Afera Drajfus

                                            

Nakon brojnih provokacija Francuska 1870. objavljuje Pruskoj rat. Neposredno nakon francuskog poraza kod Sedana, gde je bio zarobljen Napoleon III., U Parizu je proglašena treća Republika. Posle francuske katastrofe kod Metza nemačka vojska zauzima Alzas i Loren te opkoljava Pariz. Nakon potpisanog mira 28 januar 1871. godine, pod pritiskom Bizmarka koji traži legalnog predstavnika za potpisivanje mirovnog sporazuma, održavaju se izbori za Nacionalnu skupštinu. U izborima pobeđuju ugledni lokalni konzervativci. Zastupnik pariskog okruga Adolphe Tiers (1797.-1877.) I zagovornik mira potpisuje u Versaju 26 februar privremeni Mirovni ugovor, ratifikovan 1 mart 1871. Iste te godine, desetog maja potpisan je Frankfurtski mirovni ugovor kojim se Francuskoj nameće ratna odšteta od pet milijardi zlatnih franaka, gubitak pokrajine Alzas i jedan deo pokrajine Lorraine s Metzom.
Zbog nerešenog političkog sistema, straha od restauracije monarhije, poniženja nakon vojnog poraza, gladi i revolucionarnih previranja u prestonici, 18 mart 1871. na Montmartreu izbija pobuna građana. Tiers beži iz Pariza, a u gradu se uvodi vladavina Komune, koja nije bila dugog veka (18.III.-28.V.). Nakon raspuštanja Komune Tiers se vraća u Pariz i postaje istovremeno šef vlade i predsednik Republike. Time se uviđa da je restauracija monarhije nemoguća, a i jedini legitimni pretendent na presto odbio ju je prihvatiti. Republikanci zadobijaju sve veće simpatije, pa na kraju na njihovu stranu staje i sam Tiers koji ih u početku nije prihvatao. Zbog toga ga monarhisti prisiljavaju da podnese ostavku (24 maj 1873.) i predsednikom Republike imenovan je maršal Mac-Mahon, u suprotnom simpatizer legitimista, a iza njega u senci stoji vojvoda de Broj, orleanist i konzervativac.

Od straha da se na vlast ne povrate bonapartist, orleanisti se zbližavaju sa republikancima. U pozadini se Narodna skupština 1875. izjašnjava za republiku i donosi Ustav. Restauracija monarhije nije dolazila u obzir, tako da su na kraju 1879. definitivno pobedili republikanci koji su zbog svoje fleksibilne i oprezne politike prozvani "oportunistima". Opoziciju republikancima činili su demokratski radikali i jakobinci, predvođeni Clemenceauom; tražili su uvođenje "demokratske i socijalne republike", ukidanje Senata, decentralizaciju vlasti i odvajanje Crkve od države. Između 1881. i 1885. političkim životom zemlje dominiraju republikanci "oportunisti", koji su u nekoliko godina oživotvorili svoje republikanske ideje u nizu zakona (1881 . Zakon o slobodi okupljanja I Zakon o slobodi štampe; 1884.Zakon o slobodi radničkog udruživanja i Zakon o opštinama; 1889.Zakon o vojsci) Ali su uz to pokazali i svoju laičku orijentaciju jer su otvoreno nastupili u borbi protiv verskih redova. Tokom devedesetih godina 19. veka Francuska doživljava duboke promene, a 1893. godine na izborima veliku većinu osvajaju socijalisti, dok su radikali zbog svog učešća u Panamskoj krizi 1892. delovali iz pozadine. Zbog straha od dolaska socijalista, vlast 1893. / 1894. preuzimaju umereni republikanci, zvani "progresista" koji su se povezali sa umerenim konzervativcima. Ovo povezivanje naišlo je na veliki otpor, kako u desnim tako I u levim krugovima, da bi na kraju dovelo do raskola između levice i desnice što će se najviše očitovati u Dreifusovoj aferi
. Na mestu predsednika Francuske Republike tokom afere promenila su se četiri predsednika : Sadi Karno (1887.-1894) , koji je ubijen , Jean Casimir - Perier ( 1894. - 1895.), , Koji je podneo ostavku , i Felik Faure ( 1895.- 1899. ) , koji je umro . Zadnji , Emile Loubet , održao se do 1906. godine .

Istovremeno se uz emancipaciju Jevreja u brojnim evropskim zemljama pojavio i antisemitizam. Antisemitizam se kao novi oblik mržnje prema Jevrejima pojavio 1873. godine u Nemačkoj. Nemački novinar Vilhelm Marr napisao je 1873. pamflet pod naslovom "Pobeda židovstva nad nemstvom" I u njemu prvi puta upotrebio pojam antisemitizam. Novi pojam pravio je razliku između starog antijudaizma i moderne političke, etničke ili rasne opozicije prema Jevrejima. Iz Nemačke se antisemitizam počeo širiti i na ostale evropske zemlje. Proširio se na sve oblasti Habsburške Monarhije, a najgore je bilo u Austriji gde je vođa antisemitskog pokreta Karl Lueger devedesetih godina izabran za gradonačelnika Beča. Međutim do najgorih antisemitskih progona i ubistava i pljačke došlo je u Rusiji, što je podstaklo masovnu emigraciju Jevreja. Ni Francuska nije bila pošteđena antisemitske plime. Francuzi su se teško mirili s poniženjem koje im je naneo poraz u ratu protiv Pruske (1870.-71.) te su bili skloni da za to izmisle kojekakva objašnjenja. Za mnogobrojne Francuze Jevreji su bili najpogodniji objekat te su ih optuživali da su oslabili francusku odbranu. Kada je 1882. katolička banka Union Generale objavila stečaj, za to su okrivljene "spletke jevrejskih bankara". Nacionalizam i klerikalizam udružili su se u antisemitskoj hajci, a francusku parlamentarnu republiku nazivali su Jevrejskom republikom
 Antisemitizam je postao zajednički nazivnik za sve one koji su odbacivali Republiku jer da ona ne predstavlja "pravu Francusku". U međuvremenu je ceo repertoar antisemitskih optužbi skupio novinar Edouard Drumont u knjizi La France juive ( Jevrejska Francuska), koju je objavio 1886. godine. Nekoliko godina kasnije, 1892. Drumont pokreće list La libre parole preko kog je započeo antižidovsku propagandu, koja je pogodovala nekim vojnim krugovima u Francuskoj koji su se nadali da će doći do rata s Nemačkom. U tom je periodu vojna obaveštajna služba u više navrata tvrdila da su iz vojne arhive nestajali važni vojni dokumenti te da su predavani nemačkim agentima.

 Cela stvar je kulminirala početkom devedesetih kada je za špijunažu i odavanje vojnih tajni Nemačkoj optužen Alfred Drajfus, jevrejski oficir . Čitav njegov proces popraćen je snažnom antisemitskom kampanjom, kako u novinama, tako i na ulici I u parlamentu, te je podstakao u čitavoj Francuskoj ogroman talas neprijateljstva prema Jevrejima i uzdrmao političke odnose u zemlji.

 

Porodica Drajfus 1905, mali Alfred je u sredini

Alfred Drajfus (Miluz / Muhlhausen, 9 oktobar 1859. - Pariz, 12. jula 1935.), bio je najmlađi sin od sedmoro dece jevrejskog tvorničara tekstila iz Alsacea. Kako bi što bolje napredovao u društvu, Alfred Drajfus odlučio se za vojnu karijeru. Studirao je na Ecole Politechnikue gde je diplomirao 1880. kao zastavnik-poručnik. Od 1880. do 1882. usavršavao se za artiljerijskog oficira na Fontainebleau akademiji, a od 1882. zaposlio se u vojsci kao inženjer. Primljen je u 32 konjičku regimentu, a od 1885. promovisan je u poručnika i 1889. u kapetana. Godine 1892. postao je kapetan glavnog stožera, kao jedini Jevrejin.

 Iako je imao istaknutu ulogu u francuskoj vojsci, javnost ga je upoznala po nečemu drugom - po suđenju iz kojeg je nastala afera što je pogodila ne samo francusku i evropsku javnost na prelomu vekova, već i hrišćansko-jevrejske odnose u celini. Po njemu je taj ceo događaj kasnije prozvan
Dreifusovom aferom.

pismo

Afera je započela krajem 1894. godine (15 oktobra). kad je artiljerijski kapetan Alfred Drajfus optužen zbog navodne špijunaže u korist Nemačke. Samoj osudi prethodili su neki događaji, koji su i doveli do afere. Potkraj leta 1894. čistačica kancelarije vojnog atašea nemačke ambasade Schvartzkoppena uzela je iz njegove korpe za smeće komad pocepana papira (bordereau) i predala ga majoru Henriu u obaveštajnom odeljenju francuskog generalštaba. Henri je Pismo pokazao svojim šefovima koji su dignuli uzbunu jer je spis sadržavao tajne podatke o artiljeriji. Pukovnik Fabre i njegov pomoćnik ispitali su spisak oficira te su zaključili da postoji sličnost rukopisa pisma i rukopisa jednog od tih oficira, kapetana Dreifusa. Artiljerijski kapetan Drajfus je dobio poziv 13 oktobra 1894. da 15.  u civilnom odelu prisustvuje generalnoj inspekciji u ministarstvu rata gde mu je zapoveđeno da napiše jedno pismo. Nakon što je Dreifus to uradio, optužen je i stavljen u zatvor, a da nije znao zašto ga optužuju. Kada su mu nakon dve nedelje pokazali pismo, Dreifus je porekao svaku vezu sa time i govorio da to nije njegov rukopis. Istovremeno je major Henri javio štampi da je Drajfus uhapšen zbog špijunaže te time započinje novinarska hajka koja je već unapred osudila Dreifusa krivim, ne proveravajući dokaze. Dana 19 decembr a1894. sastaje se vojni sud. Budući da optužba na osnovu pisma nije bila osobito uverljiva, general Mercier je tada predao sudskom veću jedan drugi dokument, uskrativši optuženiku i njegovom braniocu da ga vide .

Bilo je to pismo italijanskog vojnog atašea Panizzardija nemačkom kolegi Schvartzkoppenu u kom se kaže : " šaljem Vam 12 planova , koje mi je za Vas predao onaj ološ ( cette canaille de ) D ... " Članovi suda dakako, zaključili su da to može biti samo Dreifus . Dreifus je stavljen pred vojni sud te 22 decembar 1894. jednoglasno osuđen na degradaciju i doživotno zatočenje na vražjem ostrvu u Francuskoj Gvajani .

Javna degradacija Drajfusa

 Kako bi na spektakularan način završili sa suđenjem, general Mercier je naredio javnu paradu degradacije koja je obavljena 5 januar 1895. na velikom prostoru Vojne akademije u Parizu . Suđenje kapetanu obavljeno je tajno iza zatvorenih vrata, a vodio ga je istražni sudija Du Pati de Clam. Dreifus je optužen samo na temelju tog pratećeg lista pisma koga je navodno napisao, bez bilo kakvih drugih predočenih dokaza. Iako su se mišljenja veštaka o pismu razilazila, Dreifus je proglašen krivim. Nakon toga brat kapetana, Mathieu, odlučio je da pokrene akciju za otkrivanje pravog krivca, au međuvremenu je 1895. pukovnik Georges Pickuart postao glavnim šefom obaveštajne službe. U martu 1896. su pukovniku Pickuart ponovo preko čistačice iz nemačke ambasade dostavljeni komadići poderana papira uzeti iz korpe vojnog atašea Schvartzkoppena. Komadići papira bili su pismo koje je francuski pešadijski oficir Ferdinand Valsin Esterhazi napisao Schvartzkoppenu. Budući da je rukopis esterhazi bio identičan rukopisu pisma, Pickuart je taj dokaz uverio u Dreifusovu nevinost.

 

pukovnik Georges Picquart

 

Ujedno se saznalo da je Esterhazi, mađarski grof, odan kocki, lagodnom životu i pun dugova, pa ne bi bilo ništa čudno da je dokumente prodao da se izvuče iz finansijskih problema. Pickuart je javio glavaru glavnog štaba generalu Boisdeffru da je Drajfus nevin te da krivica pada na jednog drugog oficira, majora Valsin Esterhazija. General Boisdeffre je zbog političke popustljivosti i vojnog ugleda odbio obnovu procesa, a Pickuart je premestio na drugu službu u Tunis, kako bi zataškao celu situaciju. No Pickuart je sumnju o Esterhazijevoj izdaji pre odlaska poverio svom prijatelju, pariškom advokatu Luisu Lebloisu, koji je o tome obavestio uglednog senatora iz Alsacea i potpredsednika Senata Scheurer-Kestnera. Istovremeno je Dreifus porodicu, uverena i dalje u njegovu nevinost, uz pomoć Bernarda Lazarea objavila brošuru Une erreur judiciaire; la verite sur l'a ff aire Dreifus u kojoj je progovorila o aferi I u kojoj su sabrane sve sumnje u opravdanost osude. U međuvremenu je 1896. bankar Castro u časopisu Le Matin vidio fotografsku reprodukciju inkriminiranog pisma i ustanovio da je rukopis pisma identičan rukopisu oficira koji od njega pozajmljuje novac - Esterhazija.

U jesen 1897. Scheurer-Kestner pokušao je odrediti novu istragu. Na to je brat osumnjičenog Mathieu podigao optužbu protiv Valsin-Esterhazija, optužujući ga da je on napisao propratno pismo. U decembru je ministar rata general Billot u Senatu odbio zahtev Scheurer-Kestnera za pokretanjem istrage, a predsednik vlade Meline obavešten o otkriću, usprotivio se pokušaju revizije. Ne postigavši ništa legalnim putem, u jesen 1897. advokat Leblois saopštio je činjenice o Dreifusu poznatom francuskom romanopiscu Emilu Zoli koji započinje svojim člancima u Figarou borbu za pravednošću i oslobođenje Dreifusa. U decembru Zola prekida niz svojih članaka, jer su čitaoci smatrali da je Drajfus, budući da je osuđen, kriv i masovno su otkazivali pretplatu Figarou.

 U januaru 1898. Esterhazi je izveden pred sud i oslobođen optužbe za veleizdaju. Istovremeno je krajem 1897. i Žorž Klemanso, urednik L'Aurore, započeo bitku za obnavljanje parnice. Ubrzo mu se pridružio Emile Zola koji je u Clemenceauovim novinama L'Aurore, 12 januar 1898. objavio otvoreno pismo upućeno francuskoj vladi J'accuse! ( Optužujem!).

 U pismu je optužio generale Mercier, Billot, Boisdeffrea i sudije Pati de Clama za urotu i prikrivanje istine od njih su neki označeni kao sukrivci, drugi da su skrivali dokaze o nevinosti Dreifusa, a treći da su se zločinački poneli. Učinak Zolina pisma bio je golem. Nakon toga Pickuart je uhapšen na osnovu špijunskog zakona i otpušten iz vojske, Scheurer-Kestner postao je meta divljačkih napada studenata i izgubio je svoj položaj u Senatu, a Zola je u februaru 1898. izveden pred sud zbog toga što je oklevetao francusku vojsku i generale.

 

 

Zolino otvoreno pismo izazvalo je ogorčena neprijateljstva u Francuskoj između militarističke desnice i republikanske levice te između antisemitskih nacionalista i klerikalaca s jedne i branioca prava i slobodne misli s druge strane te je dovelo celu aferu pred lice javnog svetskog mnjenja. Zola je zbog pisma osuđen od redovnog i apelacionog suda na godinu dana zatvora i 3.000 franaka globe, no u međuvremenu se sklonio u Englesku. Na ulicama francuskih gradova ubrzo su usledili antisemitski incidenti. U avgustu 1898. obustavljena je parnica protiv Valsin Esterhazija, da bi nedugo potom otpustili ga iz vojske zbog pronevere. Nakon toga Esterhazi je otišao do britanskog novinara, kojem je rekao da je on autor pisma, koji je falsifikovao Dreifusovim rukopisom po naređenju svog ranijeg pretpostavljenog šefa kontrao-baveštajne službe Henrija. Nekoliko dana kasnije član francuske obaveštajne službe Henri priznao je falsifikovanje pisma te nekoliko drugih spisa iz tajnog Dreifusovog dosijea, na osnovu kojih ga je ministar rata Cavaignac optužio za veleizdaju. Henri je zatvoren i, shvativši svu težinu situacije, u ćeliji je izvršio samoubistvo.

 Podstaknut samoubistvom falsifikatora, begom Esterhazija iz Francuske, osnivanjem Lige za prava čoveka, Apelacioni sud je naložio ponovnu istragu u slučaju Dreifus. Pickuart je oslobođen iz zatvora, a Zola se 5. jula 1899. vratio u Pariz. Nakon toga došlo je do revizije parnice tokom koje su Cavaignac i general Boisdeffre odstupili sa svojih položaja. U junu 1899. apelacioni sud poništio je prvobitnu presudu iz 1894. protiv Dreifusa i odredio reviziju procesa. Revizija se odvijala tokom avgusta 1899. u Rennesu, uz prisustvovanje Dreifusa koji je na suđenje doveden sa Vražjeg ostrva .

Uprkos odobravanja revizije, francuski Generalštab nije mogao dopustiti da Dreifus bude oslobođen, jer bi za sve ispali krivi generali, što bi dovelo do nereda u Francuskoj, pa je 1899. potvrdio svoju odluku o Dreifusovoj krivici iz 1894. Iako je presuda ponovljena 19 septembra 1899., uz smanjenje kazne na deset godina i degradaciju, uz priznatih već pet godina provedenih na vražjem ostrvu, Dreifussa je 19. septembra predsednik Republike Emile Loubet pomilovao. Nedelju dana kasnije Dreifusu se Predsednik Republike ispričao, no Dreifus nije želeo da ostane pri donetoj odluci već je tražio i vraćanje vojnih časti. Kako je 1900. godine u Parizu otvorena svetska izložba, poslanički dom je velikom većinom glasao protiv bilo kakve dalje revizije u slučaju Dreifus.

Drajfus levo

U novembru 1900. sva suđenja i parnice koje su se nadovezivale na Dreifusovu aferu ukinute su opštom amnestijom, no Dreifus nije želeo da taj zakon obuhvati i njega, već je želeo da dokaže svoju nevinost i 1903. ponovo je tražio novu reviziju parnice. Njegov zahtev je zanemarivan sve do trenutka kada je Klemanso postao premijer Francuske Republike. 12 jul 1906. apelacioni sud je poništio presudu iz Rennesa i oslobodio Dreifusa svih optužbi. Međutim, apelacioni sud nije bio opunomoćen za oslobađanje od ovakve optužbe vojnog suda i trebalo je ponovo zatražiti suđenje. Još jedna revizija parnice iako uz brojne dokaze u korist Dreifusa ne bi donela ništa oslobađajuće. Dve godine kasnije, 4 juli 1908. za prenosa Zolinih posmrtnih ostataka u Panteon, nacionalistički novinar Gregori ispalio je dva hica na Dreifusa i ranio ga u ruku. Za saslušanja je izjavio da nije u Dreifusa pucao kao u osobu, već u sistem koje stoji iza njega. To je ujedno bio i završni epilog afere.

Drajfus 1935 godinu pred smrt

Zbog svega toga Dreifus nikada nije bio oslobođen optužbe u skladu sa zakonom mada je kasnije unapređen u čin majora generalštabnog i odlikovan uz vojne počasti ordenom Legije časti. Cela afera Dreifus je završena tek 1995. kada je i francuska vojska priznala nevinost Dreifusa.
Dreifus afera razbuktala je francuske strasti i podelila kako Francusku tako i ostale evropske države na drajfusare i antidrajfusare. S jedne strane stajala je klerikalna i nacionalistička desnica s Ligom Patriota, a sa druge strane republikanska levica s Ligom za prava čoveka te znatan broj istaknutih intelektualaca pisaca, naučnika i profesora univerziteta. Dok je većina članova Francuske akademije bila na antidrajfuskoj strani, većina univerzitetskih nastavnika bila je na strain drajfusara. Afera je bila golema iskušenje za francusko društvo treće Republike, koju je zapljusnuo talas nacionalizma i antisemitizma.
Tokom afere konzervativna desnica pokazala se nacionalističkom, militarističkom i antisemitskom, a levica demokratskom koja je, stavivši se u odbranu ljudskih prava, izražavala čak pacifizam i antimilitarizam. U aferi veoma važnu ulogu, ako ne i ključnu, imale su francuske novine.


Dreifus afera je u svojoj biti bila jedan nesavršen zločin oficira glavnog štaba koji su širili falsifikate po Parizu, a glavni junak cele afere nije bio Dreifus već Klemanso, te je cela afera zapravo započela panamskim skandalom da bi vrhunac doživela na Dreifusu.

Sve je počelo sa izgradnjom Sueckog kanala 1880.-1888. u kojem je učestvovala Panamska kompanija, koja je javnim zajmovima uz podršku Parlamenta skupila veliku količinu novaca. Kada je kompanija bankrotirala uvidelo se da je svojom propašću uništila pola miliona Francuza srednje klase. Panamski skandal izneo je na videlo dva otkrića. Prvo je razotkrio činjenicu da su članovi Parlamenta i civilni službenici postali poslovni ljudi, a kao drugo pokazao je da su posrednici između kompanije i državne institucije bili isključivo Jevreji i to došljaci. Sa strane panamskog skandala stajala je vojska prividno imuna na potkupljivanje i još uvek sa monarhističkih simpatijama. Re-publika se nikada nije usudila da vojskom vlada, čak ni kada su oficiri javno izražavali monarhističke simpatije. Većina oficira francuske vojske pripadala je aristokratskim porodicama, čiji su se preci borili protiv svoje domovine tokom revolucionarnih ratova. Ti oficiri bili su pod velikim uticajem klera (posebno jezuita). Deo katoličkih političara smatrao je da može iskoristiti francusku vojsku za svoje ciljeve jer je ona bila uglavnom antirepublikanska. Restauracija monarhije činila se nemogućom, a pojedinci iz redova građanstva zauzimali su važna mesta u državi, isključujući iz politike aristokratiju.
Uz sve to, novi građanski slojevi, koji su se naglo bogatili ugrožavali su položaj stare političke elite - aristokratije, koja pomalo iščezava iz javnog političkog života, zadržavši svoj uticaj samo na lokalnom nivou. Samo se francuska vojska još uvek uspevala odupreti promenljivom društvu u Francuskoj u kojoj su se vrlo brzo smenjivale političke stranke na vlasti. Odbijanje države da demokratizuje i liberalizuje vojsku i podvrgne je civilnim vlastima, napravilo je od vojske celinu, odnosno oružanu silu unutar Francuske koja nije bila deo tzv. "Francuske nacije" i od koje je Republika uvek mogla strahovati da se ne okrene protiv nje i proglasi monarhiju. Koliko je ta vojska bila odeljena od Republike, i predstavljala grupu koja je branila svoje povlastice bez obzira na državu, pa čak i protiv nje, najbolje pokazuje Dreifus afera. Nakon što se pokazalo da je obaveštajna služba fabrika falsifikata, vojska je bila ozbiljno kompromitovana, a sa time i crkva, što će dovesti do njenog potpunog gubitka političkog uticaja u Francuskoj.

 Istovremeno dok su se vojska i crkva u Francuskoj pokušavale održati na političkoj sceni, otvarala su se vrata prijemu Jevreja u visoko francusko društvo i vojsku. Ugledne jevrejske porodice pokušavale su preuzeti istaknutu ulogu u francuskom društvu, družeći se sa francuskom aristokracijom te su kao i ona pokušavale svoje sinove ubaciti u vojne službe. Upravo tu su počeli prvi sukobi. Prijem Jevreja u visoko društvo bio je relativno miran, ali kada su počeli tražiti jednakost u vojsci, novopridošli jevrejski oficiri su se suočili sa odlučnim protivljenjem jezuita, koji još nisu bili spremni na toleranciju i koji su javno predstavljali antisemitsku propagandu.

Dreifusovom procesu prethodili su brojni događaji koji su pokazivali kako Židovi pokušavaju izboriti svoje mesto u vojsci te kako vlada netrpeljivost prema njima. Zbog stalnih uvreda, nekolicina jevrejskih oficira morala se stalno boriti u dvobojima, a kao sekundant tih dvoboja često se pojavljivao Esterhazi. Još uvek je nejasno da li je Dreifus osuda bila sudska greška koja je unela razdor u Francusku ili je glavni štab namerno podmetnuo falsifikovano Pismo da bi u kratkom postupku kaznio i Jevreja kao izdajnika, i time ukazao na štetnost Jevreja u društvu. U prilog ovoj drugoj konstataciji ide i saznanje da je i katolička štampa celog sveta bila protiv Dreifusa i optuživala ga je za izdaju. Prilozi objavljivani po evropskim novinama tražili su da se Jevreji isključe iz nacije u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Italiji. Kasnije, početkom 20. veka kada se shvatilo da je Drajfus bio žrtva jedne obične nameštaljke i da je nevin, društveni interes za Jevreje i politički antisemitizam splasnuo je u Francuskoj, ali posledice afere osećaju se još i danas.

autor: LJILJANA DOBROVŠAK

izvor
napomena: iz originala je izbačen deo na samom početku o preseljenju cele Drajfusove porodice u Francusku jer se zasniva na netačnim podacima.