Viktor Šklovski, Uskrsnuće reči

         Najstarije čovekovo poetsko stvaranje bilo je stvaranje reči. Sada su reči mrtve, i jezik je nalik na groblje, a tek rođena reč bila je živa, slikovita. Svaka je reč u biti trop. Na primer, mesec: prvobitno značenje te reči jest — "meritelj";  tuga i žalost — to je ono što žeže i pali - reč "enfant" (isto tako kao i starorusko "otrok" )  u doslovnom prevodu znači "onaj koji ne govori". Takvih se primera može navesti — koliko i reči u jeziku. I često, kada si nadomak sada već izgubljene, izlizane slike, položene nekad u osnovu reči, zapanjuje te njezina lepota — lepota koja je postojala i koje više nema.

      Dok su u upotrebi našega mišljenja umesto opštih pojmova, kada one, takoreći služe kao algebarski znakovi i moraju biti ne-slikovite i kad se upotrebljavaju u svakidašnjem govoru, kad se ne izriču i ne čuju do kraja — takve su reči postale uobičajene i njihova unutarnja (slikovita) i vanjska (zvučna) forma prestale su se doživljavati. Mi ne doživljavamo  ono što je uobičajeno, mi to ne vidimo već prepoznajemo. Mi ne vidimo zidove naših soba, nama je tako teško zapaziti korektorsku grešku, posebno ako je napisana na dobro nam poznatom jeziku, jer sebe ne možemo prisiliti da ugledamo, da pročitamo, a da ne "prepoznamo" uobičajenu reč. Zaželimo li definisati "poetski" i uopšte "umetnički" utisak, nesumnjivo ćemo se nameriti na definiciju: "umetnički" utisak — to je utisak pri kojem se doživljava forma (možda i ne samo forma, ali forma bezuslovno).  Ispravnost te "radne" definicije lako je dokazati na slučajevima kad kakav poetski izraz postaje prozan. Na primer, razumljivo je da izrazi — "podnožje" brda ili "glava" knjige pri prelazu iz poezije u prozu nisu promenili smisao, nego su samo izgubili formu  (unutarnju, u ovom slučaju). Eksperiment što ga je predložio A. Gornfeljd u članku muke reči premestiti reči u pesmi:

Stih kak monetu, čekan'
Strogo, otčetlivo, čestno.
Pravilu sleduj uporno:
Čtoby slovam bylo tesno,
Mysljam— prostorno,—

/ Stih kao novac, kuj,
Strogo, jasno, po"teno,
Pravila drži se dosledno:
Da bi rečima bilo tesno,/


da bi se uverili, kako se s gubitkom forme vanjske (u ovom slučaju ) ova pesma pretvara u "osrednji didaktički aforizam" — potvrđuje tačnost predložene definicije.
       Prema tome, gubeći "formu", reč prevaljuje obavezan put od poezije do proze (Potebnja, iz lekcii po teorii slovesnosti).
       Takvo je gubljenje forme reči veliko olakšanje mišljenju, i možda je preko potreban uslov postojanja nauke, ali se umetnost nije mogla zadovoljiti tom ishlapelom rečju. Teško se može reći da je poezija nadoknadila gubitak što ga je podnela gubeći slikovitost reči time što ju je zamenila višim stvaralaštvom — na primer, stvaralaštvom tipova — zato što se ona tada ne bi držala tako očajnički za slikovitu reč, čak i na tako visokom stupnju razvitka kao u eposi ciklizacije epova.

      U umetnosti građa mora biti živa, skupocena. I eto, pojavio se epitet koji u reč ne unosi ništa novo, nego samo obnavlja njezinu umrlu slikovitost; na primer: sjajno sunce, bela svetlost, živo blato, sitna kiša ... Sama reč »kiša« sadrži pojam sitnosti, ali je slika umrla, i žeđ za konkretnošću, od koje je duša umetnosti (Carlvle), zahtevala je da ona bude obnovljena. Reč oživljena epitetom postaje ponovo poetska. Prolazilo je vreme — i epitete prestao doživljavati opet zbog svoje uobičajenosti. I epitetom se stadoše služiti po navici, zbog školske tradicije, a ne zbog živog poetskog osećanja. Pri tom se epitet počeo tako malo doživljavati da njegova primena često ide u raskorak s opštom situacijom i koloritom slike; na primer:

Ty gori, gori svečka sal'naja,
Svečka sal'naja vosku jarago …
(Narod. pesma)

/ Ti gori, gori svećice lojana,
Svećice lojana od voska žutoga . ./


ili »bele ruke« u Arapina (srpski ep), »moja verna ljuba« u staroengleskim baladama, koja se tamo primenjuje — bez obzira na to je li reč o vernoj ili nevernoj ljubavi, ili pak Nestor, koji u po bela dana diže ruke k zvezdanom nebu itd.

    Stalni se epiteti otrcaše, ne izazivaju više slikoviti utisak i ne odgovaraju njegovim zahtevima. U njihovim granicama stvaraju se novi, epiteti se gomilaju, definicije postaju raznolikije u opisima posuđenim iz sage ili legende (Aleksandar Veselovski, Iz istoriji epiteta). U poznije vreme ovamo pripadaju i složeni epiteti.

  "Istorija  epiteta — istorija  je poetskog stila u skraćenom izdanju« (A. Veselovski, Sobr. soč., tom I, str. 58). Ona nam pokazuje kako uopšte nestaju iz života sve forme umetnosti, koje isto tako kao i epiteti žive, okamenjuju se i napokon umiru. Suviše se malo pozornosti obraća smrti forme u umetnosti, suviše se lako misleno suprotstavlja novo starome a da se ne misli o tome je li ono živo ili je nestalo, kao što nestaje šum mora za one koji žive na njegovim obalama, kao što je za nas nestalo gradske buke od hiljadu glasova, kao što iščezava iz naše svesti sve uobičajeno, suviše poznato.

     Ne okamenjuju se samo reči i epiteti, okamenjivati se mogu čitave situacije. Tako, na primjer, putnik, u bagdadskom izdanju arapskih priča, kojega su pljačkaši svukli do gola, popeo se na brdo i u očajanju »derao svoju odeću«. U tom je odlomku »do besvesti«obamrla čitava slika.

   Sudbina dela starih umetnika reči jednaka je sudbini same reči. Ona prolaze put od poezije do proze. Njih prestaju videti i počinju prepoznavati. Staklenim oklopom navike prekrivena su nam dela klasika — mi ih suviše dobro pamtimo, mi smo slušali o njima od detinjstva, čitali smo ih u knjigama, citirali smo ih u brzom razgovoru i sad smo dobili žuljeve na duši — mi ih više ne doživljavamo . Ja govorim o većini. Mnogima se čini da oni doživljuju staru umetnost. Ali kako je lako pri tom pogrešiti! Gončarov nije bez razloga sumnjičavo uspoređivao doživljavanje klasika pri čitanju grčke drame s doživljavanjima Gogoljeva Petruške. Uživeti se u staru umetnost često je gotovo nemoguće. Pogledajte knjige poznatih  poznavalaca klasicizma — kakve otrcane vinjete, slike kakvih dekadentnih figura stavljaju oni na omote knjige. Kopirajući godinama grčku skulpturu Rodin je morao pribeći merenju da bi napokon preneo njihove forme; pokazalo se da ih je čitavo vreme modelisao suviše vitkima. Tako genij naprosto nije mogao ponavljati forme daleke prošlosti.

      I samo lakomislenošću i malim zahtevima prema svojim uživljavanjima u starinu —objašnjava se muzejsko oduševljavanje laika. Iluzija da se stara umetnost doživljava podržava se time što su u njoj elementi koji su umetnosti tuđi. Takvih je elemenata najviše upravo u književnosti, pa zato sada književnosti i pripada hegemonija i najveći broj poštovalaca. Za umetnički utisak tipična je naša materijalna nezainteresiranost za nju. Ushićenje odbranom advokata na sudu — nije umetnički doživljaj, i ako mi doživljavamo plemenite, čovečne misli naših pesnika, najhumanijih na svetu, onda ta doživljavanja s umetnošću nemaju ništa zajedničko. One nikad nisu bile poezija, pa zato i nisu prošle put od poezije do proze. To što postoje ljudi koji Nadsona stavljaju iznad Tjutčeva također pokazuje da se pisci često cene sa stanoviš tako ličine plemenitih misli koje njihova dela sadrže — to je merilo vrlo rašireno i među ruskom omladinom. Apoteoza doživljavanja »umetnosti« sa stanovišta »plemenitosti«, to su ona dva studenta u Čehovljevu »Starom profesoru« koji u pozorištu  pitaju jedan drugoga:»Što oni tamo govore? Plemenito?« — »Plemenito«. »Bravo!

    «Ovde je data shema kritike prema novim strujanjima u umetnosti.

     Izađite na ulicu, pogledajte kuće; kako su primenjene na njih forme stare umetnosti? Videćete upravo jezive stvari. Na primer (zgrada na Nevskom nasuprot Konju-šene, projekt arh. Ljaljeviča), na stupovima leže polukružni lukovi, a vežu ih spojnice koje ih podupiru kao plosnate lukove. Ceo taj sistem smiče se na stranu, a sa strane nikakvih potporanema; tako se stiče utisak  da se zgrada rasipa i pada.

      Takva arhitektonska rugoba (koju ne primećuje široka publika i kritika) ne može u ovom slučaju biti objašnjena neznanjem ili netalentiranošću arhitekte (a takvih je veoma mnogo).

      Nema sumnje, stvar je u tome što se forma i smisao luka (kao i oblik stuba, što se također može dokazati) više ne doživljava, pa se zato ona i primenjuje tako besmisleno, kao što se epitet »lojani« stavlja uz voštanu sveću .

     Pogledajte sada kako citiraju stare autore.

   Na žalost, još niko nije skupljao netačne i neprikladne citate; a građa je zanimljiva. Na izvođenju futurističkih drama publika je vikala »jedanaesta vrsta«, »luđaci«, »Paviljon N°6«, i novine su sa zadovoljstvom preštampavale te krikove — a upravo u »Paviljonu N° 6 «nije bilo luđaka, već su sedeli, zbog neukosti idiota, lečnik i još neki filozof-patnik. Tako je to Čehovljevo delo bilo nategnuto na nešto što tom delu nije odgovaralo (sa stanovišta onih koji su se derali). Mi ovde vidimo, da tako kažem, okamenjeni citat koji znači isto što i okamenjeni epitet — odsutnost doživljavanja (u navedenom primeru okamenilo se cel odelo).

    Masovna publika zadovoljava se sajamskom umetnošću, ali sajamska umetnost pokazuje smrt stvari. Nekada smo pri susretu jedan drugome govorili »zdravstvuj« — sad je reč umrla — i mi jedan drugome govorimo »aste«. Noge naših stolica, dezeni, kućni ornamenti, slike »Peterburškog društva umetnika«, Gincburgove skulpture — sve nam togovori — »aste«. Tamo ornament nije načinjen, on je »ispričan«, sračunat je na to da ga ne vide nego da ga prepoznaju i da se kaže — »pa to je ono«. U doba procvata umetnosti nisu poznavali što znači reč »bazarski nameštaj«. U Asiriji — motka vojničkog šatora, u Grčkoj— statua Hekube, zaštitnice đubrišta, u srednjem veku — ornamenti, bili su postavljeni tako visoko da se dobro ne vide — i sve je to bilo napravljeno, sve je bilo sračunato na to da se promatra s uživanjem. U epohi kad su forme umetnosti bile žive — niko u kuću ne bi uneo sajamsku rugobu. Kad se u Rusiji, u 17. veku, razmahalo zanatsko slikanje i »na ikonamase pojavila neobuzdanost i besmislica, koja čak ne dolikuje da je gleda pravi hrišćanin«, to je označavalo da su stare forme već iživljene. Sada je stara umetnost već umrla, nova se još nije rodila; i stvari su umrle — mi smo prestali osećati svet; nalik smo guslaču koji više pod prstima ne oseća gudalo i strune, prestali smo biti umetnici u svakidašnjem životu, više ne volimo svoje kuće i svoje haljine i lako se rastajemo sa životom koji više ne osećamo. Samostvaranje novih umetničkih formi može čojeku vratiti doživljaj sveta, uskrsnuti stvari i utući pesimizam.

     Kad u nastupu nežnosti ili gneva hoćemo pomilovati ili uvrediti čoveka, nisu nam dovoljne pohabane, oglodane reči, i mi tada gužvamo i lomimo reči da bi se one očešale o uho, da bi ih videli, a ne prepoznali. Na primer, mi muškarcu govorimo — »budala« da bi ga reč ogrebla; ili u narodu (Kancelarija Turgenjeva) upotrebljava se ženski rod umesto muškoga za izražavanje nežnosti. Ovamo pripadaju sve naprosto iznakažene reči, koje mi, bez obzira na sve, izgovaramo u času afekta i kojih se tako teško setiti.

    I eto sada, danas, kad je umetnik zaželeo da ima posla sa živom formom i sa živom a ne mrtvom rečju, on ju je, kaneći joj dati lice, razbio i izobličio. Rodile su se »samovoljne« i»proizvodne« reči futurista. One stvaraju ili novu reč iz staroga korena (Hljebnjikov, Guro, Kamenski, Gnjedov) ili je cepaju rimom kao Majakovski, ili joj ritmom stiha pridaju nepravilan naglasak (Kručonyh). Stvaraju se nove, žive reči. Starinskim draguljima reči vraća se prošli sjaj. Taj je novi jezik nerazumljiv, težak, nemoguće ga je čitati kao»Birževku«.3 On čak i ne nalikuje na ruski jezik, ali mi smo i suviše navikli da razumljivo sastavljamo kao bezuslovan zahtev poetskom jeziku. Istorija umetnosti pokazuje nam da (barem često) jezik poezije — nije razumljiv nego polurazumljiv jezik. Tako divljaci često pevaju bilo na arhaičnom bilo na stranom, ponekad toliko nerazumljivom da pevač (tačnije— onaj koji vodi pesmu) mora prevoditi i objašnjavati zboru i slušaocima značenje pesme koju je on spevao (Veselovski, Tri glave iz istorijske poetike, Grosse, Postanak umetnosti ).

     Religiozna poezija gotovo svih naroda napisana je na takvom polu-razumljivom jeziku. Crkveno-slavenski, latinski, sumerski, koji je izumro u XX veku  pre Hrista i koji se upotrebljavao kao religiozni jezik do III veka, nemački jezik u ruskih štundista 4 (ruski štundisti dugo vremena radije nisu prevodili nemačke religiozne himne na ruski jezik, nego su učili nemački. Dostojevski, Piščev dnevnik).

    J. Grimm, Hofman, Hebbel primećuju da narod često ne peva na dijalektu već na povišenom jeziku koji je blizak književnom: »Jezik jakutskih pesama razlikuje se od svakidašnjega kao naš staroslavenski od današnjega razgovornog« (Koroljenko, At-Davan), Arnaut Daniel sa svojim mračnim stilom, oteščalim umetničkim formama (SchwereKunstmanier), otežanim (harte) formama (Dietz, Leben und Werke der Troubadour, str. 285) koje stvaraju teškoće pri izgovoru, dolce stil nuovo u Talijana (XII veke) — sve su to polurazumljivi jezici, a Aristotel u Poetici (glava XXIII) savetuje da se jeziku pridaje karakter stranog jezika. Te se činjenice objašnjavaju tako što se takav polurazumljivi jezik čini čitaocu, zbog nenaviklosti, slikovitijim (među ostalima to je primetio i D. N.Ovsjanjiko-Kuljikovski).

   Suviše glatko, suviše slatko pisali su jučerašnji pisci. Njihove stvari podsećale su na onu politiranu površnost o kojoj je Koroljenko govorio: »Po njoj blanja misli juri ne zapinjući ni za što«. Preko je potrebno stvaranje nove, »napregnute« reči (Kručonvhovljev izraz) koja je namenjena viđenju, a ne prepoznavanju sračunatog jezika. I tu preku potrebu —podsvesno osećaju mnogi.

     Putovi nove umetnosti tek su zacrtani. Neće teoretičari nego umetnici biti oni koji će krenuti njima ispred sviju. Hoće li futuristi stvoriti nove forme, ili će ta tekovina biti dosuđena drugima, ali od pesnika »budućnici« imaju pouzdan put: oni su pravilno ocenili stare forme. Njihovi poetski postupci — postupci su opšteg jezičnog mišljenja, koje oni samo uvode u poeziju, kao što je u poeziju, u prvim svekovima hrišćanstva, bila uvedena rima koja je, zacelo, oduvek postojala u jeziku. Spoznavanje novih stvaralačkih postupaka, koji su se sretali u pesnika prošlih vremena, na primer u simbolista — ali samo slučajno — već je veliko delo. I to su učinili budućnici.

 1914