Legende o Carigradskoj biblioteci

                                                                 Kremlj
                                            foto: Wikipedija commons, Michal Manas

      Carigradska biblioteka je jedna od najstarijih hrišćanskih biblioteka o čijoj sudbini se i dan danas ispredaju legende. Izabrala sam dva teksta iz medija u kojima je napisano dosta toga.


POTRAGA ZA BIBLIOTEKOM

 

                                               

                                                                            

                                                                                   

                                                                                   ilustracije 

     Mnoge su čuvene biblioteke starog sveta uništene bespoštednim osvajanjima moćnih vojski; aleksandrijsku, koja je čuvala 500.000 knjiga, uništio je delom Julije Cezar a delom hrišćanski carevi u IV veku, a kartaginsku koja je na svojim policama imala 200.000 svitaka rimska vojska posle punskih ratova. Biblioteka u Carigradu zato nije smela da doživi istu sudbinu: dok su se nadiruće osmanske vojske žedne hrišćanske krvi, koja je dugo odolevala njihovim napadima, spremale za poslednji nasrtaj na svetsku prestonicu kulture, pismenosti i civilizacije, Grci su brigu brinuli o spasavanju najvećeg blaga koje je jedan grad, država i narod mogu imati: knjiga.

  

                                                            Vizantijski Carigrad.

     U pitanju su bile knjige iz stare Grčke, Rima, Persije, Indije i drugih delova Evroazije, pisane na grčkom, latinskom, hebrejskom, arapskom, egipatskom, persijskom i kom sve ne jeziku. Sve ono što nam danas nedostaje kako bismo sklopili antičke kockice - dela Pindara, Polibija, Tacita, Cicerona, Vergilija, Svetonijevi "Životi dvanaest cezara", izgubljene grčke tragedije i komedije, mnogi unikati, sveukupno preko 700 knjiga mahom optočenih draguljima - ponela je Sofija Paleolog, sestričina cara Konstantina XI Dragaša, sa sobom na put u Moskvu gde su je na brzinu udali za moskovskog cara Ivana III.

                                                   minijatura Jean Le Taverniera iz 1455.

                                                         -Osmanska opsada Carigrada 

Borbe oko Konstantinopolja

het Beleg en val van Constantinopel (1453) miniatuurschildering, Parijs, 1499

Pad Carigrada 1453. godine.

 Konstantin XI Dragaš je na belom konju.

Foto: Wikipedia Commons

      Vrednost ove biblioteke bila je i tada kao i sada neprocenjiva, baš kao što bi i Istočnom romejskom carstvu svedenom na jedan grad bila neprocenjiva pomoć Moskve u odbrani poslednjeg bastiona Rimske imperije, zbog koje je ovaj poduhvat mlade Sofije i pokrenut. Pomoć ipak nikada nije stigla, Carigrad je pao pod naletom janičara i ostale otomanske sile, te je danas poznat kao Istanbul. Nakon pada Konstantinove prestonice, ruski je monah Filofej proglasio Moskvu  "Trećim Rimom", a Ivan III pokrenuo masivnu rekonstrukciju Kremlja koji je do tog trenutka uglavnom imao drvene palisade kao zidine. Italijanski su arhitekti odigrali najbitniju ulogu, pa za svoj današnji izgled moskovska tvrđava i sedište ruske vlasti može upravo njima da zahvali.

Grafika moskovskog Kremlja iz 1663. godine.

Foto: Wikipedia/Joan Blaeu

      Jedan od ključnih razloga zbog kojih se sa rekonstrukcijom počelo je zahtev Sofije Paleolog svom mužu da sagradi nešto gde će knjige koje je ona sa sobom donela kao miraz biti sigurne od vatri koje su inače često pogađale drveni Kremlj. Drugi razlog je bio povezan sa bojazni da će Vatikan na sve načine pokušati da se dočepa ovog blaga: Moskva je bila daleko, ali ne dovoljno daleko; katolička Poljska je bila u blizini, pa je prestonica Rusije morala biti bolje zaštićena od nasilnih pokušaja prisvajanja ove biblioteke (ovo se posebno pokazalo kao promišljeno početkom 17. veka kada su Rusija i moskovski Kremlj nekoliko godina bili okupirani od strane krilate vojske Poljsko-litvanskog kraljevstva).

                                                                                  

Ivan Grozni i njegov sin Ivan, slika Ilje Repina.

Foto: Wikipedia/Dhl.net

        Međutim, Ivan III je otišao korak dalje i "Liberiju" (kako je biblioteka nazvana) sagradio ispod zemlje; radove je maestralno predvodio Ridolfo di Fjoravanti, italijanski arhitekta koji je znalački zaustavljao tokove podzemnih pritoka reke Moskve zidovima i ciglama. Niko ne zna koliko se tačno prostorija, soba i tunela krije u lavirintima ispod zidina najlepše i najmoćnije tvrđave na svetu. Kada je na vlast došao car Ivan IV, koga će istorija upamtiti kao Groznog (postoje ozbiljni radovi koji ukazuju na mogućnost da je cela priča zločinstvu ovog ruskog vladara čista vatikanska izmišljotina), Kremlj je uglavnom već poprimio današnji izgled. Grozni je dodatno proširio podzemni grad ispod tvrđave, dodao mnoštvo tajnih prolaza, tunela i soba, i navodno pobio sve one koji su znali gde se u njemu tačno nalazi najvažnija svetska biblioteka. Kada je preminuo, verovatno od posledica trovanja, bio je jedini sa tim znanjem i tajnu lokacije znamenite biblioteke je poneo u grob.

                                                                                

Plan moskovskog Kremlja.

Foto: Wikipedia Commons

       Uzalud su ljudi imperatora Petra Velikog, koji je prestonicu preselio u novosagrađeni Sankt Peterburg, pretraživali podzemne odaje ne bi li našli ovo kulturno blago: nisu uspeli.Za vreme poslednjeg Romanova, Nikolaja II, velikog prijatelja srpskog naroda, načinjen je prvi moderni pokušaj da se ono otkrije, ali arheolog Ignjatij Steletski nije uspeo da ubedi vlasti da se počne sa otkopavanjem, iako je 1914. godine u arhivama grada Pjarna pronašao katalog tih knjiga koje je načinio Estonac Dabelov za vreme samog cara Ivana IV.

Moskovski metro.

Foto: REUTERS / Lucy Nicholson

            Steletski - sada već dobro potkovan znanjem o kremaljskom podzemlju koje je ispitivao izučavajući stare karte i mape - međutim nije odustao, pa je isto pokušao i za vreme Staljinove gradnje golemog i slojevitog moskovskog metroa. Čistka je odnela njegovog zaštitnika i čoveka koji mu je omogućavao da traži biblioteku, i pristup mu nikada više nije omogućen. Hruščov je proširio metro i naredio inženjerima da radove obavljaju pažljivo kako bi sačuvali biblioteku u slučaju da je nađu, ali niko ništa nije našao. Ipak, 1988. godine otkriveno je ispod Kremlja zakopano blago iz kasnog vikinškog perioda, kada je Rusijom dominirala dinastija Rjurikovića, skriveno od Zlatne horde u 13. veku. Ovo je dalo nadu da ipak postoji šansa da je, i pored svih kopanja, biblioteka nekako promakla. 

                                                                

                                                       Moskovski Kremlj

                                                           

Gradonačelnik Juri Luškov je poslednji u nizu onih koji su aktuelizovali potragu za njom, a Moskva je puna istraživača koji tajno i besomučno jurcaju po bespućima podzemnog grada u potrazi za ovim blagom. Jedino što su za sada otkrili je tunel krcat kostima žrtava (verovatno) Ivana IV Groznog.

 (V. V.)
izvor : Telegraf

 BIBLIOTEKA LENJINKA

            Glavni ulaz                    

autor: Aleksandra Guseva

     Fondovi Ruske državne biblioteke („Lenjinke“) zauzimaju čitavu jednu četvrt u Moskvi. Tamo se danas čuvaju i digitalizuju ogromne kolekcije knjiga. Najstarije zdanje kompleksa je „Dom Paškova“, vila sa bogatom prošlošću za koju su vezane mnoge legende.

Dom Paškova

        Staro-Vaganjkovsko brdo u Moskvi je možda jedino mesto odakle se Kremlj možet videti odozgo. Na tom mestu je do 1564. stajala kuća jednog „opričnika“ (člana plemićke garde) cara Ivana IV Groznog, a zatim rezidencija samoga cara: „Oprični dvor“. Smatra se da je ovde, duboko pod zemljom, mogla biti smeštena čuvena biblioteka Ivana Groznog „Liberija“. Prema legendi, ona je najpre pripadala vizantijskim imperatorima, a posle pada Konstantinopolja kolekcija knjiga je odneta u Rim, da bi zatim bila doneta u Moskvu kao miraz princeze Sofije Paleolog, neveste moskovskog kneza Ivana III. Kasnije je „Liberiju“ nasledio njihov unuk Ivan IV Grozni.

                                              

      Dom Paškova,
                                                      

       Može se samo nagađati kako se biblioteka našla na ovom mestu. Prema jednoj legendi, Ivan Grozni je podzemnim tunelom odlazio iz Kremlja da poseti majku, koja je živela na Staro-Vaganjkovskom brdu. I danas postoji neki otvor poput bunara koji je možda i vodio u taj tunel. Valerij Manžos, šef odeljenja za korišćenje arhitektonskog ansambla „Dom Paškova“, priča:

„Nije jasna namena tog bunara. Ima milion verzija, ali nigde nije opisano zašto je sagrađen. Nije određena ni njegova starost: možda je star dve hiljade godina, a možda samo par vekova.“

                                                                              

Dom Paškova, keramika 

Izgubljena biblioteka i danas raspaljuje maštu pisaca i novinara. Ne zna se da li je to danak legendi ili obična podudarnost, ali danas, nekoliko vekova posle Ivana Groznog, upravo na ovom brdu se nalazi zdanje najveće ruske javne biblioteke.

Glavni ulaz Lenjinke,

skulptura Nikolay Rumyantsev-a ,

ministra vanjskih poslova za vreme Napoleonovih ratova,

      Krajem 18. veka ovde je u stilu klasicizma sagrađena vila za Petra Paškova, elitnog oficira Semjonovskog puka. To je jedno od najlepših i najupečatljivijih zdanja u Moskvi, pa i u celoj Rusiji. Zgradu je projektovao Vasilije Baženov, koji je u Sankt Peterburgu sagradio Mihailovski zamak za Pavla I, a takođe dvorac i vrt Caricino u Moskvi za Ekaterinu II. Za razliku od drugih moskovskih vila, „Dom Paškova“ je do današnjeg dana praktično sačuvao svoj prvobitni izgled.

      Ove godine se navršilo 150 godina otkako je u „Dom Paškova“ smeštena kolekcija biblioteke Rumjancevskog muzeja. Grof Nikolaj Rumjancev, čije ime je biblioteka dugo nosila, bio je prvi vlasnik jedinstvene kolekcije knjiga, rukopisa, moneta, etnografskih i drugih zbirki. Savremenici su ga zvali „Kolumbo ruskih starina“. On nije samo kupovao raritete, nego se i sam bavio istraživanjem istorije i kulture. Sve svoje riznice zaveštao je „na polzu Otadžbine i blagorodne prosvećenosti“ – te reči još uvek krase fasadu „Doma Paškova“. Posle smrti ovog mecene 1826, kolekcija je u skladu sa njegovim zaveštanjem predata u vlasništvo države, a kasnije je imperator Aleksandar II odlučio da prenese muzej iz Peterburga (gde se u početku nalazio) u Moskvu.

Lenjinka, unutrašnjost

foto :www.culture.ru

      Jedan od čitalaca Rumjancevske javne biblioteke tokom 40 godina bio je i poznati ruski pisac Lav Tolstoj. U njegovu čast, u odeljenju za rukopise do 1939. postojao je „Tolstojev kabinet“, gde su se čuvali piščevi originalni rukopisi koje je muzeju svojevremeno predala njegova supruga Sofja Andrejevna Tolstoj.

     Posle Oktobarske revolucije 1917. godine Imperatorski Moskovski i Rumjancev Ski muzej je rasformisan. Naziv biblioteke i odeljenja za rukopise je promenjen. Sada je ta ustanova dobila Lenjinovo ime i status državne biblioteke. Koristeći tu privilegiju, „Lenjinka“ je u svoje arhive dopremila sve kolekcije knjiga koje nisu imale vlasnika ili su bile nacionalizovane. Tako se njen fond četvorostruko uvećao. Pered toga, bilo je dozvoljeno da se u Lenjinki čuvaju rukopisi i knjige koje je zabranila sovjetska cenzura. Možda samo zahvaljujući tome u godinama represija i ideoloških čistki nisu uništene izuzetno dragocene knjige progonjenih talenata: naučnika-emigranata, pisaca-filozofa, kulturnih poslenika i članova najrazličitijih književnih kružoka i udruženja, kojih je tih 20-ih godina prošlog veka bilo izuzetno mnogo.

Lenjinka, unutrašnjost

foto:www.culture.ru

     U 20. veku sbog drastično nedostatka prostora počela je izgradnja nove zgrade biblioteke. Pred početak rata zgrada nije bila dovršena, ali su se bibliotekari plašili požara u drvenom „Domu Paškova“, pa su hitno počeli da sele biblioteku u nedovršenu betonsku zgradu. U to vreme nije bilo moguće obezbediti potrebnu tehniku, tako da su radnici biblioteke svakoga dana ručno prenosili preko 600 sanduka sa knjigama.

     U vreme rata je za posetioce „Doma Paškova“ bila otvorena učionica. Ovako se bibliotekarka Zoja Kolčina prisećala tog vremena:

„Biblioteka je bila topla, osvetljena i veoma prijatna za boravak. Na dugim stolovima su svetleli zeleni abažuri na lampama. Mehanizam prijema naloga i izdavanja knjiga bio je primitivan, ali i to nam je mnogo značilo. Knjige i časopisi iz glavnog skladišta prenošeni su u sanduku od furnira koji je na točkićima klizio kroz vazduh po konopcu sve do stare zgrade, gde je literatura preuzimana i prosleđivana dalje.“

      Krajem prošlog veka „Dom Paškova“ je ozbiljno oštećen. Ispod njega je izgrađena stanica metroa „Borovicka“, temelj stare zgrade nije izdržao i počeo je da tone, tako da su noseće grede naprsle. Moskovske vlasti su započele restauraciju, ali nije bilo novca, tako da su radovi obustavljeni. „Pre restauracije pod zemljom je bio tunel sa prugom kojom su knjige iz 'Doma Paškova' prevožene do glavnog zdanja biblioteke. Moskovljani koji žive u blizini pričaju da su ovde pre desetak godina mladi praktikanti pušili u tunelu, sedeći u vagonetima. Sada su i pruga i vagoneti sklonjeni, ali je tunel ostao“, priča Valerij Manžos.

Lenjinka, univerzum radne tišine 

Srećom, našli su se ljudi koji imaju novca i volje da pomognu, tako da je „Dom Paškova“ 2007. ipak obnovljen. Sada se u prostorijama ovog zdanja nalazi i muzej retkih knjiga, kao i zbirke nota i karata. Julija Višnjakova iz naučno-istraživačkog odeljenja retkih knjiga priča:

„Mi čuvamo knjige koje imaju veliku vrednost, takozvane književne spomenike, na primer dela Albrehta Direra ili Aleksandra Puškina izdata za njihovog života. Imamo i izdanje čuvenih Krilovljevih basana iz 1855.“

Sa knjiga je štampana srebrnim slovima. Najdragoceniji biser ove riznice su „elzeviri“, knjige koje je krajem 16. veka izdavala holandska štamparija, vlasništvo porodice Elzevir. To su knjige minijaturnog formata, zgodne za putovanje.

Skladište rukopisa je najstarije, najprostranije i jedno od najnedostupnijih mesta u „Domu Paškova“. „Teško je ući i u samo odeljenje rukopisa, a pogotovo na mesto gde se oni čuvaju. Četiri bibliotekara rade na digitalizaciji rukopisa, trenutno je u proceduri fond Moskovske duhovne akademije“, kaže Manžos. „Ukupna površina podzemnih prostorija ispod ‘Doma Paškova’ iznosi 4 hiljade kvadratnih metara. U ‘podzemlju’ se pored skladišta nalaze i tri sobe za čuvare, gde oni borave, jer režim temperature i vlage koji je povoljan za rukopise, nije povoljan za ljude "

U čitavoj Lenjinovoj biblioteci nalazi se preko 40 milliona zavedenih jedinica literature, od čega je samo manji deo digitalizovan, ali taj proces se odvija neprestano i planirano je da do 2015. bude završen. Svi materijali koji postoje u elektronskom vidu dostupni su na Internetu. To, međutim, ne znači da će biblioteka opusteti i da će knjige samo skupljati prašinu na policama. Elektronske knjige za sada teško mogu da zamene romantiku štampanih izdanja.

LENJINKA U BROJKAMA

41.315.500
primeraka čuva se u Biblioteci; prostorije u kojima se nalazi fond Biblioteke zauzimaju površinu jednaku površini 9 fudbalskih stadiona.

29.830
bibliotečkih primeraka dolazi na jednog radnika Biblioteke

79
  godina života bez spavanja i odmora bilo bi vam potrebno za brzo prelistavanje svih bibliotečkih primeraka.

4
putnička voza puna putnika mogla bi da se istovremeno rasporede u čitaonicama Biblioteke i na mestima sa računarskom opremom.

25
kamiona bi bilo potrebno da se preveze kompletna računarska oprema Biblioteke.


Tekst je uz dozvolu preuzet sa Ruske reči. 

pogled na ceo kompleks

foto: Wikimedia commons