ZOO ILI PISMA NE O LJUBAVI
Ova knjiga je napisana na sledeći način:
Prvobitno sam zamislio da dam niz skica ruskog Berlina, zatim mi se učinilo zanimljivim da te skice povežem nekom zajedničkom temom. Uzeo sam „Zverinjak” („Zoo”), naslov knjige se već rodio, ali on nije povezivao delove. Palo mi je na pamet da od njih napravim nešto nalik na roman u pismima.
Za roman u pismima je potrebna motivacija – zašto baš ljudi moraju da se dopisuju. Obična motivacija su ljubav i rastavljači. Ja sam uzeo tu motivaciju u njenom pojedinačnom slučaju: pisma piše čovek koji voli ženu, koja za njega nema vremena. Tu mi je ustrebao novi detalj, s obzirom da osnovni materijal u knjizi nije ljubavni, ja sam uveo zabranu da se piše o ljubavi. Ispalo je ono što sam izrazio u podnaslovu „Pisma ne o ljubavi”.
Tu je knjiga počela samu sebe da piše, ona je iziskivala da se poveže materijal, tj. Ljubavno-lirska linija sa opisnom. Pokorivši se volji sudbine i materijala, ja sam te stvari povezao poređenjima: svi opisi su tako postali metafore ljubavi.
To je uobičajeni način za erotska dela: u njima se negira realan niz i stvara metaforičan. Uporedite s „Najdražim bajkama” …
Postoje dva odnosa prema umetnosti. Prvi je karakterističan po tome što tretira delo kao prozor u svet. Rečima, likovima, žele da izraze ono što stoji iza reči i likova. Umetnici takvog tipa zaslužuju ime prevodilaca. Drugi vid odnosa prema umetnosti – to je tretiranje umetnosti kao sveta samostalno postojećih stvari.
Reči, odnos reči, misli, ironija misli, njihova nepodudarnost i jeste sadržina umetnosti. Ako se umetnost može uporediti s prozorom, onda samo s nacrtanim. Složena umetnička dela su obično rezultat kombinacija i uzajamnog delovanja ranije postojećih, jednostavnijih i, delimično manjih dela.
Roman se sastoji od komada – novela. Drama se sastoji od reči, dosetaka, pokreta, kombinacija pokreta i reči, od scenskih postavki. Za Šekspira je uspela dosetka glumca sama po sebi cilj, a ne način da se ocrta tip.
Ličnost junaka u prvobitnom romanu je način da se spoje delovi. U procesu promene umetničkih tvorevina interesovanje se prenosi na delove koji spajaju.
Psihološka motivisanost, verodostojnost smene situacija, počinje da interesuje više nego srećno rešeni vezivni momenti. Pojavljuju se psihološki roman i drama i psihološka percepcija starih drama i romana.
To se, verovatno, objašnjava time što su „momenti” do tog vremena zastareli.
Sledeći stadijum u umetnosti — to je zastarevanje psihološke motivacije. Ona se mora menjati, odstranjivati. U tom pogledu je zanimljiv Stendalov roman Crveno i crno, u kome junak dela dejstvuje silujući samog sebe, kao uinat sebi, kod njega je psihološka motivacija radnje suprotstavljena radnji. Junak postupa po romantično-avanturističkoj šemi, a misli na sebi svojstven način.
Kod Lava Tolstoja psihologija junaka usklađuje se prema njihovim postupcima. Dostojevski suprotstavlja psihologiju junaka njihovom socijalnom i moralnom značaju. Roman se razvija u kriminalno-policijskom tempu, a psihologija je data u filozofskim razmerama. Najzad se sva suprotstavljanja iscrpljuju. Tada preostaje da se – pređe na „momente”, raskinu veze koje su postale ožiljno tkivo.
Ono, što je u savremenoj umetnosti najživotnije, to je zbornik članaka i pozorište variété, što proizilazi iz zanimljivosti pojedinih momenata, a ne iz momenta spajanja. Nešto slično moglo se uočiti u međuigrama vodvilja.
Ali u pozorištima ove vrste vidi se već novi momenat, momenat spajanja delova.
U jednom češkom pozorištu istog divertismentskog tipa kao što je „Scala”, imao sam priliku da vidim još jedan postupak, koji se, čini mi se, već odavno primenjuje u cirkusima. Ekscentrik na kraju programa prikazuje sve tačke, parodirajući ih i razobličavajući ih. Na primer, on trikove demonstrira okrenut leđima prema publici, koja vidi kamo iščezavaju karte koje nestaju.
Nemačko pozorište nalazi se, u tom pogledu, na veoma niskom stupnju razvitka.
Nešto interesantniji slučaj je knjiga koju ja sada pišem. Njen naziv je ZOO, Pisma ne o ljubavi, ili Treća Eloiza, u njoj su pojedini momenti spojeni time što je sve povezano sa istorijom čovekove ljubavi prema jednoj ženi. Ova knjiga je pokušaj da se izađe iz okvira konvencionalnog romana.
(1923.)
NESIŽEJNA PROZA
Ne želim da stvaram siže.
Pisaću o stvarima i mislima.
Kao zbornik citata.
Vreme se opet preokrenulo i mi ćemo uskoro anegdotom smatrati ne duhovito saopštenje, već one činjenice koje štampamo u rubrici sitnih vesti u novinama. Osamostaljuje se svaki pojedinačni momenat komada. Konstrukcija stvari ili uopšte ne polazi za rukom, ili se, pak, ako ona slučajno postoji, uništava, pri čemu gledaoci ne primećuju zločin. Taj objekat zločina nije pogodan, ubija se mrtvac. Interesovanje za avanturistički roman, koji mi danas imamo, ne protivreči maločas iskazanoj misli. Avanturistički roman je roman bez montaže po liniji koja povezuje.
Mi memoare sada primamo kao literaturu i estetski ih osećamo.
To se ne može objasniti interesovanjem za revoluciju, jer se žudno čitaju i one uspomene, koje po epohi s revolucijom nemaju baš nikakve veze.
Naravno, sada postoji i postojaće sižejna proza, ali se ona održava po staroj navici.
(1926.)
PISMO TINJANOVU
Stanje je veoma ozbiljno potrebno je razmišljati – pa makar hodajući, ali ipak razmišljati. Meni se veoma dopada tvoj članak o književnoj činjenici. Dobro si primetio, da se pojam književnosti menja. Članak je veoma važan, možda od odlučujućeg značaja. Ja ne umem da prepričavam tuđe misli. O zaključcima iz tvog članka ti ćeš mi sam napisati, a ja ću ti napisati o svojoj veštini da ne sastavljam kraj s krajem.
Mi, čini mi se, tvrdimo da se književno delo može analizirati i oceniti a da se ne izađe iz književnih okvira. Mi smo, u svojim ranijim radovima, naveli mnoge primere, kao što je taj da je ono što se smatra „odrazom” u stvari stilistički postupak. Mi smo dokazivali da je delo sazdano kao celina. U njemu nema materijala izvan organizacije. Ali pojam književnosti se stalno menja. Književnost se razvija na periferiji upijajući u sebe vanestetski materijal. Taj materijal i te promene, koje on trpi u dodiru s materijalom, koji je već estetski obrađen, moraju se uzeti u obzir.
Književnost živi, proširujući se na neknjiževnost. Ali umetnička forma vrši svojevrsnu otmicu Sabinjanki. Materijal prestaje da prepoznaje svoga vlasnika. On je obrađen po zakonu umetnosti i može već da bude primljen van svoga porekla. Ako je ovo nerazumljivo, objasnićemo. U odnosu na život, umetnost poseduje nekoliko sloboda: 1) slobodu neprepoznavanja, 2) slobodu izbora, 3) slobodu preživljavanja (činjenica se čuva u umetnosti, izgubivši se u životu). Umetnost se koristi kvalitetom predmeta za stvaranje forme koja se preživljava.
Teškoća položaja proleterskih pisaca je u tome što oni žele da na ekran uvuku stvari ne promenivši njihove razmere.
Što se mene tiče, ja sam se ugojio. Boris celo vreme svira na violini. On mnogo greši. Prva mu je greška zajednička s mojim radovima – zanemarivanje značaja vanestetskih nizova
Takođe je potpuno nepravilno koristiti se dnevnicima za objašnjavanje načina na koji je delo stvoreno. Ovde postoji skrivena laž: pisac tobože stvara i piše sam, a ne zajedno sa svojim žanrom, sa čitavom književnošću, sa svim njenim tokovima, koji se bore. Piščeva monografija je nemoguć zadatak. Osim toga, dnevnici nas približavaju psihologiji stvaralaštva i pitanju o laboratoriji genija. A nama je potrebno delo. Odnos između dela i stvaraoca takođe je nefunkcionalan. Umetnost ima, u odnosu na pisca, tri slobode: 1) slobodu neprihvatanja njegove ličnosti, 2) slobodu izbora iz njegove ličnosti, 3) slobodu izbora iz bilo kog drugog materijala. Potrebno je proučavati ne problematičnu vezu, već činjenice. Potrebno je pisati ne o Tolstoju, već o Ratu i miru. Pokaži Borisu pismo, ja sam sa njim o svemu tome razgovarao. Odgovori mi, samo me nemoj vući u istoriju književnosti. Bavićemo se umetnošću. Svesni da su sve njene vrednosti – istorijske vrednosti.
P. S. Lični život me podseća na napore da se podgreje porcija sladoleda.
(1926.)
PISMO BORISU EJHENBAUMU
Ja ću ti pisati o „skazu”. Ti „skaz” definišeš kao orijentaciju na usmeno pripovedanje.
Ali, ako je to i tačno, zar se ipak može „skaz” razmatrati van sižea. Brigadir Žerar od Konana Dojla zasnovan je na dva plana: 1) priča o podvigu, 2) parodija na te priče, motivisana „skazom”.
Ispostavilo s eda su svi podvizi greške. Pripovedač je potreban radi ironije. To isto vidimo u Ljeskovljevoj Buvi. Stvar se svodi na to da potkovana buva više nije igrala. „Skaz” daje mogućnost da se ostvari druga ironična percepcija, tobože patriotske stvari. Tako je „skaz” (bar veoma često) sižejni zahvat i ne može da se proučava van sižea. „Skaz” takođe (često) motiviše sistem slika. „Skaz” prerađuje siže, stvarajući od prvobitnog plana jedan od sižejnih momenata: stvar nije u „skazu”. Nije u granicama podele. Nema metrike, nema rime, lika takođe, postoji proces. Ja ne govorim tačno. Ali sav naš rad ide na koncentrisanje postupaka. Na to da nema materije i energije ili, u svakom slučaju, da postoji toplotni ekvivalenat jedinice rada. Vinogradov to ne shvata.
(1926.)
Prevod: Lidija Subotin
Izvor
Нема коментара:
Постави коментар