"....meni, koji sam naklonjen životu – čini da najviše znaju o sreći leptiri i mehuri od sapunice i sve što je od njihove vrste među ljudima."
Niče
Niče
Znaš li
“da se sve na svetu večno vraća,
i mi s njim,
i da smo mi već
večno puta bili na svetu,
i sve sa nama”;
da sve dok se ne dogodimo
shvatiti ne uspevamo
vezu između nečega
vezu između nečega
izniklog iz ničega:
tebe, večito u meni,
“...nužno ostajemo (sebi strani,
tebe, večito u meni,
mene, večno u tebi.
da zato“...nužno ostajemo (sebi strani,
ne razumemo sebe,
da .. "u sebi moramo videti drugog".
da .. "u sebi moramo videti drugog".
Znaš li
da je sve između nas
“ neizrecivo i bezimeno",
“ leptira i mehura od sapunice”
da je sav nespokoj što
"duši stvara muku i slast
"duši stvara muku i slast
i što je još i glad …utrobe”
raskorenjena večnost.
raskorenjena večnost.
i da je jedini spas
ako najveći deo
svog budnog života provedeš
ne radeći ono što duša radije ne bi
ili makar ne toliko.
Avaj,
ukrcali smo se u različite vozove,
na različitim smo prugama,
u odvojenom traženju
sebe i smisla.
Iskorenjeni!
Iskorenjeni!
“Verujemo zabludama čak i onda kada ih prozremo kao zablude.”
Niče
Niče
6 коментара:
”Pogledaj ovu kapiju! Patuljče!” nastavih da govorim: '”Ona ima dva lica. Dva se
puta ovde stiču: njih još niko nije prešao do kraja.
Ova duga ulica što vodi natrag: ona traje celu večnost. A ona duga
ulica što vodi napred – to je druga večnost!
Ti putevi protivreče jedan drugom; prosto se udaraju glavama: a
ovde, kod ove kapije, sastaju se. Ime kapije piše: '' Trenutak'”. (Tako je govorio Zaratustra')
pesnik u prolazu
Jeli to onaj sto je ubio Boga! Da sam na tvom mestu ne bih se petljao sa njim.
I ja onako u prolazu
Ni dve iste reči nemaju isto značenje za dvoje ljudi, još manje isto iskustvo.
Da, to je to.
Svaki čovek je jedninstven, neuporediv i nezamenjiv. Dolazimo iz različitih smerova večnosti, iz različitog smo sabrani, ali na jednom se mestu možemo sresti i srećemo: " ime kapije ...trenutak".
Divno!
Živele raskošne misli i reči.
pesnik u prolazu
„Kad su u vodi grede, kad brvna i priručja premošćuju reku: uistinu, tad ne veruju nikome ko govori: „Sve protiče.“ Nego mu čak i zvekani protivreče. „Šta?“ kažu zvekani, „sve protiče? Pa grede i priručja su iznad rečnog toka!“ „Iznad rečnog toka je sve čvrsto, sve vrednosti stvari, mostovi, pojmovi, sve ’dobro’ i ’zlo’: sve je to čvrsto!“ – A još kad dođe surova zima, krotiteljka reka, tad se i najpametniji nauče nepoverljivosti; i zaista, ne samo zvekani govore onda „Zar sve – ne miruje?“ „U osnovi sve miruje“ – to je pravi zimski nauk, dobar za neplodno vreme, velika uteha za zimske spavače i za one koji čuče iza peći. „U osnovi sve miruje!“ – ali protiv toga propoveda južni vetar! Južni vetar, bik, koji nije bik za oranje – besan bik razarač, koji gnevnim rogovima lomi led! Led, međutim – lomi brvna! Oh, braćo moja,
zar sada sve ne protiče? Zar nisu sva priručja i brvna pala u vodu? Ko bi se još držao „dobra“ i „zla“? „Teško nama! Blago nama! Južni vetar duva!“ – Tako mi propovedajte, o, braćo moja, kroz sve ulice“ ( Niče )
Постави коментар