Luđak - G.K.Chesterton

Svetski ljudi ne shvataju čak ni sam svet. Oni se u potpunosti oslanjaju na nekoliko ciničnih maksima koje nisu tačne. Sećam se kako sam jednom šetao s nekim uspešnim izdavačem, te kako je on tom prilikom izrekao primedbu koju sam često i ranije čuo. Zaista, ona je gotovo geslo modernog sveta. Ipak, čuo sam je i odviše puta, te sam iznenada shvatio da u njoj nema ničega. Izdavač  je o nekome rekao: " Taj čovek će uspeti. On veruje u sebe ".
 Sećam se da sam podigao glavu kako bih ga čuo, a u oko mi je upao omnibus na kom je pisalo: " Hanvell ". 
Rekao sam mu:" Želite li da vam kažem gde se nalaze ljudi koji najviše veruju u sebe ? Jer mogu vam to reći. Poznajem ljude koji u sebe veruju veličanstvenije nego Napoleon ili Cezar. Znam gde plamti zvezda stajačica čvrstog uverenja i uspeh . Mogu vas odvesti do prestola nadljudi. Ljudi koji zaista veruju u sebe su svi u ludnicama ".
On je blago odgovorio da, ipak ima vrlo mnogo ljudi koji veruju u sebe, a nisu u ludnicama.
 "Da, ima ", odvratio sam , "a baš vi ste taj koji bi ih trebao poznavati. Onaj pijani pesnik od kojeg niste želeli uzeti dosadnu tragediju; on veruje u sebe. Onaj vremešni sveštenik sa epom, od koga ste se skrivali u zadnjoj sob ; on veruje u sebe. Da konsultujete svoje poslovno iskustvo umesto te rutinom individualističke filozofije, znali bi da je vera u sebe jedna od najuobičajenijih osobina propalice. Glumci koji ne znaju glumiti veruju u sebe, isto tako i putnici koji ne plaćaju dug. Bilo bi mnogo ispravnije kazati da čovek sigurno neće uspeti, jer veruje u sebe. Potpuno samopouzdanje nije samo greh; potpuno samopouzdanje je slabost. U potpunosti verovati u samoga sebe je histerično i praznoverno kao što je i verovati u Joannu SOUTHCOTE. Osobi koja poseduje takvu veru na licu piše "Hanvell" , jednako vidljivo kao što piše i na onom omnibusu .

 A na sve to moj je prijatelj izdavač, vrlo duboko i efikasno odgovorio " Dakle, ako čovek ne treba verovati u sebe, u šta onda treba verovati ? "
Nakon duže pauze odgovorio sam :
" Otići ću kući i napisaću knjigu kao odgovor na to pitanj ". Ovo je knjiga koju sam napisao kao odgovor .

 No, mislim da ova knjiga takođe može započeti tamo gde je započela i naša rasprava - u susedstvu ludnice. Moderni su učitelji nauke izrazito impresionirani potrebom da svako istraživanje započne činjenicom. Stare učitelje religije jednako je impresionirala ta nužnost. Oni su započinjali činjenicom greha - činjenicom praktičnom poput krompira. Bez obzira na to može li se čovek ili ne može očistiti od greha pomoću čudesne vode, nije uopšte bilo sumnje u to da je njemu takvo čišćenje potrebno. No, određeni verske vođe u Londonu, ne puki materijalisti, počeli su u naše vreme poricati - ne, itekako kontroverznu, vodu - već neprepornu prljavštinu. Neki novi teolozi pobijaju Istočni greh, što je jedini deo hrišćanske teologije koji se zaista može dokazati. Odredeni sledbenici velečasnog R J Campbella, u svojoj gotovo odviše pedantnoj duhovnosti, priznaju botaničku bezgrešnost koju ne mogu videti čak ni u svojim snovima, a u samoj biti poriču ljudski greh, kog mogu videti na ulici. Najdosledniji sveci i najdosledniji skeptici jednako su prihvatali nedvojbenost postojanja zla , kao polaznu tačku svojih dokazivanja. Ako je istina ( kao što sigurno jeste ) da čovek može osetiti izvanrednu sreću u tome da dere mačk , onda bi religiozni filozof mogao izvući samo jedan od dva zaključka: on mora ili poricati postojanje Boga, kao što to rade svi ateisti, ili mora poricati postojanje jedinstva između Boga i čoveka, kao što to rade svi hrišćani. Čini se da novi teolozi misle kako je vrlo racionalističke rešenje - poricati mačku.

U ovoj neobičnoj situaciji jednostavno nije moguće ( ako se nadamo nekakvom opštem prihvatanju ) započeti, kao što su započinjali naši očevi, s činjenicom greha. Baš ta činjenica, koja je njima bila ( a i meni je ) jasna kao dan, danas je mutna ili se pak poriče. No, premda savremeni mislioci poriču postojanje greha, mislim da do sada nisu porekli postojanje ludnice. Ipak se svi slažu da postoji kolaps intelekta, jednako belodan kao što je to kuća koja se ruši. Ljudi negiraju pakao, ali još uvek ne negiraju Hanvell. U svrhu naše glavne rasprave, jedno može vrlo dobro zameniti drugo .
Pritom mislim kako su sva razmišljanja i teorije nekad bile prosuđivane po tome da li smeraju na to da čovek izgubi dušu; tako se za našu današnju svrhu sva savremena razmišljanja i teorije mogu prosuditi po tome da li smeraju tome da čovek izgubi razum.

Istina je da neki olako i nehajno govore kako je umobolnost po sebi privlačna. No, čak i najkraće razmišljanje pokazaće da, ako je bolest lepa, onda je to obično tuđa bolest. Neki slepac može izgledati slikovito, no potrebna su dva oka da bi se videlo sliku. Slično tome, čak i u najneobuzdanijoj poeziji umobolnika, mogu uživati samo oni koji su zdravog razuma. Za umobolnog je čoveka njegova umobolnost sasvim prozaična stvar, jer je posve istinit . Čoveku koji za sebe drži da je pile, sebi je običan poput pileta. Čovek koji misli da je komadić stakla, sebi je jednako dosadan kao i komadić stakla. Homogenost njegova uma je ono što ga čini dosadnim, i ono što ga čini ludim. Samo zbog toga što shvatamo ironiju njegove predođbe on nam može biti zabavan, samo zbog toga što on ne shvata ironiju svoje predođbe su ga i stavili u Hanvell ( opaska : umobolnica Hanvell ) . Ukratko, neobičnosti zaćuđuje jedino obične ljude. Neobičnosti nepogađaju neobične ljude. Upravo zato se obični ljudi mnogo bolje zabavljaju, dok se neobični uvek žale da je život dosadan. A to je takođe i razlog što novi romani tako brzo umiru, a stare bajke traju večno. Junak stare bajke uvek je normalno ljudsko biće; njegove pustolovine su ono što Pobuđuje uzbuđenja; one ga uzbuđuju jer je normalan. No, u modernom psihološkom romanu junak je abnormalan; ono centralno nije u središtu . Zato ni najžešće pustolovine na njega ne utiču na odgovarajući način i knjiga postaje dosadna. Možete napisati priču o junaku među zmajevima, ali ne i o zmaju među zmajevima. Bajka raspravlja o tome kako će se razuman čovek ponašati u ludom svetu. Razboriti realistički roman danas raspravlja o tome kako će se istinski umobolnik ponašati u bešćutnom svetu.

  Počnimo dakle s ludnicom. Iz tog zlog i fantastičnog konačišta krenimo na naše intelektualno putovanje. Dakle, ako moramo baciti letimičan pogled na filozofiju zdravog razuma, prva stvar koju po tom pitanju treba preduzeti jest otkloniti jednu veliku i uobičajenu grešku .
Svuda je prisutno stajalište, da je imaginacija, posebno mistična imaginacija, pogibeljna za ljudsku duševnu ravnotežu. Za pesnike se obično govori da su psihološki nepouzdani, i generalno ima neka neodređena asocijacija između lovora ispletenih u kosi i slamčica zabodenih u nju. Činjenice i istorija u potpunosti protivreče tom stajališt . Većina velikih pesnika je bila ne samozdravog razuma već i izrazito praktična. Ako je Šekspir zaista držao konje, to je bilo stoga što je bio daleko najpouzdaniji za to. Imaginacija ne rađa umobolnost. Ono što Rađa umobolnost, upravo je razum. Pesnici ne polude, ali igrači šaha da. Matematičari polude, i blagajnici, no kreativni umetnici vrlo retk . Ja ni u kom smislu, kao što će se videti, ne napadam logiku. Ja samo kažem da ta opasnosti leže u logici, a ne u imaginaciji. Umetničko očinstvo jednako je zdravo kao i fizičko. Štaviše, vredno je napomenuti da kada je pesnik zaista bio morbidan to je bilo obično zato što je imao neku slabu tačku racionalnosti u svom umu. Po je, na prime , zaista bio morbidan, ali ne zato što je bio poetiča , već zato što je bio naročito analitičan. Čak je i šah za njega bio odviše poetičan. Nije voleo šah, jer je pun konjanika i kula, poput poeme. Voleo je crne pločice za igranje dame, jer su više ličile crnim tačkama na dijagramu. Možda je najbolji dokaz od svih sledeći: samo je jedan veliki engleski pesnik poludeo - Cowper. A njega je nedvojbeno u ludilo oterala logika, rutina i neprijateljska logika o predodređenosti ljudske sudbine. Poezija nije bila bolest već le ; poezija ga je delimično održavala zdravim. On je, ponekad, mogao zaboraviti crveni i žedni pakao prema kojemu ga je povlačio odvratni determinizam između širokih voda i belih lopoča ouse - a . John Calvin ga je prokleo. John Gilpin ga je gotovo spasio. Na sve strane vidimo kako ljudi ne polude od sanjarenja. Kritičari su puno luđi od pesnika. Homer je potpun i sasvim smiren; njegovi kritičari su ti što ga razdiru na ekstravagantne odrpine. Šekspir je sasvim pri seb . Jedino su neki njegovi kritičari otkrili da je on zapravo neko drugi. I mada je sv.Ivan Evanđelist u svojoj viziji video mnoga neobična čudovišta, sigurno nikad nije video tako divlje stvorenje kao što je neki od njegovih komentator . Opšta činjenica je jednostavna.
Poezija je zdravog razuma, jer slobodno pluta u beskonačnom moru. Razum nastoji preplivati to beskonačno more i tako ga učiniti konačnim. Rezultat je duhovna iscrpljenos , poput fizičke iscrpljenosti g.Holbeina. Prihvatiti sve kakvo jest, samo je vežba; shvatiti kakvo jes , prevelik je napor. Pesnik jedino žudi za uzvišenjem i širenjem, za svetom u kojem će se moći protegnuti. Pesnik jedino želi glavom doseći nebo. Logičar nastoji nebo uneti u svoju glavu. I njegova glava je ta koja puca. Mali je problem, ali ne irelevantan, to što se ovu zapanjujuću zabludu najčešće podržava zapanjujuće pogrešnim navodom. Svi smo mi čuli kako ljudi citiraju glasoviti Drydenov stih kao : " velik je genije ludilu srodan" . No, Dryden nije rekao da je veliki genij , i znao je da tome nije tako .

Bilo bi teško pronaći čoveka romantičnijeg od njega samog, ili razumnijeg. Ono što je Dryden rekao bilo je sledeće : " veliki umovi su često ludilu srodni " i to je istina. Upravo je sama prevelika spremnost intelekta ono što ga dovodi u opasnosti da doživi slom. Takođe, ljudi bi mogli setiti se o kakvom čovekom Dryden govori. On ne govori ni o kakvom duhovnom vizionaru kao što su Vaughan ili George Herbert. On govori o ciničnom svetskom čoveku, skeptiku, diplomati, velikom praktičnom političaru. Takvi su ljudi zaista srodni ludilu. Njihove neprestane kalkulacije o svojoj pameti I o pameti drugih ljudi, opasno su zanimanje. Za um je uvek opasno procenjivati um. Neki je brbljivac upitao zašto kažem : " lud kao šeširđija " . Neki još veći brbljavac bi mogao odgovoriti da je šeširđija lud, jer mora odrediti meru ljudskoj glavi.

A ukoliko su veliki mislioci često manijakaln , onda je istina i da su manijaci uopšteno veliki mislioci. Dok sam bio zauzet polemikom sa Clarionom o problemu slobodne volje, R.B. Suthers, taj valjani pisac, rekao je da je slobodna volja ludost, jer ona znači bezrazložno delovanje, a postupci umobolnika bili bi bezrazložni. Ja se ovde ne bavim tom kobnom greškom u determinističkoj logici . Očigledno, ako neki postupci, čak i postupci umobolnika, mogu biti bezrazložni s determinizmom je gotovo. Ako se lanac kauzalnosti može prekinuti zbog jednog ludaka, onda se može prekinuti i zbog običnog čoveka. No, moj je cilj da ukažem na nešto praktičnije. Možda je prirodno da jedan moderni marksistični socijalist ne zna ništa o slobodnoj volji. Ali je svakako neobično ako jedan moderni marksistički socijalist ne zna ništa o LUDACI . Suthers očigledno nije ništa znao o luđacima . Poslednja stvar koja se može reći za nekog ludaka jest to da su njegovi postupci bezrazložni. Ako se za neke ljudske postupke može reći da su više - manje bezrazložni, onda su to usputni postupci zdrava čoveka kao na primer : zviždanje dok hoda, mlaćenje trave štapom, udaranje petom ili trljanje rukama. Srećan je čovek koji čini beskorisne stvari. Bolestan čovek nije dovoljno ja , da bi bio dokon. Baš takve nehajne bezrazložne postupke ludaka ne bi mogao nikada shvatiti, jer ludak ( kao i determinist ) uopšteno vidi odviše povoda u svemu. Ludak bi u tim beznačajnim postupcima otkrio znakove zavere. Pomislio bi da je odsecanje trave napad na privatno vlasništvo. Pomislio bi da je udaranje petom signal saučesniku . Kad bi ludak za trenutak mogao postati bezbrižan, postao bi zdrav. Svaki onaj ko je imao nesreću da razgovara sa ljudima na rubu ili pak u samome srcu duševne poremećenosti, zna da je njihova najzlokobnija odlika užasna jasnoća detalj , povezivanje jedne stvari s drugom na karti pomnije razrađen nego lavirint. Ako raspravljate s ludakom, izuzetno je verovatno da ćete izvući kraći kraj, jer u mnogo slučajeva njegov um radi brže upravo zato jer ga ne usporavaju stvari koje idu zajedno s dobrom prosudbom. Njega ne ometa smisao za humor ili milosrđe ili proste iskustvene činjenice. On je tim više logičan što je izgubio određene zdravo razumske osećanja. Zaista, opšte fraze kojom se opisuje umobolnost u ovom slučaju zavarav . Ludak nije čovek koji je izgubio razum. Ludak je čovek koji je izgubio sve osim razuma .

 Ludak uvek objašnjava stvar u potpunosti a često i zadovoljavajuće, u čisto racionalnom smislu. Ili , da se tačnije izrazimo, objašnjenje umobolnika, ako i nije uverljivo, u najmanju ruku je nepobitn . Ovo naročito važi za dva ili tri najčešća oblika umobolnosti. Ako na primer neki čovek kaže da su se svi urotili protiv njega, jedini način da ga pobijete jest taj što ćete reći kako svi ljudi poriču da su zaverenici, a to je upravo ono što bi istinski urotnici učinili. Njegovo objašnjenje pokriva činjenično stanje jednako kao i vaše. Ili, ako neki čovek kaže da je zakoniti kralj Engleske, onda nije dovoljno kazati mu kako ga postojeće vlasti nazivaju ludakom; jer da on jest kralj Engleske, to bi moglo biti najmudrije što postojeća vlast može da učini. Ili, ako neki čovek kaže da je Isus Hris , onda nije rešenje reći mu kako svet poriče njegovu božanskost, jer svet je poricao i Hristovu .

Uprkos tome on je u krivu . No, ako pokušamo odrediti njegovu zabludu tačnim izrazom, otkrićemo da to nije baš tako lako kao što smo pretpostavljali. Možda to najpriblitnije možemo izraziti ako kažemo da se njegov um kreće u savršenom, ali ograničenom krug . Mali je krug jednako beskonačan kao i veliki, no mada je posve jednako beskrajan, nije jednako prostra . Na isti način je objašnjenje umobolnika sasvim potpuno baš kao i ono zdrava čoveka, no nije toliko opširno. Pušćano zrno okruglo je poput zemaljske kugle, ali ono nije Zemlja. Postoji nešto takvo kao što je ograničena univerzalnost. Postoji nešto takvo kao što je mala i sputana večnost. Motžete to videti u mnogim modernim religijama. Dakle, govoreći sasvim površno i empirijski možemo kazati da je najjači i najsigurniji znak ludila kombinacija logičke potpunosti u duhovne skučenosti. Teorija umobolnika objašnjava mnoge stvari, ali ih ne objašnjava na opširan način. Pritom mislim da, kad bi se vi ili ja bavili nekim umom koji postaje morbidan, uglavnom se ne bi toliko brinuli oko toga da mu damo
argumente, koliko oko toga da mu damo prostor , da ga uverimo kako van zagušljivosti jednog jedinog agrumentom postoji nešto čistije i svetije. Pretpostavimo da sam uzeo prvi slučaj kao tipičan ; pretpostavimo da je to slučaj čoveka koji optužuje sve druge da su se urotili protiv njega. Da bi izrazili naša najdublja osećanja prigovora i pritužbe protiv te opsesije progona, pretpostavljam da bismo trebali izjaviti nešto poput ovoga: " Oh,  ja priznajem da to što ste izneli stoji i da su vaši argumenti čvrsti, i da se mnoge stvari zaista uklapaju u druge stvari, kako vi kažete . Dopuštam da vaše tumačenje objašnjava mnogo toga , ali koliko toga ostavlja neobjašnjenim! Zar nema nijedne druge priče osim vaše i zar su svi ljudi obuzeti vašim problemom? Pretpostavimo da svi ti detalji znače to što vi kažete da znače. Kad se čovek na ulici ponaša kao da vas ne vidi, možda je to tek njegovo lukavstvo. Kad vas policajac upita za ime, možda je to zato što ga već zna. No  koliko bi bili srećniji kad bi znali da ove ljude za vas uopšte nije briga! Koliko bi vaš život bio veći, kad bi vi u njemu mogli postati manji, kad bi na druge ljude mogli gledati s običnom znatiželjom i zadovoljstvom, kad bi ih mogli videti kako hodaju onakvi kakvi jesu u svojoj veseloj sebičnosti I u svojoj krepkoj ravnodušnosti! Počeli bi se zanimati za njih, jer se oni ne zanimaju za vas. Vi bi iznenada izbili iz tog sićušnog i bezvrednog teatra u kome se uvek izvodi vaš sopstveni mali zaplet i našli bi se sami, pod slobodnijim nebom na ulici punoj divnih stranaca" .

 Ili pretpostavimo da se radi o drugom slučaju ludila, o čoveku koji polaže pravo na krunu. Bili biste podstaknuti da mu odgovorite :
" U redu ! Možda vi znate da ste kralj Engleske, ali zašto se brinete ? Kreirajte jedan veličanstveni napor i postaćete ljudsko biće i prezrivo gledati na sve kraljeve sveta " .
Ili bi to mogao biti treći slučaj, slučaj ludaka koji sebe naziva Hristom. Kako bi izrazili što osećamo , trebali bi mu reći :

" Dakle, vi ste Stvoritelj i Spasitelj sveta; no kako taj svet mora da je malen! Kako malena nebesa mora da nastanjujete, sa anđelima koji nisu veći od leptira ! Kako tužno mora da je biti Bog, i to neprimeren Bog ! Zar zaista nema punijeg života i divnije ljubavi no što je vaša i zar zaista svi grešni moraju svoju veru položiti u vašu malu i bolnu samilost ? Koliko bi srećniji bili, koliko bi veći bili , kad bi malj nekog višeg Boga mogao uništiti vaš mali kosmos i razasuti zvezde poput blistavih komadića kovine, a vas ostaviti na otvorenom slobodnog poput drugih ljudi da svoj pogled usmerite i prema gore i prema dole!
" A prisetimo se i toga da najpraktičnija nauku od svih, takođe na taj način gleda naduševne bolesti . Ona ne nastoji protiv nje raspravljati kao da je reč o herezi, već je jednostavno nastoji da razbije poput neke čarolije. Ni moderna nauka ni drevna religija ne veruju u savršeno slobodnu misa . Teologija OSUÐUJE određena razmišljanja tako što ih ocenjuje kao bogohulne. Nauka OSUÐUJE određena razmišljanja tako što ih ocenjuje kao morbidna. Na primer, neka su religiozna društva ljude više ili manje odvraćala od razmišljanja o seks . Novo naučno društvo u potpunosti odvraća ljude od razmišljanja o smrti. Smrt je činjenica, ali se smatra morbidnom činjenicom. A kad se bavi onima čija morbidnost ima ukus manije, moderna se nauka daleko manje brine za čistu logiku nego derviš koji pleše. U navedenim slučajevima, nije dovoljno to što nesretnik žudi za istinom; on mora da žudi za zdravljem. Ne može ga spasiti ništa osim slepe, gotovo životinjske gladi za normalnošću. Sam čovek ne može sebe mišljenjem izbaviti iz duševnog zla, jer je zapravo sam ogran razmišljanja postao bolestan; njime se više ne može upravljati, kao da je nezavisan. Spasiti ga se može jedino voljom ili verom. Čim se pokrene njegov razum, kretaće se starom kružnom kolotečinom; bez prestanka će se okretati po svom logičkom krugu upravo kao što će se čovek u kočiji treće klase na Inner Circleu bez prestanka kretati po Inner Circleu, dok ne ostvari nameran, energičan i mističan čin izlaska u Grover Street. Odlučnost je ključ celog tog problema.

Vrata se moraju zauvek zatvoriti. Svaki pokušaj izlečenja je očajnički pokuša . Svako ozbiljno izlečenje jest čudesno izlečenje. Lečenje umobolnika nije raspravljanje s filozofo . To je isterivanje đavlom. I ma kako se smireno lekari i psiholozi mogli prihvatiti posla u ovoj stvari, njihov je stav bitno netolerantan - netolerantan poput Krvave Mary .
Njihov je stav upravo ovakav: taj čovek mora prestati razmišljati, ako želi da nastavi živeti. Njihov je savet intelektualna amputacija. Ako te tvoja glava povredi, odseci je, jer bolje je ući u Kraljevstvo Nebesko ne samo poput deteta već poput imbecila, nego zadržati sav svoj intelekt i zajedno sa njim biti bačen upakao - ili u Hanvell .
Iskustvo pokazuje umobolnika kao takvog. On je osoba koja razmišlja; često uspešno. Nema sumnje, on bi mogao biti pobeđen i samom razboritošću, a slučaj protiv njega iznesen logički. No, preciznije ga se može izneti opštijim pa čak i estetičkim pojmovima. Ludak se nalazi u praznoj i dobro osvetljenoj tamnici jedne jedine ideje, izbrušen je do jedne jedine bolne tačke. Ne poseduje ni zdrave neodlučnosti ni zdrave kompleksnosti. Dakl , kao što objašnjavam u uvodu, odlučio sam da u ovim početnim poglavljima ne pružim toliko dijagram jedne doktrine koliko sliku jednog stanovišta. Svoju viziju umobolnika opisao sam toliko opširno iz sledećeg razloga, utisak koji na mene ostavljaju umobolnici, jednakje dojmu koji na mene ostavlja većina modernih mislilaca. To nedvosmisleno raspoloženje ili poruke koje do mene dopiru iz Hanvella, takođe dopiru do mene s pola katedra nauke i sedišta mudrosti danas, a većina su ludih naučnika ludi u više nego jednom smislu. Svi oni poseduju tačno tu kombinaciju koju smo pomenuli: kombinaciju ekspanzivne i iscrpne logičnosti sa ograničenim zdravim razumom. Oni su univerzalni samo u smislu što prihvataju jedno slabo objašnjenje i prenose ga vrlo daleko. No, uzorak se može prostirati u večnost, a ipak biti mali uzorak . Oni šahovsku tablu vide belo na crnom, i ako je ceo svemir popločan njom , ona se i dalje sastoji od belog na crnom. Poput ludaka oni ne mogu promeniti svoje stajalište, ne mogu napraviti potreban duševni napor i odjednom je videti kao crno na belom. Uzmimo najpre očigledniji slučaj materijalizma. Materijalizam, kao tumačenje sveta, poseduje neku ludu lakoću. U sebi nosi kvalitet upravo ludaka argumenta. Istovremeno imamo osećaj da sve obuhvata i da sve izostavlj . Razmislite samo o nekom valjanom iskrenom materijalisti, kakav je na primer g McCabe, i steći ćete baš taj jedinstveni utisak. On razume sve, a čini se kao da sve to uopšte nije vredno razumeti. Njegov svemir može biti potpun u svakom detalju, sve do najsitnije zakovice ili zupčanika, no ipak je on manji od našeg sveta. Poput lucidnog plana ludaka, njegov se plan čini na neki način nesvestan stranih energija i velike ravnodušnosti prisutne na zemlji. On se ne bavi pravim problemima života: narodima koji se bore ili ponosnim majkama ili prvoj ljubavi ili strahom na moru. Zemlja je toliko prostrana, a svemir je toliko mali. Svemir je gotovo najmanja rupa u koju čovek može sakriti svoju glavu. Mora biti jasno da ja ovde ne raspravljam o odnosu tih uverenja prema istini, već zasada jedino o njihovu odnosu prema dobrobiti. Nadam se da ću kasnije u obrazloženju zahvatiti pitanje objektivne istine. Ovde samo govorim o jednom psihološkom fenomenu. Za sada ne pokušavam dokazati Haeckelu da je materijalizam nesavršen, ništa više no što sam pokušao čoveku koji misli da je Hrist dokazati kako je u zabludi. Ja ovde samo ukazujem na činjenicu da oba slučaja imaju istu prirodu potpunosti i istu prirodu nepotpunosti. To što je jedna indiferentna grupa ljudi smestila nekog čoveka u Hanvell , možete objasniti tako što ćete reći da se tu radi o razapinjanju jednog boga kojeg svet nije vredan. Takvo tumačenje zaista objašnjava stanje stvari. Slično možete objasniti i poredak u svemiru tako što ćete reći da su sve stvari, čak i duše ljudi, listovi koji se neizbežno razvijaju na potpuno nesvesnom stablu - slepa sudbina materije. I ovo tumačenje objašnjava stanje stvar , iako naravno ne tako potpuno kao ono ludaka. No, ovde je poenta u tome što se normalni ljudski um, ne samo protivi i jednom i drugo , već i za oba ima isti prigovor . Približno navod tog prigovora jeste , ako je čovek u Hanvellu pravi Bog, onda on baš i nije neki naročiti Bog. Slično tome, ako je svemir materijaliste pravi svemir, onda to baš i nije neki naročiti svemir. Stvar se povukla u se . Božanstveno je manje božansko od mnogih ljudi i ( prema Haeckelu ) čitav je život mnogo sivlji, ograničeniji i trivijalniji , nego što su to mnogi njegovi odvojeni aspekt . Delovi se čine većim od celine .


Jer, moramo imati na umu da je materijalistička filozofija ( pouzdana ili ne ) svakako mnogo više ograničavajuća od bilo koje religije. U određenom smislu su, naravno, sve razumne ideje ograničene . Ne mogu biti opsetžnije nego što same jesu. Jedan hrišćanin je ograničen samo u onom smislu u kojem je ograničen i jedan ateist. Hrišćanin ne može smatrati hrišćanstvo lažnim i nastaviti biti hrišćanin, a ateista ne može smatrati ateizam lažnim i nastaviti biti ateista . Ali čini se da u jednom naročitom smisl , materijalizam ima više ograničenja nego idealizam .

Gospodin McCabe smatra da sam ja rob, jer mi nije dozvoljeno verovati u determinizam. Ja smatram da je g.McCabe rob, jer mu nije dozvoljeno verovati u vilenjake. No, ako ispitamo ove dve zabrane , videćemo da je njegova zabrana mnogo više istinska zabrana nego što je to moja. Hrišćanin je sasvim slobodan verovati da u svemiru postoji značajna količina uspostavljenog reda i neizbežnog razvoja . No materijalisti nije dopušteno da u svom besprekornom stroju prihvati i najmanju mrljicu idealizma ili čudesnog čina. Jadnom g.McCabeu nije dozvoljeno da zadrži čak niti najsićušnijeg vražićka , premda se on možda skriva među laticama nekog sićušnog cveta. Hrišćanin prihvata da je svemir mnogovrstan pa čak i raznolik, baš kao što čovek zdrava razuma zna da je kompleksan. Razborit čovek zna da poseduje nešto od životinje, nešto od đavola, nešto od sveca, nešto od građanin . Štaviše, pravi razboriti čovek zna da poseduje i nešto od ludaka. No, svet materijalista je posve jednostavan i snažan baš kao što je ludaka posve siguran da je pri pameti. Materijalista je siguran da je istorija jednostavno i isključivo lanac kauzalnosti upravo kao što je pre spomenuta interesantna osoba posve sigurna da je ona sama, jednostavno i isključivo - pile . Materijalisti i ludaci  nikada ne sumnjaju .

Duhovne doktrine zapravo ne ograničavaju um, kao što to čine materijalistička poricanja. Čak i ako verujem u besmrtnost, ja o njoj ne moram razmišljati. No, ako ne verujem u besmrtnost ja o njoj ne smem razmišljati. U prvome je slučaju put otvoren i ja mogu ići koliko god mi se prohte daleko. U drugom slučaju put je zatvore . No, argumenti su još i čvršći, a paralela sa ludilom još neobičnija. Jer naši su argumenti protiv iscrpne i logične mentalne konstrukcije umobolnika da je upravo ona, ispravna ili pogrešna, postepeno uništila njegovu ljudsku prirodu. Sada je pak optužbe protiv osnovnih zaključaka materijalista ta da oni, ispravni ili ne, postepeno uništavaju njegovu ljudsku prirodu. Pritom ne mislim samo na dobrotu . Mislim na nadu, hrabrost, poeziju, incijativu ; sve što je ljudsko. Na primer, kada materijalizam odvede ljude u krajnji fatalizam ( što generalno čini  , onda je posve beskorisno uobratžavati da on u bilo kom smislu predstavlja neku Oslobađajuću snagu . Apsurdno je kazati da pre svega razvijate slobodu, dok zapravo jedino koristite slobodnu misao kako bi razorili slobodnu volju. Deterministi su došli porobiti, a ne osloboditi. Oni bi zaista svoje načelo mogli nazvati " lanac " kauzalnosti. To je najgori lanac koji je ikada sputavao ljudsko biće. Ako želite, možete govoriti jezikom slobode o materijalističkom učenju , ali je očigledno da je to jednako primenljivo na to učenje u celini, kao što je to isti taj jezik primenjen na čoveka zatvorenog u ludnici . Mogli bi, ako vam odgovara, kazati da je čovek slobodan sam za sebe misliti da je kuvano jaje. No , sigurno je značajnija i važnija činjenica da, ako je on kuvano jaje, onda nije slobodan da jede, da pije, da spava, hoda ili puši cigaretu. Slično tome, možete reći, ako vam odgovara, da je hrabri deterministički teoretičar slobodan ne verovati u realnost volje. Ali je daleko značajnija i važnija činjenica da on nije slobodan ustati, psovati, zahvaljivati, pravdati, poturivati, kažnjavati, odolevati iskušenjima , napadati, podsticati gomil , donositi novogodišnje odluke, opraštati grešnicima, osuđivati tirane ili čak reći " hvala " za senf .
Napuštajući ovu temu, mogu primetiti da postoji jedan neobično pogrešan zaključak, kojim se tvrdi da je materijalistički fatalizam na neki način pogodan za milosrđe, za aboliciju okrutnih kazni ili kazni bilo koje vrste. To je zaprepašćujuće suprotno istini. Sasvim je prihvatljivo da doktrina o nužnosti uopšte ništa ne menja; ona prepušta goniču da bičuje, a ljubaznog prijatelja da podstiče kao I ranije. No, ako ona i sprečava jednoga od njih, onda je očigledno da je to ljubazno podsticanje. To što su gresi neizbežni ne sprečava kažnjavanje. Ako to sprečava išta, onda sprečava uveravanje. Jednako je verovatno da determinizam vodi u okrutnost kao što je sigurno da vodi u malodušj . Determinizam nije nespojiv s okrutnim postupanjem prema kriminalcima. Ono u čemu je on ( možda ) nekonzekventan jest velikodušno postupanje prema zločincima, i svako obraćanje njihovim boljim osećanjima ili podsticanje njihove moralne borbe. Determinista ne veruje u obraćenje volje , ali on veruje u promenu okoline. On grešniku ne sme kazati : " Idi i više ne greši ", jer grešnik sebi ne može pomoći. No, može ga staviti u vrelo ulje, jer i uzavrelo ulje je neka okolina. Stoga, uzet kao pojava , materijalist ima fantastičan obris figure ludaka. I jedan i drugi preuzimaju ulogu istovremeno neoborivu i nepodnošljivu.

Naravno, ovo se ne odnosi samo na materijaliste. Isto bi vredelo i za druge ekstremne spekulativne logike. Postoji vrsta skeptika koji su daleko utžasniji od onih koji veruju da je sve počelo u materiji. Moguće je naići na skeptika koji veruje da je sve započelo u njemu samome. On ne sumnja u egzistenciju Anđela ili đavola već u egzistenciju ljudi i krava. Za njega su sopstveni prijatelji mitologija koju je sam izmislio. On je stvorio i svoga vlastitoga oca i svoju sopstvenu majk . Ovaj grozni nazor nesumnjivo u sebi nosi nešto veoma privlačno tom pomalo mističnom egoizmu našeg doba. Izdavač koji je mislio da će ljudi uspeti, ako veruju u sebe, takvi ljudi koji jure za nadčoveka , koji ga stalno traže u ogledalu; oni pisci koji govore na način da ostavljaju utisak o svojoj ličnosti umesto da u svet unose život; svi ti ljudi se zapravo nalaze samo nekoliko cenimetara od ove strašne praznine.
 Dakle , kada se ovaj ljubazni svet koji okružuje čoveka, okleveta kao zabluda , kada prijatelji izblede poput utvar , a temelji sveta popuste, kada se čovek, koji ni u šta i ni u koga ne veruje, nađe sam u svojoj mori, onda će veliko sebično geslo stajati nad njim , napisano osvetničkom ironijom. Zvezde će biti samo tačkice u mraku njegova sopstvena mozga. Lice njegove majke biće samo skica koju je izradila njegova sopstvena ludačka olovka po zidovima njegove tamnice. A nad tom će tamnicom stajati napisana grozna istina : " On veruje u sebe " . Međutim, sve što se nas ovde tiče jest to da pribeležimo kako ovaj panegoistični ekstrem razmišljanja pokazuje isti paradoks kao i drugi ekstrem materijalizma. On je jednako potpun u teoriji i jednako hramlje u praksi.  Zbog jasnoće, lakše je izneti taj stav tako da se kaže kako čovek može verovati da je stalno u sn . Dakle, očito mu se ne može dati nikakav određeni dokaz da on ne sanja, iz jedostavnog razloga što mu se ne može ponuditi niti jedan dokaz koji mu se nebi mogao ponuditi I u snu. No, kad bi čovek počeo spaljivati London a zatim izjavio kako će ga njegova domaćica uskoro pozvati na doručak, mi bi ga zgrabili is drugim ga logičarima strpali na mesto na koje se često aludira u ovom poglavlju. Čovek koji ne može verovati svojim osećanjima i čovek koji ne može ni u šta drugo verovati, jednako su ludi, ali njihovu umobolnost ne dokazuje nikakva zabluda u njihovim argumentim , već nesumnjiva zabluda njihovog čitavog života. Oni su se obojica zaključali, svaki u svoju kutiju iznutra oslikanu suncem i zvezdama . Nijedan od njih ne može izaći van: jedan u zdravlje i sreću neba, drugi isto tako u zdravlje i sreću zemlje. Njihovo je stanje sasvim razumno. Štaviše, u određenom smislu je ono beskrajno razumno , upravo kao što je novčić od tri penija beskrajno okrugao. N , postoji nešto što bismo mogli nazvati zlom beskonačnošću , nešto što bismo mogli nazvati prizemnom i robovskom večnošću. Zgodno je primetiti da su mnogi modernisti , bilo skeptici ili mistici, prihvatili jedan istočnjački simbol kao svoj , a on to konačno ništavilo prikazuje na izvrstan način. Kada žele predstaviti večnost, oni je predstavljaju kao zmiju s vlastitim repom u ustima. Ima zapanjujućeg sarkazma u slici tog izrazito neprijatnog obroka. Večnost materijalističkih fatalista, večnost istočnjačkih pesimista, večnost nadutih teozofa i visokih naučnika danas je zaista primereno predstavljena zmijom koja jede svoj rep, ponitženom životinja koja uništava i samu sebe.

  Ovo poglavlje je čisto praktično i bavi se onim što je zaista glavna oznaka i bitan deo ludila . Sažeto možemo reći da je to razum koji se koristi bez utemeljenosti, razum koji se nalazi u praznini. Čovek koji počinje razmišljati bez odgovarajućih početnih principa, na kraju poludi. On počinje da razmišlja na pogrešnoj strani. A na stranicama koje su nam preostale, mi se moramo potruditii nastojati da otkrijemo koja je prava strana. No, na kraju možemo se upitati, ako je to ono što ljude tera u ludilo , što je onda ono što ih održava razumnim? Nadam se da ću do kraja ove knjige dati konačan odgovor na to. Neki će misliti da je to isuviše konačan odgovor. No, za sada je, na isti čisto praktičan način, moguće dati opšti odgovor koji se tiče toga što ljude kroz samu istoriju održava pri zdravom razumu . Misticizam održava ljude pri zdravom razumu. Dokle god postoje misterije, postoji i duševno zdravlje. Kada ih uništite, stvarate morbidnost. Običan je čovek oduvek zdrav, jer je običan čovek oduvek mistik.
On podnosi sumrak. On uvek ima jednu nogu na zemlji, a drugu u carstvu čuda. On je sebi  uvek dopuštao slobodu sumnje u svoje bogove, ali ( za razliku od današnjeg agnostika ) takođe i slobodu da u njih veruje. On se uvek više brine za istinu nego za doslednost. Ako naiđu na dve istine za koje bi se činilo da protivreče jedna drugoj, on će prihvatiti obe istine i proturečje zajedno sa njima . Njegov je duhovni vidik stereoskopski poput njegovog fizičkog vidika : on u isto vreme vidi dve različite slike, a ipak vidi utoliko bolje . Stoga je obični čovek oduvek verovao da postoji nešto takvo kao što je sudbin , ali takođe i nešto takvo kao što je slobodna volja. Stoga je verovao da deca zaista jesu kraljevstvo nebesko, no ipak moraju biti pokorna zemaljskom carstvu . On se divio mladosti , jer je mlada, a zrelosti jer to nije . Upravo je ova ravnoteža očiglednih kontradikcija oslonac zdravog čoveka. Sva je tajna misticizma u ovome: čovek može shvatiti sve uz pomoć onoga što ne razume . Morbidni logičar nastoji sve učiniti jasnim, a uspeva sve učiniti tajanstvenim. Mistik dopušta da jedna stvar bude tajanstvena , i time sve drugo postaje jasno. Determinista u potpunosti razjašnjava teoriju kauzalnosti, a onda otkrije da sobarici ne može reći " izvolite ". Hrišćanin dozvoljava da slobodna volja ostane posvećena tajna, no zbog ovoga njegovi odnosi sa sobaricom postaju blistavo i kristalno jasni. On zametak dogme stavlja u središte tame, ali se ona grana u svim pravcima obilujući prirodnim zdravljem. Ako smo kružnicu uzeli kao simbol i razuma i ludila, onda možemo da sasvim opravdano prihvatimo krst kao simbol i misterije i dobrobiti. Budizam je centripetalan , ali je hrišćanstvo centrifugaln : ono se oslobađa. Jer kružnica je savršena i beskonačna po svojoj prirodi , ali je zauvek fiksirana u svomu obimu. Ona nikada ne može biti veća ili manja. Ali krst premda u svojoj srži nosi jednu sukob i kontradikciju, može svoje 4 grane širiti večno, a da ne menja svoj oblik. Pošto u svome centru nosi paradoks, on može da raste a da se ne menja. Krug se vraća sebi i omeđen je. Krst otvara svoje ruke na četiri strane sveta: on je putokaz putnicima .

Sami su simboli ipak od nejasne vrednosti, kada se govori o ovom problemu dubokom, a jedan drugi simbol iz fizičke prirode, dovoljno će dobro izraziti pravu ulogu misticizma pred čovečanstvom . Jedina stvorena stvar koju ne možemo da posmatrati jeste ona u svetlu koje posmatramo sve ostalo. Poput sunca u podne, misticizam objašnjava sve drugo sjajem vlastite slavodobitne nevidljivosti . Objektivni je intelektualizam ( u punom smislu popularne fraze ) čista mesečina, jer on je svetlo bez toplote i to sekundarno svetlo koje se odražava od mrtvog svet . No , Grci su s pravom učinili Apolona bogom i imaginacije i zdravog duha, jer on je bio i zaštitnik poezije i zaštitnik izlečenja. O neizbežnim dogmama I o posebnoj veri govoriću kasnije. Ali transcendentalizam po kome žive svi ljudi prvenstveno ima ulogu sunca na nebu. Svesni smo toga kao neke sjajne konfuzije. To je nešto istovremeno sjajno i bezoblično, istovremeno bljesak i nejasnoća. Al i, kružnica meseca je jednako jasna i očevidna, na jednaki način se uvek ponovo vraća , i jednako je neizbežna poput Euklidove kružnice na ploči. Jer, mesec je krajnje logičan, a ujedno je i majka umobolnika i svima im je dao svoje ime.

( Pripremio i izabrao Danijel Bukvašević )