уторак, 08. децембар 2015.

Gilbert Keith Chesterton, Pravoverje





ZA ONE KOJI VERUJU

-Ni Francuska revolucija, ni fašizam, ni nacizam, ni komunizam nisu uspeli poraziti hrišćanstvo ali svi ti projekti su, u poslednjih nešto više od dva veka, duhovno oskrnavili Evropu. Talasi izbeglica sigurno će je demografski prekomponovati.  Angela Merkel je iznela mišljenje da rasprava o islamu i evropskom identitetu „može voditi ponovnom upoznavanju naših hrišćanskih korena. Volela bih videti- dodala je- više ljudi u Evropi koji će hrabro reći ‘ja sam hrišćanin’ i imati odvažnosti ući u dijalog“. -
Engleskog književnik i novinar Gilberta Keitha Chestertona u  „Pravoverju” razbija predrasude o neprivlačnom, dosadnom hrišćanstvu.

 ''Insistirajući da je Bog u nutrini čoveka, čovek uvek ostaje zatvoren u samom sebi. Insistirajući da Bog nadilazi čoveka, čovek nadilazi samoga sebe.''



O romantici pravoverja

To je uzbudljiva romantika pravoverja. Ljudi su upali u glupu naviku da o pravoverju razgovaraju kao o nečemu što je teško, monotono i bezopasno. Nikada nije bilo ničega tako pogibeljnog ili tako uzbudljivog kao što je to pravoverje. Bio je to zdrav nazor; a biti razborit je dramatičnije nego biti mahnit. Bila je to ravnoteža čoveka koji upravlja konjima u pomamnoj jurnjavi, i za kojeg se čini da se svija i koleba sad na jednu sad na drugu stranu, a ipak u svakom svom stavu poseduje aritmetičku točnost i gracioznost kipa. Crkva je u svojim prvim danima bila strastvena i nagla prilikom uključivanja u ratove; ali se ne može reći da se poput vulgarnog fanatizma slepo držala samo jedne ideje. Skretala je u levo i u desno, upravo da bi izbegla ogromne prepreke. S jedne strane je ostavila ogromni teret arijanizma, potpomognutog svim njegovim svetovnim silama, koji je pokušavao učiniti hrišćanstvo odviše svetovnim. Sledećeg je trenutka skretala da bi izbegla orijentalizam, koji bi je bio učinio odviše nesvetovnom. Crkva nije nikada prihvatila put podložnosti ili konvencionalni pristup; ona nikada nije bila konvencionalna. Bilo je puno lakše prihvatiti svetovnu moć arijevca. U kalvinističkom sedamnaestom veku, bilo je lakše upasti u beznadnu jamu predestinacije. Lako je biti luđak; lako je biti heretik. Uvek je lako dozvoliti da svako razdoblje ima svoje shvatanje stvari; teško je sačuvati svoje vlastito shvatanje stvari. Uvek je lako biti moderan; kao što je lako biti snob. Upasti u bilo koju od tih otvorenih zamki zablude i preterivanja, koje su stav za stavom i sekta za sektom razasuli po istorijskoj stazi hrišćanstva - to bi zaista bilo jednostavno. Uvek je lako pasti; ima beskonačno mnogo nagiba s kojih se pada, samo je jedan na kom čovek ostaje uspravan. Upasti u bilo koji od hirova, od gnosticizma do hrišćanskih sekti, zaista bi bilo podložno i bez duga. Izbeći ih sve bila bi vrtoglava avantura. A u moj viziji nebeska kočija juri grmeći kroz vekove; tmurne hereze rastu i ruše se, tvrdoglava istina posrće, ali ostaje uspravna.

___________________________

O hrišćanstvu i demokratiji

Postoji li dakle ikakav odgovor na tu tvrdnju da će oni koji su imali najbolje uslove za uspeh, ujedno biti najbolje vođe? Ima li odgovora na tvrdnju kako bi bilo bolje da oni koji se besprekorno ponašaju odlučuju za one koji se ne ponašaju besprekorno? Koliko ja znam, postoji samo jedan odgovor, a taj odgovor je hrišćanstvo. Samo hrišćanska crkva može uputiti razuman prigovor potpunom poverenju u bogate. Jer ona od početka zastupa stav da opasnost nije u čovekovoj okolini nego u čoveku samom. Dalje, ona zastupa stav da, ako već razgovaramo o opasnom okruženju, onda je udobno okruženje najopasnije od svih. Znam da su se najsavremeniji biolozi posvetili tome da pronađu vrlo malenu devu. No, ako devu smanjimo na najmanju ili ušice igle učinimo najvećim – ako, utkratko, prihvatimo da Kristove reči znače upravo ono što su najmanje mogle značiti – te reči moraju značiti barem to da bogati baš i nisu oni kojima bi se u moralnom smislu moglo pokloniti poverenje. Hrišćanstvo je, čak i kada je oslabljeno, dovoljno snažno da celokupno savremeno društvo pretvori u dronjke. Čisti minimum Crkve bio bi jedan strašan ultimatium svetu. Jer se čitav današnji svet apsolutno osniva na pretpostavci, ne da su bogati nužni (što se može braniti), već da su bogati dostojni poverenja, što se (kada se radi o hrišćanima) ne može braniti. Neprestano ćete čuti, u svim raspravama o novinama, društvima, aristokraciji ili partijskoj politici, sledeći argument: bogatog čoveka ne možete podmititi. Činjenica je naravno to da bogat čovek jest potkupljiv; on je već potkupljen. Zbog toga i jeste bogat. Za hrišćanstvo je sav problem u tome što je čovek koji je zavisan o obilju u ovom životu – korumpiran čovek; duhovno korumpiran, politički korumpiran, financijski korumpiran. Jednu stvar su Hrist i svi hrišćanski sveci izrekli nekim neobuzdanim jednoglasjem. Jednostavno su rekli da biti bogat znači biti u posebnoj opasnosti od moralne propasti. Nije sasvim nehrišćanski poubijati bogate kao oskvrnitelje pravde. Nije sasvim nehrišćanski niti okruniti bogate kao prikladne vladare ili upravljače društva. Nije sasvim nehrišćanski ustati protiv bogatih ili se podvrči bogatima. Ali, sasvim je sigurno nehrišćanski verovati bogatima, bogate smatrati moralno pouzdanijim od siromašnih. Hriščanin može slobno reći: „Ja poštujem položaj tog čoveka, iako on uzima mito“. No hrišćanin ne može reći, kao što svi ljudi danas za doručkom i za ručkom govore: „Čovek toga položaja ne bi uzeo mito“. Jer deo je hrišćanske dogme to da je bilo koji čovek na bilo kom položaju u stanju prihvatiti mito. To je deo hrišćanske dogme, a to je po čudnoj koincidenciji također i deo ljudske istorije.
U najboljoj Utopiji moram biti spreman na moralni pad svakog čoveka na bilo kom položaju u svakom trenutku; posebno na moj pad s mog položaja u ovom trenutku.

 Mnogo je neodređenog i sentimentalnog novinarskog sadržaja bilo napisano u pokušaju da se pokaže kako je hrišćanstvo srodno s demokracijom. No veći deo toga nije dovoljno snažan i jasan da pobije činjenicu da su se ta dva stajališta često sukobljavala. Pravi temelj na kojem su hriščanstvo i demokracija jedno, daleko je dublji. Jedna od naročito i neobično nehrišćanksih ideja je ona Carlyleova ideja koja kaže da bi trebao vladati onaj koji oseća da je sposoban za to. Bilo što da je hrišćansko, ovo je pogansko. Ako naša vera uopšte raspravlja o upravljanju, njeno tumačenje mora biti ovako: vladati bi trebao onaj koji misli da nije sposoban za to. Carlylov junak može kazati: „Biću kralj“, no hrišćanski svetac mora kazati: „Nolo episcopari“. Ako veliki paradoks hrišćanstvo išta znači, onda znači sledeće: moramo uzeti krunu u svoje ruke i krenuti kroz grube i mračne predele zemlje, sve dok ne nađemo čoveka koji oseća da nije prikladan nositi je. Ne smemo okruniti izuzetnog čoveka koji zna da može vladati. Moramo okruniti daleko izuzetnijeg čoveka koji zna da to ne može.
Sam ustroj glasanja nije demokracija, premda za sada nije lako provesti nikakvu jednostavniju demokratsku metodu. No, čak je i sistem glasanja duboko hriščanski u svom praktičnom smislu – to je pokušaj da se dokuči mišljenje onih koji su odviše ćisti da se izjasne. To je mistična pustolovina. To znači naročito verovati onima koji ne veruju ni sami sebi. Ta je enigma svojstvena isklučivo hriščanskom svetu. Nema ničeg zaista skrušenog u budističkim samoodricanju. Prijazni Hindus je blag, ali nije ponizan. No, ima nešto psihološki hriščansko u ideji da se zatraži mišljenje običnih ljudi umesto da se jednostavno prihvati mišljenje istaknutih. Može se činiti neobičnim ako kažemo da ima nešto naročito hrišćanski u instituciji glasanja. Kazati da ima nešto naročito hrišćanski u predizbornom agitiranju za glasove, može se činiti sasvim ludo. No, ono je izrazito hrišćansko u svom prvobitnom smislu. Ono ohrabruje ponizne; to znači čednom čoveku govoriti: „Prijatelju, uzdigni se više.“ A ako postoji neki neznatni nedostatak u agitiranju, tj. u njegovoj savršenoj i zaokruženoj pobožnosti, razlog tome je to što ono možda zanemaruje ohrabrivanje čednosti samog izbornog agitatora.


_____________________________________


O proturečnim napadima na Crkvu

Dok sam čitao i proučavao sve nehrišćanske i antihrišćanske prikaze o veri, od Huxleya do Bradlaugha, u mom je umu, postupno ali slikovito, rastao strašan dojam – dojam kako hrišćanstvo mora da je nešto najizuzetnije. Jer ne samo da hrišćanstvo poseduje (kako sam ja shvatio) najpreteranije mane, već je očito posedovalo i tajnoviti talent za kombinovanje mana za koje se činilo da nisu spojive jedna s drugom. Napadalo ga se sa svih strana i zbog svih proturečnih razloga. Čim bi neki racionalista demonstrirao kako je ono u velikoj meri okrenuto istoku, neki drugi bi s istom jasnoćom pokazao kako je ono u prevelikoj meri okrenuto zapadu. Čim bi oslabilo moje ogorčenje zbog njegove krute i agresivne kvadratičnosti bio bih opet pozvan da uočim i osudim njegovu podatnu i čulnu kružnost. U slučaju da se neki čitalac još nije susreo s tim o čemu govorim, izneću, redosledom kojim ih prizovem u pamćenje, primere koji će pokazati kako skeptički napadi protureče sami sebi. Dajem ih četiri ili pet; ima ih još pedesetak.



Tako me se na primer, naročito dojmio snažan napad na hrišćanstvo kao stvar neljudskog mraka, jer sam držao (i još uvek držim) kako je iskreni pesimizam neoprostiv greh. Licemerni pesimizam je društvena poza, više prihvatljiva nego ne; a na sreću gotovo je sav pesimizam licemeran. Ali, ako je hrišćanstvo, kao što govore ti ljudi, posve pesimistično i suprostavljeno životu, onda sam zaista spreman dići u zrak katedralu sv. Pavla. No, neobična stvar je u ovome: oni su mi u prvom poglavlju zaista dokazali (na moje potpuno zadovoljstvo) da je hrišćanstvo odviše pesimistično; a zatim su mi u drugom poglavlju počeli dokazivati kako je ono umnogome odviše optimistično. Jedna je optužba protiv hrišćanstva bila da ono morbidnim besom i strahovima, sprečava ljude da traže radost i slobodu u naručju prirode. Ali je druga optužba bila da ono teši ljude izmišljenom providnošću i tako ih vraća u ružičasto okružje dečje sobe. Jedan je ugledni agnostik zapitao zašto priroda nije dovoljno lepa i zašto je tako teško biti slobodan. Drugi je ugledni agnostik prigovorio da hrišćanski optimizam, "odeća privida istkana pobožnim rukama", od nas skriva činjenicu da je priroda ružna i da je nemoguće biti slobodan. Jedan je racionalist jedva uspeo hrišćanstvo nazvati ružnim snom, pre nego bi ga drugi počeo nazivati zemljom slasti i lasti. To me zbunilo; optužbe su se činile proturečnim. Hrišćanstvo nije moglo u isto vreme biti crna maska na belom svetu, i također bela maska na crnom svetu. Položaj hrišćana nije u isto vreme mogao biti tako utešan da bi bio kukavica kad bi ga prihvatio i tako neugodan da bi bio budala da ga trpi. Ako hrišćanstvo kvari ljudsku viziju, onda je mora kvariti na ovaj ili onaj način. Ono nije moglo nositi i zelene i ružičaste naočale u isto vreme. Izgovarao sam sa strašnom radošću, kao i svi mladi ljudi u to vreme, podrugljive stihove što ih je Swinburne zavitlao na sumornost vere.

"Ti si pobedio, o bledi Galilejče, svet je potamnio od Tvoga daha."


Ali pročitavši prikaze poganstva od istog pesnika, kao što je ("Atalanta") shvatio sam da je svet, ako je to moguće, bio mračniji pre nego što je Galilejac disao na njemu, nego kasnije. Pesnik je smatrao da je sam život potpuno mračan. A ipak ga je  hrišćanstvo nekako uspelo još više zamračiti. Sam je čovek, koji je odbacio hrišćanstvo kao pesimistično, bio pesimista. Pomislio sam kako tu mora da nešto nije u redu. I zaista, u jednom je neobuzdanom trenutku sinulo da najbolji suci o odnosu religije prema sreći možda i nisu oni koji, po svojoj vlastitoj proceni, nemaju niti jedno niti drugo.

Mora bit jasno da nisam u žurbi zaključio kako su optužbe krive ili da su oni koji optužuju budale, Jednostavno sam zaključio da hrišćanstvo mora biti nešto još strašnije i poročnije no što oni tvrde. Nešto bi moglo imati ova dva suprotna nedostatka; ali to bi morala biti neka prilično neobična stvar. Čovek bi mogao biti odviše debeo na jednom delu tela, a odviše mršav na drugom; no u tom bi slučaju bio vrlo neobičnog oblika. U tom se se trenutku moje misli o neobičnom obliku odnosile samo na hrišćansku religiju;nisam ni na koji način tu neobičnost oblika povezivao sa racionalističkim umom.

Evo još jednog slučaja iste vrste. Osećao sam da snažni argument protiv hrišćanstva leži u optužbi kako u svemu što se označava kao "hrišćansko" ima nešto plaho, redovničko i kukavičko; posebno u njegovom stajalištu prema otporu i borbenosti. Veliki su skeptici devetnaestog  veka bili izrazito muževni. Bradlaugh je bio na jedan otvoren način, a Huxley na šutljiv, no nesumnjivo su bili muškarci. U usporedbi s njima, zaista se činilo održivim da u hrišćanskim savetima ima nešto krhko i prekomerno popustljivo. Paradoks iz Evanđelja o drugom obrazu, činjenica da se sve[tenici nikada nisu borili, stotinu je stvari činilo uverljivim optužbu da je  hrišćanstvo pokušaj da se čoveka učini odviše sličnim ovci. Ja sam to pročitao i tome verovao i, da nisam pročitao ništa drugačije, bio bih nastavio verovati u to. No, pročitao sam nešto vrlo drugačije. Okrenuo sam sledeću stranicu u svom agnostičkom priručniku i moj se um okrenuo naglavce. Sad sam pak otkrio da ne bih trebao mrziti hrišćanstvo zato što se premalo bori, već zato što se bori previše. Činilo se da je hrišćanstvo majka svih ratova. Ono je preplavilo svet krvlju. Bio sam se potpuno rasrdio na hrišćanina jer se nikada ne ljuti. A sad mi je rečeno da se na njega ljutim jer je njegov bes bio najsilnija i najstrašnija stvar u ljudskoj istoriji; jer njegova je srdžba natopila zemlju i zatamnila sunce. Ljudi koji su su hrišćanstvu prigovarali zbog samostanske mlakosti i nepružanja otpora, bili su upravo oni koji su također prigovarali zbog nasilja i odvažnosti krstaša. Bila je to krivnja jadnog starog  hrišćanstva (na ovaj ili onaj način) što se Edward Ispovednik nije borio, i što Richard Lavljeg Srca jest. Kvekeri su (rečeno nam je) bili jedini tipični  hrišćani; a ipak su pokolji Cromwella i Alve bili tipični zločini hrišćana. Što bi sve to moglo značiti? Kakva stvar je to hrišćanstvo koje uvek zabranjuje ratove, i uvek ih izaziva? Kakvi bi mogla biti priroda stvari koju bi neko najpre mogao grditi jer se ne bori, a zatim jer se uvek bori? U kakvom je svetu zagonetki rođeno to monstruozno umorstvo i ta monstruozna blagost? Svakog je trenutka spodoba hrišćanstva dobivala sve neobičniji oblik.






Prilazim trećem slučaju, najneobičnijem od svih, jer on uključuje jedini istinski prigovor veri. Jedini istinski prigovor hrišćanskoj religiji jednostavno je to što je ona samo jedna od mnogih religija. Svet je veliko prostranstvo puno raznolikih vrsta  ljudi. Hrišćanstvo (moglo bi se razumno reći) je samo jedan sadržaj ograničen na jednu vrstu ljudi. Započelo je u Palestini i praktički se zaustavilo u Evropi. Bio sam propisno pod uticajem ovog argumenta u svojoj mladosti i izrazito me privlačila doktrina koju su često propovedali u etičkim društvima. Pritom mislim na doktrinu po kojoj postoji jedna velika zamišljena crkva celokupnog čovečanstva,osovljena na sveprisutnosti ljudske svesti. Posebne vere su, rečeno je, podelile ljude, ali ih etika barem sjedinjuje. Duša bi mogla istražiti najneobičnije i najudaljenije zemlje i doba, a ipak bi i u njima pronašla samu bit etičkog zdravog razuma. Mogla bi susresti Konfucija pod Istočnim drvećem i on bi pisao: "Ne ukradi". Mogla bi dešifrovati najnejasnije hijelogrife u najiskonskijoj pustinji, a kada bi bili dešifrirani, smisao bi bio: "Mala deca moraju govoriti istinu". Verovao sam ovoj doktrini bratstva svih koji ljudi poseduju smisao za moralnost, i još uvek joj verujem – uz druge stvari. Kod hrišćanstva mi je smetalo što je tvrdilo (kako sam pretpostavljao) da je čitavim dobima i ljudskim carstvima u potpunosti izmicalo ovo svetlo pravde i razuma. No tada sam otkrio jednu začuđujuću stvar. Otkrio sam da ljudi koji kažu da je celo čovečanstvo, od Platona do Emersona, jedna velika crkva, upravo oni koji kažu da se ćudoređe promenilo i da je ono što je u jedno vreme bilo u redu, u drugo bilo pogrešno. Da ja recimo zatražim da ta crkva ima oltar, rekli bi mi da nam ne treba, jer su nam ljudi, naša braća, dali jasno proročanstvo i jednu veru po svojim univerzalnim običajima i idealima. No, ako ja blago ukažem na to da je jedan od univerzalnih običaja da crkva ima oltar, onda bi mnogi agnostični učitelji u potpunosti promenili mišljenje i rekli mi da su ljudi uvek živeli u tami i praznoverju divljaka. Otkrio sam da je njihov svakodnevni prigovor hrišćanstvu to da ono znači svetlost za jedan narod, a sve druge ljude ostavlja da umru u mraku. No, također sam shvatio da se oni naročito ponose time što su nauka i napredak otkriće jednog naroda, a svi drugi narodi umiru u mraku. Njihov je glavni napad na hrišćanstvo ustvari bio laskanje sebi, i činilo se kako su neobično nepravedni u svom zajedničkom insistiranju na dvema stvarima. Kada razmišljamo o nekom poganinu ili agnostiku, trebali bi se setiti da svi ljudi imaju neku religiju. Kada razmišljamo o nekom mistiku ili spiritualistu, trebali bismo razmišljati o tome kako neki ljudi imaju apsurdne religije. Mogli bismo verovati Epiktetovoj etici, jer se etika nikad na menja. Ne smemo verovati Bossuertovoj etici, jer se etika promenila. Promenila se u dvesto godina, ali ne i kroz dve  hiljade godina.


Ovo je počelo biti uznemiravajuće. Nije se toliko činilo da je hrišćanstvo tako loše da bi uključivalo neke poroke, već pre da je svaki štap dobar za to da se njime udara po hrišćanstvu. Kakva bi dakle mogla biti ta začuđujuća stvar kojoj su ljudi bili toliko orni suprotstaviti se, da im nije smetalo što sami sebi protureče dok to čine? Na svakoj sam strani video istu stvar. Ne mogu odvojiti dovoljno prostora za detaljnu raspravu o njoj, ali da niko ne bi pretpostavio da sam neobjektivno odabrao tri sporedna slučaja, ukratko ću obraditi nekoliko drugih.
Dakle, neki su skeptici napisali da je veliki zločin  hrišćanstva u njegovu napadu na porodicu. Ono što je žene odvelo u osamljenost i kontemplaciju samostana, daleko od njihovog doma i dece. No, onda su drugi skeptici (jedva malo napredniji) izjavili da je veliki zločin hrišćanstva bilo nametanja porodice i braka na nas; a žene je osudilo na naporan rad u kući i s decom, te im je onemogućilo osamljenost i kontemplaciju. Optužba se u potpunosti okrenula. Ili opet, za neke su fraze u Poslanicama ili u službi Božjoj pri sklapanju braka protivhrišćani rekli da pokazuju prezir prema intelektu žene. No, ja sam otkrio da sami protivhrišćani pokazuju prezir prema intelektu žena; jer baš je njihova velika podrugljiva primedba Crkvi na Kontinentu bila to da u nju idu samo žene. Ili opet, hrišćanstvu se predbacivalo zbog njegovih sklonosti ka skromnoj ishrani i oblačenju, zbog njegove pokajničke kostreti ili suhog graška. No, sledećeg se trenutka hrišćanstvu predbacivalo zbog raskoši i ritualizma, zbog oltara od grimiznog kamena i pozlaćenih odora. Psovalo ga se što je odviše jednostavno i što je odviše preterano. Zatim su hrišćanstvo uvek napadali zbog toga što odviše ograničuje seksualnost, kada je Bradlaugh malthusianac otkrio da ga ono premalo ograničava. Istodobno ga se u jednom dahu optužuje zbog usiljene obzirnosti i zbog religijske preteranosti. Između korica istog ateističkog pamfleta sam otkrio kako se veru kori zbog raskola u njoj: "Jedan misli jedno, a drugi drugo", a korilo je se i zbog njena jedinstva: "Razlika u mišljenju sprečava svet da ide do vraga". U istom razgovoru jedan slobodan mislilac, moj prijatelj, napadao je hrišćanstvo jer prezire židove, a onda ga i sam prezreo jer je židovsko.


Želeo sam biti sasvim pošten onda, a želim biti sasvim pošten i danas, pa ne izvodim zaključak da je svaki napad na  hrišćanstvo bio pogrešan. Jedino sam zaključio da, ako hrišćanstvo nije u pravu, onda ono zaista i uvelike nije u pravu. Tako veliki i neprijateljski užasi mogli bi biti kombinovani u jednoj stvari; no ta bi stvar morala biti vrlo neobična i jedinstvena. Ima ljudi koji su škrtice a uz to i rasipnici; oni su retki. Ima ljudi koji su čulni, a k tome i isposnički; no i oni su retki. No, ako to mnoštvo mahnitih protuslovlja zaista i postoji; kvekersko i žedno krvi, odviše blistavo i odviše otrcano, strogo i jednostavno a ipak nerazumno udovoljavajući pohoti očiju, neprijateljsko prema ženama i njihovo nerazborito utočište, dostojenstveni pesimista i besmisleni optimista; ako takvo zlo postoji, onda u njemu zaista ima nešto prvorazredno i jedinstveno. Jer kod nijednog racionalističkog učitelja nisam našao objašnjenja za tako izuzetnu pokvarenost.  Hrišćanstvo (govoreći teoretski) je bilo u njihovim očima samo još jedan od uobičajenih mitova i zabluda smrtnika. Oni mi nisu pružali nikakav ključ za ovo zamršeno i loše stanje. Takav je paradoks zla dosegnuo dimenzije nadnaravnog. Zaista je postao gotovo jednako nadnaravan kao što je nepogrešivost Pape. Jedna  istorijska institucija koja nikada nije išla pravim putem, zaista je gotovo isto toliko čudo kao i institucija koja ne može krenuti krivim putem. Jedino objašnjenje koje mi je odmah palo na pamet bilo je to da hrišćanstvo nije došlo s neba nego iz pakla. Doista ako Isus iz Nazareta nije bio Hrist, mora da je bio Antihrist.



A onda mi je, u neko tiho doba dana, poput groma sinula neobičan misao. Odjednom mi se u pameti pojavilo jedno drugo tumačenje. Pretpostavimo da smo čuli kako mnogi govore o nekom nama nepoznatom čoveku. Zamislite da nas je zbunilo kada smo čuli da neki ljudi kažu za njega da je odviše visok, a drugi da je odviše nizak; neki zameraju njegovoj debljini, a drugi kukaju o njegovoj mršavosti; jedni su misli da je crnomanjast a drugi da je odviše plav. Jedno objašnjenje (kao što smo već prihvatili) je to da bi on mogao biti neobičnog oblika. No, postoji i drugo objašnjenje; on bi mogao bit pravog oblika. Preterano visoki ljudi bi mogli smatrati da je on odviše nizak. Vrlo niski ljudi bi mogli osećati kao da je visok. Stari momci koji se debljaju bi za njega mogli držati da je nedovoljno popunjen; stari gizdelini koji mršave mogli bi primetiti kako se širi preko uskih dimenzija elegancije. Možda Šveđani (koji imaju bledu kosu poput kudelje) za njega drže da je crnomanjast, dok crni za njega drža da je izrazito plav. Možda je (ukratko) ova neobična stvar zapravo obična stvar; u najmanju ruku normalna stvar, središte. Možda je napokon hrišćanstvo zdravog razuma, a svi su njegovi kritičari ludi – na razne načine. Ovu sam ideju testirao tako što sam se upitao ima li nešto morbidno kod nekog od tih koji optužuju; što bi optužbe moglo objasniti. Prenerazilo me, kad sam shvatio da ključ pristaje bravi. Na primer, sigurno je bilo neobično što današnji svet optužuje hrišćanstvo istovremeno zbog telesne strogosti i zbog umetničke raskoši. No, s druge strane također je bilo vrlo neobično to što sam današnji svet spaja krajnu telesnu raskoš s krajnjom odsutnošću umetničkog sjaja. Današnji čovek misli da je Becketova odeća bila suviše bogata, a njegovi obroci odviše jadni. No, s druge bi strane današnji čovek bio zaista izuzetan u istoriji; nikada ranije niko nije jeo tako obilne ručkove u tako ružnoj odeći, Današnji je čovek otkrio da je Crkva odviše jednostavna upravo u onom u čemu je današnji život odviše složen. On je shvatio da je Crkva odviše blistava baš u onome u čemu je današnji život odviše prljav. Čovek kome se nisu svidela obična uzdržavanja od jela i svetkovina – lud je za predelima.

Нема коментара:

Постави коментар