Butejkova metoda lečenja disanjem ( 2 deo )

4. UZROK DUBOKOG DISANJA


"Pohlepa u kombinaciji s glupošću može uništiti svet."
Mihail Šjemjakin

Kada je uzrok najčešćih modernih bolesti postao poznat, pojavilo se sledeće pitanje: Otkud dolazi duboko disanje i zašto se javlja kod sve većeg broja ljudi u civiliziranom svetu? Postoje faktori koji produbljuju disanje. Prvo, to je ideja da je duboko disanje korisno. Ljudi koji nisu upoznati s idejama
moderne civilizacije, pate od alergija, astme, visokog krvnog pritiska, angine pektoris, i tako dalje, sto puta manje od civiliziranog čoveka.

U civiliziranim zemljama počinju nas učiti duboko disati još pre rođenja. Trudnice se šalju raditi gimnastiku s dubokim disanjem kako bi se sprečilo trudnoću toksemije, nedostatak kisika kod fetusa, pobačaj i komplikacije tokom porođaja. No, duboko disanje upravo remeti metabolizam, uzrokujući
toksemije trudnoće, grčeve maternice i pupčane vrpce i dovodi do manjka kiseonika fetusa. Ono što se želi sprečiti, upravo se potiče. Slični eksperimenti su rađeni s ovcama i zamorcima, ali životinje nisu bile toliko glupe da duboko dišu kada to nije potrebno. Zato su im pomagali da duboko dišu
pomoću aparata i tako izazivali poremećaj metabolizma kod ploda i pobačaj.

Ako trudnica duboko diše zato što je pod stresom, ili zato što ima hroničnu anginu, ili iz nekog drugog razloga, to uzrokuje smanjenje razine ugljičnog dioksida, ne samo njoj, nego i u njenom plodu. Metabolizam u fetusu se remeti i beba se rađa već programirana na duboko disanje. Uskoro se kod nje pojavljuju znaci koji ukazuju na probleme sa alergijom, dijatezom, ekcemima, osetljivošću na prehlade, bronhitisom, upalom pluća, astmom i tako dalje.

Čak i novorođenčad uče duboko disati podižući im ruke gore i spuštajući ih. Zatim se deca uče kako disati duboko u školi ili tokom telesnih vežbi i sporta.

Kad su ljudi prvi put čuli da je duboko disanje štetno, to im je bilo teško povjerovati. "Glupost!", govorili su. Jedan je čovek bio ogorčen: "Već su me boli i sekli, a sada trebam još i disati manje!" Ali kada je postalo jasno da se zbog normalizacije disanja može za nekoliko nedelja izlečiti teške hronične bolesnike, koji su bolovali godinama, onda je došlo do rasprave. Poznati naučnik  je rekao:

"Kada odlazim za vikend kući u selo, odmah poželim da duboko dišem, moj organizam to zahteva..."
I šta se tu može više raspravljati? Pitali su ga:
"Imate li psa?"
"Da, imam ga."
"A vodite li i psa sa sobom u selo na vikend?"
"Da, naravno!".
"Dakle, dođete kući, sednete na klupu i počnete da dišete duboko ?"
"Da, naravno."
"A vaš pas?"
"Ne, on ne diše duboko ..."
A to je zato što u glavama pasa nema predstave o prednostima dubokog disanja.

Oceniti važnost ideje o prednostima dubokog disanja kao faktora koji izaziva bolest biće moguće samo ako svi civilizovani ljudi spoznaju kako istinski deluje duboko disanje u stvarnom životu.
Sledeći faktor koji produbljuje disanje je prejadanje, posebno prejedanje belančevinama životinjskog porektla koje se naleze u: mleku i mlečnim proizvodima, jajima, peradi, ribi i mesu.

Obično nas upozoravaju vezano za uticaj ishrane: "Ti si pojeo previše, sad ti to podiže dijafragmu i zbog toga imaš otežano disanje." No, mi nismo "mehanički strojevi," temelj našeg života je biohemija, metabolizam. Ako popijemo dve litre vode, neće biti otežanog disanja. Ali ako popijemo šolju supe, za nekoliko minuta pojaviće se otežano disanje, jer su hranjive tvari, posebno one koje se brzo apsorbiraju u krv, došle u naše stanice, i moraju se obraditi u nekoliko minuta, to jest, one se uključuju u metabolizam. Metabolizam je također disanje. Disanje se remeti, a respiratorni centar šalje signal da se intenzivira disanje. Zato se pojavljuje otežano disanje nakon jela. Brzo apsorbovani proteini su otrov za naše stanice. Ako ćemo ih konzumirati, onda je to bolje činiti malo
po malo. Ali obično se bolesnicima, posebno deci s astmom, s alergijom, daje obilje pileće supe, mleka i sira, kako bi ojačali. To posebno pojačava disanje i dovodi do tragičnih posledica.

Treći faktor koji produbljuje disanje je nedostatak fizičke aktivnosti. Vežba aktivira metabolizam i povećava proizvodnju ugljen dioksida. Centar za disanje tako navikava disanje na njegovu višu razinu . U stvari, telesna aktivnost ima isti učinak na naš metabolizam kao smanjenje disanja. Da bismo bili zdravi, moramo se mnogo kretati. Ali sada, u doba automatizacije, naša telesna
aktivnost je minimalna.

Sledeći faktor koji dovodi do prekomernog disanja je emocionalno uzbuđenje, emocionalno opterećenje i stres. Snažne emocije, kako negativne tako i pozitivne, produbljuju disanje.

Nije svako emocionalno uzbuđenje štetno, nego samo ono koje ne nalazi izlaz u telesnim aktivnostima. Na primer, životinja u stresnim situacijama trči, ugriza ili se bori, tj. fizički
se aktivira. Civilizovani čovek pod stresom sedi nepomično u stolici, dok mu telo reaguje na stres kao i životinja: disanje mu se produbljuje, srce kuca brže, a proizvodnja hormona
menja se kao da čovek trči ili napada.

Osim toga, čovek ima drugi sistem signalizacije: reči i misli mogu izazvati u njegovom telu iste promene kao i stvarni događaji. Dakle, ljudi se mogu razboleti od svoje vlastite teskobe, negativnih ili agresivnih misli.

Intelektualni i kreativni rad također produbljuju disanje, jer izazivaju emocionalno uzbuđenje. Stoga, naučnici i umetnici češće pate od bolesti uzrokovanih dubokim disanjem od predstavnika drugih zanimanja. To, naravno, ne znači da se mora odreći kreativnosti, nego da je za dobro za
zdravlje, zajedno s intelektualnim i kreativnim radom, dva ili tri sata dnevno baviti se i fizičkim radom.

Disanje se produbljuje i ako čovek govori previše

Sledeći faktor je pregrejavanje. Pregrejavanje povećava disanje ne samo kod psa, nego i kod čoveka. Vrlo često od toga pate deca. Uzmite, na primer, dete brižne porodice koje ima drage roditelje, ali i bake i dedove. Zbog predrasuda odraslih dete ne može ostati zdravo: čuvaju ga pod staklenim zvonom, ono postaje žrtvom štetnoga režima. Bolje se razvije dete koje se bori, odupire, radi sve obrnuto.

Većina dece počeinje se pregrijavati već nakon rođenja. Pregrijavanje dovodi do produbljivanja disanja, a dete počinje da se prehlađuje. Ono se ne prehladi od propuha, nego od vlastite hiperventilacije. Ali ako se prehladi, umotavaju ga još više. Zato u siromašnim
porodicama, gde po desetak dece jedu samo hleb i krompir; gde imaju samo po jednu košulju; gde bosonogi trče – sva su deca rumena i zdrava.
Također, odeća izrađena od sintetičkih materijala produbljuje disanje. Sintetika otežava disanje kože i povećava plućnu ventilaciju.

Osim toga, određeni veštački  aditivi u hrani, koji su u Evropi službeno dozvoljeni, takozvani "E-aditivi" narušavaju disanje naših stanica. Već je poznato da takav uticaj boja daju: E-102, 110, 120, 123, 131 i konzervansi: E-210, 211, 220, 221, 250. Također popularni pojačivači okusa, kao što je na primer natrijev glutamat (E-621), koji daje proizvodima i jelima ukus mesa, ili sintetički vanilin, aromatizator koji sada dodaju u gotovo sve industrijski proizvedene slatkiše – produbljuju disanje.
Pokušaji moderne industrije da zameni prirodnu hranu za hemijske analoge imaju negativan uticaj na ljudsko zdravlje. Također, nekontrolisano uzimanje sintetičkih vitamina je štetnije je nego što se misli.
No, glavni izvor toksina u savremenoj prehrani su pesticidi, sintetički otrovi koji se koriste u poljoprivredi za borbu protiv neželjenih štetnika. Masovna proizvodnja poljoprivrednih
proizvoda, kojima se toliko ponose, ima ozbiljne nedostatke koji su uzrokovani modernim tehnologijama uzgoja. Međutim, kvalitet u ljudskoj ishrani ne može biti zamenjena kvantitetom. Bilo bi bolje iskreno priznati da je zbog upotrebe otrova proizvodnja jeftinija, nego im govoriti da je bez pesticida gotovo nemoguće dobiti žetvu. Pesticidi imaju tendenciju da se akumulišu u lancu ishrane i stoga je njihova koncentracija u tkivima životinja veća nego kod biljaka.

Disanje savremenog čoveka može postati dublje čak i ako on samo sedi kod kuće. Zašto? Prema naučnicima, koji su poredili zagađeni gradski zrak u odnosu na unutarnji u modernim stambenim zgradama, utvrdili su da je zrak u zgradama 8-10 puta više otrovan nego na ulici. Moderni
građevinski materijali: boje, lakovi, lepila, tapete, plastika, pločice, nameštaj, tepisi, zavese, deterdženti, dezodoransi i slično, često otpuštaju otrovne plinove kao što su formaldehid i vinil-klorid. Neki od tih plinova su bez mirisa. Te tvari se ranije nisu sretale u prirodi. Čoveku ne polazi za
rukom stvoriti zaštitnu barijeru tela protiv lavine novih toksina, imunološki sustav je preopterećen.

Drugi hemijski faktor su lekovi, kojima je naš život prezasićen. Sve više čujemo da suvremena medicina više služi intersima farmaceutske industrije nego interesima pacijenata.
Lekomanijom su opsednuti i lečnici i pacijenti. Samo polovinu lekova pacijenti kupuju na recept, a ostalo samoinicijativno. U Zapadnoj Evropi potrošnja lekova raste godišnje za 3-3,5%. Rast potrošnje lekova beleži se u celom svetu. Svetska zdravstvena organizacija pokazuje zabrinutost: kod 10-12% bolesnika lekovi izazivaju alergije. Različite nuspojave i komplikacije koje nastaju kao posledica
korištenja lekova su klasificirani kao "bolesti leka." Od "bolesti leka" u razvijenim zemljama pati od 10 do 15% bolesnika. Ovo ne treba shvatiti kao poziv za neuzimanje lekova. No, hitan zadatak našeg vremena je, koliko god je to moguće, da se smanji njihova potrošnja i pronađe alternativa
u raznim prirodnim tretmanima i preventivnim merama.

Među lekove koji produbljuju disanje prvo moramo ubrojati antibiotike kao što su: penicilin, streptomicin i slično. U stvari, antibiotici su odigrali važnu ulogu u pobedi nad infekcijama,
ali ako se uzimaju za druge svrhe, oni bi pojačali astmu, alergije i druge "bolesti civilizacije". Nakon dve-tri nedelje lečenja antibioticima značajno se pogoršava stanje hroničnih bolesnika. Kako deluju antibiotici? Oni uništavaju mikrobe, ometajući njihovo disanje. No, celi živi svet, kako je
poznato, ima zajedničku osnovu metabolizma, i zato antibiotici čine to isto s našim stanicama, iako u manjoj meri nego s bakterijama. Dolazi do narušavanja staničnog disanja, pobuđivanja centra za disanje i povećanja vanjskog disanja. Antibiotici oštećuju naš imunološki sustav, to je njihov veliki
nedostatak.

Takođe, opasne su tvari: kofein, tein, efedrin, adrenalin i njegovi analozi, što su, u stvari, lekovi koji se najčešće daju bolesnicima. Ovi lekovi produbljuju disanje. Ljudi uzimaju dugo ove lekove ne razmišljajući, u nadi da će se izlečiti, a to uzrokuje veliku štetu.

Kofein se u jakoj kafi, jakom čaju, čokoladi i kakau. Jedna ili dve šolje slabog čaja ili kafe, naravno, još uvek neće štetiti, ali neograničeno korištenje kafe povećava disanje i uzrokuje bolest. Često, ljudima s niskim krvnim pritiskom savetujemo da piju jaku kafu. Doista, prvih pola sata ljudi osećaju bolje, a potom još gore.

Postaje jasno da glavne preporuke savremene medicine – više ležati u krevetu, spavati više, kaloričniju hranu jesti, odevati se toplije i slično – dovode do dubokog disanja.
To podrazumeva suprotan pristup – jesti manje, manje ležati, spavati manje, više se kretati, više fizički vežbati, jer sa znojem izlazi otrov. Korist od asketskog život sada se čini naučno dokazanom.
Veliki mudraci i proroci pozvali su čovečanstvo na razumni asketizam, ali malo ljudi ih je razumelo. Ideologija pohlepe prevladava u savremenom svetu: samo što više ugrabite, više užitka, više zabave. Ali ništa ne može zadovoljiti prezasićenog čoveka.

Ideologija pohlepe dovodi do dubokog disanja. Duboko disanje pre svega oštećuje nervni sistem  i moždanu koru. Zato, što se taj proces razvija, to čovek više shvata da se samouništava. Pohlepa je glavni porok čovečanstva, glavni uzrok njegove bolesti i nesreće.

poglavlje 5. je o astmi vidi originalni tekst
ovde 

6. NOS PONOVO DIŠE

Izrada plinske smese prikladne za život naših stanica počinje u nosu. Pri prekomernom disanju sluznice u nosu postaju otečene, dišni putevi se sužavaju, povećava se proizvodnja sluzi – sve kako bi se suprotstavilo preteranoj ventilaciji. Začepljenje nosa događa se s razlogom, kao zaštitna reakcija našeg organizma.

Lekovi koji se koriste za kontrolu začepljenja nosa i astme baziraju se na istim materijalima i imaju isti princip delovanja. Začepljenje nosa je zapravo astma u nosu.

Likovi veštački otvaraju dišne puteve u nosu, a kao rezultat toga, problem s nosom postaje sve gori kao se hiperventilacija povećava. Zbog beskonačne upotrebe kapi i spreja oštećuje se tkivo nosne sluznice, a kao rezultat toga čovek ponekad sasvim gubi osećaj za miris.

Često se kod astmatičara prvo začepi nos, pa tek onda dođe do napada astme. Zapravo, događa se sledeće: nos se začepi, čovek otvara usta, ventilacija povećava, a to uzrokuje napad astme.

Šta činiti ako je nos začepljen?

Treba mirno izdahnuti, zatvoriti usta i pritisnuti nosnice sa dva prsta. Kad postane teško duže biti bez disanja, popustiti nosnice (usta ostaju zatvorena!) i početi plitko disati kroz nos.

Ova vežba otvara začepljen nos za jednu minutu. Zašto? Ako čovek na neko vreme prestane disati, a zatim ga smanjuje, povećava se količina ugljen dioksida u njegovim plućnim alveolama, a kao rezultat toga, dišni putevi u nosu se otvaraju – omogućuje se normalno disanje kroz nos sve dok čovek ne ponovno početi duboko disati.

Ova vežba se može obaviti sedeći ili hodajući, kao i tokom fizičkog vežbanja. Deca obično vole raditi s stegnutim nosom (i zatvorenim ustima) deset do petnaest čučnjeva ili poskakivati sa zatvorenim nosom dok ne postane teško biti duže bez disanja.

Važno! 
Nakon ove vežbe kao rezultat povećanja ugljen dioksida hteće nam se duboko disati, ali tu želju treba
potisnuti snagom volje. Disati bi trebalo nastaviti po mogućnosti mirno, plitko i samo kroz nos. Jer ako disanje postaje dublje, nivo ugljen dioksida će se smanjiti, a umesto poboljšanja, pojaviće se vrtoglavica, kašalj ili gušenja.

U početku takva "borba" sa nosom može se činiti vrlo teškom. Kada ugljen dioksid u plućima počne rasti, čovek ima osećaj nedostatka zraka. Na taj nedostatak se treba priviknuti, jer upravo to i pokazuje pozitivne promene.

Želju da udišete dublje ćete osećati sve dok se organizam ne prilagodi novim proporcijama plinova u smesi. Nos nikada neće biti u potpunosti zatvoren dok su usta zatvorena. Ako usta svesno držimo zatvorena, dišni puteva u nosu nužno su malo otvoreni. Tako poluzatvoreni nos ozbiljno
ometa disanje, a upravo to je velika prilika za trening. Pokušajte disati plitko, osećaj nedostatka zraka biće u početku od toga još jači, ali ćete primetiti da će nos postati sve manje i manje začepljen. To je zato što ugljen dioksid u alveolama pluća počinje da raste. Osećate unutarnju toplinu, postaje prevruće, moguće je i znojenje, a nakon nekoliko minuta možete disati kroz nos bez problema.
Začapljenje nosa nestaje čak i ako samo sisamo lizalicu ispod jezika, jer ako nešto sisamo ili žvačemo, disanje se automatski smanjuje.

Polipi i prošireni adenoidi u nosu također se pojavljuju u nosu s razlogom: oni se javljaju kod osoba s hroničnim dubokim disanjem kako bi mu se suprostavili. Povećani adenoidi i nosni polipi su zapravo korisne stvari – otežavajući disanje, oni štite naš organizam od hiperventilacije. Ako čovek počne disati manje, polipi i prošireni adenoidi se smanjuju i nestaju u roku od nekoliko nedelja, jer bez dubokog disanja, oni više organizmu nisu potrebni. Kad se polipi uklone operativnim putem, disanje ostaje duboko i oni se ubrzo ponovo pojavljuju.

Hirurško uklanjanje nazalnih polipa i adenoida veštački  otvara dišne puteve, kao i prilikom primene sprejeva i kapi za nos, ali kao rezultat dolazi do povećane hiperventilacije. I kao posledica toga može se javiti obrambena reakcija grčevitog sužavanja dišnih putova u plućima – bronhijalna astma.
Disanje s otvorenim ustima – to je uvek hiperventilacija. Deca i odrasli koji dišu na usta, uvek imaju slabo zdravlje, slab nervni sistem , teško se koncentrišu i često pate od raznih hroničnih bolesti. Disati treba samo nosom. I udisati i uzdisati – samo nosom, čak i za vreme fizičkog vežbanja.

izvor