeno se pod našim nogama, ispod vode u Seine koja teče prema Le Havreu, u srcu Zemlje, u isti ovaj trenutak, događa erupcija koja srećom ne prestaje. Zemlja se okreće, zanesena u svojoj vrtnji. Pozadina svemira još se izbacuje napred. Svaku zoru, svako jutro – ne svaku noć, ne svaki sumrak, ne svaku prošlost – zauzima samo njegovo pojavljivanje. Postoji jednako toliko rođenja koliko i dana. Ništa se nikada ne opetuje, ponavlja. Samo se u istoriji društva prinudno, kapitalistički ponavljaju, u užasu. Verujte mi, tok naših života, prirode, bîti, nepovezaniji je nego što mislimo.

Međutim, red je garant društva...

Gde ste videli da su gradovi dobro organizovani, nacije dobro zamišljene, statu quo radostan? Ljudi ne vole red, nego rat. Po šta smo išli u Afganistan?

Kružite oko rata, kaosa. Dakle smrti.

Bez predaha, ali bez besa. Ne treba se bojati smrti. U Tihoj barci, spominjem jednog svog strica koji se vratio iz Dachaua. On mi je rekao da nikada nije znao za teskobu u kojoj je mene video kako tonem kao dete. Možda se treba pribižliti smrti da bismo je prestali bojati se. Prepustiti joj se bez oklevanja, ako je ona blagonaklonija od časa koji će uslediti. U tom smislu, samoubistvo ne smatram zastranjivanjem. Ono nije delo nekog luđaka, nego rezultat askeze. Smrt može biti intenzivna, odana, duboka pratnja, nimalo nasilna.

Uvek treba zauzimati trenutak koji dolazi i koji je "bez povratka." Čini li vam se Epikurovo zadovoljstvo kao dobar provod vremena?

Ja sam epikurejac 99%. Epikur je prvi rekao: "Radije mislim svojom glavom nego kao Grčka". Začuđujuće je raskinuo s državom, poput Herklita koji se odriče kraljevstva, napušta Efez, odlazi na planinu. Epikur se osmelio uvesti delić drevne prirode, vrt, unutar zidova grada. Ono što nastojim učiniti pišući, istodobno je oholo i vrlo precizno. Želim misliti svojom glavom. Želim misliti samo na negenerički, neopštti način. Ni za naciju, ni za Boga, ni za Francusku, ni za jezik. Mislim za obalu reke gde sam rođen, koja se nazivala Iton, u ruševnom Havreu, nakon rata.

Vaše bi ime poticalo iz Coignard, onaj koji udara.

Pre je to onaj koji je baksuz, koji je u nedaći. Možda nije slučajno da sam svoj «tako miran zaklon, u tako čistom svetlu», da se vratimo Epikuru, izabrao u Sensu, na obali Yonne, kamo su bili prognani jansenisti. Između Le Havrea koji je razorio Drugi svetski rat i Sensa, žrtvi progona Kralja Sunca, razmažen sam. Ali, u nedostatku potrebe za privezama, primoran sam polaziti od tih lanaca.

Otuda vaše traženje tajne, otklona, povučenosti?

Čitao sam mnogo knjiga filozofa, psihologa, moralista, koji nameću istinitost, autentičnost, izricanje svega, do nepristojnog. Ubrajam tu i Freuda. Draži su mi Melanie Klein ili Donald Winnicott jer kažu: «Pripazi, jedino što treba očuvati u analizi, u životu, nije subjekt, nije neki junak, nije neko ko bi se upoznao ili se otkrio, nego neka nepriopštiva jezgra». Postoji tačka nakon koje se više ne može ostvarivati domestikacija. Taj položaj potpune povučenosti nikada se ne sme dovesti u situaciju ranjivosti. Potrebno je biti najtajanstveniji čovek. Potrebno je umreti na tom neobičnom nevidljivom mestu, u najvećoj tajni, kao mačke.

Jedna od vaših knjiga već se zove Zavet tišine.

U kojoj upravo preporučujem da se svoju tajnu ne otkriva nikome, čak ni jeziku. Ne treba čak ni pomišljati na sebe. Srce sebe ne sme biti otkriveno ni po koju cenu. Spas je u nepoverenju, u mrtvom intervalu odsutnosti. Treba se bojati ljudi koji sve proždiru. Jesti uvek znači jesti ono mrtvo. Ovo što smo upravo pojeli [odrezak teleće jetrice] hvala bogu je mrtvo. Bolje je mahati zlatnim kopljem Šive, čoveka-jelena, večno itifaličnom, nego se predati hiljadama žena mudraca iz šume smolastog drveća. Bog s glavom uvek raščupanom od žudnje i uvek pokrivenom paljeničkim pepelom propoveda žudnju u čistom stanju, samotnu, postojanu. Biti epikurejac znači suprotstaviti se sitoj mlitavosti hedonizma. Svoj mozak želim poremetiti da ne zapadnem u opštu misao. Prava namera nije doći do neke nepouzdane istine, nego goreti bliže svetlu.

Koliko ste milijardi neurona spalili pišući ovu knjigu?

Na grčkom, neuron označava tetivu luka koja kad je napeta izbacuje strele. Mi smo strelci koji poseduju mnogo tetiva na našim lukovima. Ostaje pronaći metu.

Ipak je potrebno doista biti u gradu, zar ne?

Ne, ne treba biti. Činjenica je da jesmo u njemu. Ovde se razilazim s Epikurom. Prepuštam mu njegov antropomorfizam, kao što Heideggeru prepuštam njegovo sramno uverenje da je čovek čuvar bitka. Kako i na trenutak čoveka možemo smatrati referentom dok gledamo burom uzburkano more? Humanizam, ideja da jezični red nadilazi prirodni red, ideja o svesti široj od neba, to je nešto što nikada nisam mogao shvatiti.

Udaljili ste se od društva pre osamnaest godina davši ostavku na vaše službe glavnog sekretara izdavačke kuće Gallimard i predsednika festivala muzike i barokne opere Dvorca u Versaillesu. Odrekli ste se svetovnosti i posvetili se proučavanju i pisanju svojih dela, koja su neka vrsta poetskog pokušaja društvenog razaranja. Mislite li, osećate li da pisanje zaustavlja vreme? No, ako zavrnemo šiju temporalnosti, više ne znamo gde smo!

To nije novo! I naravno, u dubini ne znamo gde smo! Središte Izbačenih iz sedla je beg u svim smerovima, beg učinjen svetim, beg učinjen jelenom. Dugo mi je trebalo da shvatim kako postoje dve vrste ljudi: oni koji se nastoje integrirati, razmnožiti se, koje društvo veliča, i oni koji se osamljuju, koji su u pokretu povlačenja, u koje se nema poverenja. Prvi zameraju drugima da se osamljuju. No, nije sramota reći zbogom! U tome je čak i bit najlepših religija. Ne treba obuzdavati tu želju niti širiti strah od nje. Za mene je to bio dug put. Kako mi je samo bilo teško otići! Reći sebi: nisam bolestan, nisam šizofren, nisam ni tako anomičan, neću umreti na rubu. Ni molitva ni ludilo nisu na ishodu tog raskida. Naravno, sloboda ima svoju cenu. Lišio sam se značajnih prihoda napuštanjem uloga koje sam igrao. Odrekao sam se puno poznanstava, saveza, paktova. Ali sam iz tog izvukao mnogo radosti. Kakve li zvezdane, nestvarne praznine u svakom satu!

Kad sam skoro umro, poželeo sam pisati vrlo kratke knjige, savladive. Zamislio sam Terasu u Rimu, Villu Amaliu, Butèsa, i druge. Začudo, uporedno sam zamislio ovo "Poslednje kraljevstvo." Video sam to kao nešto nedovršivo. Po svaku cenu sam morao obrazložiti to izdvajanje koje me prati od najranije dobi, da objasnim zašto je društveni, politički život, navodno zbiljski, dijaloški, u oprekama, potpuno lišen dostojanstva. Morao sam učiniti taj napor: reći da život može biti tajan. Sad kad sam stvorio to kraljevstvo, jedino u kojem se još uvek može disati, svoju formulu mogu umnažati u beskonačnost.

Umrećete u njoj?

U njoj ću se utopiti. To je moje Tirensko more.

________________________________

*Objavljeno u Književnoj republici, br. 1-4/2016.

Autor: Vincent Landel
Prevod: Zlatko Wurzberg
Izvornik: Entretien avec Pascal Quignard : "Il faut être le plus secret des hommes" / Pascal Quignard in Magazine littéraire, 546 (08/2014) ..


6 коментара:

  1. Genijalac. Za mene je otkriće. Hvala !
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  2. Mi nikada ne možemo videti višeg čoveka od sebe. Nemoguće je prodreti tamo gde nisi i sam boravio. Ako si mu bar malo blizu onda je moguća neka vrsta predosećaja, žudnje, unutrašnjeg pokreta privlačnosti koje čini da osetiš silu koja te gura prema njemu. Otuda je to skrivenost, ona jednostruka, jer imamo mogućnost, ako je uopšte imamo da skinemo tu prvu opnu iza koje se nazire osećaj da tamo nešto unutar čoveka ima. Pred očima ostalih ljudi taj čovek postaje nevidljiv. "Najtajanstveniji čovek".

    I Bog je skrio sebe pred ljudima ostavljajući im mogućnost da otkrivaju taj skriveni deo života unutar svakog od nas. Ko se jednom upusti u taj poduhvat, taj se nikad ne može vratiti nazad. Pa iako, naizgled, osetiš izgubljenost, sam u tom prostoru "praznine", to je samo sumračak koji nagoveštava da posle pada uvek dolazi zora i novi dan. Izazov buđenja kad jednom ugledaš zoru postaje kao zavet. Kažu: "Ne budi mene zora, već ja budim zoru..."

    Ta praznina, ili kako je napisao žudnja za stepom, napuštanje grada, utvrde, je uslov za kretanje dalje. Grad je mesto stajanja u mestu, grad je utvrđeni zamak koji može da se pretvori u zatvor, zatvor sopstvenih stavova, umišljaja, predviđenosti, predrasuda i znanja koje mislimo da posedujemo. Šta znamo da se nalazi izvan zidina ako je ne napustimo. Hrabri idu dalje. Hrabri imaju mogućnost da osete sok života. Oni su podržani višom silom, ali moraju imati početni impuls i žudnju da napuste staro.

    Napolju duva neka vetruština, ušuškana u toplom čitam ovaj tekst. Sigurnost je uvek unutrašnja. Mi više volimo onu spoljašnju manifestaciju, toplu kaficu na fotelji pored prozora koji dihtuju, i pri tom lep pogled na Dunav. Eto, takvi smo mi ljudi...

    Pozdrav.
    Li, dobar je tekst. Hvala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sigurnost!? Ne vidim je, ne osećam, ni u sobi, kraj prozora. Niko me ne može zaštititi od sopstvene nesigurnosti.
      pesnik u prolazu

      Избриши
    2. Suzo,
      hvala na lepom komentaru.

      Iz pregrš utisaka izdvajam temu bega (" Središte izbačenih iz sedla je beg u svim smerovima") u samoću, iz samoće, u fikciju, mastu, san, javu, to mnogostruko prevrtanje duše i uma izbačenih iz sedla.
      Uverena sam da nam se najbolje dešava kada smo izbačeni iz sedla logike,da ne kažem umovanja, dok uživamo u pogledu na Dunav, pijemo toplu kaficu, udobno smešteni na fotelji.

      pozdrav
      i nastavi da uživaš

      Избриши
  3. Pesniče, tvoja nesigurnost je izgleda tvoje utočište ( sigurnosti ). Mrdni se.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U tim loše osvetljenim oblastima ljudske delatnosti, kao u tamnom repu neke komete, utapa se i ovekovečuje sva fauna maštarija, sva njihova podmorska vegetacija... Ljudska slabost otvara vrata tajne i vodi nas u kraljevstvo mraka. Neki pogrešan korak, neki loše izgovoren slog, otkrivaju misao čoveka. Tako i u metežu tih mesta ima brava koje loše zatvaraju beskraj.“ — Luj Aragon, Seljak iz Pariza (1926)
      pesnik u prolazu

      Избриши