Bečka Filharmonija ~ u vreme nacizma

  Što se dublje kopa po prošlosti Bečke filharmonije, 

 to više 'leševa' izlazi iz orkestarske jame. 

- član austrijske stranke Zeleni, Harald Walser 

 77 godina nakon takozvanog Anšlusa, kada je Austrija ujedinjena s nacističkom Nemačkom, Austrijanci još uvek raspravljaju o odgovornosti svoje zemlje. Ali postoji sve veća želja da se ovo poglavlje zauvek zatvori.
  12. marta 1938. godine, označio je kraj austrijske države. U osam sati ujutro, trupe Osme armije nemačkog Wehrmachta umarširali su u Austriju. Nešto pre 16 sati istog dana, automobil Adolfa Hitlera prešao je granicu u blizini Braunau am Ina, grada u kojem je rođen 1889. godine. Stanovništvo nije pružalo nikakav otpor - navijalo je.

   Austrijski istoričari se danas slažu da je anšlus naišao na široku podršku tadašnjeg stanovništva i da su veliki deo Austrijanaca bili kolaboracionisti i saizvršioci. 

     Bečka filharmonija i Berlinska filharmonija su bile već  politizirane u određenoj meri mnogo pre nego što su nacisti došli na vlast. Ova pozadina je olakšala nacistima da nametnu svoju volju na ova dva orkestra, uprkos činjenici da su to bile različite vrste organizacija. 

     U posleratnom periodu, Bečka filharmonija odbijala je da otvori svoje dosijee naučnicima i radije je prikrivala stepen svoje saradnje sa vlastima Trećeg Rajha.Trenutna web stranica VPO-a sadrži brojne članke o ovom mračnom periodu, tokom Weimarskog perioda, a zatim i o njenoj saradnji sa nacistima.

    Takozvana lagana muzika, koja se zvala i 'bečka muzika', bila je važna za psihološki rat Gebelsa i nacističke grupe u Berlinu kako bi se ljudi udaljili od posledica rata. Tradicija je došla od Klemensa Krausa, ali ju je prenela i funkcionalizovala nacistička propagandna mašinerija. Gebels je prihvatio Štrausove valcere kao vezu između popularne zabave i visoke bečke kulture, i bio je toliko uveren u njihovu privlačnost da je to značilo da se moraju potiskivati ​​potencijalni detalji o Štrausovom jevrejskom poreklu.

         Slede dva priloga o Bečkoj filharmoniji koja ruše sliku ove "ugledne" muzičke institucije. 

1938.  guverner Austrije Arthura Seyss-Inquarta (levo) s nemačkim dirigentom Wilhelmom Furtwaenglerom i muzičarima 

 

I. autor : Kerry Skyring


     Kuda god idemo u toj današnjoj Austriji, ulazimo u laž, kuda god gledamo u toj današnjoj Austriji, gledamo u licemerno, s kim god Vi u današnjoj Austriji razgovarate, razgovarate s lašcem, pomislih sada nad otvorenom grobnicom. Ta smešna zemlja, ta smešna država nije u osnovi vredna spomena, pomislih sada, a svaka pomisao na to ipak nije ništa drugo do traćenje vremena. Ali jao onome ko nije slep u toj zemlji i ko nije gluh i pri zdravoj je pameti”, zapisao je sin Murau pri kraju romana." 

 Thomas Bernhard 

 Bečka filharmonija je, kao i mnogi u Austriji, dugo želela da stvori sliku o sebi kao "žrtvi" pripojenja Austrije nacističkoj Nemačkoj. Ali čak i Novogodišnji koncert iz Beča je - izum nacista!

"Detaljno proučavam odnose u pozorištima u novinama u Austriji, posebno svet muzike u Beču. Katastrofalan bilans! Gotovo sami Židovi i židovsko društvo..." To je zapisao Joseph Goebbels u svoj dnevnik, pet dana nakon pripojenja Austrije Nemačkoj u martu1938.

Istoričaru Oliver Rathkolb-u  i drugim saradnicima trebalo je dosta vremena da otkriju mračne tajne

 

 

Ovu misao  o "katastrofi" citira i istoričar Oliver Rathkolb o nimalo slavnim danima Bečke filharmonije. Jer u tom, već tada poznatom orkestru, bilo je dovoljno nacista da "očiste" nepoželjne. Četvrtina muzičara Bečke filharmonije bili su članovi nacističke stranke NSDAP i pre 1938. - dok je ta stranka u Austriji zapravo bila zabranjena!

1942. je već bilo sasvim jasno, ko svira u Bečkoj filharmoniji: od 123 aktivna člana  njih 60 nosilo je stranačku značku s kukastim krstom na reveru svog fraka. Poređenja radi: i u sedištu "Reicha", u Berlinskoj filharmoniji je od 110 muzičara samo njih 20 bilo član nacističke stranke.


Doslovce "leševi u podrumu"

Nakon poraza u Drugom svetskom ratu, mnogi u Austriji su rado tvrdili kako je ta zemlja bila "prva žrtva" nacističke Nemačke i kako nisu imali nikakve veze sa zločinima. Tako se i Bečka filharmonija dugo vremena rado predstavljala kao zaseban svet muzike i svojim Novogodišnjim koncertima je stekla svetsku slavu i izvan kruga ljubitelja klasične muzike. Isto tako, orkestar je I švajcarskom  istoričaru Fritzu Trümpiju dugi niz godina negirao da ima ikakvih "leševa u podrumu" iz nacističkog perioda.

 

Ispod  zgrade Opere su bili pohranjeni - barem podaci o žrtvama. Bečka filharmonija nije državna institucija, pa zato nije bila ni prisiljena da objavi sve detalje iz svoje prošlosti.

 

Ali zahvaljujući informaciji koju je dobio od jednoga muzičara iz Bečke Filharmonije, Trümpi je otkrio kako bečka zgrada Opere doslovno ima "leševe u podrumu". U katakombama pod zemljom je smeštena i kartoteka svih zaposlenih  i muzičara Filharmonije, pa tako i beleške o muzičarima koji su dobili trenutni otkaz nakon "pripojenja" - zato jer su bili Židovi.
Trümpi i istoričarka Bernadette Mayrhofer su otkrili imena 13 muzičara koji su bili "nečiste krvi" - ili su bili u braku sa Židovima. Mnogi od njih su nestali u koncentracionim logorima, neki su morali pobeći u inostranstvo - poput violiniste Arnolda Roséa, šogora Gustava Mahlera.

Zanimljive priče - i o nacistima

Još su zanimljivije primedbe u kartoteci  o pripadnosti muzičara u nacističkoj stranci i drugi dokumenti o nagradama i priznanjima koja su dobili kao verni sledbenici. Gotovo je apsurdno kako je za vreme nacističkog režima na čelu Bečke filharmonije bio Wilhelm Jerger, kontrabasista i član elitnih SS-jedinica koji je verno provodio naredbe o "rasnoj čistoći" muzičara i muzike koju će orkestar svirati.

Ali čak ni on nije bio toliko okoreli nacist kao trubač Helmut Wobisch. I on je bio član SS-jedinica i štaviše, čini se kako je i lično učestvovao u jurišu na kancelariju austrijskog kancelara Engelberta Dollfußa - i likvidaciji demokratski izabranog predsednika vlade, do tada nezavisne Austrije.
Za vreme rata muzičari Bečke filharmonije uživali su u svim privilegijama, a bili su pošteđeni i od slanja na ratište. S druge strane, Bečka filharmonija je nalazila načina da se ulizuje nacističkim vlastodršcima pa je tako "počasni prsten" Bečke filharmonije dobio i guverner Beča, Baldur von Schirach koji je lično odgovoran za deportaciju hiljade židova iz toga grada.

1935: Aplauz za Wilhelma Furtwänglera i Berlinsku filharmoniju. U prvom redu, s leva na desno: Herman Gering, Adolf Hitler, Jozef Gebels. (Arhiv Berlinske filharmonije) 

Obračun s nacistima na "austrijski način"

Nakon rata, makar je gotovo polovina članova Filharmonije bila u nacističkoj stranci došlo je do čistke - naravno, na "austrijski način". Šestoro je poslano u penziju, a četvorica su dobili otkaz. Ali od tih četvoro ih se dvoje - vratilo u Bečku filharmoniju, a jedan od njih je bio trubač i SS-ovac, Helmut Wobisch.
Gotovo je neverovatno kako je Wobisch već 1953. dobio uverenje kako je bio tek zaluđeni sledbenik nacista i ubrzo potom je izabran čak za direktora Bečkih filharmoničara! Zapravo, svi su znali njegovu prošlost pa je čak i američki dirigent  Leonard Bernstein cenio Wobischa koji je "znao sve i svakoga" i zvao ga "moj najdraži nacista".
Wobisch je zaista "znao sve i svakoga" - i nije zaboravio ni stare prijatelje, kao ratnog zločinca i guvernera Beča, von Schiracha koji je u Nürnbergu osuđen na 20 godina zatvora. Izašao je 1960. i kako tvrdi njegov sin, neki nepoznati predstavnik  Bečkih filharmoničara mu je doneo poklon: kopiju "počasnog prstena" tog orkestra čiji je original izgubio u vrtlogu poratnih godina. Sumnja se da je prsten dao napraviti - direktor Filharmoničara Wobisch.

Neslavna, ali ipak prošlost Bečkih filharmoničara

I kada je reč o Novogodišnjim koncertima, Bečki filharmoničari su nakon rata tek nastavili tradiciju koju su počeli 1939. kako bi, po želji nacista, uveseljavali vojnike sa ratišta. Donekle je bio problem što je glavni kompozitor te priredbe i "kralj valcera", Johan Štraus četvrtinom "svoje krvi" - bio Židov. Ali i to se rešilo na tradicionalan, nacistički način: nalaz o "čistom" poreklu Štrausa je bio iza čeličnih vrata sefa Hitlerovog ministra za propagandu, Goebbelsa.

 Koliko god da su se Bečki filharmoničari godinama trudili da "počiste pod tepih" vreme nacizma,  danas aktivno učestvuju i pomažu u otkrivanju mračnog dela svoje istorije.

II. Norman Lebrecht, The Spectator

Bečki novogodišnji koncert je možda jedno od poslednjih opuštenih okupljanja svetske televizije. Prvog jutra nove godine, u 11 sati i 15 minuta po centralnoevropskom vremenu, na mestu koje sebe smatra epicentrom Evrope, grupa muškaraca u svečanim odelima penje se na pozornicu Dvorane Bečkog muzičkog društva (Musikverensaal) da bi izvela ritual koji slovi za simbol kulture i tradicije. A koji, naravno, nije ni jedno ni dugo.

 
Ta muzika je izrazito kafanska, a napisali su je članovi porodice Strauss za zabavu vojnika i posluge po jeftinim bečkim krčmama. Kao što se događa s većinom formi prljavog plesa, ova muzika se postepeno uzdigla od kafane do balske dvorane i uskoro su je simfonijski orkestri izvodili na bis, uz uzdahe uvaženih gospa wie schön / kakva divota.

 
Novogodišnji koncert je bombonjera sklopljena od valcera, polki, galopa, marševa i bilo kog drugog klasičnog muzičkog treša. Gleda ga 60 miliona ljudi u 90 zemalja, što je trijumf marketinga jednog brenda nad muzičkom supstancom, a čiji je zaštitni znak smajli „nade, prijateljstva i mira“. Njegova kulturna vrednost jednaka je dvostrukoj porciji turističkog kiča. Neškodljivo, osim ako vodite računa o zdravoj ishrani.

 
Ova tradicija je, međutim, nesumnjivo štetna. Novogodišnji koncert je nastao kao poklon nacističkim zločincima, kao maska za genocid. Bečka filharmonija nije oklevala da otpusti Jevreje i levičare čim je Hitler došao na vlast. Dvanaest muzičara je poslato u koncentracione logore, a 7 ih je tamo ubijeno. Orkestar je jednodušno prihvatio pripajanje Nemačkoj – „100% da“ na podsticaj dirigenta Karla Böhma – i spremno prionuo na kulturno čišćenje uklonivši Mahlera i druge velikane sa svojih zidova i iz svoje istorije.

 
Rasistički revizionizam je napredovao. Nacisti su srozali Beč na provincijsku prestonicu i Filharmonija se pobojala za svoj status. Zato su se muzičari dodvoravali Balduru von Schirachu, bečkom gaulajteru, ljubitelju muzike koji će poslati u smrt 65.000 bečkih Jevreja. On je aminovao prvi Straussov koncert 31. decembra 1939 godine, a prihod je usmerio u nacistički dobrotvorni fond Kriegwinterhilfswerk. Dve godine kasnije Straussov koncert je prerastao u redovni godišnji događaj. Orkestrom je dirigovao nacifikovani Clemens Krauss, a kasnije ga je zamenio sasvim pravoverni Willi Boskovsky. Wie schön, uzdisale su matrone.

 
Nacističko poreklo novogodišnjeg koncerta u Beču bilo je potisnuto do prošle godine, kada je jedan istoričar otkrio da je Filharmonija dodelila svoje odličje šestorici masovnih ubica, među ostalima i Schirachu, holandskom kasapinu Arthuru Seyess-Inquartu i čelniku železnica Rajha koji je slao vozove u Aušvic. Te počasti nisu opozvane do 2013, a neki od zločinaca su prisustvovali koncertima Filharmonije do 60-ih godina prošlog veka.

 
Kada vidimo uparađenu publiku Novogodišnjeg koncerta, sačinjenu od biznismena, slavnih ličnosti, političara i diplomata, nije nam teško da zamislimo njihove prethodnike u crnom na istim baršunastim sedištima. Moto ovog grada je Wien bleibt Wien – Beč se nikad ne menja. Njegovu ključnu karakteristiku uočio je Sigmund Freud: Schein über Sein – dobro izgledati je bolje nego biti dobar. U Beču je izgled najvažniji.

 
Posle decenija pranja svoje istorije, tokom poslednjih nekoliko godina orkestar je pod pritiskom počeo da se menja, ali njegovo nacističko nasleđe je žilavo. Karl Böhm, sjajan dirigent, ali ne naročito pametan čovek, govorio je da „nacisti nisu tako loši – oni žele da uklone žene iz politike“. Mnogi u Bečkoj filharmoniji bi se s tim složili. Orkestar donedavno nije primao žene. Jedno od perverznih zadovoljstava gledanja novogodišnjeg prenosa sastoji se u prebrojavanju ono malo žena kojima je dopušteno da nastupaju. Orkestar ima 7 članica naspram ukupno 130 članova, što je najmanji udeo žena u jednom simfonijskom orkestru 21. veka.

 
Austrijski i evropski zakoni zabranjuju polnu diskriminaciju. Pre 3 godine austrijski parlament je kaznio Filharmoniju smanjenjem budžeta za 2,29 miliona evra (ali su joj blagonakloni zvaničnici tu svotu doturili na mala vrata). U svoju odbranu muzičari ističu da njihov stil prelazi sa oca na sina, s rođaka na rođaka i da se tako čuva poslednji prepoznatljiv zvuk u globalno homogenizovanom koncertnom svetu. Ovi nepotisti su u pravu: nijedan drugi orkestar ne postiže takvu sladunjavu ulickanost u izvođenju Straussa niti takvu ironičnu distancu u izvođenju Mahlera.

 
Ali cena tog zvuka je neprihvatljiva predrasuda. Muzičarke i azijski muzičari koji pobeđuju na audiciji za orkestar Bečke opere nemaju pristup muškom klubu zvanom Bečki filharmonijski orkestar. Danas mnogi smatraju da su takvi stavovi neprihvatljivi. Filharmonija je doživljavala demonstracije i zakonske pretnje na gostovanjima u Sjedinjenim Državama. Ali ne i kod kuće i nikad ne na prvi dan nove godine. Sve dok je izgled važniji od suštine – sve dok svet uživa u muzičkim šećerlemama i previđa prljavštinu u kuhinji ove poslastičarnice, novogodišnji koncert iz Beča ostaće ljubimac miliona porodica i svedočanstvo o ljudskoj sposobnosti da se pogled skrene na drugu stranu.

Prevela: Slavica Miletić izvor