Rudolf Steiner, Položaj čoveka u celini kosmosa

                                   Na slici: "Sokrat odvaja Alkibijada od telesnih uživanja",
                                      ulje na platnu Žana Batista Regnala 1785.godina

Sokrat (po Platonu):„Oni ljudi koji ne znaju za mudrost i vrlinu i koji imaju smisla samo za gozbe i slična uživanja, silaze, čini se, dole i odande se opet vraćaju ka sredini, i ceo svoj život provode u lutanju između bola i bezbolnosti. Oni nikad ne prekoračuju taj prag; nikad ne uzdižu svoje oči prema pravoj visini i ne penju se tamo, oni nikad nisu bili ispunjeni pravom stvarnošću i nikad nisu okusili pravo i čisto zadovoljstvo, nego kao stoka gledaju nadole, uvek nagnuti prema zemlji i okrenuti stolu , i tu, u žderanju i parenju, traže svoju hranu i uživanje. Kako bi želeli da imaju više nego njihov sused, oni udaraju i bodu jedni druge gvozdenim rogovima i kopitama, i tako, zato što ne uzimaju pravu hranu i ne ispunjavaju stvarnim ono što u sebi imaju kao stvarno, ubijaju jedan drugoga zbog nezasićenosti... “


Rudolf Steiner
Predavanje, Dornach, 28. januar 1917.
Stenografski zapis, nekorigovan od strane predavača
Preveo sa hrvatskog: Filipović Svetislav-Filip


CITAT SA KRAJA TEKSTA
Neveseo je  kraj ove sadašnje lepote planete Zemlje, ali, ipak, sve je to vizija futurista koji su očigledno zainteresovani samo za materijalni svet. Šta je sa duhovnim svetovima u koje ćemo dospeti već sutra, jedan po jedan? Njih se svi ti usponi i katastrofe planeta i galaksija ionako ne dotiču.

Danas ću nastojati da govorim o stvarima, možda u formi aforističkih razmatranja, a u utorak ću objasniti značaj naše antropozofske duhovne nauke za sadašnje vreme, kao i za evoluciju ljudskog roda. Tom prilikom, takođe bih želeo govoriti o nečemu što je zaista vredno razmatranja, što će u jednu ruku biti retrospekcija naših aktivnosti, a u drugu ruku biti će opis određenih stvari koje
mogu biti značajne za procenu našeg duhovno-naučnog pokreta i naše uloge u okviru njega. Mislim da je u današnjem trenutku neophodno razmotriti takve stvari pobliže i posvetiti im našu ozbiljnu pažnju.

__________________________________________________

POLOŽAJ U SVEMIRU

Danas ću početi sa stvarima koje će nam omogućiti da osetimo, takoreći, naš položaj u svemiru. Ljudska bića materijalističkog razdoblja osećaju se napušteno i usamljeno usred svemira. Vidite, ako odrežemo prst, ili ruku, ili amputiramo nogu ljudkog bića, ili ako odvojimo od njega nešto što je povezano s njegovim fizičkim, telesnim bićem, on će osećati da jedan njegov deo pripada celom telu. U ranijim vremenima ljudske evolucije, ljudska bića su imala različite vrste osećanja. Nisu samo osećali da šaka, ruka ili noga, sačinjavaju deo njihova bića, nego su osećali i da su oni sami deo celine. S obzirom na ta ranija vremena, može se govoriti o grupnom egu na potpuno drugačiji način nego što to činimo danas; familije i plemena osećali su, kroz mnoge generacije, da su oni jedinstvo, celina. Često smo objašnjavali ove stvari. Ali u ova ranija vremena ljudske evolucije, postojali su i još neki osećaji u vezi spoljnjeg fizičkog života: ljudska bića su osećala, da stoje unutar celog svemira, da su bili formirana iz celog svemira. Baš kao što i mi sada osećamo da su prst ili šaka delovi celine celog organizma, tako su i ljudska bića u dalekoj prošlosti osećala: Sunce je tamo
gore, na nebu: putuje svojim kursom; to što čini Sunce nije potpuno nevezano s nama; mi smo deo tog prostora kroz koji sunce putuje. I mi smo deo svemira koji mesec dovodi u određeni ritam. Ukratko, svemir je doživljavan kao veliki organizam i ljudska bića su se osećala kao njegov deo, kao što prst sada oseća da je deo tela. Činjenica da su ti osećaji i senzacije više ili manje izgubljeni, povezana je u ogromnoj meri sa postupnim jačanjem materijalizma. U sadašnje vreme, moderna nauka posebno prezire davanje važnosti činjenici da smo unutar svemira. Nauka gleda na ljudsko biće, kao da ono predstavlja individualnu telesnost, istražuje jedan njegov deo anatomski i fiziološki, i opisuje zapažanja koja su tako napravljena. Nauka više nema običaj razmatrati ljudsko biće kao
člana organizma svemira, ukoliko može biti promatrano fizički.

Ljudsko posmatranje, a također i naučno, mora se vratiti na način kontemplacije koji ponovno ujedinjuje ljudsko biće sa celim svemirom, s kosmosom. Ljudsko biće mora ponovno osećati da stoji unutar celog svemira. Više neće biti u stanju to napraviti na isti način kako je to bilo u prošlosti; to mora postići proširujući apstraktnu nauku sadašnjeg vremena i kontemplirajući pojedino ljudsko biće pomoću nekih konačnih ideja i pretpostavki. Naznačiću neke od ovih ideja, da bi pokazao smer u kojem mora ići buduće naučno razmišljanje, samo ovo buduće razmišljanje će u isto vreme biti humanije nego naša moderna naučna misao, i ovaj novi način razmišljanja mora se
pojaviti ako želimo našu svest ponovno naći unutar kosmičke celine.

Vi znate da takozvana prolećna tačka, bolje rečeno, tačka gde Sunce izlazi u proleće, ne može uvek biti nađena na istom mestu, nego da napreduje. Napreduje uzduž kruga kojeg označavamo kao Zodijak. Mi znamo da je ova prolećna tačka određena. — i bila je uvek određena na duži period, od kada čovečanstvo može misliti — sa određivanjem mesta u Zodijaku koje odgovara proletnoj tački. U 8-om veku pre Misterija na Golgoti, pa do otprilike 15t-og veka nakon Misterija na Golgoti, Sunce je moglo biti viđeno kako izlazi u proleće u znaku Ovna, ali ne uvek na istom mestu, jer proletna tačka,
tačka gde Sunce izlazi, stalno napreduje. Tokom ovog spomenutog razdoblja ono putuje znakom Ovna. Od tog vremena, proletna tačka je napredovala do znaka Riba. Moram naročito napomenuti da moderna astronomija ne radi svoje proračune prema osnovama ovih znakova, tako da kalendar još uvek pokazuje da je proletna tačka u znaku Ovna, gde u stvarnosti nije. Astronomija nastavlja prihvaćene ideje iz prethodnog vremenskog perioda i jednostavno deli celi krug Zodijaka na dvanaest delova, potpuno ignorišući same znakove i jednostavno određujući svaki dvanaesti deo kruga kao znak Zodijaka; ova podela će biti održavana čak iako prolećna tačka napreduje. Naš vlastiti kalendar, umesto toga, pokazuje kako stvari stvarno stoje. Ali ovo nije toliko važno, za sada. Esencijalna
stvar za zapamtiti je ta da proletna tačka napreduje preko celog kruga Zodijaka, tako da je tačka gde Sunce izlazi uvek malo pomaknuta. Prolećna tačka mora napredovati preko celog Zodijaka da bi se ponovno vratila na mesto polaska. Vreme potrebno za ovo biće oko 25,920 godina. Ovih 25,920 godina su takođe označavane kao tzv. PLATONOVA GODINA.


Dakle, Platonova godina je godina velikog trajanja. Ona obuhvata vreme potrebno prolećnoj tački, tački gde Sunce izlazi u proleće, da proputuje kroz Zodijak. Vreme potrebno da se tačka izlaska Sunca ponovno vrati na tačku polaska obuhvata prema tome 25,920 godina. Tačne indikacije variraju prema različitim proračunima, ali za sada tačne slike nisu toliko važne, esencijalna stvar koja se treba roditi u umu je ritam  koji ove slike sadrže. Moguće je zamisliti da je veliki svetski ritam sadržan u činjenici da se ovo kretanje, zbog razloga koje sam upravo objasnio, uvek ponovno vraća na svoju polaznu tačku posle 25,920 godina.

Prema tome možemo kazati: Ovih 25,920 godina najznačajnije su za život Sunca, jer za vreme tog perioda sunčevog života, Sunce prolazi kroz sjedinjenje, kroz pravo sjedinjenje, kompletnu celinu. Sledećih 25,920 godina su ponavljanje. Prema tome dobijamo ritmičko ponavljanje ovog sjedinjenja, koje traje 25,920 godina.

 DISANJE

Pošto smo razmotrili ovu veliku svetsku godinu, sada ćemo razmotriti nešto što je prilično maleno i intimno je povezano s našim životom između rođenja i smrti, takoreći, s našim životom, toliko dugo koliko smo ljudska bića fizičkog sveta.

Razmotrimo ovo, za početak. Bez ikakve sumnje, disanje, koje se sastoji od jednog udisaja i jednog izdisaja, je najvažnije za naš život unutar fizičkog tela; naš fizički život je, na kraju, utemeljen na činjenici da je dah uvučen i ponovno poslan napolje. Kada bi naš respiratorni proces bio prekinut, mi ne bismo mogli živeti, fizički. Disanje je zaista nešto vrlo značajno. Naš dah donosi nam zrak, koji nas ispunjava životom, na način kako to može; kroz naš organizam, mi transformišemo ovaj zrak, tako da on postaje mrtav zrak, koji bi nas ubio kada bismo ga udisali ponovno u stanju kakav je neposredno nakon što smo ga izdahnuli.

U proseku, ljudsko biće diše 18 puta u minuti. Ovo može, naravno, varirati, jer naše disanje je različito u mladosti, a i u starijoj dobi, ali ako uzmemo prosek, doći ćemo do normalne slike disanja, 18 disanja u minuti. Dakle mi obnavljamo naš život ritmički 18 puta u minuti. Sada pogledajmo koliko to često radimo u jednom danu. U jednom satu bilo bi jednako 18 x 60 = 1080. U 24 sata: 1080 x 24 = 25,920, odnosno, 25,920 puta.

Vidite, način na koji naš život uzima svoj tok u jednom danu, ima vrlo naročiti ritam. Ako uzmemo jedno disanje kao sjedinjenje, kao životno-sjedinjenje, ovo je vrlo značajno za nas, jer je naš život održavan sa ritmičkim ponavljanjem disanja. Jedan dan daje nam tačno isti broj respiratornih ritmova, kao i broj godina koje su Suncu potrebne da vrati svoju proletnu točku na mesto polaska.. Možemo reći: ako zamislimo da je jedno disanje jedna godina u minijaturi, mi prođemo kroz platonovu godinu u minijaturi, tako da u jednom danu imamo reprodukciju, mikrokosmičku reprodukciju, jedne platonove godine. Ovo je veoma važno, jer nam pokazuje da naš respiratorni proces, takoreći, nešto
što se događa unutar ljudskog bića, da je podložan istom ritmu — razlikujući se samo vremenski — kao i ritam koji, na velikoj skali, leži kao osnova ritma sunčevog kursa.

Važno je da smestimo ovakvu činjenicu ispred naše duše. Jer ako pretvorimo u osećaj ono što ovo objašnjenje daje, taj osećaj bi bio takav kao da nam kaže: Mi smo reprodukcija makrokosmosa. To nije samo fraza, niti samo prazan govor, ako kažemo da je čovjek slika makrokosmosa, jer ovo može biti detaljno dokazano. Pomoću ovoga takođe možete osetiti zvučni temelj svih zakona koji dolaze iz duhovne nauke, jer su svi temelji na ovom intimnom poznavanju unutarnjih veza koje postoje u univerzumu ali  nije uvek moguće jasno uvideti svaki detalj.

Kada razmatramo ovakve stvari, trebali bi, naravno, shvatiti, iznad svega ostalog, da je ljudsko biće delimično odvojeno od celine univerzuma. Gledajući kao celinu, ono stoji unutar ritma univerzuma, ali u isto vreme ono je, na određeni način, slobodno; ono menja određene stvari, dakle nema potpune harmonije, u svakom slučaju. Mogućnost ljudske slobode leži u velikoj činjenici da potpuna harmonija uvek ne postoji. Međutim, harmonija, koja postoji kao celina, sadrži činjenicu da čovek stoji unutar celog kosmosa...

Posmatranja koja sam upravo napravio, morala su biti napravljena iz posebnog razloga, tako da stvari koje ću vam sada reći ne budu krivo shvaćene. Nakon razmatranja disanja, razmotrimo sada veći životni element, sledeći veći životni element, to su, izmenljivi uslovi budnosti i spavanja. Na naše disanje možemo gledati kao na najmanji životni element. Ali razmotrimo sada izmjenljiva stanja spavanja i budnosti.. Zaista, na određeni način, možemo razmatrati smenu spavanja i budnosti kao analogiju procesa disanja.

Znate da sam često opisivao kako uzimamo astralno telo i ego kada se budimo, i kako ih puštamo napolje kada padnemo u san; često sam ovo opisivao kao disanje, kao dah koji je uzet i poslan ponovo spolja za vreme trajanja jednog dana i jedne noći. Možemo ovo kontemplirati i u daleko više materijalističkom smislu. Kada dišemo, vazduh ulazi unutra i izlazi napolje. Vazduh je prema tome povučen unutra i izbačen ponovo napolje, tako da ovaj proces jednostavno postavlja u oscilaciju materijalnu supstancu: unutra i spolja, unutra i napolje. Na potpuno sličan način, možemo gledati
ritmički proces u izmeni stanja spavanja i budnosti. Jer kada uzimamo u sebe naš ego i naše astralno telo, pri jutarnjem buđenju, naše eteričko telo je gurnuto natrag ... gurnuto je natrag iz glave, više u druge delove našeg organizma. A kada još jednom zaspemo, i pošaljemo naše astralno telo i ego spolja izvan našeg tela, tada možemo primetiti, na primer, da se naše eteričko telo širi gore u našoj glavi, na isti način kako se širi i svim nižim delovima našeg tela. Dakle imamo neprekidan ritmički proces. Eteričko telo je gurnuto dole - i mi se budimo; ono ostaje dole dok god smo budni. Kada padnemo u san, ono je još jednom gurnuto gore, u glavu. I tako ono ide gore i dole, gore i dole, tokom 24 sata, baš kao i naš dah što ide unutra i vani, unutra i vani. Dakle, imamo eterički pokret, koji se zbiva u toku od 24 sata. Naravno, možemo naći i nepravilnosti kod ljudskog bića, jer njegova sposobnost slobode, njegov stepen slobode, se temelji na ovome; međutim, u celini, stvari koje sam vam objasnio mogu biti uzete kao valjane. Sada možemo reći: Nešto, dakle, diše u nama, ipak postoji i druga vrsta disanja, to je nešto što se diže i pada... to diše u nama u ritmu jednog dana, na isti način na koji nešto diše u nama u ritmu 1/18 minute. Nešto diše u nama u ritmu jednog dana.

RITAM ZEMLJE

Sada pogledajmo da li to što diše u nama u ritmu jednog dana, da li dizanje i padanje našeg
eteričkog tela, koje dakle diše unutar nas, također prikazuje nešto što nalikuje kružnom kretanju, i vraća se u tačku odlaska. U tom slučaju, morali bi istražiti šta 25,920 dana  zaista jesu. Jer 25,920 ovih disanja, u kojima eteričko raste i pada, trebali bi odgovarati, u svom rastu i padanju, reprodukciji Platonove godine. Baš kao što jedan dan odgovara za 25,920 respiracija, tako bi i 25,920 dana trebali odgovarati nečemu u ljudskom životu. Koliko godina ima u 25, 920 dana? Pogledajmo.
Uzmimo da godina ima prosek od 365.25 dana, napravimo delenje i tada bi morali dobiti kao rezultat delenja

25,920 : 365.25 = oko 71

možemo reći, oko 71 godina, što je prosečno trajanje ljudskog života. Naravno, ljudsko biće ima svoju slobodu i često može doseći mnogo veću starost. Ali znate da je patrijarhalna dob označena kao 70 godina. Dakle imamo trajanje ljudskog života jednako 25,920 dana, 25,920 takvih velikih disanja! Još jednom, dobili smo ciklus koji na divan način mikrokosmički reprodukuje makrokosmička zbivanja. Dakle možemo reći: Ako živimo jedan dan, reproduciramo platonov svet-godinu sa naših 25,920 respiracija; ako živimo 71 godinu, opet reprodukujemo platonovu godinu sa 25,920 velikih disanja, sa dizanjem i padanjem koji su vezani sa buđenjem i padanjem u san.

Sada možemo ići dalje na nešto što bi nas odvelo predaleko, kada bi danas detaljno objašnjavao; ali dati ću indicije, što se može činiti okultno. Mi smo okruženi vazduhom. Vazduh daje mogućnost za naš najbliži životni element, koji zauzima mesto u ritmu našeg disanja. Mi dakle uzimamo ovaj ritam od vazduha, koji postoji na zemlji. Ko nam daje drugi ritam? — Sama Zemlja. Pošto je ovaj ritam regulisan činjenicom da se Zemlja okreće oko vlastite ose, ako želimo govoriti u modernom astronomskom smislu; okreće se oko vlastite osi za vreme promene dana i noći. Dakle možemo reći: Vazduh diše u nama kada naš dah ide unutra i napolje. Preko kružnog kretanja oko vlastite ose, preko
promene dana i noći, Zemlja diše u nama i uzrokuje da se probudimo i da zaspemo, Zemlja diše i pulsira u nama. U odnosu na Zemlju, trajanje našeg života sada može biti objašnjeno kao jedan dan živog bića, koje napravi svoj dah za vreme trajanja jedne noći i jednog dana, a ne za vreme trajanja 1/18 minute. Za takvo biće, 70 godina bilo bi jednako jednom danu; u 70 godina proživelo bi jedan od svojih dana. A promene dana i noći, u uobičajenom smislu, predstavljaju disanje tog bića.

Vidite, ovo nam omogućava da osetimo da stojimo unutar obuhvatnijeg života, koji jedino ima duže disanje; takoreći, disanje koje ima svoj tok u ritmu od 24 sata — i duži dan, naime, 70-71 godinu. Dakle možemo osećati sebe unutar živog bića, čiji puls i ritam disanja su mnogo duži nego naši. To vam pokazuje da je potpuno ispravno govoriti o mikrokosmosu kao o slici makrokosmosa, jer reproduktivost može biti prikazana brojevima. Kada mi dakle kažemo: Vazduh diše unutar nas, koristi sebe gore dok istovremeno diše unutar nas, i zemaljski element diše unutar nas, utoliko što mi
pripadamo većem životu-Biću, možemo eventualno postaviti pitanje: Možda nismo samo povezani sa vazduhom na Zemlji, i sa celom zemljom i njenim ritmovima dana i noći, već takođe i sa izlaskom sunca, sa njegovim povratkom na polaznu tačku u toku jedne platonove godine? Možda smo na neki način povezani i s tim?

Ove stvari su od velikog značaja. Međutim moderna nauka prolazi kraj njih, kao da uopšte ne postoje, jer ovakve stvari nisu uzete u razmatranje kod moderne nauke. Na vrlo opipljiv način, ja sam jednom prešao razliku između moderne nauke i takve nauke kakva se mora pojaviti jednog dana. Možda sam vam već rekao da sam u jesen 1889 bio pozvan da učestvujem u Goethe i Schiller Arhivu u Weimar-u, za pripremu Geteovih naučnih spisa, koje sam onda izvukao za veće Weimar-sko izdanje Geteovih dela, tzv. "Sophia Edition". Moj zadatak je bio da proučim dokumente ostavljene od Goethe-a — sve povezano sa njegovim anatomskim, fiziološkim, zoološkim, botaničkim, minerološkim, geološkim i takođe meteorološkim studijama. Gete je napravio veoma brojna posmatranja vremena, tokom jedne godine. Pravio je posmatranja vremena posebno u vezi s visinom pritiska vazduha, i vrlo je iznenađujuće videti veliki broj grafikona koje je iscrtao u meteorološke svrhe. Mnoge od ovih karata nisu objavljene, neke su reprodukovane u mom izdanju, ali vrlo malo od ovog materijala je objavljeno.  Baš kao što se toplotne krivulje danas registruju, tako je Gete registrovao visine pritiska na određenom mestu, zapravo, na više mesta, prema grafikonima, tako da je označavao visinu pritiska za određeni dan. To je radio i za cele mesece, i tako pokušavao otkriti krivulje koje povezuju različite lokacije.

Moderna nauka još nije daleko odmakla u korišćenju barometričkih krivulja. Goethe je studirao ove krivulje, jer je video u njima gotovo analogiju ritma koji je registrovan na temperaturnim grafikonima; takoreći, želeo je pronaći vrstu ritma Zemlje, stalan regularni ritam, naravno. Na šta je Gete zapravo ciljao? — Želeo je dokazati da oscilacije visine pritiska tokom jedne godine nisu toliko nepravilne koliko standardna meteorologija pretpostavlja da jesu, već da imaju izvesnu pravilnost, koju jedino menjaju niži vremenski uslovi. Gete je želeo dokazati da gravitacija Zemlje predstavlja njeno disanje, u toku jedne godine; želeo je ukazati na jednu stvar koja se isto javlja kod ljudskog disanja. To je ono što je želeo ponovno otkriti u visinama pritiska. U budućnosti, ovakva vrsta naučnog pristupa će rasti, jer će mikrokosmički i makrokosmički procesi ponovno biti istraživani. Gete je nacrtao priličan broj grafikona, da bi studirao ritam zemlje, njeno disanje, dah zemlje koji ide unutra i spolja , kao što je sam naznačio.

Kod Getea, nikada ne nalazimo čiste izjave, kako je to često kod drugih. Kada drugi često govore o ritmu zemlje, oni jedino misle na sliku, metaforu, i to za njih nije ništa osim pogleda. Međutim kada Goethe daje izjavu, koju obično rekapitulira u tri ili četiri rečenice ... na primer, kada on kaže da zemlja diše unutra i vani ... tada on uvek crta dobar broj tabela i grafikona na kojima temelji svoje izjave, i iza njega uvek postoji stvarno iskustvo, a budući da većina ljudi kaže: "Stvarno iskustvo! Ovo je samo eho, magla!" Gete nam posebno može pokazati da je neophodno da imamo nešto iza nas kada god dajemo izjavu.
Na ovaj način, možemo doći do tačke kada prepoznajemo da sama Zemlja diše kao da je veliko živo biće.
Sada pokušajmo videti da li je moguće govoriti o sličnom disajnom procesu kada smestimo sebe unutar cele platonove godine sunca. U tom slučaju, mi bi imali 25,920 godina. Sada razmotrimo tih 25,920 godina kao JEDNU godinu i istražimo njen odnos prema jednom danu. Ako želimo razmotriti celu platonovu godinu kao jednu godinu i ako tada želimo otkriti što će činiti jedan od njenih dana, moramo je podeliti sa 365V4, i ovo će nam dati jedan dan. Ako celina predstavlja jednu godinu i ako je podelimo sa 365V4, dobijamo JEDAN dan. Pogledajmo koji rezultat imamo kada podelimo 25,920 godina sa 365V4. Dobijemo 71 godinu, što je trajanje ljudskog života. Drugim rečima:
trajanje ljudskog života jednako je jednom danu unutar cele platonove godine. U usporedbi s dužinom ljudskog života, cela platonova godina može biti razmatrana na takav način da mi sami, kao fizička bića koja prolaze dužinu našeg ljudskog života, smo izdahnuti od strane onog što je aktivno unutar cele platonove godine, i u tom slučaju, 71 godina, uzeta u obzir kao jedan dan, odgovara jednom dahu tog bića koje prolazi kroz platonovu godinu.

Unutar 1/18 minute, mi smo dakle životni članovi vazduha; unutar jednog dana, mi smo životni članovi Zemlje; unutar trajanja našeg života, možemo posmatrati sebe na takav način da u trenutku našeg rođenja smo mi izdahnuti vani od strane tako velikog bića za kojeg je platonova godina ekvivalent za jednu godinu; mi smo izdahnuti vani i udahnuti ponovno unutra za vreme jednog od njegovih dana. Ako razmatramo naše fizičko telo, mi imamo unutar našeg fizičkog tela koje prolazi kroz svoju patrijarhalnu dob, jedan dah tog velikog bića, čiji život je tako dug, da 25,920 godina odgovara jednoj godini. Naša patrijarhalna dob (71 godina) je u tom slučaju ekvivalent za jedan dan tog bića. Ako dakle mislimo na biće koje živi zajedno sa našom Zemljom, smenjujući dan i noć u trajanju od 24 sata, to će predstavljati jedan dah za naše eteričko telo; stvarno disanje našeg astralnog tela biće ekvivalent 1/18 minuta.
Ovde imate analogiju za vrlo staru izreku. Razmotrite sledeću činjenicu: U drevna vremena, ljudi su zamišljali nešto što je označavano kao dani i noći Brahma-e. Ovde imate analogiju. Sada zamislite duhovno biće, za kog je naših 71 godina ekvivalent za jedan dah vazduha; u tom slučaju, mi bismo bili dah tog bića. Preko činjenice da smo smešteni u svet, kao mala deca kada smo rođeni, mi smo izdahnuti od tog bića koje prolazi kroz platonovu godinu, kao da je bila jedna godina, bića koje dakle broji svoje godine u platonovim godinama. To biće prema tome izdahne nas napolje u svemir i kada
umremo ponovno samo udahne. Mi smo dakle izdahnuti napolje i udahnuti ponovno unutra.

Sada se vratimo na Zemlju. Ona nas udahne unutra i izdahne napolje u tokom jednog dana. I pođimo sada u vazduh, koji čini deo Zemlje. On nas udahne unutra i napolje u 1/18 minuta; još uvek broj 25,920 predstavlja povratak na tačku odlaska. Ovo nam pokazuje pravilni ritam; osećamo da smo unutar univerzuma; učimo se da znamo da ljudski život, i jedan dan u ljudskom životu, je, za veća i obuhvatnija bića, ekvivalentan dahu koji mi sami crpimo u vlastitom životu. I ako podignemo ovo znanje preko naših osećaja; stara priča, prema kojoj smo postavljeni u nedra univerzuma, dobija naročit značaj.
Ove stvari nesumnjivo leže na naučnom načinu gledanja na stvari, i da bi ispravno koristili ove izračune, koji su svima poznati i mogu se naći u svakoj enciklopediji, trebaćemo samo duhovno naučno stanovište. Ako se ovi proračuni jednom upotrebe na pravi način i prepozna njihova vrednost, veza sa duhovnim znanjem, sa antropozofskom duhovnim znanjem, biće nađena unutar naše uobičajene nauke.
Na sličan način, naći ćemo da je sve, zaista sve, određeno zakonima brojeva i mere. Biblijske reči, da je sve u svemiru određeno prema zakonu brojeva i mere, bi u tom slučaju dobile duboki značaj kroz ljudsko znanje.

KOMUNIKACIJA (GOVOR)

Nastavimo dalje. Šta je povezano s našim disanjem, gotovo zavisno od disanja? To je naš govor. Zaista, sa organskog stajališta, govor je povezan sa našim disajnim procesom. Govor ne samo da dolazi kroz isti organ, već je takođe povezan s našim disanjem; takoreći, sa onim što je sadržano u ritmu od 1/18 minuta. Kako mi govorimo, i naši prijatelji pored nas govore na isti način. Što se tiče respiratornog ritma, ljudska bića u našem okruženju govore u skladu sa vazduhom koji je na Zemlji i koji nas okružuje. Sada bi iz ovoga mogli zaključiti da je ritam disanja koji je povezan sa danom i
noći, povezan na određeni način s govorom, izražavanjem govorom, ali u ovom slučaju sa bićima koja pripadaju organizmu Zemlje; ona pripadaju organizmu Zemlje na isti način na koji ljudska bića pripadaju vazduhu —govorom sa bićima određene vrste.

Mudrost koja je bila prenesena ljudskim bićima daleke prošlosti od strane viših bića, nije im bila prenesena na način koji je povezan sa ritmom disanja od 1/18 minuta, već je bila povezana sa ritmom disanja koji ima dan kao svoje sjedinjenje. U ta drevna vremena, ljudska bića nisu mogla učiti tako brzo; bila su primorana čekati, dok reči određene dužine ne budu izgovorene, što odgovara dahu koji uzima 24 sata. Drevna mudrost došla je od viših bića, koja su povezana sa zemljom na isti način na koji smo mi povezani sa vazduhom, i ta viša bića su pristupili ljudskim bićima. Oni koji sada rade na
njihov način sve do inicijacija, još mogu osetiti nešto od ovoga. Jer stvari koje su nam prenošene tako da je duhovni svet pristupio nama, su daleko sporije nego stvari koje su nam prenešene na krilima našeg uobičajenog procesiranja vazduha.

Iz ovog razloga, važno je da oni koji imaju stremljenja poslije inicijacije moraju naučiti osetiti u sebi veliki značaj prelaznih stanja padanja u san i buđenja. Kada padamo u san i kada se budimo, u ovim prelazima, možemo osetiti više nego bilo gde ono što duhovna bića misteriozno dele sa nama; samo na kasnijem nivou ovo prelazi, do određene točke, pod našu kontrolu. Ako želimo dobiti pristup u svet koji je boravište mrtvih, radićemo ispravno ako širimo svest na činjenici da nam mrtvi najlakše govore za vreme trenutaka kada padamo u san i kada se budimo. Njima je teže da dopru do nas kada
zaspemo, jer tada po pravilu prelazimo u nesvesno stanje, tako da ne čujemo što nam mrtvi žele reći. Ali kada se budimo, i kada smo dosegli tačku da imamo jasnu svest da se budimo, ovaj trenutak biće najbolji za stupanje u komunikaciju s mrtvima — posebno


Imati punu kontrolu trenutka buđenja znači, drugim rečima, trebamo nastojati da se probudimo bez da odmah pređemo u dnevno svetlo. Možda ćete se upoznati s posebnim pravilom, — možete to zvati praznoverjem ako želite — prema kojem ne bismo smeli pogledati kroz prozor i prema svetlu ako želimo sa zapamtimo san, jer ako pogledamo svetlo san ćemo lako zaboraviti. Ovo posebno vredi za fina zapažanja koja nam dolaze iz duhovnog sveta. Moramo nastojati, takoreći, da se budimo u mraku, ali u mraku koji je svesno napravljen, tako da izbegnemo slušanje zvukova i otvaranje očiju. Moramo nastojati, svesno, i bez da odmah uđemo u život dana, da se probudimo, i ovo će nam
najbolje od svega omogućiti da zapazimo komunikaciju koja nam dolazi iz duhovnog sveta.

Sada možete reći: U tom slučaju, primićemo vrlo malo kroz takav način komunikacije tokom našeg života. Samo zamislite koliko bi to bilo teško, kada bi celog života imali mogućnost primanja samo toliko komunikacije koliko normalno primimo za jedan dan! To bi bilo dovoljno, ali ne bi mogli to iskoristiti, jer tu je naše detinjstvo, itd.
Ali zemlja učestvuje i (molim imajte to na umu) uzima ovu komunikaciju unutar svog eteričkog tela, i jer te stvari ostaju zapisane u eteru Zemlje one se tu mogu i proučavati. Druga zaokružena komunikacija koja nam je prenesena od strane bića čiji životni element je platonova godina, može se proučavati u eteru Sunca koji ispunjava celi svet; oni mogu biti proučavani na način opisan na različitim mestima u "KNOWLEDGE OF THE HIGHER WORLDS" i u ostalim knjigama. Prema tome možete videti da ograda može biti spuštena, koja spaja standardnu nauku i duhovno znanje. Ali naravno, onaj ko nije upoznat sa duhovnim znanjem, teško će moći pravilno upotrebiti znanje koje standardna nauka može pribaviti. Međutim, oni, koji imajui duhovni i naučni mentalitet, nemaju ni trunku sumnje kada prilaze ovim stvarima.

Rekao sam Vam da sam objasnio samo jedan aspekt ovih stvari, naime, njihov ritmički tok, koji je sadržan u disanju. Nadalje postoje mnoge stvari koje mogu biti prikazane izračunima, tako prikazujući harmoniju i povezanost između mikrokosmosa i makrokosmosa. Zaista, moguće je steći dubok osećaj za ovu harmoničnu povezanost. Ovaj tip osećaja je još bio prenošen starim posvećenicima u Misterijima, sve do petnaestog veka. Pre tog vremena, mogli su samo primiti nešto u obliku nauke, kada su im njihovi učitelji želeli preneti osećaj da stoje u središtu univerzuma. Ovo je, ponovno, karakteristika materijalističko doba, da danas mi možemo primiti znanje bez da smo na
ijedan način pripremljeni za to znanje što se tiče naših osećaja. Već je odavno pridavana pažnja činjenici da su u Misterijima, prvo kultivirani određeni osećaji, pre nego se razmatralo prikupljanje znanja.
NACIJA

Što bi trebala biti nacija, u sadašnjem apstraktnom, materijalističkom dobu? Određeni broj ljudi koji govori isti jezik. Traba prosuditi pravu esenciju i biće nacije, gledanu kao individualitet — činjenicu koju smo često razmatrali.
Šta proizlazi iz činjenice da mi ne polazimo od apstraktnog koncepta već od stvarnog bića, kada govorimo o naciji ili o karakteru nacije? Šta proizlazi iz ovog? — Vi ćete reći: Teozofija nam omogućava da studiramo ljudsko biće: njegovo fizičko telo, njegovo eteričko telo, njegovo astralno telo, njegov ego — ovo je kako mi kontempliramo ljudsko biće; Ako je i nacija takođe stvarno biće, onda i biće nacije možemo posmatrati na ovaj način, i čak i za biće nacije mi možemo pretpostaviti
postojanje određenih delova i članova.

To se zaista može učiniti! I druga bića, koja postoje iznad ljudskih bića i koja su realna baš kao i čovek, proučavana su u originalnom okultizmu. Ali različiti članovi ovih bića mogu biti viđeni drukčije nego u slučaju čoveka. Jer kada bi duša naroda imala iste članove kao i ljudsko biće, bila bi ljudsko biće; ali duša naroda nije ljudsko biće, to je potpuno drugačija vrsta bića. U slučaju duša naroda, moramo zaista promatrati pojedinačne duše naroda i tada možemo imati ideju kakve su one stvarno. Ne možemo generalizovati, jer bi nas to vodilo u apstrakciju. Hajdemo, dakle, razmotriti jednu posebnu dušu naroda, onu koja sada određuje, na primer, italijansku naciju, ukoliko je nacija određena u svim svojim detaljima sa dušom naroda. Hajdemo razmotriti jednu posebnu dušu naroda i upitati: Kako možemo govoriti o ovoj posebnoj duši naroda? Ako bismo govorili o njoj na isti način na koji govorimo o ljudskom biću, da ima, na primer, fizičko telo, mi stvarno mislimo, kada govorimo o čovekovom fizičkom telu, da ono sadrži određene alkalne supstance, određene mineralne supstance, i da je 5% njega čvrsto, dok je ostalo tekuće i plinovito. Sve ovo čini čovekovo fizičko telo. Kada govorimo o duši naroda, npr.talijanska duša naroda nema tekućih delova, ali telo naroda je istkano od vazduha, koji je njena najčvršća materijalna supstanca; sve ostalo u njoj je manje kompaktno.
Dakle, kada kažemo da ljudsko biće sadrži zemaljsku supstancu, moramo reći, u slučaju italijanske duše naroda, da ona sadrži, kao početnu, vazdušnu supstancu. A gde ljudska bića imaju vodene supstance, tamo italijanska duša naroda ima vrućinu, toplinu.
Ljudsko biće diše vazdušne supstance unutra i spolja — talijanska duša naroda svetlo. U slučaju talijanske duše naroda, svetlo odgovara vazduhu ljudskih bića. Gde čovek ima vrućinu ili toplinu, italijanska duša naroda ima tonove, naime, ima muzičku sfera. Sada imate više ili manje to što odgovara fizičkom telu, osim što ulazimo drugačije. Umesto da kažemo, kao što to radimo u slučaju čoveka: čvrsta supstanca, tečna supstanca, vazdušna supstanca, toplina, moramo reći, u slučaju italijanske duše naroda, ako uzmemo nešto čemu dajemo analogiju fizičkog tela (jer tada, nije isto značenje reči, fizičko telo): vazduh, toplina, svetlo i zvuk. — Ovo vam pokazuje da kada italijanska
duša naroda stvarno animira ljudsko biće kojem pripada, ona bira disanje kao kanal, jer njen najniži i najgušći sastojak je vazduh. U stvari kod italijanske nacije, korespondencija pojedinog ljudskog bića i duše naroda odvija se kroz disanje. Italijanska duša naroda s čovekom kroz dah. Ovo je aktualan i stvaran proces. Naravno, neko diše iz potpuno drugačijih razloga, ali uticaj duše naroda prikriven je respiratornim procesom.

ŠTA ĆE BITI SA NAMA.

Do sada su se ostvarila mnoga predviđanja raznih pisaca naučne fantastike. Ali, kakva nas stvarna daleka budućnost očekuje?
Naučna fantastika daje nam viziju budućnosti. Jedno od prvih dela naučne fantastike o putovanju u budućnost je 'Vremeplov', H.Dž.Velsa, iz 1895. godine. Današnji obožavaoci naučne fantastike redovno se izjašnjavaju za 'Zvezdane Staze', kao primer budućnosti u kojoj bi oni najradije živeli.
Od 1895. do danas ostvarila su se mnoga 'nemoguća predviđanja' naučne fantastike. Ali, šta bi se dogodilo kada bismo nekim vremeplovom mogli uploviti u budućnost i šta bismo tamo saznali o sudbini čovečanstva i o samom univerzumu.
Za Stivena Bakstera, poznatog pisca naučne fantastike, kažu da je novi Artur Klark. On je nedavno izneo predviđanje budućnosti čovečanstva u šest vremenskih tačaka. Ovde ćemo vam predstaviti kako to izgleda.

IZ SADAŠNJOSTI U 2096. GODINU

Godina je 2096. Na prvi pogled nije se mnogo toga promenilo u poslednjih 100 godina. Osnovni elementi gradova - putevi, vozila i zgrade - uglavnom su ostali isti. Ali, ako pogledamo malo bolje, videćemo da su naučnici stvorili puteve i trotoare od samoobnavljajućeg asfalta. Nema više znaka 'Radovi na putu'. Naravno, saobraćaj je još gust, ali vozila idu veoma brzo i vrlo blizu jedni drugima.
Vozila su već danas postala 'pametna', jer mogu da 'razgovaraju' sa satelitima, radi planiranja putanje i izbegavanja saobraćajne gužve, ali 2096. biće još pametnija. Ona će razgovarati čak između sebe, tako da kola na kraju kolone mogu brzo da reaguju na promene koje se dešavaju na početku.
Svuda je informaciona tehnologija: minijaturni računari su svuda - u kolima, našoj odeći, pa čak i u nama samima. U dnevnoj štampi glavni naslovi su o konferenciji najbogatijih zemalja na svetu: Vijetnamu, Koreji, Japanu, Kini, Maleziji, Indiji... One razgovaraju o distribuciji humanitarne pomoći Evropi.
Događa se nešto još zanimljivije: vanzemaljske životne forme pobedile su u legalnoj bici u Svetskom vrhovnom sudu da budu priznate kao inteligentne. To nisu vanzemaljske forme sa drugih svetova već bića koja je stvorio čovek: kompjuterski virus - kompleksni potomak današnjeg virusa. Kolaps ekologije je zaustavljen, čak je i preusmeren. Mogu se videti ogromne lopte ugljen-monoksida smrznutog u vazduhu, ako i gigantski avioni koji lete iznad polova da bi popravili ozonski omotač.

I čovečanstvo se već kreće dalje, izvan Sunčevog sistema. Gledajući iz sadašnjosti, prve letelice za svemirska istraživanja, kao na primer američki 'Pionir' i 'Vojadžer', putovale bi desetine hiljada godina do neke od najbližih zvezda.
Prva prava zvezdana proba mogao bi biti minijaturni robot, možda veličine paka za hokej, velike brzine, tako da može da počne da šalje slike obližnjih zvezda kroz nekoliko decenija. A, kroz nekoliko vekova možda ćemo ugledati prvi svemirski brod sa ljudima. Ali, on neće biti nimalo nalik 'Enterprajzu' iz 'Zvezdanih staza', jer za tako nešto još ne postoji neophodno gorivo i još nema načina da putujemo brže od svetlosti.
Generacije ljudi živeće u svemiru pre nego što se nastane na nekoj planeti. Kad brod stigne do cilja, posada će naići na pust svet. Putnici će postepeno osnivati kolonije, pa će uskoro doći vreme da nova generacija ljudi izgradi još modernije brodove i krene dalje i dublje u galaksiju, u potragu za novim prebivalištima.
Galaksija je veliko mesto - široka je sto hiljada svetlosnih godina. Kolonije u razvoju uticaće jedna na drugu - gledaćemo carstva kako rastu i propadaju, dobijene i izgubljene ratove. Ali, kada jednom započne, možemo očekivati da će migracija nezaustavljivo da se nastavi u svim pravcima svemirskog beskraja.

U STOMILIONITOJ



Sada smo poleteli u daleku budućnost i prešli sto miliona godina. Radi pojašnjenja - pre sto miliona godina bila je era krede, u kojoj su dominirali dinosaurusi i nije bilo ljudi, nego samo nekoliko vrsta primitivnih sisara.
U stomilionitoj godini cela galaksija biće naseljena ljudskim bićima. Kada danas pogledamo u večernje nebo, vidimo pojaseve i prstenove kako okružuju planete, i sfere koje okružuju zvezde i upijaju i koriste njihovu energiju. Znači, sada nam je jasna Zemljina orbita, ali za sto miliona godina moguće su brojne promene. Ljudi tada neće izgledati kao današnji, nego će biti u jednom sasvim drugom obliku, kao - grmoviti roboti. Prema tome, mehanička forma izgledaće kao drvo, sa nizom udova koji se smanjuju i do mikroskopskih razmera. Ti novi ljudi biće prilagođeni životu u svemiru i sposobni da se hrane direktno od sunčeve svetlosti. Na ovaj način galaksija može da podrži veliku populaciju. Život je trodimenzionalan i sve izgleda kao da smo se vratili u okean - okean svemira.



U STO HILJADA MILIJARDITOJ GODINI


Sunce će postati toplije, a majka Zemlja bez stanovništva. Neće biti dovoljno ugljen-dioksida u atmosferi, potrebnog za održanje fotosinteze biljaka. Posle pet milijardi godina Suncu se bliži kraj. Ono se povećalo u moćni crveni oblak, a zatim, na kraju, postaje mali, hladni beli patuljak.

Zemlja je nestala, ali ljudski život raširio se po celoj galaksiji. Mnogi drugi zvezdani sistemi tek treba da budu nastanjeni, a čak i mlade zvezde se formiraju. Posle sto milijardi godina nijedna nova zvezda neće moći više da se formira, jer su zalihe hidrogenskog gasa u galaskiji konačno iscrpljene. A posle sto hiljada milijardi godina i poslednje zvezde pretvoriće se u patuljke. Univerzum će tada izgledati veoma mračno i strašno. U svemiru će se nalaziti male ali hladne patuljaste zvezde i crne rupe. Da li je u takvim uslovima održanje života još moguće? Mrtve zvezde u tankim veštačkim opnama okružene su ljudskim kolonijama.
Zalihe energije tako su male da je pravi i dinamičan život nemoguć. Ljudi moraju da se zadovolje egzistiranjem uz pomoć veštačke stvarnosti, a svest se održava pomoću ogromnih kompjutera, koji su povezani i međusobno i sa gotovo sasvim ugaslim zvezdama.
Neveseo kraj ove sadašnje lepote planete Zemlje, ali, ipak, sve je to vizija futurista koji su očigledno zainteresovani samo za materijalni svet. Šta je sa duhovnim svetovima u koje ćemo dospeti već sutra, jedan po jedan? Njih se svi ti usponi i katastrofe planeta i galaksija ionako ne dotiču.

izvor