Eduardo Galeano (1940-2015):
Ovo je jedan skromni prilog borbi Dobra protiv Zla. Autor donosi nekoliko identikitova (
Đavo je Židov
Hitler nije ništa izmislio. Već dve hiljade godina, Židovi su Isusove ubice kojima se ne može oprostiti i predstavljaju krivce za sva zla.
Kako? Šta kažete? Da je Isus Židov? Jednako ako i dvanaest apostola i četiri evanđelista? To nije moguće. Objavljena istina ne ostavlja mesta sumnji, a kao dokaz nudi samu svoju egzistenciju. Stvari su onakve kakve se kaže da jesu, a to se govori zato što se zna: u sinagogama Đavo vodi službu, a Židovi se odvajkada bave samo oskvrnjivanjem hostija i trovanjem svete vodice. Oni su uzročnik ekonomskih krahova, financijskih kriza i vojnih poraza; oni su doneli žutu groznicu, crnu kugu i svekolike epidemije.
Engleska ih je 1290. izgnala, sve do jednog. No to nije sprečilo Geoffreya Chaucera, Christophera Marlowa ni Williama Shakespearea, autore koji nikada nisu videli niti jednog Židova, da se povinuju tradicionalnoj kulturi i da židovske likove prenesu prema sotonskom modelu parazita koji sišu krv i gramzljivih lihvara.
Optuženi da služe Nečastivom, ti su prokletnici vekovima prolazili od jednog proterivanja do drugog, od jednog pokolja do drugog. Sledeći primer Engleske, Francuska, Austrija, Španjolska, Portugal, jednako kao mnogi švajcarski, nemački i talijanski gradovi, također su ih izgnali. Katolički kraljevi, Izabela i Ferdinand, izbacili su ih iz Španije, pod izgovorom da kvare krv. Židovi, koji su u toj zemlji živeli trinaest vekova, poneli su sa sobom ključeve svojih kuća. Neki njihovi potomci i danas ih imaju, no nikada se vratili nisu.
Kolosalno klanje koje je organizirao Hitler bilo je kulminacija dugotrajne istorije proganjanja i poniženja.
Lov na Židove odvajkada je bio evropski sport. Sada Palestinci, koji ga nikada nisu praktikovali, plaćaju ceh.
Đavo je žena
Knjiga Malleus maleficarum (Mlat veštica) preporučivala je neumoljiv egzorcizam prema svim demonima koji imaju grudi i dugu kosu. Njezini autori, dva nemačka inkvizitora, Heinrich Kramer i Jakob Sprenger, priredili su je na zahtev pape Inocentija VIII, kako bi se obrušili na demonske zavere protiv hrišćanstva. Prvi put je objavljena 1486. i sve do kraja 18. veka služila je kao pravni i teološki temelj sudovima Inkvizicije u raznim zemljama. Autori u njoj tvrde da veštice, Sotonin haremluk, predstavljaju žene u prirodnom stanju: ”Vračanje dolazi iz telesne pohote, koja je kod žena nezasitna”. Dodaju da su ”ta bića privlačna izgleda i smrdljiva dodira, pogubna za one koji ih pohode”, jer osvajaju muškarce svojom privlačnošću, zmijskim siktanjem i škorpionskim repovima, da bi ih zatim uništile. Ta dva autora upozoravaju neoprezne: ”Žena je gora od smrti. Sve u njoj je zamka. Njezino srce je mreža, a njezine ruke su pravi okovi”.
Taj kriminološki traktat, koji je hiljade žena odveo na lomaču Inkvizicije, savetuje da se svaka žena koja se sumnjiči za vračanje podvrgne ispitivanju. Ako prizna, zaslužuje da bude spaljena. Ako ne prizna, također to zaslužuje, jer bi samo veštica, ohrabrena Đavolom, svojim ljubavnikom na sabatu, mogla izdržati takvo mučenje a da je jezik ne izda.
Papa Honorije III proglasio je da je svećenstvo muški posao: ”Žene ne trebaju govoriti. Njihove usne nose Evino obeležje, a ona je odvela ljude u propast”. Osam vekova kasnije, Katolička crkva ustrajna je u odbijanju Evinih kćerka da pristupe svešteničkom zvanju.
Muslimanski fundamentalisti, obuzeti istom panikom, sakate žensko spolovilo i prekrivaju im lice. Ortodoksni Židovi, pak, kojima je laknulo što su izbegli rđavu sudbinu, započinju dan izgovarajući: ”Hvala ti, Bože, što me nisu načinio ženom”.
Đavo je homoseksualac
Već 1446. homoseksualci su u Portugalu odlazili ravno na lomaču. Već 1497. u Španjolskoj su bili živi spaljivani. Vatra je bila sudbina namenjena tom demonskom soju, rođenom u plamenu pakla.
U Americi su ih pak konkvistadori radije bacali psima. Vasco Núnez de Balboa, koji je mnoge od njih osudio na tako okrutnu kaznu, mislio je da je homoseksualnost zarazna. Pet vekova kasnije, čuo sam da je nadbiskup u Montevideu kazao istu stvar.
Kad su se na horizontu pojavili prvi konkvistadori, samo su Azteci i Inke, unutar svojih teokratskih država, kažnjavali homoseksualnost – i to smrtnom kaznom. Ostali stanovnici Amerike su je tolerisali, a na nekim mestima čak su je slavili, ne zabranjujući je i ne kažnjavajući je.
Takva nepodnošljiva provokacija morala je prouzrokovati Božji bes. Prema osvajačima, boginje, ospice i gripa, nepoznate boleštine koje su kosile Indijance poput muha, nisu dolazile iz Evrope, nego s neba. Bog je tako kažnjavao slobodarstvo Indijanaca koji su se prirodno prepuštali svojim abnormalnim običajima.
Ni u Evropi ni u Americi, kao ni bilo gde drugde, niko nije izračunao broj homoseksualaca koji su kažnjeni ili na smrt osuđeni. Ne znamo ništa o dalekim vremenima, a veoma malo ili skoro ništa ne znamo o današnjem vremenu.
U nacističkoj Nemačkoj, ti ”degenerici krivi su jer su se nastrano ogrešili o prirodu” te su bili primorani javno nositi ružičasti trougao. Koliko je njih poslano u koncentracione logore? Koliko ih je onde umrlo? Deset , pedeset hiljada? Nikada nećemo doznati. Niko ih nije brojao, jedva da su bili spomenuti. Ne zna se mnogo više ni o broju stradalih Roma.
Nemačka vlada i švajcarske banke 18. septembra 2001. odlučile su ”popraviti nepravdu učinjenu homoseksualcima koji nisu bili uključeni među žrtve holokausta”. Za popravljanje tog propusta bilo je potrebno pola veka. Otada, homoseksualci koji su preživeli Auschwitz ili neki drugi logor – ako ih još uvek ima – imaju pravo tražiti obeštećenje.
Đavo je musliman
Već je i sam Dante Alighieri znao da je Muhamed terorista. Zar ga nije smestio u krugove pakla, osuđenog da gori od glave do pete. ”Video sam ga razrezanog na dva dela”, peva pesnik u Božanstvenoj komediji, ”od brade pa sve do ispod stomaka…”.
Mnoge su pape primetile, u vreme kad su muslimanske horde potresale hrišćanstvo, da nisu sastavljene od bića od krvi i mesa, nego od velikih vojski demona koji su se množili čim bi bili pogođeni mačem, kopljem ili puščanim mecima.
U naše vreme, projektili proizvode neusporedivo više neprijatelja nego što ih mogu razoriti. No, na kraju krajeva, šta bi se dogodilo s Bogom da nema neprijatelja? Strah zapoveda, a ratovi se hrane strahom. Iskustvo dokazuje da je pretnja paklom uvek delotvornija od obećanja Neba. Dobrodošli, neprijatelji! U srednjem veku, svaki put kad bi im se presto zatresao, zbog financijske propasti ili narodnog besa, hrišćanski kraljevi ukazali bi na muslimansku pogibelj, izazvali bi paniku, započeli novi krstaški rat i stvar bi bila rešena. Sasvim nedavno, George W. Bush ponovo je bio izabran za predsednika naše planete, zahvaljujući oportunom pojavljivanju Osame Bin Ladena, tog velikog Sotone carstva koji je, uoči izbora, na televiziji objavio da će doći i pojesti malu decu.
Demonolog Johann Weyer (Ioannes Wierus ) popisao je 1564. đavole koji su radili na Zemlji, s punim radnim vremenom, zbog kojih su izgubljene hrišćanske duše. Nabrojao ih je tačno sedam miliona četiristo devet hiljada dvadeset i sedam, koji su delovali podeljeni u sedamdeset i devet legija.
Od njegovog popisa prošlo je mnogo uzavrele vode pod mostovima pakla. Koliki je danas broj izaslanika iz carstva tame? Scenske umetnosti otežavaju računanje. Ti se mistifikatori umataju turbanima da bi prikrili rogove, a dugačke halje skrivaju im zmijske repove, krila slepog miša i bombu koju nose pod rukom.
Đavo je Indijanac
Konkvistadori su otkrili da je Sotona kad je izbačen iz Evrope, pronašao utočište u Americi. Na njenim otocima i obalama Karipskog mora, koje su noću i danju dodirivale njegove gorke usne, divlja bića živela su u najjednostavnijem okruženju, onako kako ih je Đavo postavio u svet. Častili su sunce, zemlju, brda, reke i druge demone prerušene u bogove; a telesni greh koji su stalno i bez ikakvih ograničenja praktikovali, nazivali su igrom. Nisu znali za deset zapovesti, sedam sakramenata i sedam smrtnih greha. Nisu znali smisao reči greh niti su se bojali pakla; nisu znali čitati i nikada nisu čuli za pravo vlasništva ili za bilo koje drugo pravo; a kao da sve to nije bilo dovoljno, imali su običaj jesti jedni druge. I to sirove.
Osvajanje Amerike bilo je dugotrajan i težak rad na egzorcizmu. Demon je bio ukorenjen tako duboko u tu zemlju, da kad su Indijanci izgledali kao da predano kleče pred Devicom Marijom, zapravo su obožavali zmiju koju je ona zgazila nogom; a dok su grlili krst, u njemu nisu vidjeli božjeg sina, nego su slavili susret kiše sa zemljom.
Konkvistadori su ispunili zadaću da bogu vrate zlato, srebro i nebrojena bogatstva koja mu je Đavo oteo. Nije bilo lako prikupiti sve to blago. Srećom da su povremeno primali malu pomoć odozgo. Kad bi Gospodar pakla pripremao zasedu u kanjonu, da bi Špancima preprečio put prema rudnicima srebra Cerro Rico u Potosiju, anđeo bi se spustio s neba i dobro ga isprašio.
Đavo je crnac
Kao greh, kao tmina, crnac je neprijatelj svetlosti i nevinosti. U svojim čuvenim putopisima Marko Polo zapisao je o stanovnicima Zanzibara: ”Imali su ogromna usta, debele usne i majmunski nos. Hodali su goli i bili sasvim crni, tako da kad bi se pojavili u nekom drugom delu sveta, svi bi mislili da su to đavoli”.
Tri veka kasnije, u Španiji , Lucifer, tela obojenog u crno, u komedijama i na slavljima, dolazio bi na pozornicu na vatrenim kočijama. Sveta Tereza koja se uvek borila protiv njega, nikako ga se nije mogla otarasiti. Jednoga dana, zaustavio se pored nje, i bio je to ”užasna crnčuga”. Drugi put, ugledala je golemi crni plamen kako izlazi iz njegovog crnog tela, dok je sedeo na njenom misalu; i zapalio je njene molitve…
Kratki podsetnik na razmenu između Afrike i Evrope: tokom XVI, XVII. i XVIII. veka Afrika je prodavala robove i kupovala puške. Rad za nasilje. Puške su uvodile red u paklenski kaos, a ropstvo je bilo prvi korak prema iskupljenju. Pre nego što bi ih žigosali, po licu ili po grudima, crnce bi lepo poškropili svetom vodicom. Krštenje bi demona nagnalo na beg i udahnulo dušu u ta prazna tela.
Zatim, tokom XIX. i XX. veka Afrika je nudila zlato, dijamante, bakar, mramor, kaučuk i kavu u zamenu za Bibliju. Proizvode za reči. Pretpostavljalo se da čitanje Biblije može olakšati putovanje Afrikanaca iz pakla prema Raju. No Evropa ih je zaboravila naučiti čitati.
Đavo je stranac
Merač krivice pokazuje da imigrant dolazi da bi nam oduzeo posao, a merač pogibelji pokazuje znak za uzbunu.
Ako je siromašan, mlad i nije belac, uljez, onaj koji dolazi izdaleka, unapred je osuđen zbog bede, sklonosti neredu i boje kože. U svakom slučaju, ako nije ni siromašan, ni mlad, ni obojen, nije dobrodošao jer je spreman raditi dvostruko za polovinu novca.
Dok vlada strah, bojazan od gubitka posla jedna je od najvećih; a imigrant služi kao bauk u trenutku kad se upire prstom na odgovorne za nezaposlenost, na smanjenje plata, na nesigurnost i na druga društvena zla.
Nekad je Evropa slala po svetu skupine vojnika, zatvorenika i seljaka mrtvih od gladi. Ti protagonisti kolonijalnih pustolovina ostali su u istoriji kao putnici Božje trgovine, utelovili su civilizaciju koja je došla u pomoć barbarima.
Danas se putovanje odvija u obrnutom smeru. Oni koji dolaze ili pokušavaju da dođu, s juga na sever, nemaju ni nož među zubima, ni pušku na ramenu. Dolaze iz zemalja koje su isceđene kao limun i nemaju nameru da osvoje ništa osim zaposlenja ili kakvog sitnog poslića. Ti protagonisti neuspelih kolonijalnih pustolovina smatraju se glasnicima Đavola, barbarima koji napadaju civilizaciju.
Đavo je siromašan
Oblizuju se dok jedete, špijuniraju vas dok spavate: siromašni vrebaju na vas. U svakome od njih skriva se zločinac, čak i terorista.
Svojinu nekolicine ugrožava zloća onih brojnijih. To je poznato. Tako je otkako bogati više ne mogu spavati, a oni bez novca više nemaju šta jesti.
Izloženi uznemiravanju već hiljadama godina, otoci decentnosti okruženi su morima i valovima siromaštva. Oluje tutnje i primoravaju na život u trajnoj uzbuni. U našim današnjim gradovima, ogromnim zatvorima u kojima su se skrili zatvorenici straha, utvrde se nazivaju kućama, a oklopi odećom.
Opsadno stanje. Nema razonode, nema opuštanja, nema poveravanja: statistički, ne možete to izbeći; pre ili kasnije, doživećete neki napad, krađu, zlostavljanje ili zločin. U ozloglašenim kvartovima, susprežući mržnju, umirući od želje, nalaze se krivci za vašu buduću nesreću. To su tek skitnice, bosonogi, pijanci, narkomani, lopovi i ništarije, bezuba sirotinja, bez planova, bez sutrašnjeg dana.
Nitko ih ne obožava, ali ti sitni kradljivci čine što mogu, skromno oponašajući gospodare koji svetu prenose formule svoga uspeha. Niko ih ne razume, ali oni teže postati uzorni građani, kao oni junaci modernih vremena koji uništavaju zemlju, zagađuju vodu i zrak, smanjuju plaće, ukidaju radna mesta i upravljaju državama.
S francuskog preveo Mario Kopic
Нема коментара:
Постави коментар