Uvod knjige Le livre des talismans et des amulettes (Editions Imago, Pariz 2005) Claudea Lecouteuxa,
Malo je reči tako okruženo aureolom tajnovitosti kao što su “amulet” i “talisman”, i malo ih je koje nas tolikom snagom upućuju na nadnaravno, prema svetu bajki i legendi. U prvi mah “amulet” priziva zaštitu od svih vrsta napada, a “talisman” nas odvodi prema tajnama Orijenta. Pri tome sanjarimo o prstenovima ili čudesnim mačevima, zamišljamo one kojima je suđeno da postanu heroji koji u potrazi za dobrim, zahvaljujući predmetu koji su dobili, pronašli ili osvojili, pobeđuju sve svoje protivnike. Odškrinuli smo svet iz Hiljadu i jedne noći! No, osvrnemo li se oko sebe i krenemo li na put, zaključit ćemo da upotreba amuleta i talismana nije nestala i da nije svojstvena samo primitivnim i animističkim narodima. Kakvu god religiju čovek praktikovao, oni su uvek prisutni, bilo kao fetiši, pobožne medalje, ruka ili zub. Što god na to rekli, naš 21.vek još veruje u njihovu moć! U Evropi često u automobilima viđamo svetoga Kristofora, dok na Dalekome istoku vozači taksija vešaju talismane na retrovizore, također se mogu kupiti u svim japanskim hramovima u kojima često zamenjuju ulaznice! Orijentalist Henri Massé izveštava o sledećem:
“Kao i u Evropi, automobil vraća amulete u modu. Pre četiri godine u velikom broju teheranskih autobusa primetio sam školjke (qoss-? gorbé) i olovne figurice; na poklopcima hladnjaka privatnih automobila često se moglo videti osušeno ovčje oko (nazar-qorbâni), kugle od zemlje ili plavoga stakla (kodji-âbi); neki vozači autobusa nosili su na desnoj ruci futrolu s kakvom črčkarijom ili tekstom iz Kur’ana...”
Potkova, zečja šapa, detelina s četiri lista…
Još nailazimo na brojne srećonoše, od potkove preko zečje šape do đurđice i deteline s četiri lista. U Japanu je običaj da se na Novu godinu u hramovima kupuje hamaya, strelica koja ima moć oterati zle duhove; Sedam božanstava sreće (Shichifukujin) prikazanih na brodu efektivne su srećonoše; spomenimo i Inu-hariko, psa od papirmašea koji ne donosi samo sreću, nego i pomaže ženama pri porodu, i Akabeko, kravu ili vola izrađene na jednak način, koji imaju moć oterati nesreću. Nekad ih je bilo mnogo više, poput užeta obešenika ili lastavičjeg srca u Evropi, srca junaka ili poštenjaka u Mandžuriji; u Alsaceu “seme boga Wodana”, ime koje se davalo neolitskim predmetima i donosilo je sreću; u pokrajini Poitou ugarak preostao od ivanjskih kresova štitio je od groma, a seljaci iz okolice Limogesa stavljali su sol na glave volova koje su vodili na sajam “kako ih niko ne bi mogao ureći”. Godine 1897. opat Nogu?s navodi sledeće:
“Neki pričvršćuju na prsa, trbuh, ispod pazuha ili vešaju oko vrata čitavu vojsku kabalističkih reči: abracadabra, agla, garnaze, Eglatus, Egla itd., kao i magične, astronomske, galvanske, magnetske, zapravo svakovrsne amulete, i oni su još vrlo u modi, koliko se god to ne sviđalo pobornicima napretka.”
Ukratko, među svim narodima sveta amuleti i talismani itekako su prisutni u hiljadama različitih oblika.
Određena vrsta medija, u Francuskoj kao i u drugim zemljama, puna je zahteva za medaljicama koje donose sreću, krstovima itd. U 2000. u Francuskoj se na novinskim kioscima mogao pronaći časopis koji je dosta prostora posvetio talismanima, objašnjavajući među ostalim kako ih izraditi, kako ih nositi i koji su njihovi učinci. Istaknuta je sledeća definicija:
“Talisman je istovremeno primatelj i odašiljatelj blagotvorne energije i tekućina te izolator zlih valova. Može delovati samo u opravdane svrhe i upotrebljava se samo za dobra dela, a ni u kom slučaju za loša. Njegovo delovanje proističe iz povezivanja slova, crteža i blagotvornih formula specifičnih za pojedinačna područja. To je zapravo grafički simbolički prikaz vaših želja i težnji.”
Nadalje, časopis upozorava da talisman treba nositi na sebi, što je posve jasno, da je on strogo ličan predmet i ne može se davati ili posuđivati, što je, kao što ćemo videti, u potpunosti suprotno svim drevnim verovanjima. Ukratko, sledite prikazani način izrade koristeći se prikazanim likovima:
“Na belome listu papira ili, još bolje, na pergamentu (?), crnom tintom nacrtajte krug promera dvanaestak centimetara. Krug obeležava sveti prostor vaše želje. Sledeći dolle naveden primer, u krug upišite magičnu formulu i nacrtajte Salomonov pečat (dva preokrenuta trokuta). Unutar zvezde ucrtajte grafiju koja odgovara vašoj želji.”
Te upute, bez ikakve vrednosti, delići su različitih ezoteričnih doktrina, ali su zanimljive zato što pokazuju u što su se pretvorila drevna verovanja, prilagođena evoluciji svesti i nauk. Na tržištu možemo pronaći dela bajkovitih i indikativnih naslova koja iskorištavaju lakovernost naših savremenika, koji su, u ovome slučaju, iznimno slični ljudima iz prošlih vremena.
Amuleti i talismani: istorijski izvori
Želimo li prikazati istoriju amuleta i talismana u srednjemu veku, moramo se okrenuti istorijskim izvorima.
Ta se istorija gubi u tami vremena. Praistorijski ljudi nosili su amulete oko vrata, a truplo čoveka koji je pre nekog vremena pronađen u Alpama na granici Tirola i Italije i koji je dobio ime Ötzi imalo je oko vrata kožnu vrećicu u kojoj su se nalazili različiti predmeti. Na neolitskim nalazištima te nalazištima iz bronzanoga i gvozdenog doba pronađeni su fosilizovani ježinci s probušenim rupama za koje ih se moglo obesiti, što potvrđuje da ih se rabilo kao amulete, a još pre samo nekoliko decenija na prsima su ih kao srećonoše nosile seljanke na području Clermont-Ferranda. Arapska legenda potvrđuje da je Eva na sebi čuvala imena koja su demoni morali slušati i koja su je štitila. Najstarija svedočanstva dolaze nam s Istoka i Srednjeg istoka. Perzijanci, Kaldejci, Egipćani, Grci i Židovi bili su veliki “potrošači” takvih predmeta. Svi poznajemo skarabeje, vrpce s čvorovima, stup djed i amulete nazvane Horusovo oko i oudjat, koji štiti od uroka i koji, začudo, nalazimo na prstenovima čarobnjaka iz pokrajine Auvergne. Svi znamo da su Hebreji izrađivali amulete koji su prikazivali likove bogova ili zvezda, magične prstenove – koji su na sebi imali komadiće pergamenta ili papirusa na kojima su bili napisani sveti znakovi ili stihovi iz Svetih knjiga. U Egiptu i Kaldeji talismani su se poklapali sa sedam velikih planetarnih duhova koji vladaju Zemljom i njezinim stanovnicima. Arheologija je otkrila brojne amulete i talismane, i u Mezopotamiji i u Europi, koje čine pečati svih vrsta, urezane slike, gamaheje, to jest kamenje s prirodnim gravurama, brakteati (brakteat, u ranomu srednjem veku tanka srebrna ili zlatna pločica ukrašena ornamentima i prikazima figura udubljenima na jednoj strani, tako da su se na obrnutoj strani videla ispupčenja; nap. prev.) itd. Prilikom rekonstrukcije crkve svetoga Petra u Rimu, u grobnici žene po imenu Marija, koja je bila supruga nekoga Honoriusa, pronađena je tanka zlatna pločica s imenima Mihaela, Gabriela, Rafaela i Uriela napisanima grčkim alfabetom. U jednoj milanskoj grobnici pronađen je prsten s natpisom ANANIZAPTA, što je već dobro poznata formula. Sveštenstvo u Aachenu poklonilo je Napoleonu I. talisman koji je Karlo Veliki imao oko vrata kad je 1166. otvorena njegova grobnica. Seffrid, biskup Chichestera, godine 1159. posedovao je Abraxas koji se danas čuva u gradskoj katedrali, a svi se sećaju kralja Luja XI. čiji je šešir bio ukrašen brojnim svetim medaljicama čija je svrha bila štititi ga od bolesti i uroka. Otomanski vladari i vojskovođe odevali su se u talismanske tunike...
Začudo, uprkos razvoju istorijskih istraživanja svakodnevnoga života i mentaliteta, amuleti i talismani prepušteni su ezotericima, okultistima i šarlatanima kojima nije bitno razumevanje, nego već pridobijenim čitaocima nude duhovnu hranu koja se sastoji od nepobitnih tvrdnji. To vredi ne samo za srednji vek nego i za kasnije vekove . U svom odličnom prikazu narodne kulture 17. i 18. veka Robert Mandrou je, na primer, posvetio čitavo poglavlje okultnim naukama i veštičarenju, ali samo jedan odlomak o magičnim knjigama, a upravo nam one prenose najvažnije podatke, dok je jedina potpuna studija magije, ona Richarda Kieckhefera, suzdržana prema razvoju amuleta i talismana i bavi se relikvijama onakvima kakve jesu.
Začuđuje li nas takvo napuštanje vrlo plodnoga područja istraživanja? Iskreno govoreći, ne, jer su poneki uskogrudni duhovi prožeti pseudoznanjima potpuno isključili takve teme. Ukase(ukaz, despotska naredba; nap. prev.) vredan prezira, jer su time zabranili naučna istraživanja i optužuju svakoga naučnika koji se usudi time baviti da je “izgubljen u prošlosti” ili “folklorist”, ili, što je još gore, napadima ad hominem zamenjuju argumentaciju. No oni koji tako reaguju tvrde da su upravo oni ti koji proučavaju istoriju svesti. Ipak, dovoljno je baciti pogled na ono što rade naše komšije kako bismo zaključili da oni pokazuju interes za takve teme, o čemu svedoči naša bibliografija.
16. vek – zlatno doba za iracionalno
Talismani i amuleti bogat su dodatak proučavanju razvoja mentaliteta i svakodnevnoga života naših predaka jer otkrivaju reakcije ljudi kad su suočeni s protivnikom, nesrećom, bolešću i smrću, a također otkrivaju njihovo viđenje sveta, njihove nade i želje. U trenutku kad su sva “uobičajena” sredstva iscrpljena ljudsko se biće okreće nadnaravnome i magiji. Česti pronalasci takvih predmeta govore nam o najstrašnijim osećajima i velikim strahovima. Nije li i danas slučaj da se bolesnici, očajni zbog nemoći nauke da ih izleči, obraćaju za poslednju pomoć svecima ili odlaze na hodočašća? Ne obraćati pažnju na te činjenice i zadovoljiti se tumačenjima različitih analiza i komentara drugih, baviti se znakovima ili prikazima kao da su potpuno odvojeni od iracionalnoga, znači biti potpuno slep za ono što nam donose različita svedočanstva. Nažalost, mnogi se uopšte ne potrude pročitati ih i usmeravaju svoje vlastite utvare prema onome što misle da o tome znaju.
Treba reći nekoliko reči i o tim svedočanstvima. Za razdoblje antike, sve do kasnoga Carstva, naši su izvori uglavnom arheološki pronalasci te grčki magični papyri, Naturalis historia (Prirodoslovlje) Plinija Starijeg i spisi crkvenih otaca. Za srednji vek, u pravome smislu reči, uključujući i 12. vek , na raspolaganju su nam obrednici o pokori i klerički spisi te, tu i tamo, poneki relevantan naučni tekst – herbarij, lapidarij, medicinski ili lekarnički kodeks. S prvim godinama 13. veka pojavljuju se brojni tekstovi prevedeni s arapskoga koji često i sami imaju korene u grčko-egipatskim ili kaldejskim tradicijama. Tako se pomalo povećava broj rasprava o amuletima i talismanima, a to povećanje traje sve do kraja 16. veka, koje je bilo pravo zlatno doba za iracionalno sudimo li prema onome što nam je iz njega preostalo. Je li Istorija doktora Fausta, ta priča koja simbolički odražava zaokupljenost toga nemirnog veka svojim vlastitim smelostima i izjedenost proturečjima, veka okrenutoga prema budućnosti, iako još podčinjenoga prošlosti, baš slučajno objavljena 1587?
Stanovnici srednjovekovnoga Zapada poznavali su razne vrste amuleta i talismana, a za koje danas saznajemo uglavnom preko kleričke književnosti, rasprava o biologiji (herbarija, lapidarija) i medicini, popisa i pravila. Godine 1263. statuti bolnice u Troyesu određivali su da ni jedna redovnica ne sme nositi prstenje ili drago kamenje, osim ako nije bolesna. Karlo V. posedovao je 1380. godine “kutijicu u kojoj je visio zlatni lančić sastavljen od dva dela koji je štitio od životinjskoga otrova, kao i glavica crne zmije po imenu lapis Albazahan i mala kost u obliku kvadrata”. Jean de Troyes navodi kako se u trenutku svoga smaknuća 1475. stražar iz Saint-Pola okrenuo prema jednome od redovnika koji su pribivali događaju i rekao mu: “Dobri oče, izvolite kamen koji sam dugo nosio oko vrata i koji sam izuzetno voleo zbog njegovih brojnih vrlina. Štiti od svih otrova i čuva od svake zaraze.”
Popisi imovine plemenitaša često otkrivaju predmete s vrednošću talismana. Tako se u popisu koji je pripadao Karlu V. spominje “kamen, umetnut u zlatni okvir, koji leči kostobolju, na jednoj njegovoj strani urezan je lik kralja, a na drugoj hebrejski znakovi”.
Popis imovine vojvode od Burgonje, koji potiče iz 1414, opisuje pehar neravne površine na čijemu je dnu bio prikazan “jednorog i druge stvari koje štite od otrova”. Takav popis koji je pripadao vojvodi od Berryja, a potiče iz 1416, sadržava “pozlaćeni kamen, po imenu banzac, koji štiti od životinjskoga otrova, i obešen je o tri zlatna lančića”.
Velika gospoda očito su se jako plašila mogućnosti da budu otrovana. Charlotte od Savoje također je, 1483, posedovala narukvicu ukrašenu kamenjem koja je štitila od otrova. Ali oni koji su izrađivali popise imovine nisu uvek navodili od čega amulet štiti. U popisu Karla V. spominje se zlatna kopča ukrašena s četiri rubina i četiri dijamanta, koja se stavljala na prsa, a na njoj su bila napisana imena Sveta tri kralja. Relikvije su služile umesto talismana – Jeanne d’Évreux nosila je, obešenu o pojasu, srebrnu jabuku s relikvijom – kao i medaljice, poput one koja je pripadala vojvodi od Burgonje, “okrugla oblika s urezanim likom Device Marije kako drži dete”.
Popis imovine vojvode od Burgonje, koji potiče iz 1414, opisuje pehar neravne površine na čijemu je dnu bio prikazan “jednorog i druge stvari koje štite od otrova”. Takav popis koji je pripadao vojvodi od Berryja, a potiče iz 1416, sadržava “pozlaćeni kamen, po imenu banzac, koji štiti od životinjskoga otrova, i obešen je o tri zlatna lančića”.
Velika gospoda očito su se jako plašila mogućnosti da budu otrovana. Charlotte od Savoje također je, 1483, posedovala narukvicu ukrašenu kamenjem koja je štitila od otrova. Ali oni koji su izrađivali popise imovine nisu uvek navodili od čega amulet štiti. U popisu Karla V. spominje se zlatna kopča ukrašena s četiri rubina i četiri dijamanta, koja se stavljala na prsa, a na njoj su bila napisana imena Sveta tri kralja. Relikvije su služile umesto talismana – Jeanne d’Évreux nosila je, obešenu o pojasu, srebrnu jabuku s relikvijom – kao i medaljice, poput one koja je pripadala vojvodi od Burgonje, “okrugla oblika s urezanim likom Device Marije kako drži dete”.
Zaštita od zle sudbine i bolesti, noćnih mora…
I u kasnijim vremenima takve nam podatke uglavnom prenose radovi koji su plod etnografskih istraživanja. U 17. stoljeću medaljice u obliku repatice smatrane su moćnim talismanima; prednja strana prikazivala je repaticu s datumom, 1680, a na stražnjoj se nalazio sledeći natpis:
“Repatica preti zlim stvarima/imaj poverenja u Boga/učiniće ono što treba.”
Narodna tradicija kaže da jantarna ogrlica oko vrata deteta štiti od grčeva, grlobolje i hripavca i da kamen po imenu trohit štiti od zle sudbine i bolesti. U zlatnome okviru i nošen na levoj ruci, krizolit tera demone i utvare. Sve do početka 20. veka pastiri iz Cévennesa verovali su da obluci od feldšpata (silikatni mineral; nap. prev.) štite stada od ovčjih boginja te su ih, prilikom odlaska u brda na letne ispaše, stavljali u kožne vrećice i vešali oko vrata svojih ovaca.
U Italiji su se kao zaštita od zle kobi izrađivali amuleti od koralja u obliku stisnute šake ispružena kažiprsta i maloga prsta tako da čine oblik rogova. Vignon, lekar orleanskoga vojvode, tako u svome delu Essai de médecine pratique pour l’usage des pauvres gens de la campagne (Esej o praktičnoj medicini za siromašne seljake), objavljenome 1745, propisuje “amulete protiv groznice, koje treba obesiti oko vrata”. Pre nešto više od jednoga veka Bretonci su stavljali morske zvezde iznad krevetića dece koja su bila žrtve “noćnih užasa” odnosno noćnih mora.
“Repatica preti zlim stvarima/imaj poverenja u Boga/učiniće ono što treba.”
Narodna tradicija kaže da jantarna ogrlica oko vrata deteta štiti od grčeva, grlobolje i hripavca i da kamen po imenu trohit štiti od zle sudbine i bolesti. U zlatnome okviru i nošen na levoj ruci, krizolit tera demone i utvare. Sve do početka 20. veka pastiri iz Cévennesa verovali su da obluci od feldšpata (silikatni mineral; nap. prev.) štite stada od ovčjih boginja te su ih, prilikom odlaska u brda na letne ispaše, stavljali u kožne vrećice i vešali oko vrata svojih ovaca.
U Italiji su se kao zaštita od zle kobi izrađivali amuleti od koralja u obliku stisnute šake ispružena kažiprsta i maloga prsta tako da čine oblik rogova. Vignon, lekar orleanskoga vojvode, tako u svome delu Essai de médecine pratique pour l’usage des pauvres gens de la campagne (Esej o praktičnoj medicini za siromašne seljake), objavljenome 1745, propisuje “amulete protiv groznice, koje treba obesiti oko vrata”. Pre nešto više od jednoga veka Bretonci su stavljali morske zvezde iznad krevetića dece koja su bila žrtve “noćnih užasa” odnosno noćnih mora.
Posve je očito da je danas nemoguće nabrojiti sve oblike amuleta i talismana od antike do srednjega veka, za to bi bio potreban celi ljudski vek jer bi, među ostalim, bilo potrebno pregledati sve medicinske spise. Problem je i njihovo tačno određivanje. Plinije, na primer, govori o amuletu koji tera san, što bi se moglo shvatiti na sledeći način: sprečava vas da zaspete. Ali govoreći o drugome amuletu, kaže da olakšava rast zuba, i pitamo se je li reč baš o tome? Ovde se susrećemo s ograničenošću definicije. Ta je teškoća prisutna i u proučavanju tekstova, jer predmeti koje nazivamo amuletima nisu ni zaštitnici ni čuvari, nego pomoćna magijska sredstva i pribavljači određene koristi.
Paul Sébillot navodi više običaja povezanih s talismanima i amuletima, odnosno sa sredstvima zaštite koja su se nekad nazivala i “zaštitnicima”. U 16. veku je živ pauk zatvoren u orahovoj ljusci i obešen oko vrata štitio od groznice. Tokom renesanse divlji se češnjak vešao oko vrata ovci predvodnici stada, što je sprečavalo napade vukova. Kako bi odagnali strah, ljudi su na sebi nosili vučji zub ili osušeno vučje oko, a stanovnici Berryja su protiv uroka pod levi pazuh stavljali krtičju kost ili su glavu jelenka vrpcom vezali za šešir. U severnom delu Bretanje šapica kunića ili zeca bila je korisna protiv zubobolje. U pokrajini Creuse ulogu amuleta imale su božje ovčice (bubamare) koje su se puštale po dečjim vratovima.
Biljke su također imale određenu ulogu u takvim običajima. Početkom 13. veka Gervais de Tilbury ističe da grana biljke agnus castus, ako se položi pod jastuk, štiti od priviđenja. U Bretanji se smatralo da nošenje cveta žutilovke odbija vražićke, dok su u pokrajini Beuce grančica jasena i komadić brestove kore ušiveni u prsluk štitili od veštičjih uroka. U Saintongeu su pastiri na ivanjsko jutro vešali ovcama oko vrata buketić orahovih listova, što je čuvalo od čaranja...
Talisman vs. amulet
Tako je malo-pomalo talisman iz svesti ljudi istisnuo amulet, koji se na lestvici magije smatrao nerazvijenim i primitivnim. Istraživanje je pokazalo da na internetu postoji 56.700 referenca za amulete nasuprot 222.000 otkrivenih referenca za talismane! Čini se da je “talisman” postao nec plus ultra magičnih predmeta, o čemu svedoči njegova prisutnost na različitim područjima, od romana do umetnosti, od Waltera Scotta do Paula Sérusiera. “Talisman” je također naziv broda koji je plovio oko 1883, kao i naziv modela zajedničkog ulaganja koji je 2003. lansirala jedna francuska banka! Uzalud bismo tražili sličnu upotrebu reči “amulet” – nalazimo je u nazivu dečje rock-grupe i interaktivne igrice (Potraga za amuletom).
Ova studija proširuje i detaljnije objašnjava ono što je već poznato iz dela Le Livre des grimoires (Knjiga čaranja). Započećemo s proučavanjem kulturnih i lingvističkih aspekata, zatim ćemo preći na praktični deo, upotrebu amuleta i izradu talismana. Naš je cilj omogućiti otkrivanje tih jedinstvenih predmeta, koje se često pogrešno shvata, i pokazati njihovu složenost i njihovu ukorijenjenost u našu svest.
S francuskoga prevela Blanka Paunović
Нема коментара:
Постави коментар