недеља, 07. мај 2017.

Bakunjin Mihail, Nemoral države



Čovek nije samo najindividualnije biće na Zemlji - on je također i najdruštvenije biće. Bila je velika zabluda od strane Jeana Jacquesa Rousseaua što je smatrao da je primitivno društvo bilo utemeljeno na slobodnom ugovoru među divljacima. Ali Rousseau nije bio jedini koji je podupirao takva gledišta. Većina pravnika i modernih pisaca, pripadali oni Kantovoj školi ili nekoj drugoj individualističkoj i liberalnoj školi koji ne prihvataju teološku ideju društva koja je utemeljena na božanskom pravu, niti one Hegelijanske škole - društva kao više ili manje mističnog ostvarenja objektivne moralnosti - niti primitivno životinjsko društvo naturalističke škole - uzimaju nolens volens, radi nedostatka bilo kojeg drugog temelja, prećutan ugovor, kao njihovu polazišnu tačku.


Prećutan ugovor! To znači ugovor bez reči i kao posledica tome ugovor bez misli i bez volje: odvratna besmislica! Apsurdna fikcija, i više, opaka i grešna fikcija! Bezvredna neslana šala! To pretpostavlja da dok bih ja bio u stanju u kojem ne mogu hteti, razmišljati, govoriti, svezao bih sebe i sve moje potomke - jedinom odlukom što sam dopustio da budem žrtvovan bez izazivanja ikakvog protesta - u neprekidno ropstvo.




Manjak moralnog raspoznavanja u stanju prethodnom izvornom društvenom ugovoru.


S tačke gledišta sistema kojeg mi sad promatramo razlika između dobra i zla nije postojala pre sklapanja društvenog ugovora. U to je vreme svaki pojedinac bio izolovan u svojoj slobodi ili u svom apsolutnom pravu, bez da pripazi na slobodu drugih osim u onim slučajevima kad je to morao zbog svoje slabosti ili svoje relativne snage - drugim rečima, zbog svog opreza i koristi. U to je vreme egoizam, prema istoj teoriji, bio vrhovni zakon, jedino postojeće pravo. Dobro je bilo određeno uspehom, zlo jedino neuspehom, a pravda je bila samo posvećivanje ostvarenih dela, koliko god to bilo grozno, okrutno ili sramotno - to je pravilo u političkoj moralnosti koja sada prevladava u Evropi.




Društveni ugovor kao kriterij dobra i zla.



Razlikovanje dobra i zla, prema ovom sistemu, je počelo tek sa sklapanjem društvenog ugovora. Sve ono što je bilo prepoznato da je na opštu korist se proglašavalo dobrim, a sve suprotno tome lošim. Članovi društva koji su ušli u taj sporazum postajući građani, obavezujući sebe časnim obavezama, preuzeli su pritom dužnost da podrede svoje privatne interese opštem dobru, nerazdvojivoj koristi svih. Također su i rastavili svoja individualna prava od javnih prava, kojih je jedina predstavnica - država - pritom dobila moć da spreči svaki revolt individualnog egoizma, poseda, uopšte, dužnost da štiti svakog svog člana u primenjivanju svojih prava sve dok se oni ne okrenu protiv opštih prava zajednice.




Država formirana društvenim ugovorom je moderna ateistička država. I



Sada ćemo istražiti prirodu odnosa u koje je država, tako zasnovana, obavezna ulaziti sa sličnim državama, kao i njene odnose prema stanovništvu kojim vlada. Takva se analiza pokazuje najzanimljivijom i najkorisnijom pošto je država, kako je ovde definisana, upravo moderna država u toliko što je odvojena od religiozne ideje: to je svetovna ili ateistička država koju su moderni pisci zagovarali.



Pogledajmo, dakle, od čega se sastoji taj moral. Moderna država, kao što smo rekli, se oslobodila jarma Crkve i posledično tome je stresla sa sebe jaram univerzalnog ili kosmopolitskog morala hrišćanske religije, ali nije još prodrla do humanitarne ideje ili etike - što ne može ni učiniti bez da samu sebe uništi, zbog svog samostalnog postojanja i izolovane koncentracije država je uvelike preuska da bi mogla da obuhvati, sadržavati interese, pa posledično, i moral čovečanstva kao celine.




Etika izjednačena s državnim interesima.



Moderne države su došle tačno do te tačke. Hrišćanstvo im služi samo kao maska i fraza, kao sredstvo prevare za budale, jer ciljevi kojima oni teže nemaju ništa zajedničkog s religioznim ciljevima. A i istaknuti državnici naših vremena; razni Palmerstoni, Muravievi, Cavouri, Bismarcki, Napoleoni bi umirali od smeha kad bi se njihova javno izjavljena religijska uverenja uzela za ozbiljno. Smejali bi se i više kad bi im neko pripisao humanitarne osećaje, obzirnost i namere koje su oni uvek javno iznosili kao puku glupavost. Pa onda što sačinjava njihov moral? Samo državni interesi. S te tačke gledišta koja je, s vrlo malo iznimaka, bila tačka gledišta državnika, snažnih ljudi svih vremena i zemalja, sve što služi očuvanju, veličanju i konsolidiranju moći države je dobro - iako bi to moglo biti svetogrdno s religiozne tačke gledišta i što može izgledati gnjusno s točke gledišta ljudskog morala - i obratno, što god se suprotstavlja interesima države je loše, iako je to najsvetija i ljudski najpravednija stvar. To je istinski moral i stoljetna praksa svih država.




Kolektivni egoizam pojedinih udruženja uzdignut u etičke kategorije.



Takav je također i moral države temeljen na teoriji društvenog ugovora. Prema ovom sistemu, dobro i pravedno, pošto je to počelo tek od društvenog ugovora, u stvarni nisu ništa drugo nego sadržaj i krajnja svrha ugovora - što bi značilo, opšta korist i javno pravo svih pojedinaca koji čine taj ugovor, s iznimkom onih koji su ostali izvan njega. Prema tome, pod dobrim se u ovom sistemu misli samo na najveće zadovoljenje kolektivnog egoizma nekog određenog i ograničenog udruženja koje, temeljeno na djlomičnom žrtvovanju individualnog egoizma svakog svog člana, isključuje iz sebe, kao strance i prirodne neprijatelje ogromnu većinu ljudske vrste bez obzira na to je li i ona sačinjena od sličnih udruženja.




Moral je proširiv samo u granicama pojedinih država.



Postojanje jedne ograničene države nužno pretpostavlja postojanje i po potrebi izaziva formiranje različitih država, pošto je sasvim prirodno da se pojedinci koji se nađu izvan te države i čiji su postojanje i sloboda pod pretnjom iste povežu međusobno protiv nje. Sad ovde imamo čovečanstvo razbijeno u neodređen broj država koje su strane, neprijateljske i preteće jedna prema drugoj.



Nema zajedničkog prava i nema društvenog ugovora među njima, jer kad bi takav ugovor ili pravo postojalo razne države bi prestale biti apsolutno nezavisne jedna o drugoj, postavši federalne članice jedne velike države. Osim u slučaju da ta velika država obuhvata čovečanstvo kao celinu, ona bi nužno imala protiv sebe neprijateljstvo drugih velikih država, iznutra sjedinjenih. Prema tome rat bi uvek bio vrhovni zakon i sastavna potreba pukog postojanja čovečanstva.




Zakon džungle vlada državnim međuodnosima.



Svaka država, bilo da je federativnog ili ne federativnog karaktera, mora težiti tome, pod kaznom krajnjeg pustošenja, da postane najmoćnija među državama. Ona mora da proždire druge tako da ona ne bi bila prožderana, mora da osvaja da ne bi bila osvojena, da porobljava da ne bi bila zarobljena - jer dve slične i u isto vreme strane sile ne mogu istovremeno postojati bez da se međusobno unište.




Univerzalna solidarnost čovečanstva poremećena zbog države.



Država je tada najzloglasnija negacija, najciničnija i najpotpunija negacija čovečanstva. Ona razdire univerzalnu solidarnost svih ljudi na zemlji i ujedinjava neke od njih kako bi mogli da uništava, osvaja i porobljiva sve ostale. Ona stavlja pod svoju zaštitu samo svoje vlastite građane i priznaje ljudska prava, humanost i civilizaciju samo unutar svojih vlastitih granica. I pošto ne priznaje nikakva prava izvan svojih vlastitih granica, ona  je sebi sasvim logično prisvojila pravo da najokrutnijom nehumanošću tretira svu stranu populaciju koju može da pljačka, istrebljava ili podredi svojoj volji. Ako i pokaže velikodušnost ili humanost prema njima, to ni u jednom slučaju ne radi iz bilo kakvog osećaja dužnosti: a to je zbog toga što ona nema nikakvih dužnosti osim sama prema sebi i prema onim svojim članovima koji su je osnovali činom slobodnog sporazuma, koji je nastavljaju sačinjavati na istim slobodnim temeljima ili, kao što se dugoročno događa, koji su postali njeni subjekti.



Pošto međunarodni zakon ne postoji i pošto neće nikad niti moći postojati na jedan ozbiljan i stvaran način bez da potkopava prave temelje apsolutnog državnog suvereniteta, država ne može imati nikakve dužnosti prema stranim populacijama. Ako čak i tretira humano neki osvojeni narod, ako ne ode do pravog obličja u pljačkanju i istrebljavanju istog i ne svede ga do krajnjeg stupnja ropstva, to verovatno čini zbog razmatranja političke pogodnosti i opreza ili čak iz čiste velikodušnosti, ali nikad zbog dužnosti; jer ima apsolutno pravo da njima raspolaže kako god ona smatra ispravnim.




Patriotizam ide protivno normalnom ljudskom moralu.



Ta zloglasna negacija čovečanstva, koja čini pravu bit države, je s tačke gledišta ove poslednje najviša dužnost i najveća vrlina: zove se patriotizam i sačinjava transcendentni moral države. Zovemo ga transcendentnim moralom jer on obično prekoračuje (transcendira -op. prev.) iznad stupnja ljudskog morala i pravde, bilo privatnog ili javnog, i time se često postavlja u delomično proturečje s njima. Tako da, na primjer, povrediti, tlačiti, opljačkati, harati, ubiti ili porobiti nečijeg bližnjeg znači, prema normalnom moralu čoveka, učiniti ozbiljan zločin.



U javnom životu, baš suprotno, s tačke gledišta patriotizma, kad je to učinjeno za veću slavu države kako bi mogla očuvati ili proširiti svoju moć sve ono postaje dužnost i vrlina. I ta dužnost, ta vrlina, su obavezne svim patriotskim građanima. Od svakoga se očekuje izvršenje tih dužnosti, ne samo u odnosu na strance, nego i na njegove sugrađane, članove i subjekte iste države, kad god dobrobit države to zahteva od njega.




Vrhovni zakon države.



Vrhovni zakon države je samoočuvanje pod svaku cenu. I pošto su sve države od samog početka njihovog postojanja na zemlji bile osuđene na beskonačnu borbu - borbu protiv svog vlastitog stanovništva, kojeg tlače i uništavaju, i borbu protiv svih stranih država, od kojih svaka može biti jaka samo ako su druge slabe - i pošto države ne mogu izdržati u toj borbi osim ako konstantno ne povećavaju svoju moć protiv svojih vlastitih subjekata kao i protiv susednih država - sledi da je vrhovni zakon države povećanje svoje moći na štetu unutrašnje slobode i vanjske pravde.




Država namerava da zauzme mesto čovečanstva.



Takav je u svojoj krutoj stvarnosti jedini moral, jedina namera države. Priznaje Boga samoga samo zato što je on njen vlastiti ekskluzivni Bog, potvrda njezine moći i onoga što naziva svojim pravom, a to je pravo da egzistira po svaku cenu i da se uvek širi na račun drugih država. Bilo što, što služi unapređivanju ka tom cilju je korisno, zakonito i kreposno. Bilo što, što tome škodi je kriminalno. Moral države je tada preokret od ljudske pravde i morala.



Ovaj transcendentni, nadljudski i stoga protu-ljudski moral država nije samo rezultat korupcije ljudi koji su zaduženi da vode državne funkcije. Moglo bi se s većim pravom reći da je korupcija ljudi prirodna i nužna posledica državne institucije. Taj je moral samo razvoj temeljnog principa države, neizbežna ekspresija njezine nerazdvojive potrebe. Država nije ništa drugo nego negacija čovečanstva; ona je ograničena kolektivnost koja namerava da zauzme mesto čovečanstva i koja želi da se nametne iznad drugih kao vrhovni cilj, dok je sve drugo tome podčinjeno i u službi istoga.




Pojam čovečanstva, odsutan u davnim vremenima, je postao sila u našem sadašnjem životu.



To je bilo prirodno i lako razumljivo u davnim vremenima kada je sam pojam čovečanstva bio nepoznat i kad je svaki narod poštovao isključivo svoje nacionalne bogove, koji su mu davali pravo života i smrti nad svim drugim nacijama. Ljudska prva su se odnosila samo  na građane države. Bilo šta, što je ostalo izvan države je bilo osuđeno na pljačkanje, masakriranje i ropstvo.



Sada su se stvari promenile. Pojam čovečanstva postaje sve više i više neka sila u civilizovanom svetu i, zahvaljujući ekspanziji i povećavajućoj brzini sredstava za komunikaciju i također zahvaljujući uticaju, još uvek više materijalnom nego moralnom, civilizacije na barbarske narode, taj pojam čovečanstva počinje uzimati uporište čak i u umovima necivilizovanih naroda. Taj je pojam nevidljiva sila našeg veka, s kojom sadašnje sile - države - moraju da računaju. Ne mogu joj se podrediti svojom slobodnom voljom jer bi takvo podređivanje s njihove strane bilo ravno samoubistvu, pošto trijumf čovečanstva može biti ostvaren samo kroz uništenje država. Ali države ne mogu više poricati tu ideju niti otvoreno joj se suprotstaviti, jer pošto je sad već postala prejaka, mogla bi ih napokon uništiti.




Država mora priznavati na svoj licemeran način snažan osećaj čovečanstva.



U prisutnosti te bolne alternative preostaje samo jedan izlaz: a to je licemerje. Države izražavaju svoje izvanjsko poštovanje te ideje čovečanstva; one govore i naizgled deluju samo u njeno ime, ali je narušavaju svaki dan. To se, ipak, ne bi trebalo uzeti protiv država. One ne mogu delovati drugačije, njihova je pozicija postala takva da se mogu održati samo ako lažu. Diplomacija nema drugih zadataka.



Stoga, šta vidimo? Svaki put kada jedna država želi objaviti rat nekoj drugoj državi, to započne izdavanjem manifesta upućenog ne samo svojim subjektima, nego i celom svetu. U tom manifestu ona izjavljuje da su pravo i pravda na njenoj strani i nastoji da dokaže da je potaknuta isključivo ljubavlju prema miru i čovečanstvu i da je, ispunjena plemenitim i miroljubivim osećajima, već dugo trpi u tišini sve dok je rastuća pokvarenost njenog neprijatelja nije naterala da izvadi mač. U isto vreme zaklinje se da će, prezriva prema svakom materijalnom osvajanju i ne tražeći nikakvo teritorijalno proširenje, privesti kraju taj rat čim pravda bude ponovno uspostavljena. I njeni antagonistički odgovori sa sličnim manifestom u kojem će se, naravno, pravo, pravda, ljudskost i svi plemeniti osećaji naći na njenoj strani. Ti uzajamno suprotstavljeni manifesti su napisani s istom rečitošću, oni dišu isto kreposno ogorčenje i jedan je točno toliko iskren koliko i drugi; drugim rečima, oba su jednako bezobrazna u svojim lažima i samo budale mogu biti njima zavarane. Razborite osobe, sve one koje su imale neko političko iskustvo, se niti ne zamaraju čitanjem takvih manifesta. Baš suprotno, oni traže načine da otkriju interese koji oba protivnika teraju u taj rat i da izvagaju snagu svakog od njih kako bi mogli odgonetnuti rezultat borbe. Što samo dokazuje da moralna pitanja nisu u igri u takvim ratovima.




Neprekidni rat je cena postojanja države.



Prava naroda, kao i pregovaranja koja određuju državne odnose, manjkaju bilo kakvu moralnu potvrdu. U svakoj određenoj istorijskoj epohi oni su materijalni izraz ravnoteže koja proizlazi iz uzajamnog antagonizma država. Dokle god države postoje neće biti mira. Biće samo više ili manje produženih predaha, primirja sklopljenih od strane neprekidno zaraćenih država; ali čim se država bude osećala dovoljno snažnom da uništi tu ravnotežu u svoju korist, nikad sebi to neće propustiti. Istorija čovečanstva to u potpunosti iskazuje.




Zločini su moralno podneblje država.



To nam objašnjava zašto je otkad je počela istorija, tj. otkad postoje države politički svet uvek bio i još uvek nastavlja biti pozornica visokog lopovluka i nenadmašenog razbojništva - razbojništvo i lopovluk koji se održavaju na veliku čast, pošto su određeni patriotizmom, transcendentnim moralom i vrhovnom koristi države. To nam objašnjava zašto sva istorija drevnih i modernih država nije ništa drugo nego niz odvratnih zločina; zašto sadašnji i prošli kraljevi i ministri svih vremena i svih zemalja - državnici, diplomati, birokrati i ratnici - sudeći prema jednostavnom moralu i ljudskoj pravdi zaslužuju hiljadu puta osudu na doživotnu robiju.



Jer nema toga terora, okrutnosti, svetogrđa, krivokletstva, prevare, sramotnog ugovaranja, bezobrazne krađe, drske pljačke, prljave izdaje koja nije bila počinjena i sve to još uvek čine predstavnici države, bez drugih isprika osim ove elastične, često puta tako prikladne i jezovite fraze - Državni razlog. Uistinu jezovita fraza! Jer je korumpirala i obeščastila više ljudi u službenim krugovima i vladajućoj društvenoj klasi nego hrišćanstvo samo. Čim se izgovori sve postaje tiho i nevidljivo: poštenje, čast, pravda, pravo, milosrđe i sami nestaju, a s njima i logika i ljudski razum; crno postaje belo i belo postaje crno, jezivo postaje ljudsko (humano), a najpodliji i najokrutniji zločini postaju dela vredna hvale.




Zločin - privilegija države.



Što je dozvoljeno državi zabranjeno je pojedincu. Takvo je načelo svih vlada. Machiavelli je to rekao, a istorija kao i praksa svih savremenih vlada iznosi to na videlo. Zločin je nužan uslov samog postojanja države i stoga postavlja svoj ekskluzivni monopol iz kojeg sledi to da je pojedinac koji se usudi počiniti zločin kriv u dvojnom smislu: prvo, on je kriv prema ljudskoj savesti i, iznad svega, on je kriv naspram države zbog prisvajanja jedne od njezinih najvrednijih privilegija.




Državni moral prema Machiavelliu.



Veliki talijanski filozof politike, Machiavelli, je bio prvi koji je stavio u opticaj tu frazu (državni razlog) ili joj je barem dao njeno pravo značenje i golemu popularnost koju ona od tada uživa u upravnim krugovima. Realističan i pozitivan mislilac kao što je bio, došao je do zaključka - i bio je prvi u tome - da velike i moćne države mogu biti temeljene i održavane samo kriminalom - velikim zločinima - i korenitim prezirom prema bilo čemu nazivanom poštenošću.



On je napisao, objasnio i raspravio svoj slučaj sa strahovitom otvorenošću. I pošto je pojam čovečanstva bio potpuno zanemaren u njegovo vreme; pošto je ideja bratstva - ne ljudskog, nego religijskog - propovedanog od strane Katoličke Crkve bila, kao što ona uvek i je, ništa doli sablasna ironija, izneverena u svakom trenutku čak i u delima same Crkve; pošto u njegovo vreme niko nije verovao da postoji takva stvar kao što su narodna prava - narod je bio smatran inertnom i nesposobnom masom, neka vrsta topovskog mesa za državu, koju treba oporezivati, utisnuti u prisilni rad i zadržati u stanju večne poslušnosti; uzevši sve to u obzir Machiavelli je sasvim logično zaključio da je država vrhovni cilj ljudske egzistencije, da joj se treba služiti pod svaku cenu i da pošto interes države stoji iznad svega drugoga, dobar patriot ne bi smeo da odstupi od bilo kakvog zločina kako bi mogao služiti državi.



Machiavelli savetuje pribegavanje kriminalu, potiče ga i postavlja ga kao sine qua non (neophodan, nužan uslov -op. prev.) političke inteligencije kao i istinskog patriotizma. Bilo da se država zove monarhija ili republika kriminal će uvek biti neophodan da održi i osigura svoj trijumf. Taj će kriminal bez sumnje menjati svoj pravac i objekt, ali njegova će priroda ostati ista. Uvek će biti prinuđen i poslušan povređivanju pravde i poštenosti - za dobro države.




U čemu je Machiavelli bio u krivu.



Da, Machiavelli je bio u pravu: ne možemo u to sumnjati sada kada imamo iskustvo od tri i pol' veka dodano na njegovo vlastito iskustvo. Da, istorija nam govori da dok su male države kreposne zbog svoje slabosti, moćne države se održavaju samo kroz kriminal. Ali naš će zaključak biti radikalno drugačiji od onog Machiavellievog, razlog tome je sasvim jednostavan: mi smo sinovi Revolucije i od nje smo nasledili religiju čovečanstva koju moramo pronaći na ruševinama religije božanstva. Mi verujemo u prava čoveka, u dostojanstvo i nužnu emancipaciju ljudske vrste. Mi verujemo u ljudsku slobodu i ljudsko bratstvo bazirano na ljudskoj pravdi.




Dešifrirani patriotizam.



Već smo videli da isključujući ogromnu većinu čovečanstva iz svoje sredine, postavljajući je izvan obaveza i recipročnih dužnosti morala, pravde i prava, država poriče čovečanstvo s tom pompoznom rečju, patriotizam, i nalaže nepravdu i okrutnost svim svojim subjektima kao njihovu vrhovnu dužnost.




Izvorna ljudska zloba - teoretska premisa države.



Svaka država, kao i svaka teologija, tvrdi da je čovek u suštini zao i loš. U državi koju ćemo sada posmatrati dobro, kao što smo već videli, počinje sklapanjem društvenog ugovora i stoga je samo proizvod tog ugovora - njegov vrli sadržaj. Ono nije proizvod slobode. Baš suprotno, dokle god ljudi ostaju izolovani u svojoj apsolutnoj individualnosti, uživajući svu svoju prirodnu slobodu, ne priznavajući nikakve granice toj slobodi osim onih nametnutih faktom, a ne pravom, oni slede samo jedan zakon - zakon prirodnog egoizma.



Oni vređaju, maltretiraju, pljačkaju, ubijaju i proždiru jedni druge, svako prema meri svoje inteligencije, svoje lukavosti i svojih materijalnih mogućnosti, kao što to sada čine države. Stoga ljudska sloboda ne proizvodi dobro nego zlo, jer je čovek loš po prirodi. Kako je postao loš? To je na teologiji da objasni. Činjenica je da je država, kad je počela postojati, našla čoveka već u tom stanju i zadala sebi  zadatak da ga učini dobrim; drugim rečima, da pretvori prirodnog čoveka u građanina.



Neko bi mogao na ovo reći da pošto je država proizvod ugovora kojeg su ljudi slobodno sklopili i pošto je dobro proizvod države, sledi da je ono proizvod slobode. To bi, uprkos tome, bio potpuno krivi zaključak. Država, čak i prema toj teoriji, nije proizvod slobode, nego baš suprotno, proizvod dobrovoljnog svladavanja i žrtvovanja slobode. Prirodni ljudi, potpuno slobodni s tačke gledišta prava, ali zapravo izloženi svim opasnostima koje u svakom trenutku njihovih života prete njihovoj sigurnosti, kako bi osigurali i zajamčili potonju žrtvu, abdiciraju veću ili manju porciju njihove slobode, i dok je oni žrtvuju u ime svoje sigurnosti do te mere da postaju građani, oni također postaju robovi države. Stoga imamo pravo potvrditi da s tačke gledišta države dobro ne izniče iz slobode, nego baš suprotno, iz negacije slobode.




Teologija i politika.



Nije li neobično, ta sličnost između teologije (nauk  Crkve) i politike (teorija države), to približavanje dva naoko suprotna niza misli i dela na jednom te istom uverenju: tome o potrebi žrtvovanja ljudske slobode kako bi stvorili ljude moralnim bićima i pretvorili ih u svece prema jednima i kreposnim građanima prema drugima? Što se tiče nas, to nas baš i ne iznenađuje, jer mi smo uvereni da su politika i teologija obe usko povezane, potiču iz istog korena i teže istome cilju pod dva različita imena; mi smo uvereni da je svaka država zemaljska Crkva, baš kao što je i svaka Crkva sa svojim nebesima, prebivalištem besmrtnih bogova i blaženih - nije ništa drugo nego nebeska država.




Sličnost etičkih premisa teologije i politike.



Država tada, kao i Crkva, započinje s tom temeljnom pretpostavkom da su svi ljudi u suštini loši i da kada bi bili pušteni na njihovu prirodnu slobodu da bi trgali jedni druge i da bi nudili prizor najstrašnije anarhije u kojem bi najjači ubijao ili izrabljivao one slabije. I nije li to baš suprotno od onoga što se sada događa u našim uzornim državama?



Isto tako država postavlja kao svoje načelo sledeću doktrinu: Da bi se uspostavio javni red nužno je imati viši autoritet; da bi se upravljalo ljudima i svladalo njihove grešne strasti nužno je imati vođu i također postaviti uzde na narod, ali taj autoritet mora biti ogrnut u čoveka kreposnog genija, zakonodavca svog naroda, kao Mojsija, Lycurgusa ili Solone; i taj vođa i te uzde će uteloviti mudrost i represivnu moć države.




Društvo nije proizvod ugovora.



Država je tranzitni istorijski oblik, prolazni oblik društva - kao Crkva, kojoj je ona mlađa sestra - ali joj fali nužna i nepromenjiva osobina društva koja je prethodna svakom razvitku čovečanstva i koja, imajući potpunog udela u svemogućoj moći prirodnih zakona, radnji i manifestacija, sačinjava samu bazu ljudskog postojanja. Čovek je rođen u društvu baš kao što je i mrav rođen u mravinjaku ili pčela u pčelinjaku; čovek je rođen u društvu od samog trenutka kad je prvi put zakoračio prema čovečanstvu, od trenutka kad je postao ljudsko biće, tj. biće koje poseduje u većem ili manjem opsegu moć misli i govora. Čovek ne bira društvo; naprotiv, on je proizvod potonjeg i on je jednako toliko neizbežno subjekt prirodnih zakona koji upravljaju njegov suštinski razvoj kao i svim ostalim prirodnim zakonima kojima on mora biti poslušan.




Revolt protiv društva je nepojmljiv.



Društvo prethodi i u isto vreme preživljava svakog ljudskog pojedinca, bivajući na taj način kao i sama priroda. Ono je večno kao priroda, ili bolje, pošto je rođeno na našoj zemlji ono će i trajati toliko dugo koliko i zemlja. Radikalna pobuna protiv društva bi stoga bila jednako nemoguća za čoveka kao i pobuna protiv prirode, pošto ljudsko društvo nije ništa drugo nego zadnja velika manifestacija ili kreacija prirode na ovoj zemlji. Pojedinac koji bi  hteo da se pobuni protiv društva - a to znači protiv prirode uopšte i njegove vlastite prirode posebno - postavio bi sebe s one strane ograde pravog postojanja, zaronio bi u ništavilo, u apsolutnu prazninu, u beživotnu apstrakciju, u Boga.



Tako sledi da je jednako nemoguće pitati je li društvo dobro ili loše kao što je i pitati je li priroda - univerzalno, materijalno, stvarno, apsolutno, bitno i vrhovno biće - dobra ili loša. Ono je mnogo više od toga: ono je neizmeran, istinski i iskonski fakt, koji je postojao pre svake svesti, svih ideja, svakog intelektualnog i moralnog raspoznavanja; ono je sama baza, ono je svet u kojem se, neizbežno i na mnogo kasnijem stupnju, počelo razvijati ono što mi nazivamo dobrim i lošim.




Država je istorijsko nužno zlo.



Nije tako i sa državom. I ne oklevam reći da je država zlo, ali istorijski nužno zlo, toliko nužno u prošlosti koliko će i njeno potpuno izumiranje biti nužno pre ili kasnije, tačno toliko nužno koliko su i primitivna bestijalnost i teološka odstupanja bila nužna u prošlosti. Država nije društvo; ona je samo jedan od njegovih istorijskih oblika, jednako brutalan kao i apstraktan po karakteru. Istorijski gledajući, ona se izdigla u svim zemljama iz braka nasilja, pljačke i grabeža - jednom rečju, rata i osvajanja - s bogovima stvorenim u sledu iz teoloških fantazija nacija. Od samog početka ona je bila - i još uvek je - božanska sankcija brutalne snage i trijumfujuće nepravde. Čak i u najdemokratskijim zemljama, kao što su Sjedinjene američke države i Švajcarska, ona je jednostavno posvećivanje privilegija znatne manjine i efektivno porobljavanje goleme većine.




Revolt protiv države.



Revolt protiv države je mnogo lakši jer ima nešto u prirodi države što izaziva pobunu. Država je autoritet, ona je sila, ona je razmetljivo izlaganje moći i zaluđenost njome. Ona se ne trudi da zadobije naklonost, privoli, obrati. Svaki put kada interveniše to čini s posebno malo ljupkosti. Jer po samoj svojoj prirodi ona ne može da uverava, nego mora da nameće i upotrebljava silu. Ma koliko se trudila da sakrije tu prirodu, ona će ipak ostati zakonski kršitelj ljudske volje i trajno negiranje njegove slobode.




Moral pretpostavlja slobodu.



Čak i kada država propiše nešto dobro, ona to ispravi i okrnji baš zato što to dolazi u obliku naredbe i zato što svaka naredba izaziva i pobuđuje legitiman revolt slobode; kao i zato što, s tačke gledišta pravog morala, ljudskog, a ne božanskog morala, dobro koje je učinjeno po naredbi odozgo prestaje biti dobro i pritom postaje zlo. Sloboda, moral i ljudsko dostojanstvo čoveka sastoje se upravo u tome da čovek čini dobro ne zato što mu je to naređeno, nego zato što on to shvaća, želi i to voli.


Preveo: Franko Burolo
izvor

2 коментара:

  1. Анониман08. мај 2017. 00:34

    Potpisujem! Znači li to da sam anarhista? To je zbog muzike, heheee....osetljiv sam na dodir gline. Telo je vrlo osetljiv instrument, koji svakom svojom stanicom prenosi poruke naše duše; simptomi, koji se na njemu pojavljuju, obično su odraz naše unutarnje neravnoteže i nerazrešenih emotivnih i drugih konflikata, kojih često ni sami nismo svesni.
    pedja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sorry, ne svraćam, u poslu sam. Zapravo, svratim, nešto postavim i brisnem.
      Da, da, covek je vrlo osetljiv instrument. Lepo rečeno ali ni malo dobro za preemotivne. Ni bujica lepih, a kamoli suprotnih emocija ne čini dobro, mada uvek glasam za emotivni naboj, ne pitajući za cenu. A država !? Ne osecam je. To je prednost socijalne sigurnosti. Ne znam koliko će da traje, mnogo se komeša. Prvo su nebom nedjeljama tutnjali teškaši ( logistika ) juce i danas prolete nekoliko nadzvučnih. Nije prijat na pomisao da se vraćaju sa akcije. Nisam daleko od istine. Mislim da ih je retko ko primetio, ako i jeste, sigurno nije pomislio ono sto i ja. Eto, to je država. Izabereš ih i predaš u ruke konce igre. U ničemu vise ne odlučuješ, informisan si koliko i nisi. To je bajka humane demokratije. Meni je anarhizam blizak, teorijski - ne verujem u mogućnost njegove praktične primene. Ti si daleko od anarhiste, znam te. Ne verujem da si pročitao ceo tekst, a sumnjam da znaš storiju o Bakunjinu. Ali, hajde de, neću da budem prznica, verovatno se mesto dopalo - pa makar uz glinu.
      Poz.

      Избриши